НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Услови за причешћивање верника

 

ПИТАЊЕ: Један верник спремио се за Свето Причешће. Но како је био у завади с неким познаником, уочи дана причешћа оде кући овога са намером да се измире. Рекавши зашто је дошао, изјави да он прашта увреде њему учињене и замоли познаника да и он њему опрости. Међутим, познаник на то никако није хтео пристати. Верник који се спремао за Причешће врати се кући необављена посла, и не причести се.

Шта треба учинити у oвoj ствари, и на који се начин oвaj верник може причестити?

 

ОДГОВОР: Према изложеном, верник је поступио по речи Господњој: „Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику и онда се сетиш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред жртвеником и иди прво и помири се с братом својим, пa онда дођи и принеси дар свој“ (Мт. 5, 23, 24). Познаник пак, с којим је био у завади, поступио је по Христовој причи о цару који је опростио велики дуг своме слуги, а овај није хтео да опрости мали дуг своме другару, него се према њему понео немилосрдно (Мт. 18, 23-30). Заборавио је очигледно не само поуку ове приче, него и претходно питање апостола Петра: Колико пута да опростим брату који ми згреши, да ли до седам пута? И Спаситељев одговор на то питање (Мт. 18, 21, 23), изнет је и код еванђелисте Луке (Лк. 17, 3, 4). Такође речи које свакодневно упућујемо Богу у Молитви Господњој: „И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“, с објашњењем које је Спаситељ дао на крају: „Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама Отац ваш Небески, а ако не опраштате људима, ни Отац ваш Небески неће опростити вама греха ваших“ (Мт. 6, 14, 15).

Да би дошло до мира, кад је несугласица већ почела, ако се онај који је увреду нанео, као духовно болестан, не покаје и не потражи опроштење, сам Господ указује шта увређени, као здрав, треба да учини: „Иди, вели, и покарај га у четири ока“ (Мт. 18, 15). „Реч покарати“ – вели Свети Јован Златоусти – „овде не значи шта друго него: Напомени му за грех и кажи му о оном што си претрпео од њега“.[1] Ако те послуша, измирење је обојици донело корист, као што су обојица пре тога били у губитку: „Један је изгубио брата“ – вели исти Свети Отац – „а други сопствено спасење“.[2] Ако те не послуша узми са собом једног или двојицу, можда ће њихов савет послушати. Ако и њих не послуша, кажи Цркви. Онај који ни Цркву не послуша одсеца се од тела Цркве и овог и оног света.

У сваком случају, кад не дође до измирења, свештеник пастир треба да расмотри до кога је кривица, па саветом, молбом, укором, црквеним поправним мерама – епитимијама, предузме да се мир успостави. И увређеном и оним који је увреду нанео треба предочити наведену еванђелску науку о неопходности мира и добре воље међу браћом, према опомени апостола Павла: „И то је већ недостатак ваш што се међу собом парничите. Зашто радије не трпите неправду? Зашто радије не трпите штету? Него ви чините неправду и штету, и то браћи. Или зар не знате да неправедници неће наследити царства Божјега?“ (1. Кор. 6, 7-9). Поред еванђелских, указати им и на савете Светих Отаца, који једнако подвлаче неопходност праштања и мира: „Дело је ђавола“ – вели Свети Јован Златоусти – „да нас одбија једног од другог; он се силно труди да истреби љубав, како би пресекао пут исправљању и задржао њега у заблуди, а тебе у непријатељству, и на тај начин заградио му пут спасења“.[3] На другом месту вели исти Светитељ: „Како ти можеш подићи руке небу? Како покренути језик? Како замолити опроштење? Ако Бог и буде хтео да опрости твоје грехе, ти му сам то не дозвољаваш не опраштајући грехе сличном теби слуги. – Но овај је груб, рећи ћеш, суров и свиреп, он тражи кавзи одмазду. – Због тога му баш и опрости“![4] Свети Јефрем Сирски вели слично: „Ако ти имаш шта на брата, или брат на тебе, помири се. Ако то не учиниш, све што будеш приносио Богу неће бити примљено (Мк. 11, 25; Мт. 5, 23, 24). Ако ли испуниш ову заповест Господа, тад му се с поуздањем моли говорећи: Опрости ми, Господе, моје дугове као што сам и ја опростио брату своме испунивши Твоју заповест. И Човекољубац ћe ти рећи као одговор: Ако си ти оставио, оставио сам и Ја, ако си ти опростио. опраштам и Ја твоје дугове“.[5] Непраштање ближњему несумњиво доказује недостатак љубави, по речи Светог Јована Златоустог, што такође подвлачи и Свети Марко Подвижник: „Доказ искрене љубави јесте опраштање увреде. Тако је љубио свет и Господ“.[6] Свети Василије Велики опомиње: „Хришћанин не треба да се сећа зла, него је дужан од срца опростити онима који су му згрешили“.[7] Он такође наређује: „Ако неко увређен од брата, и кад га друга братија буду молила – поменувши реч Апостола: Опраштајте један другоме ако ко има тужбу на кога. Као што је Господ вама чинио, тако чините и ви (Кол. 3, 13) – не опрости му овај грех, и тај да буде одлучен на једну недељу“.[8] Слично налазимо и код Светог Теодора Студита: „Ако неко ожалости брата и с пренебрежењем не помири се с њим, него остане у гњеву, тога треба одлучити на две недеље да држи епитимију сухоједења и врши по 50 метанија“.[9] Правило 123. Номоканона при Великом Требнику још је строжије: „Ако је неко у свађи с ким, у храм да не улази, нити да се примају његови приноси док се не измири, јер се његова молитва урачунава у грех и проклетство. Да врши сваки дан по 50 метанија“. Правило 124. истог Номоканона наређује овако: Ако би неко пред причешће био огорчен на брата, и не опрости му, да буде одлучен. Ако ли свештеник с непријатељством буде литургисао, да не служи 60 дана“.[10]

При том упућивању на мир треба указати и на примере из хришћанског живота, нпр. познати пример свештеника Саприкија и простог верника Никифора, који су из присног пријатељства доспели до узајамне нетрпељивости. Настане гоњење Цркве. Свештеник Саприкије буде ухваћен и поведен на мучење. Брат с којим је био у завади приђе му док су га водили и са сузама у очима мољаше да му опрости: „Молим те, мучениче Христов, опрости ми што ти згреших“. Саприкије не хтеде ни главе окренути на Никифора и немилостиво иђаше мучилишту. Но милостиви Спаситељ, који је са крста опростио својим непријатељима који га осудише на смрт и распеше, није хтео да прими жртву, демонима сличног, немилостивог човека. Саприкије се на мучилишту поколеба и одрекне Христа.[11] Преподобни Јован Мосх износи случај монаха једног манастира у Тиваиди који је, заборавивши заповест Господњу о праштању увреде, подлегао превари демона. Било је то пре 52 године, причао је старац, као млад монах плео сам велику мрежу против комараца, али сам при том начинио грешку коју никако нисам могао исправити. Цео дан сам се око тога мучио, но узалуд. Кад предвече кроз прозор уђе младић и каже ми: Дај, ја ћy поправити. – Излази напоље, одговорих му, на зло си дошао овамо. – Па ти си ме позвао. – Како то? – Тако што се три недеље причешћујеш држећи мржњу на свог суседа, због сочива. Ја сам дух злопамћења и ти си од сада мој. – Чувши ово, ја журно изађем из келије, одем брату и паднем му пред ноге молећи опроштај. Он ме подигне и ми се помиримо, Кад се вратим у келију нађем спаљену мрежу и асуру на којој сам се молио. То је учинио демон из злобе због нашег измирења.[12]

Треба, дакле учинити све што се може да гнев не прерасте у мржњу, „а то је“, како вели митрополит Антоније (Храповицки), „најгнуснији грех пред Богом, јер који мрзи на брата свога он јe човекоубица, као што пише апостол Јован у Првој посланици (3, 15)“.[13]

При разматрању о кривици и потребним мерама за исправљање, пастир треба да поступа обазриво, улазећи дубље у суштину настале несугласице. Бива, наиме, понекад да онај који опрашта и тражи опроштај тражи много, а даје мало, тј. да је у ствари његовом кривицом дошло до сукоба, да он вређа и ствара тешкоће, због којих долази до несугласице и заваде, а онда лакомислено тражи опроштење, злоупотребљавајући туђе милосрђе. Зато њега треба исправљати тежим мерама него оног који, после таквог искуства, не показује одмах готовост за опраштање. Осим тога, има људи незгодне нарави, набуситих и гневних, с којима и кад се лепо почне завршава се рђаво, свађом и несугласицом. Тражити да се с њима буде у некој нарочитој присности узалудно је. Но ако не можемо бити нарочито блиски, морамо моћи упутити им поздрав кад се сретнемо, у друштву где су и они поздравити се као и с другима. Бити на извесном растојању, али ипак у миру.

Ако би поред свију настојања свештеника да се завађени измире, један упорно одбијао да увреду опрости, поготово ако би овај још сносио одговорност што је до несугласице дошло, свештеник треба да му наложи епитимију у циљу исправке, а оном који увреду прашта и готов је на измирење да дозволи приступање Светом Причешћу, мада му онај други није хтео опростити. Добро би било да и овоме наложи неку блажу епитимију, или нареди да се за завођеног моли Богу, јер је, може бити, и он крив за тврдокорност срца оног другог тиме што га је у себи осуђивао, уместо да сагледа свој део кривице и за то се каје.[14]

Ако би увређени био иноверац, или атеиста, те не припадао Цркви, свештеник треба да поучи верног о потреби мира са свима (Колико до вас стоји, мир имајте са свима људима – Рим. 12, 18), наложивши потребну епитимију на њега, и после издржане епитимије дозволи му Свето Причешће.

 

Гласник, мај 1979.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Творенија, на руском, С. Петербург 1901, Т. VII, 618.

[2] Исто.

[3] Н. д., С. Петербург 1899, Т. X, 337.

[4] Исто, Т. II, 229.

[5] Добротољубије, Москва 1895, Т. II, 706.

[6] Филокалиа, изд. Астир, Атина 1974, стр. 11.

[7] Творенија, на руском, С. Петербург 1911, Т. II, стр. 37.

[8] У Древније иноческије устави, Москва 1892, 477.

[9] Творенија, на руском, С. Петербург 108, Т. II, 850

[10] Учитељно извјестије такође опомиње да служењу и причешћивању Св. Тајнама смета „веома ако је свештеник, или ђакон, кога понизио, озлобио, или му неправду учинио и зна да је овај ожалошћен или гневан на њега. Или ако је самом свештенику или ђакону учињена неправда, или увреда од кога, те се гневи и жалости, нека се не усуди да литургише, по Господњој наредби, него отишавши најпре да се помири с братом својим и тако да литургише“. Ако би увређени био далеко, а нужда је да литургише, вели се ту даље, нека то учини али с чврстом одлуком да се свакако измири с увређеним кад се с њим нађе. (Како подобајет служитељу предуготовљати себе к достојному служенију божествених тајин, Служебник, С. Петербург 1911, 479).

Овај пропис је свакако формулисан према опомени која се и данас штампа пред чином Литургије у грчким и црквенословенским Служебницима: „Свештеник који xoћe да врши Божанску Тајну, дужан је најпре да буде измирен са свима и да нема шта на кога…“. А тако је било и у старини. У Диатаксису патр. Филотеја, грчком рукопису бр. 6277-770, ман. Св. Пантелејмона из XIV в., налази се овај пропис дословно, а тако и у 8 млађих рукописа из XVI-XVIII в. (П. Трембелас, Е треис леитоургиан, Атина 1935, 1, 226). Исто се тако наводи и у нашим старим рукописима: „Хотеј иереј б(о)ж(а)ст(а)вноје савршати таинство длжан јест првеје убо миран бити са васем ни имети что на кога…“ (Дечан. библиот. бр. 125, XV в; 130, XIV в.; бр. 120, XIV в. у додатку из XVI в.; бр. 123, из 1395 г.; бр. 132, XV в.; бр. 129, XV-XVI в.; бр. 133-134, 135 XVI в.). У Служабнику који је 1527. г. штампао у Венецији јером. Теодор, ово упутство наводи се под именом Св. Василија Великог: „… Иже ва с(ве)тих о(т)ца нашего Василија Великаго поученије ка иереом“, у коме се, иза наведених речи о миру са свима, вели: „Когда да станеши ва сабранији имеј вражду на кого, да не отженеши Утешитеља ва дан сабранија“. У дечанском рукоп. Требнику бр. 68. из 1422 г., у Заповед и устав с(ве)тих о(та)ц 318 иже ва Никеји, вели се: „Аште кто ва време причештенија имат гнев са некојим и не отпустит јему да не комкајет (причести) се“.

[11] Еп. Николај, Охридски пролог, Ниш 1928, 101.

[12] Луг духовној, превод на руском М. Хитрова, Троицко-Серг. лавра 1896, гл. 161

[13] Исповест, превео М. Поповић, Ниш 1931, 47.

[14] Један духовник дао је овакав савет брату који се није могао измирити с познаником у свађи: „Ти си идући на мирење целим путем њега осуђивао, а себе оправдавао. Учини обратно. Иако је он крив, ти у мислима њега оправдавај, а себе осуђуј“. То средство поможе и брат пристане на измирење (Охрид. пролог, стр. 620).

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *