НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Ко су синови Божји?

 

ПИТАЊЕ: Ко су „синови Божји“ у Првој књизи Мојсијевој, глава 6, стих 22? Од неких свештених лица чуо сам да су то анђели. Но, како би то могло бити кад се, по речи Господњој, анђели нити жене, нити удају (Мт. 22, 30)?

 

ОДГОВОР: У делима старих хришћанских писаца налази се, заиста, мишљење да под синовима Божјим, на том месту, треба разумети анђеле. Тако Свети Јустин Мученик († 162. г.), у својој Другој апологији, говори о томе како је Бог створио свет и све подложио човеку, а старање „о људима и о оном што је под небом, поверио анђелима, којима је то одредио. А анђели, који преступише свој чин, побеђени општењем са женама, родише децу, а то су такозвани демони“.[1] Слично о томе казује и апологет Атинагора (око 180. г.) велећи да неки анђели „падоше у похоту према девојкама, нашавши се побеђени телом…И од њихове везе са девојкама родише се такозвани дивови“.[2] Исто мишљење о овом библијском тексту налазимо и код неких других старих писаца, нпр. Климента Александријског.[3] А на Западу код Тертулијана[4] и Лактанција[5].

Неће бити да су поменути хришћански писци усвојили ово гледиште непосредно из митологије Грка и Римљана, или других незнабожачких народа, о општењу нижих и виших божанских бића са телесним женама, него да су га свакако прихватили из јеврејске традиције, као и Јосиф Флавије, који у своме делу „Јудејске старине“, наводећи ово место из Књиге постања, вели: „Ситови потомци, за седам колена, били су се потпуно учврстили у вери у Бога као Господа и Владара свију ствари, и у благочестивом понашању. Но током времена, од похвалних отачких обичаја одступише према злу. Нити су према Богу указивали нужно поштовање, нити према људима вршили правду. Колико су раније, у благочестивом стремљењу вршили племениту утакмицу, толико се сада показаше двоструко рђави и тиме учинише Бога својим непријатељем. Увукоше, наиме, многе Божје анђеле у заједницу са људским женама, те родише обесне синове који се разметаху својом телесном снагом, о врлини говораху са подсмехом, и били су једнаки онима који су код Грка названи гигантима, и у сваком се злу истицаху. Ноје, кога је гледање њихових злих дела пунило жалошћу и тугом, трудио се свим силама да њихову нарав измени, те да се врате на добри пут. Но видећи да свим својим поступцима код њих ништа не учини, него да је наклоност према греху њима сасвим овладала побоја се од њих за живот свој, своје жене и деце, те одлучи да ону земљу напусти“.[6]

Око 200 година раније, ова традиција изнета је много детаљније у апокрифној Књизи Еноховој. Њен први део, у коме је изложено ово гледиште, биће да је написан на јеврејском језику за време гоњења под Антиохом Епифаном, око 166. год. пре Христа.[7] У овој ствари ту се казује како неки од анђела рекоше једни другима: „Хајде да изаберемо жене између деце људске и створимо потомство… Ови, дакле, … узеше жене, сваки изабра себи по једну. Тада почеше да им долазе и смешаше се с њима…“.[8] Најпре ће бити, дакле, да су поменути писци били повучени на схватање о грешењу анђела са женама овим казивањем, поготово што су сматрали књигу Енохову богонадахнутом и канонском.[9] У том их је убеђењу подржавало и помињање Еноха и његове књиге у посланици Светог апостола Јуде (ст. 14, 15). Но, већ Ориген је не сматра канонском велећи да се „радо узимала као света књига“, из чега следи да се сада тако не узима.[10] Такође, наводи како „у Еноху пише да је Малелеило родио Јареда у дане силажења синова Божјих кћерима људским“.[11]

Од Светих Отаца једни се не осврћу на ову књигу и њена казивања, нпр. Свети Василије Велики и Свети Григорије Богослов, док други указују на митски карактер појединих њених ставова и боре се против њих. Тако Свети Јован Златоуст, тумачећи поменуто место Књиге постања: „Видећи синови Божји кћери људске…“, вели: „Они (неки људи) говоре као да је то речено не о људима, него о анђелима као да би њих Писмо назвало синовима Божјим… Они веле: „Стварно то су били анђели, и зато што су сишли (с неба на земљу) ради безаконог дела, лишени су свога достојанства…“ Но Писмо нас учи друкчије, наиме, да су се још пре створења првог човека они лишили тога свога достојанства. ., као што и каже Премудри: „Завишћу ђавола смрт уђе у свет“ (Прем. Солом. 2, 24). У ствари, да ђаво није пао још до створења човека, како би, остајући у свом достојанству, бестелесан и налазећи се у таквој части, позавидео човеку обложеном телом“?[12] Да пад анђела није био у спајању са женама, 3латоуст наводи и други библијски доказ: „А са друге стране, зар није безумно говорити да би анђели пали до сажитељства са женама и бестелесна се природа унизила до сједињења са телима? Зар не чујеш шта вели Христос о анђелској природи: „У васкрсењу нити се жене, нити се удају, него су као анђели Божји“ (Мт. 22, 30). Несвојствено је тој бестелесној природи да има такву (телесну) жељу. А поврх тога, треба расудити да би примање таквог мишљења и по разуму било највећа бесмислица“.[13]

Вероватно да и Свети Атанасије Велики, имајући у виду мишљење да је пад анђела био у греху са женама, одређено казује: „Но сатана није збачен са неба ни због блуда, или прељубе, или крађе, него га гордост баци у најдоњи део бездана. Јер овако рече: „Уздигнућу се и ставићу престо свој пред Богом и бићу сличан Свевишњему“ (Иса. 14, 40). И због те речи би срушен и наслеђе је његово огањ вечни. Дакле, гордост је у ђаволу, а смирење у Христу“.[14]

Блажени Августин († 430. г.) такође доказује да се под изразом „синови Божји“ подразумевају људи, иако зна да уместо ове речи у неким рукописима стоји „анђели Божји“. Најјаснији доказ да су они били људи, Блажени Августин види у казивању 3. стиха исте главе Постања, те вели: „Да они нису били анђели тако да не би били људи, као што мисле неки, него да су несумњиво били људи, о томе говори без сваке двосмислености само Свето Писмо. Јер после претходних речи: „Видевши анђели Божји кћери човечје да су лепе, узимаху их себи за жене између свију које изабраше“, одмах је додато: И рече господ Бог: „Heћe дух мој пребивати (у Даничићевом преводу: прети се) вавек са овим људима“. Благодарећи Духу Божјем они су били анђели Божји и синови Божји, но кад су се уклонили горем, стали су се називати људима, пo имену природе, а не благодати. Називају се они и телом зато што су оставили дух, и по остављању, за узврат, били њиме остављени“.[15] Стога, он јасно казује: „Што се тиче Светих анђела Божјих, ја ни на какав начин не верујем да би они могли у то време тако пасти“, тј. у однос са женама.[16] Говорећи о овоме, Блажени Августин има свакако у виду излагање Књиге Енохове, за коју вели да садржи нешто божанско, али да су у њу јеретици унели басне.[17]

Блажени Теодорит († 460. г.), своје савременике који су сматрали да се под синовима Божјим подразумевају анђели, назива неразумним и крајње отупелим људима, и вели да такво схватање „они држе мислећи, може бити, да нађу оправдање своме ништавилу ако окриве анђеле у томе сличном“.[18] За доказ да се ту мисли на људе, као и Блажени Августин, наводи речи господње у ст. 3: „Heћe пребивати дух мој вавек са овим људима…“ Из тога треба разумети да се ове речи не могу односити на анђеле, jeр „бестелесна природа нема ни тело, ни живота ограниченог временом, зато што су створени бесмртним“. Поред тога додаје: „Ако су се анђели смешали са кћерима човечјим, људима је учињена неправда од анђела у томе што су они развратили кћери човечије. А претрпели би неправду и од Бога који их је створио, трпећи казну због похотљивости анђела. А то, мислим, не би се усудио рећи ни сам отац лажи“.[19]

У неким рукописима јеврејске Библије, као што помиње Блажени Августин и Теодорит, на овом месту Књиге постања (6, 2) стоји „синови Божји“, а у другим „анђели“. У штампаној јеврејској Библији стоји „синови Божји“ (бене Еллохим), у грчком преводу LXX исто тако „ии ту Тхеу“. Израз „синови Божји“, који се овде јавља први пут у Библији, има више значења: 1. У књизи о Јову њиме се називају анђели (1, 6; 2, 1; 38, 7); 2. У Књизи изласка Бог назива тако народ израиљски (4, 22, 23); 3. У псалму 28 (29) називају се тако свештеници; 4. У појединим новозаветним књигама, под тим изразом подразумевају се хришћани (Рим. 8, 14-16; 2 Кор. 6, 18; Гал. 3, 26). Да не помињемо посебан смисао који у Светом Писму има Син Божји, господ Исус Христос.

Реч Еллохим у библијском језику означава појам божанства, али се њоме називају и анђели, и моћни људи на земљи.[20] Сем тога, како видесмо, Блажени Августин каже да се у Светом Писму речју анђео понекад називају и људи (Свети Јован Крститељ – Мар. 1, 2), а такође је „због неке особите, тј. њему дате благодати“, назван и пророк Малахија.[21] Разлог зашто се неки људи називају анђелима овај је: „У Светом Откривењу на неким местима реч „анђео“ употребљава се у преносном смислу и означава људе које је Бог бирао за веснике своје воље у свету. Ово изједначење анђела и људи по називу потекло је због исте службе коју анђели и Божји изабраници врше међу људима“.[22] Све ове разлике у значењу појединих библијских речи, уз друге утицаје, и довеле су до настанка разних мишљења о значењу израза „синови Божји“ у казивању Књиге постања.

Православно учење да анђели као духовна бића, која су се само јављала у телесном виду да би их људи могли видети, али се не могу оваплотити нити имати материјално тело, утврђено је речима Господа, а такође изнетим казивањем Светих Отаца и учитеља Цркве. Утврдивши тако немогућност да се на овом месту под синовима Божјим могу разумети анђели, остаје само могућност да је реч о људима. Које, дакле, од тадашњих људи треба ту разумети?

Најприродније и најприхватљивије је мишљење које износи Свети Јован Златоусти да под синовима Божјим треба разумети побожне људе који су „водили своје порекло од Сита и његовог сина названог Енох (А он, говори Писмо, поче призивати име Господа Бога.). Ти његови даљи потомци, у божанственом Писму названи су синовима Божјим због тога што су дотле подражавали врлинама предака.[23] А синовима човечјим названи су они који су се родили од Кајина и од њега водили своје порекло“.[24]

Исто тако тумачи овај израз и Блажени Августин велећи да су се дивови „могли рађати и пре него што су синови Божји, који се називају и анђелима Божјим, смешали са кћерима човечјим, тј. са кћерима оних који живе по човеку, односно синови Сита, с кћерима Кајиновим“.[25]

На истом становишту стоји и тумачење Блаженог Теодорита: „Као побожни, названи су синовима Божјим потомци Ситови, зато што је род Ситов био одвојен и није се мешао са потомцима Кајиновим, због клетве коју је на њега бацио Бог свију. Но кад прође много времена…, видевши леполике кћери потомака Кајинових, и вероватно преварени пронађеним од њих музичким инструментима (јер Јувал, потомак Кајина, показа псалтир и китару – 1 Мојс. 4, 21), сјединише се с њима и искварише своје благородство… Уловљени красотом безаконих жена, повезали су дотле раздвојена племена, и као плод наслеђа примили коначну пропаст“.[26]

Свети Јефрем Сирин заступа исто гледиште: „Синовима Божјим називају се синови Ситови. Они као деца праведног Сита називају се народом Божјим. Кћери човечје, лепе по изгледу, које су видели синови Божји, кћери су Кајинове. Њихова лепота и украси послужили су као замка за синове Ситове“.[27]

У уџбенику законских књига Старог завета за православне богословије прота Стеван Веселиновић, укратко тумачи ово место као и наведени Свети Оци: „Убитачна мешавина синова Божјих, тј. потомака Ситових, са кћерима човечјим, тј. кћерима Кајиновим, дала је повода строгој казни Божјој, потопу“, а тако исто проф. Хр. Андруцос: „У Постању 6, 2 синови Божји су Ситити, а не анђели“.[28]

Лепота кћери човечјих, која је потомке Ситове привукла кћерима Кајиновим и увукла у пропаст, неће бити да је она од Бога дана лепота женској природи, што ју је од почетка чинила женственом, привлачила човека да остави оца и матер и прилепи се жени својој и буду двоје једно тело, како би испунили заповест Божју: Рађајте се и множите се и напуните земљу (1 Мојс. 2, 24, 1, 28). Зрачећи преданошћу вољи Божјој да буде мужу „помоћник према њему“ (1 Мојс. 2, 18), та исконска женственост, оплемењена унутрашњим прихватањем мука рађања и материнства, није могла водити злу, греху. Такву лепоту свакако су поседовале девојке потомства Ситовог, са којима су се они дотле женили. Лепота пак кћери човечјих била је нешто друго, само спољашња, телесна, без оне духовне компоненте, још потенцирана мирисима, мазањем лица и очију, украшавањем накитом, плетеницама, скупоценим хаљинама (1 Тим. 2, 9-10). Уз то музика, нескромне игре и песме. Све је то и могло да буде, како каже Свети Јован Златоуст, „за њих узрок блуда и необузданости… Они су се упутили томе делу не из жеље за добијањем деце, него по неумереној похоти“.[29]

Говорећи о тој природној телесној лепоти, Блажени Августин вели да је „и она дар Божји, али се даје и злима, да је добри не би сматрали великим благом. И ето – наставља даље исти Отац – више добро, својствено само добрим људима, било је остављено, учињен је пад према добру мањем…“ На тај начин су потомци Ситови „прешли владању земаљског друштва, оставили доброту коју су имали у друштву светом“. Закључујући, Блажени Августин вели: „Јер љубав према лепоти телесној, која мада је благо Богом створено, но благо привремено, телесно и ниже, љубав је зла, јер брзо испод себе ставља Бога, вечно, унутрашње и непролазно благо“.[30]

Суштина пада синова Божјих била је, дакле, у скретању на пут супротан ономе који је Бог поставио стварајући мушко – женско и којим су дотле ишли. Тиме су потомци Ситови, као отпре и Кајинови, били повучени на једно материјалистичко схватање човека као самог телесног бића. На то указују речи Божје у ст. 3: „Heћe дух мој остати са овим људима довека, јер су тело“. Човек није само духовно биће – као анђели, нити само материјално – као животиње, него је и једно и друго, он је психофизичко биће. Свакако, Бог који га је створио зна да је човек и тело. Стога, ово наглашавање „јер су тело“ указује на то једнострано гледање на човека као „само тело“. Да ове речи треба тако схватити, казује и Свети Јован Златоуст: „И да би ти знао да је реч баш о томе… додано је: јер су тело, тј. зато што су се они потпуно предали телесним делима и нису се користили како треба способностима душе, него су живот водили тако као да би били само тело и немали душе, божанствено Писмо свагда има обичај да телесне људе назива телом, а добродетељне бестелесним, као што вели Павле: А ви нисте у телу (Рим. 8, 9), не зато што они не би били обучени у тело, него зато што су, мада обучени у тело, били изнад телесних помисли. И како је за презрење телесног Павле њима рекао: А ви нисте у телу, тако је и оне, зато што су се стално занимали телесним делима, (Бог) назвао телом“.[31]

Тим путем доспело се до срозавања личности и у мушкарцу и у жени и приступања једног другом као ствари за уживање. Од човека је постао блудник, а од жене проститутка.[32] Таква врста моралне покварености наставила је и после потопа свој ход кроз историју, довела до содомског греха и казне, до хиљада храмовних блудница незнабожачког света (кедеша и кедешота) и савремених сексуалних изопачености и перверзија.

Разумљиво да световни научници и писци узимају без даљег да се у Библији изражава вера „у могућност брачне везе између Бога и смртне жене… Видећи синови Божји кћери људске како су лијепе – каже се у Првој књизи Мојсијевој – узимаху их за жене које хтјеше“.[33] Др Андрија Гамс такође вели да „у Првој Мојсијевој књизи има чак трагова полног односа небеских бића са људима“, и да су се „анђели, синови Божји, женили кћерима човечјим“.[34] Но, поред тога, ипак вели: „Но мотив полног додира божанства је стран јахвизму, који ће се управо у старозаветном јеврејском друштву борити против култова који такав додир симболизују као обред за повећавање плодности земље и стоке“.[35]

Треба да размотримо још неколико појмова из 3. и 4. стиха исте главе, који са овим питањем стоје у извесној вези.

„Неће пребивати дух мој вавек са овим људима…“ По тумачењу Светог Јована Златоуста, овде је Господ „назвао духом своју промислитељну силу, предсказујући њихову пропаст“.[36]

„Биће дани њихови 120 година…“ Свети Јован Златоуст види у овим речима величину Божјег дуготрпљења, које тадашњи људи нису искористили да се покају и исправе, него су падали у још веће грехе.[37] Блажени Августин у броју 120 година такође види не скраћивање људског века, јер и после потопа има људи који живе 430 и 500 година (1 Мојс. 11, 1, 17), него време од изрицања ових речи до потопа, односно „да је то Бог рекао при крају 500. године живота Нојевог, тј. кад је он проживео 480 година, јер је 600. године живота Нојевог, другог месеца био потоп“.[38]

„А беше тада дивова…“ Блажени Теодорит наводи мишљење неких да се тај појам односи на дуговечне, или богомрзитеље и богоодступнике. Он пак сматра да се односи на њихову необичну величину, те помиње Ога и Голијата (Пон. Зак. 3, 11; 1 Сам. 17, 4), као и Енака, за кога се вели да је био потомак дивова (Број. 13, 34).[39] О дивовима у старини казује се у Књизи Варуховој да су „били велики и вични војевању“ (гл. 3, 26). Свети Јован Златоуст такође вели да дивовима божанствено Писмо овде назива људе силне телом,[40] а Генадије Схоларис да „Свето Писмо зна да назива дивовима веома непобожне и охоле, који својом силом све дозвољавају (себи)“.[41] И Флавије, као што наведосмо, о њима се изражава да су били обесни, разметали се својом телесном снагом и у сваком злу истицали.

Њихово постојање, према духовитој примедби Блаженог Теодорита, казује нам да је Бог могао створити људе већим него што су, али то није учинио искорењујући сујету и гордост. „Јер ако се и у малим телима преузносе, не само један према другом него и према самоме Творцу, шта би тек чинили добивши тела веће висине?“[42]

По Библији Кршћанске стварности, казивање о дивовима преузето је, без проверавања, из народне легенде, по којој би дивови били „оријентални титани рођени из везе небеских и земаљских бића“.[43]

Несумњиво, дакле, да се по учењу Православне цркве, под анђелима, на указаном месту Библије, подразумевају људи, потомци Ситови, а под кћерима човечјим девојке потомства Кајиновог. Мешањем ових двају родова, поквареност целог тадашњег човечанства дошла је до тог степена да се земља напуни безакоња (ст. 11) и Бог одлучи да пусти потоп на земљу.

 

Гласник, март 1984.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Вивлионтхики Еллинон патерон, ВЕПС, Атина 1955, Т. III, 202.

[2] Посланица за хришћане, гл. XXIV, изд. ВЕПС, Атина 1955, Т. IV, 301.

[3] „Они анђели који напустише горње (небеско) нaслеђе, и склизнувши у насладу, казаше женама што се није смело рећи, што им је дошло до сазнања“ (Стромата, гл. 5, ВЕПС, Атина 1956, Т. VIII, 414). На другом месту поново говори о тој ствари: „Анђели оставише лепоту Божју, због лепоте која вене, и тако са небеса падоше на земљу“ (Педагогос, III, гл. 2, ВЕПС, Т. VII, 196).

[4] „Бегунци од Бога, љубитељи жена, од пријатељства према људима падоше с неба. За њих кажемо да су од Бога и са неба истерани због похоте према женама“ (Уп. П. Трембелас, Догматики, Атина 1959, Т. I, 448.).

[5] “Стога задржавајући оне (анђеле) са људима, лукави господар земље, истим обичајем постепено привуче пороцима и управља односом са женама. Тада, непримљени на небо, због грехова у које се загњурише, одоше на земљу. Тако их ђаво од Божјих анђела учини својим пратиоцима и помоћницима“ (Divinarum institucionum, Мињ. П. Л. Т. VI, к. 330, 331).

[6] Josefus Flavius, Jüdische Altertümer, Uebersetzung von Dr. Fr. Kaulen, Köln am Rhein 1892, књ. I, гл. 3, 1, стр. 8.

[7] Уп. Die apokryphe Bibel am Rande des Alten Testamentes, herausgegeben von Henry Daniel-Roops, Zürich 1959, 31.

[8] Исто, 32. Да би се макар донекле упознали са овом апокрифном књигом, изнећемо укратко цело ово казивање.

VI глава
1. Кад се деца људска намножише, родише им се у те дане љупке и лепе кћери. 2. Но анђели, синови неба, угледавши их, пожелеше их, и рекоше једни другима: Хајде да изаберемо жене између деце људске и потомство добијемо. 3. (Семјаса се побоја да они своју намеру неће моћи извести и да ће он сам постати крив за један велики грех). Но сви му одговорише: Сви ћемо ми положити заклетву и један другом заверити се да ћемо у својој намери издржати. 5. (Заклетва и заверавање). 6. Но они (анђели) беху две стотине на броју који у време Јареда сиђоше са врха горе Јермона, јер су онде своју заклетву извршили и један другоме заверу утврдили. 7. (Следе имена њихових вођа.)

VII глава
1. Ови, дакле, и с њима сви други, узеше себи жене, сваки изабра себи по једну. Тада почеше да им долазе, и смешаше се с њима, и учаху их о гатању и врачању, да секу корење и (знање) о дрвећу. 2 (Жене родише дивове, који све поједоше и најзад хтедоше и људе пождерати). 5. Тада подиже земља кукњаву против чудовишта (стр. 32).

VIII глава
1. Азазел учаше људе да начине ножеве и мачеве, штитове и грудне оклопе, и показа им метале и ковачку вештину, гривне и накит, и уметност, да шминкају ивице очију и капке украшавају. Он им показа лепо и драгоцено камење, и сва средства за бојење, и ток света. 2. Тада владаше велика безбожност свуда, они блудничише и лутаху и сви њихови путеви беху покварени… 4. Кад људи дођоше до пропасти, повикаше и њихова вика стиже на небо (стр. 33).

X глава
11. Тада господ рече Михаилу: Иди свежи Семјасову и његове другове који су се смешали са женама, те се кроз то упрљаше сваком нечистотом. И њихови ће синови једни друге убијати, а они ће сами пад своје љубави гледати. Стога их, за време 70 генерација, метни у ланце под брдима земље, до дана њиховог суда и њиховог краја… Уништи, дакле, све безбожне душе и синове стражара, јер су тлачили људе (стр. 34).

XVI глава
Од дана кад су побијени, уништени и смрти предани дивови, духови (анђели) су изгубили своје материјално тело; проузроковаше кварење, а не снађе их осуда. Тако ће они стварати кварење до дана вршења Великог суда, јер ће велики круг времена доћи до свога краја (стр. 38).

XVIII глава
Описује Енохово виђење једне провалије где не беше ни воде, ни птица, него беше пуста и страхобна. „Ту сам видео седам пламених звезда које светљаху великим огњем и кад је запитах о томе, рече ми анђео: Ова места леже на крају неба и земље“ (стр. 40).

XIX глава
„Онда ми рече Уриел: Овде ћe остати анђели који су се смешали са женама. На разне начине су њихове душе упрљале људе и они су их завели на странпутицу да жртвују демонима као боговима, до дана Великог суда, кад ћe по пресуди бити уништени. А њихове жене, које су анђеле завеле, биће претворене у Сирене“ (стр. 40).

[9] Уп. II. Трембелас, н. д. 449.

[10] Тум. Јован. Еванђ., део VI, гл. 42, ВЕПС, Атина 1957, Т. XII, 40, 590.

[11] Исто, 50.

[12] Беседа на Постање, Творенија… в русском перев., С. Петербург 1898, Т. IV, 203.

[13] Исто, 204.

[14] О девствености, 5, ВЕПС, Атина 1963, Т. 33, 61.

[15] Творенија, в русском перев., Кијев 1907, О граду Божијем, књ. 15, гл. 23, стр. 124, 125.

[16] Исто, 123. Но што се тиче демона, изгледа да је Августин сматрао могућим њихово мешање са женама, јер каже: „Ја се не решавам да дам какав било одређени закључак у односу на то да ли могу какви било духови, који имају тела из ваздушног елемента… имати такву врсту похоте да ступе на тај или други начин у везу са женама, осетљиво за ове последње“ (Исто).

Веровање у могућност овакве везе било је код свију старих народа. У нашем народу, до најновијег времена, веровало се да вукодлак, или вампир, долази својој жени и спава с њоме, „и кажу да то дијете нема костију које се роди с вукодлаком“ (Вук Ст. Караџић, Рјечник, Београд 1973, 42).

[17] Н. д. 126.

[18] Н. д. 43.

[19] Исто.

[20] Мих. Херасков, Руководство к посљедоватељному чтенију Пјатокњижија Мојсејева, Владимир 1888, 66.

[21] Н. д. 123, 124.

[22] Др Јустин Поповић, Догматика, Београд 1932, Т. I, 227.

[23] У казивању Јосифа Флавија, побожност потомака Ситових током седам колена изненада се прекида, те они на необјашњив начин падоше у такву поквареност да и анђеле Божје наведоше на грех и покварише. Тумачење Отаца и учитеља, видећемо, излаже јасно узрок пада ових људи и узрастања у злу до тога степена да је морало доћи до интервенције Божје потопом.

[24] Н. д. 204.

[25] Н. д. 123, 124.

[26] Н. д. 43, 44. Архим. Јоил Јанакопулос сматра вероватним да је прва између кћери човечјих преко којих се сјединише, брачно повезаше две гране, Сита и Кајина, и од којих произиђоше телесно дивови, а духовно кварење људи, била Ноема, сестра Товелова (Пост. 4, 22) – Н. д. 78. Ноема јевр. значи лепа, лепотица.

[27] Творенија… в русском перев., 1896. г., Т. VI, 336.

[28] Лекције…, Београд 1908, 79; Андруцос, Догматики, Атина 1956, стр. 124, прим. 1.

[29] Н. д. 205.

[30] Н. д. 120.

[31] Н. д. 206.

[32] Евангеличка црква у Немачкој, у тумачењу наведеног места 6. гл. Постања, не прихвата тумачење Отаца Цркве, да је ту реч о брачној вези између побожних синова Сита и безбожних кћери Кајинових. У духу Деникенових излагања о повременој посети ванземаљских бића земљи, сматра се да је основ овог библијског казивања „провала једног тајанственог, надземаљског света у земаљску стварност. Људи који су покушали да се самовољно одрже насупрот Богу, били су средство страшне надсветске силе која је продрла у њихов живот и у њихов свет. Духовна, морална поквареност у коју су они тиме пали… И никакво тако моћно развиће снаге… није у стању зауставити ову поквареност“ (Stuttgarter Jubiläumsbibel mit erklärenden Anmerkungen, Stuttgart, 1937, стр. 10). Сматрам да изнето отачко тумачење јасно објашњава узроке пада препотопних људи и да нема потребе посезати за рђавим утицајем ванземаљских бића на људе.

[33] Проф. В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Београд 1973, 243.

[34] Библија и друштво, Н. Сад 1979, стр. 76; 110, прим. 31.

[35] Исто, 76.

[36] Творенија, 206.

[37] Исто.

[38] Исто 128.

[39] Исто 45.

[40] Исто 207.

[41] Јанакопулос, н. д. 80.

[42] Н. д. 45.

[43] Загреб 1968, Уводи и напомене, стр. 244.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *