НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Представа фигуре са круном на глави у црвеној хаљини на иконама Силаска Светог Духа на апостоле

 

ПИТАЊЕ: Шта представља фигура у црвеној хаљини, са круном на глави, у доњем средшињем делу неких старих икона Силаска Светог Духа на апостоле?

 

ОДГОВОР: На најстаријим иконама Силаска Светог Духа на апостоле, како на Истоку тако и на Западу, не налази се фигура о којој је реч, него се уместо ње налази група људи разних раса која представља мноштво различитих народа, који су тада у Јерусалиму били присутни томе догађају: Парћане, Миђане, Еламљане, оне из Месопотамије, Јудејце, Кападокије, Понта, Азије, Фригије, Памфилије, Египта, крајева Ливије код Кирине, из Рима, Јудејце и Проселите, Крићане и Арапе (Д. ап. 2, 9-11). Ова група је понекад сажимана и сведена на свега три, или два лица са истом функцијом, тј. да собом представљају цело човечанство – Јудејце и незнабошце, што на појединим иконама казује и грчки натпис над тим фигурама: „филе“ (племена – јудејска) и „глосе“ (јазици, народи – незнабошци). На понеким иконама уместо ових ликова остајало је празно; понекад су ту била насликана затворена врата, што је означавало свет изван Јерусалима у који су, по силаску Светог Духа, апостоли требало да пођу на проповед.[1]

У византијско доба на том је месту најчешће сликана само једна људска фигура која је такође представљала сав свет, што је најчешће изражавао и натпис „космос“, „свет“. Према проф. Лазареву, овај лик добија ознаке цара у X веку, периоду после иконоборства. Јавља се само у источном, византијском сликарству; западној иконографији „ова алегорија остала је туђа“.[2]

Средњевековним сликарима приручник „Ерминиа тис зографикис“, за сликање иконе Силаска Светог Духа даје овакво упутство: „У соби седе 12 апостола у полукругу. Испод њих се види невелика пећина и у њој седи старац са круном, који држи пред собом, на обе руке, развијен убрус, на коме леже 12 свитака. Над њим (старцем) стоји натпис „Свет“. У врху собе види се Свети Дух у облику голуба. Око њега блиста велика светлост и из ње излази 12 огњених језика који се спуштају на сваког апостола“.[3]

Ово познато сликарско упутство пружа нам, дакле, опис поменуте фигуре, али не даје њен смисао, тумачење, које је нама овде потребније од описа. То тумачење налази се у неким нашим и руским рукописима. У једном руском Зборнику из XVII века о тој фигури поставља се овако питање: „Због чега се слика у Сошествију Светог Духа човек који седи на тамном месту, веома стар, на њему црвена одећа, и на глави му царски венац, а у рукама држи бео убрус и дванаест исписаних свитака?“ – и на њега се, у наставку, даје следећи одговор: „Човек који седи на тамном месту је цело човечанство које беше у неверовању; а веома стар, то је што је остарео од Адамовог преступа; што има на себи црвену одећу, то је приношење крвавих демонских жртава; што му је на глави царски венац, то значи царствовање греха у свету, а што му је у рукама убрус и у њему 12 свитака, то су 12 апостола који својим учењем просветише сав свет“.[4]

Из истог извора из кога потиче тумачење овог рукописа, потиче, унеколико пуније, тумачење у рукописном Зборнику манастира Свете Тројице код Пљеваља, бр. 64, такође из XVII века. И оно почиње истим питањем и даје једнак одговор: „Иже пишут на икоње Сашаствје С(ве)таго Д(у)ха, что јест чл(ове)к старостију одржим ва месте тамње, а на њем одежда чрвена и венац ц(а)рски на главе јего, ва руках јего убрус бел, а на њем 12 свитков? Чл(ов)к гл(агољ)етсе вас мир; а иже старостију одржим, си реч престарел се грехопаденијем Адамовем; а иже ва месте тамне, мир вас ва неверији беше; риза же чрвена, приношеније жртав бесом; венац ц(а)рски на главе јего, поњеже ц(а)рствоваше тогда ва мире грех; а иже ва руках имеје убрус бел, ва њемже 12 свитков, си реч 12 апостол ученијем својим вас мир просветише“.[5]

Од значаја су неколико детаља овог рукописа, који символизам рускога настављају и допуњују. То је најпре црна боја која се слика у пећини око цара – Космоса. Символизам ове боје означава мрак незнабоштва у коме је цео свет тада лежао, какво објашњење даје сам рукопис.

Контраст таме незнабожачког непознавања истине о једном Богу, духовном свету, Спаситељу и спасењу, и светлости еванђелске истине, приказује не само јарка светлост која окружава апостоле у горњем делу иконе, него и бела боја свитака и убруса у коме се они налазе. Иако се у рукопису на ову алегорију не указује непосредно, можемо је извести из самог подвлачења да су убрус и свитци бели, и да апостоли (које означавају свитци) „просветише свет“. Употреба контраста: светлости – хришћанства, и таме – незнабоштва веома је честа у црквеним песмама, те је налазимо и у служби празника Сошествија: Видјехом свјет истиниј… (4. стихира на Господи возвах); Свјет приде Утјешитеља и мир просвјети. . (I и II сједалан); Свјет Отец, свјет Слово, свјет и Свјатиј Дух… (Свјетилен Слава), Дух… свјет и свјета податељ… (2. хвалитна); Дух Свјатиј свјет… (3. хвалитна). Но непосреднији подстицај за представу ове алегорије на икони биће да је дао еванђелски одељак који се тог дана чита на Литургији: Ја сам светлост свету. Ко за мном иде неће ходити по тами, него ћe имати светлост живота (Јов. 8, 12); а такође одељак Апостола: Живите као деца светлости, род светлости је у свакој доброти… Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос (Еф. 5, 9-14).

Л. Успенски указује да незнабожачки свет није остао непријатељски расположен према апостолима и њиховој проповеди, него показао поштовање и спремност да ју прихвати. Алегоријски то приказује начин на који Космос држи свитке, тј. апостоле и њихову науку. Он их, наиме, држи рукама покривеним убрусом, као што се у старини представљало држање предмета који су у особитом поштовању. Тако нпр. држе на старим иконама и фрескама епископи Свето Еванђеље, анђели оруђа Христових страдања, апостоли прилазе Светом Причешћу итд.[6]

Лик Космоса у представи Силаска Светог Духа на апостоле налази се не само на фрескама и иконама старих цркава и манастира, него и на старим дуборезним крстовима. У збирци Музеја СП Цркве у Београду чувају шест старих крстова: 1. Шестокраки дуборезни крст из XVI в.; 2. У сребро оковани крст манастира Крушедола из XVI в.; 3. Дуборезни крст, рад калуђера Јеротеја из 1602. год., из манастира Крушедола; 4. Ручни епископски крст, с краја XVII в.; 5. Ручни крст окован у сребро, епископа Никифора, из ХVIII в., негда својина манастира Шишатовца, и 6. Дуборезни крст из XVII в. У манастиру Свете Тројице код Пљеваља иста представа налази се на три стара дуборезна крста: 1. На ручном крсту на Часној трапези, са грчким натписима, окован у сребро;[7] 2. На дуборезном крсту с грчким натписима, само испод представе Силаска Светог Духа постоји словенски натпис „Педесјатница“; 3. На дуборезном крсту са оковом позлаћеним и емајлираним, чији запис, по дну стопе, казује да је начињен 1721. год. и припадао јеромонаху Данилу. Представа Космоса налази се и на дуборезном крсту цркве Светог Ђорђа у Призрену, окованом 1899. год; такође и на шестокраком дуборезном крсту манастира Хиландара из XVI в. и два четворокрака из XVI, с краја XVI – почетком XVII в., као и на једном из збирке проф. Грујића, ХVI в.,[8] и многим другим.

У новије време, иконе Силаска Светог Духа на апостоле сликају се како без алегоријског лица цара – Космоса, тако и без представе разних народа присутних том догађају у Јерусалиму. Али се у Грчкој, у савременом враћању византијским изворима уметности, фигура Космоса поново сусреће на истом месту иконе Силаска Светог Духа на апостоле, са истим атрибутима, и свакако истим алегоријским значењем и смислом.

 

Гласник, септембар 1981.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Уп. Л. Успенскиј, По поводу иконографији Сошествија Св. Духа, Приложеније, у Вестник Руского западноевропејского патриаршего екзархата, год. 1979, бр. 101-104, стр. 155.

[2] Исто.

[3] Ерминиа, или Настављеније в живописном искустве состављеноје иеромонахом и живописцем Дионисијем Фурнографиотом 1701-1733 г.; издање Порфирија еп. чигиринского, Кијев 1868, стр. 117, 118.

[4] Л. Успенскиј, н. д. 145

[5] Л. 406a, 406б.

[6] Исто, 132. На Западу се овај поступак пазива „порекција“ (пружање, од латинског porigere = пружати) и означава на богослужењу чин пружања неког предмета, који чини више свештено лице нижем, да га дотакне или узме, или којим нижи клирик додаје вишем неки предмет. Нижи клирик при томе мора имати руке прекривене платном, које се у средњем веку називало „мапула“, а доцније „велум“. Чин се најпре појавио у галиканској литургичкој пракси и одатле је преузет у целој Западној цркви. Галиканска пак црква, као и многе друге обичаје, примила гa је од источних Цркава, где је настао према источњачкој дворској куртоазији (уп. А. Бадурина: Лексикон иконографије, литургике и симболике западног кршћанства, Загреб 1979, 473).

[7] На окову дршке овог крста, словенским словима у лигатури, пише: „† Сеј крст учини смерени Симон митрополи(т) Расу“. Изнад тога натписа, на окову доњег крака крста, угребано је шиљатим предметом: 1760; али је крст несумњиво старији од ове године.

[8] Бојана Радојковић, Ситна пластика у старој српској уметности, Београд 1977, бр. 35, 41a, 43б, 45б.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *