НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Где се налазе рај и пакао?

 

ПИТАЊЕ: Кад у васиони не постоји „горе“ и „доле“, где су онда рај и пакао о којима се каже да је рај горе, а пакао доле?

 

ОДГОВОР: Не бисмо морали ићи чак „горе“ у васиону да бисмо сагледали релативност наших појмова простора „горе“ и „доле“. Можемо их уочити већ овде „доле“ на земљи. Кад нпр. кажемо да се птица, или авион дигао са земље и узлетео горе, то је за антиподе, људе „испод“ нас, с друге стране земље, управо супротно, „доле“, баш као што њихово „гope“ за нас означава „доле“, и обратно. Ови просторни односи важе за сваку тачку на земљи и за све људе на њој.

Схвативши то, моћи ћемо разумети да Бог, као духовно биће, не потребује неко место, као што неопходно бива са телесним бићима и предметима. С друге пак стране, како нам је откривено у Светом Писму, у могућности смо да донекле схватимо и ту истину да ни једно место није ван њега, да је Он свуда и свему присутан: Јесам ли ја Бог изблиза, говори Господ, а нисам Бог и из далека? Може ли се ко сакрити на тајно место, место где га ја не видим? – говори Господ. Не испуњавам ли ја небо и земљу? – говори Господ (Јер. 23, 23-24). По речима Светог апостола Павла, Бог је над свима, кроза све и у свима нама (Еф. 4, 6), није далеко ни од једнога од нас, јер у њему живимо, крећемо се и јесмо (Јевр. 17, 26-27).

О овом двојству својства свудаприсутности Божје, која с једне стране, значи да Бог не заузима неко место нити место Њега, а с друге, о Његовом присуству свему створеноме, јасно говоре и Свети Оци. Свети Атанасије Велики казује: „Бог је биће које по себи има све и ни од чега није обузет, и у свему је по својој доброти и сили, а по својој природи изван свега“.[1] „Бог се не налази негде“ – каже Блажени Августин. „Јер што је негде то се садржи местом, и што се садржи местом тело је. Бог пак није тело, дакле, он се не налази негде. Али пошто Он постоји и постоји не у неком месту, то је боље рећи да је у Њему све, него да је Он негде“,[2] Исто тако казује и Свети Јован Дамаскин: „Бог будући нематеријалан и неограничен не обухвата се местом, јер је Он сам себи место, све испуњавајући и постојећи изнад свега и сам садржећи све“.[3] Исти Свети Отац при томе објашњава да се, у особитом смислу, Божјим називају она места (нпр. небо, или храм) „где очигледно бива Његово дејство…, у коме особито дејствују Његове силе и Његова благодат. Због тога је небо Његов престо (јер су на њему анђели који врше вољу Његову и увек га прослављају…). Назива се и црква Божјим местом, јер њу посветисмо Његовом славословљу, као неко Његово власништво у коме се сабирамо к Њему. Слично и места у којима нам би очигледна Његова енергија, било на телесан, или нетелесан начин, називају се Божјим местима“.[4]

Није недоступно нашем разумевању и казивање Светог Писма да блаженство, „што око не виде, и ухо не чу и на срце човеку не дође“ (1 Кор. 2, 9), што имају у рају Свети, они који Бога љубе, долази од све веће близине Богу, извору сваке праве радости и блаженства. Говорећи о тој присности и близини Богу, што су Свети отпочели на земљи да би их наставили у Царству Небеском, ми не схватамо то у приближавању Богу по месту, него у духовном смислу. Достижући својим трудом, уз помоћ благодати Божје све врлине, прожимајући њима своју душу, бивајући морално све чистији, савршенији, праведници бивају све сличнији Богу морално, љубављу, постају Његови домаћи (Еф. 2, 19). Исто тако кад кажемо да су праведници окренути Богу и иду Њему, као што вели и Христос Господ: Ходите Мени благословени Оца мога…, а грешници окренути од Бога и иду у супротном правцу (Идите од мене проклети… Мт. 25, 40), ми ту такође мислимо на морални став и уздизање, а не окретање и идење у физичком смислу, у односу на место и простор. Поготово кад узмемо у обзир реч господњу: „Царство Божје неће доћи на видљив начин, нити ће се рећи ево га овде, или ено га онде, јер гле, Царство је Божје унутра у вама“ (Лк. 17, 20-21).

У Светом Писму се реч „горе“, разуме се, употребљава и у њеном просторном, али и духовном, моралном значењу. Кад Господ Исус каже Никодиму да му се ваља родити „одозго“ (анотхен), јер ко се не роди одозго не може видети Царства Божјега (Јов. 3, 3), Никодим те речи схвата у смислу физичког рађања, док их Господ употребљава у духовном, преносном. тј. у новом рођењу у Тајни крштења: „Говорећи одозго (казује о) обновљењу Духом“.[5] Кад Свети апостол Јаков говори о мудрости која долази „одозго“, њена узвишеност није од физичких, просторних ознака, него од моралних: А мудрост одозго најпре је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна и нелицемерна (Јак. 3, 17). Док је мудрост „одоздо“: земаљска, чулна, демонска; њу означава завист и свађа, неслога и свака зла ствар (Јак. 3, 15-16). Тумачећи речи Христове: Ви сте одоздо, ја сам одозго (Јов. 8, 23), Свети Кирило Јерусалимски вели: „Ви сте одоздо, тј. природом потчињени смрти и подложни кварењу, немоћи…, (ја) сам одозго, тј. Бог из Бога. Одозго означава рађање од Бога Оца“.[6] Тако ове речи схвата и Свети Јован Златоуст велећи да реч „одозго“ значи „да је Христос… виши од свију без сваког упоређења. А оним који је од земље… Јован назива овде себе…, упоређујући своје учење са учењем Христовим. „Не означавају речи од земље“, вели, „нешто друго него то да су моје речи, у сравњењу са Христовим, мало важне, убоге, ништавне, такве какве и морају бити речи које потичу са земље. А у Њему су све ризнице премудрости и разума сакривене (Кол. 2, 3)“.[7]

У истом спиритуалном смислу треба разумети казивање Светог Писма о Господу Исусу да седи Богу с десне стране, како је у давнини пророчки предсказао цар Давид у Псалтиру (Пс. 110, 1). Сам Господ, упутивши питање фарисејима, наводи ово пророштво дословно (Мт. 22, 44), а такође на питање првосвештеника је ли Он Син Божји, одговара: Јесам, и видећете Сина Човечјега где седи с десне стране Силе (Мар. 14, 62).[8] И у другим новозаветним књигама о седењу Господа Исуса са десне стране Бога говори се више пута.[9]

Из старине, по схватању нашег, као и осталих европских народа и народа Блиског истока, десна је страна важнија[10] од леве[11]. Но и према изражавању Библије, десна је страна символ божанског, праведности, доброг, лева – демонског, грешности, злога: Господ је праведним с десне стране, ђаво је човеку с леве (Пс. 15, 8; 108, 6, 31; Проп. 10, 2); на Страшном суду Господ ћe ставити праведнике себи са десне, грешнике са леве стране (Мт. 25, 33).

Свакако да Бог „будући нетелесан нема ни десну ни леву страну; то су ознаке тела“, како вели Ј. Зигабен.[12] Стога и речи „седење“ и „с десне стране“ имају друго значење (а не просторни однос), као што тумаче Свети Оци. По Светом Василију Великом, ово седење с десне стране означава „однос једнакости, зато што се значење деснога не узима чувствено (иначе би у Бога било и лево), него насупрот томе Писмо почасним називом заједничког седења изражава величину части Сина“.[13] Мало пак даље, Свети Василије каже да ови изрази имају свој значај „само ако их ко не схвати на телесни и ниски начин, речју с десне стране, и наручје (Божје), не описује Бога местом, не измишља за Њега телесног обузимања, изгледа и положаја, што сасвим не одговара схватању простог, необухватног и нетелесног“.[14] Свети Јован Златоусти исто тако казује: „Седе, вели, с десне стране Величанства на висинама (Јевр. 1, 3). Шта значи на висинама? Не ограничава ли он (Апостол) Бога каквим било местом? Не, није нам он то рекао да нам убаци такву мисао, него као што је изразом с десне стране он исказао не спољашњи изглед Његов, него показује једнаку част Његову са Оцем, тако и изразом на висинама не затвара Њега онде, него да је Он изнад свију и превазишао све, и као да каже: Он је достигао до самог престола Очевог. Као што је (Отац) на висинама, тако је управо и Он, и седење са (Оцем) означава не шта друго него једнаку част“.[15] Слично се изражава и Ј. Зигабен: „Рече Господ Господу моме: Седи мени с десне стране. Као што се изразом Господ и Господ показује једнакост, тако и седењем с десне стране на царском трону, јер којима је трон заједнички тима је и царство заједничко… Пошто Бог и Отац, будући нетелесан, нема ни десно ни лево (јер је то припадност тела), стога, дакле, седети означава почивање и учествовање у божанском царствовању. А са десне стране (означава) узвишеност и једнакост и једнаку част“.[16] И по Блаженом Теодориту, седење са десне стране означава божанско достојанство и власт: „Сјединили сте се са Христовим васкрсењем. А Он, седећи са Оцем, највиши је на небу. Стога Свевишње владање подражавајте“.[17]

У томе смислу, дакле, да је рај у особитој близини Божјој, тј. морално одвојен од свега нечистог и грешног, мисли се када се каже да је он „горе“, на небу где никакво зло нема приступа, „јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр. 12, 29) свако зло.[18] Како је пакао сама грешност, нечистота, мржња, одвојеност од Бога, сушта противност рају, он се онда узима да је насупрот рају, тј. доле, у Аду. Тако су схватали већ стари Грци и други незнабожачки народи. За њих је станиште богова у висини, горе на Олимпу, у светлости; Ад је чак доле у мрачним дубинама земље. Како су они и живот богова и живот грешника у Аду схватали чулно, антропоморфистички, у телесном облику, тако су и рај и пакао схватали као одређена места, а „горе“ и „доле“ у правом просторном смислу.[19]

За нас хришћане, као што смо изнели, праведници су својом светошћу и чистотом у заједници са Богом и свима Светима, у радости и блаженству раја схваћеног не у просторном, него у духовном, моралном смислу. Грешници пак, супротно томе, својим гресима, мржњом, духовно и морално удаљени од Бога љубави, налазе се у муци вечној, у паклу такође схваћеном не у просторном смислу.[20]

Да изразе „горе“ и „доле“ треба схватити у моралном смислу казују и познати богословски писци, као што је о. Јустин Поповић, проф. П. Трембелас и др. „По тумачењу Светих Отаца тако се у Светом Писму говори о извесним местима у којима је Бог нарочито присутан с обзиром на морални значај који им људи придају по Божјој вољи…“[21] Проф. Трембелас пак каже: „Одоздо треба да разумемо у моралном смислу, тј. од овог света грешног, морално одвојеног од Бога, имајући земаљске и телесне и грешне мисли“.[22]

Што се тиче постављеног питања у односу на рај, Царство Небеско по општем васкрсењу, кад ће се тела сјединити са својим душама, треба имати у виду да ћe васкрсло тело, како вели Свети Јован Златоуст, бити „исто и не исто“ са оним пре смрти и распадања.[23] Сам Господ у Еванђељу каже да се по васкрсењу нити жене нити удају, јер више не могу умрети, него су као анђели Божји (Мт. 22, 30; Лк. 20, 35-36). Свети апостол Павле даје и друге ознаке те разлике: Тако и васкрсење мртвих: сеје се у распадљивости, устаје у нераспадљивости; сеје се у бешчашћу, устаје у слави; сеје се у немоћи, устаје у сили; сеје се тело душевно, устаје тело духовно (1 Кор. 15, 42-44). Та тела неће имати потребе за овом храном, те ћe и стомак и јела бити укинути (1 Кор. 6, 13); биће лака и моћи да се дигну на облацима у сусрет Господу (1 Сол. 4, 17); биће подобна телу Господњем по васкрсењу, пролазити кроз затворена врата и тренутно прелазити на удаљена места, бити у светлости и слави, јер ће Господ „преобразити наше понижено тело тако да буде саобразно телу славе Његове“ (Филип. 3, 21).

Разлог због кога је неопходна ова промена тела по васкрсењу, износи нам такође Свети апостол Павле: А ово вам кажем, браћо, да тело и крв не могу наследити Царства Божјега, нити распадљивост наслеђује нераспадљивост (1 Кор. 15, 50). Несумњиво због те неопходности, при другом доласку Господа, тела оних који живи дочекају опште васкрсење мораће да се промене уједанпут, у трен ока, при последњој труби (1 Кор. 15, 51-52). Проф. Трембелас, објашњавајући ове речи Апостолове, вели: „Док је тело човечије тело и крв (саркс ке ема), тј. смртно и пропадљиво, Царство Божје наследити не може“.[24] Ориген ту промену објашњава упоређењем живота на копну са животом у води. Кад би човек живео у води, да би опстао, биле би му неопходне шкрге. Тако, дакле, да бисмо живели у Царству Небеском, области различитој од земље и материјалног света, треба да имамо тело обдарено особинама друкчијим од оних које има тело које сада носимо.[25] Свети Григорије Ниски упоређује ту разлику разликом између зрна и класа. Садашњи живот је налик на зрно, очекивани живот јавиће се у красоти класа.[26] Укратко, по речи Светог Кирила Јерусалимског: „Устаће, дакле, ово тело, али неће остати овакво, него ће бити бесмртно. Heћe имати потребе за овом храном да живи, нити лествице да би се пело, јер ће бити духовно, нешто дивно, чија својства објаснити као што треба не можемо“.[27] Но „ипак ћe бити тело и разликоваће се од душе с којом ћe се сјединити и која ће се у њега обући као у стан с неба“, вели П. Трембелас.[28]

Тела пак грешника по васкрсењу биће такође духовна и бесмртна: „Васкрснућемо, дакле, имајући сви тела вечна“ – каже Свети Кирило Јерусалимски – „али не сви слична. Ко је праведан примиће тело небеско, да би могао са анђелима општити достојно. А ко је грешан, прима тело вечно, способно да подноси муке грешника, да вечно гори у огњу никад не сагоревши“.[29] Пакао је огањ вечни, језеро огњено које гори огњем и сумпором, окови мрака пакленога, где црв њихов не умире и огањ се не гаси (Откр. 21, 8; 2 Пет. 2, 4; Мр. 9, 44, 46, 48).

По васкрсењу, ни грешници ни праведници неће живети на овој земљи, јер ћe небеса с хуком проћи, стихије ћe се ужарене распасти и земља и дела што су на њој изгореће (2 Пет. 3, 10), а настати ново небо и нова земља где правда обитава (2 Пет. 3, 12; Откр. 21, 1).[30] Од Бога ћe сићи Нови Јерусалим, „који символише Царство Божје и истинску Цркву Његову, Цркву прворођених на небу“.[31] У њега неће ући ништа нечисто, него само записани у Јагњетовој Књизи живота, тј. праведници, који ћe тада засјати као сунце у Царству Оца свога (Мт. 13, 43). Сам Бог становаће с њима и отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости, ни јаука, ни бола (Откр. 21, 27; 21, 3, 4).

Ново небо и нова земља, као и васкрсла тела, имаће нове димензије, другачије него наше садашње, које ћe се мерити новом, златном мером, „човечијом, која је и анђелова (Откр. 21, 15, 17). Где ћe се налазити Нови Јерусалим, а где језеро огњено, у Светом Писму се не каже. Несумљиво да ћe им се непогрешиво упутити и васкрсли праведници и васкрсли грешници, немајући потребе у координатама ни нашег „горе“, ни нашег „доле“.

 

Гласник, мај 1985.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Пери тис ен Никеа синоду 11, 3, Вивлиотхики Еллинон патерон ке екклисиастикон синграфеон, Атина 1962. Т. 31, 153; др Јустин Поповић, Догматика, Београд 1932, Т. I, 97.

[2] Уп. др Јустин Поповић, н. д. 98.

[3] Екдосис акривис тис ортходоксу пистеос, изд. Бонифације Коттер, Берлин-Њу Јорк 1973, II, 38.

[4] Исто.

[5] Cв. Кирило Јерусалимски, у П. Трембелас, Ипомнима ис то ката Иоаннин евангелион, Атина 1954, 300.

[6] Исто.

[7] Бес. 30. на Јованово Еванђеље, Творенија, в русском перев., С. Петсрбург 1901, Т. VIII, 191.

[8] Израз „Сила“ је побожни јеврејски синоним за реч Бог.

[9] Мт. 22, 4; Мр. 12, 36; Лк. 20, 42; Д. ап. 2, 34; Кол. 3, 1; Ееф. 1, 20; Јевр. 1, 13.

[10] Јача, напредна, cpeћнa; мушка, дневна, божанска.

[11] Она је насупрот; слабија, назадна, несрећна; женска, ноћна, демонска. Уп. Ж. Шевалије, А. Геербрант, Рјечник симбола, Загреб 1983, 115, 116; Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд 1970, 104-105.

[12] Трембелас, Ипомнима ис то ката Маркон евангелион, Атина 1951, 323.

[13] Творенија, С. Петербург 1911, Т. I, 587.

[14] Исто, 588.

[15] Бес. 2. на посл. Јеврејима, н. д. Т. XII, 22.

[16] Коментар пс. 109, Мињ. П. Г. Т. 128/1, к. 1084.

[17] П. Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас… прос Колос., Атина 1956, 253.

[18] Cв. Григорије Ниски, у Трембелас, Ипомнима ис тас епистолас… прос. Евр., Атина 1956, 194.

[19] Уп. др Л. Милин, Научно оправдање религије, Београд 1977, књ. II, 279.

[20] „To је пакао: ускраћивање љубави према другима, узвраћање мржње за љубав; огорченост на туђу радост; бити окружен љубављу а мрзети све унаоколо“; др Александар Каломирос, Огњена река, Теолошки погледи 1984, бр. 3-4, стр. 197.

[21] Н. д. 99.

[22] Ипомнима ис то ката Иоаннин евангелион, Атина 1954, 300

[23] П. Трембелас, Догматики, Атина 1961, Т. III, 467.

[24] Исто, 479.

[25] Исто, 473.

[26] Др Јустин Поповић, Догматика, Београд 1978, Т. III, 788.

[27] Катих. XVIII, 18. ВЕПЕС, Атина 1969, Т. 39, 240.

[28] Догматики… Т. 111, 476.

[29] Катих. 18, 19, ВЕПЕС, Атина 1969, Т. 39, 240.

[30] Св. Андреј Критски, као и неки други Оци, вели да ове речи значе не уништење неба и земље, него њихову пролазност и обновљење у бољем облику (П. Брациотис, И Апокалипсис, Атина 1950, 295).

[31] Брациотис, н. д. 300.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *