НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Зашто се једна седмица пред Велики пост зове „трапава“, а једна уз пост „глувна“?

 

ПИТАЊЕ: Зашто се седмица по Недељи о митару и фарисеју цела мрси, и зашто се она назива „трапава“, а пета недеља поста „глувна“? У богословији о томе није ништа говорено, а понеко запита, па се свештеник нађе да не зна одговорити ни себи ни другоме. Верујем да нисам усамљен у овом незнању.

 

ОДГОВОР: На крају службе Недеље о митару и фарисеју у Триоду, под „зри“, казује се: „Треба знати да у овој седмици, они, који друкчије верују, држе пост, авани Арцивуријев. А ми (монаси) сваког дана (тј. и среду и петак) једемо сир и јаја (у 9. час), а световњаци месо, да побијемо наредбу њихове велике јереси“. Исто се ово казује у црквенословенском штампаном Типику, само што се из њега види да су ти јеретици, који „друкчије верују“, Јермени.[1]

По руском литургичару С. Булгакову, Црква разрешава на мрсну храну зато „да немамо заједнице са Јерменима који посте у току целе ове седмице. Сем тога, разрешавајући пост пред Свету Четрдесетницу, Света Црква тим изобличава гордост фарисеја који се напразно хвалио дводневним седмичним постом, те сагласно с тим изобличавањем, поступа насупрот његовом лицемерном и гордом посту“.[2] Протојереј К. Никољскиј наводи само овај други разлог.[3] Проф. др Лазар Мирковић, иако у својој Хеортологији помиње и ову и остале припремне седмице пред Велики пост, не наводи уопште да се у њој и средом и петком мрси и зашто би то било.

Размотрићемо укратко како је дошло до наредбе да се због Јермена, њихове јереси и њиховог поста мрси целе ове седмице.

Јермени су индоаријски народ, досељени из Фригије у крај између планина Кавказа и Тауруса у М. Азији у V или VI в. пре Христа. Ту су организовали државу и имали своје владаре, али су често потпадали под власт других народа: Персијанце, Византинце, Арапе, османлијске Турке. Од 1829. г., кавкаски и један део старе Јерменије пао је под Русију. За време султана Абдул Хамида, који је намеравао да их сасвим истреби, од 1890. до 1896. г., вршен је над њима четири пута покољ. Покољ су извршили и Младотурци 1909, 1915. и 1916. г., а најстрашнији 1921. г. кад их је уништено око 700. 000. Остали који су измакли смрти, разбегли су се по целом свету. За дивљење је како су они и расељени сачували своје национално осећање, језик и веру.

Хришћанство је у Јерменију стигло врло рано, вероватно из Сирије, али су цар, велможе и већина народа остали у незнабоштву. Но 261. г., доласком Светог Григорија Просветитеља, пореклом из парћанске царске породице, буде придобијен за хришћанство и крштен цар Тиридат и великаш, а затим цео народ, тако да је Јерменија већ почетком IV в. прва земља која је цела постала хришћанска.

Прву организацију Јерменске цркве дао је Свети Григорије. Њој је на челу стајао архиепископ, доцније патријарх са насловом „католикос“. Она је била канонски везана са Антиохијском патријаршијом, те је нови католикос одлазио у Кесарију Кападокијску на хиротонију. Од краја IV в. Јерменска црква је сасвим независна.[4] У даљем току историје, Јермени су устројили своју азбуку, превели Свето Писмо и богослужбене књиге, ослободивши се сиријског језика, развили књижевност итд. За целу хришћанску Цркву јерменско градитељство има значај извора и праузора. Храмови квадратне и правоугаоне основе, са сводом и кубетом, потичу одатле. Готово сви стилови хришћанских храмова: византијски, готски, стил барока развили су се на темељу јерменске црквене архитектуре.[5]

На прва три Васељенска сабора учествовали су и јерменски епископи, док на Четвртом, у Халкидону, нису могли доћи, због рата са Персијанцима, у коме је јерменска војска била поражена и земља поробљена. Католикос Јосиф I мученички је погинуо са мноштвом клирика. У таквим приликама нису се могле у Јерменији сагледати идеје и одлуке овог сабора како би требало, поготово што се у Сирији сматрало да је Халкидонски сабор супротан Ефеском. Поред тих, било је и разлога политичке природе, па Јерменска црква не прими одлуке Халкидонског сабора, него прихвати монофизитство учећи: „Христос је једна ипостас, једно лице, једна сједињена природа“. На основу тога уче да је на крсту страдала божанска природа. Уче такође о претходном постојању тела Христова које се у утроби Свете Деве Марије сјединило са божанством. О исхођењу Светог Духа уче православно. Литургија им је у основи Светог Василија Великог, уз додатак неких посебних молитава. За Евхаристију употребљавају бесквасан хлеб.[6] Према старозаветним прописима, задржали су обичај да у клир примају само оне који потичу из свештеничког рода, што 33. канон Шестог Васељенског сабора осуђује. Исти сабор осуђује њихов обичај да на Литургији вино не растварају водом (32. канон), затим што суботама и недељама уз Велики пост једу сир и јаја (56. канон), као и што уносе у олтар кувано месо и деле га свештеницима (99. канон).[7]

Током времена чињени су многи покушаји из Цариграда да Јерменска црква прими одлуке Четвртог и доцнија три Васељенска сабора, али до тога није дошло. Западна црква је успела да један део Јермена прими унију.[8]

У Византијском царству, Јермена је било насељених у многим крајевима, те је због тога додира чешће долазило до несугласица и спорова о вери. При томе су једни другима стављали на терет и незнатне разлике представљајући их крупним јеретичким погрешкама, обичаје ниподаштавали и излагали подсмеху. Тако јe у погледу поста који су Јермени држали ове седмице, највероватније у спомен онога што су њихови преци постили пред примање хришћанства и крштења, а који су називали припремни, предвесник (на старом јерменском језику „араџаворк“, на новом „арцивурц“) и задржали га као припремни пред Васкршњим постом. Кад је дошло до одредбе Цариградске цркве да се мрсом ове седмице подвуче разлика између њих и православних, међу православним се почело говорити са подсмехом о овом њиховом посту. Свакако из неке простонародне јерменске приче, како је неки њихов епископ имао извежбаног псa, кога је слао пријатељима кад их је хтео посетити, те га је звао весником (арцивурц), због истог назива пренесена је прича на порекло овог поста. Познати византијски писац из ХI-ХII в., Евтимије Зигабен, пише о томе како су Јермени питани зашто држе Арцивуријев пост, кад није пред празник кога апостола, ни пророка, па ни Светог Григорија Просветитеља Јермена, одговарали су разно: да га је утврдио неки Јерменин Сергије, да је у спомен поста Ниневљана, или Адамовог по изгнању из Раја, или поста цара Константина пред крштење, или најзад њихових предака пред тим чином. „Кад на тај начин некад једно, некад друго говораху… дадоше нам разумети да је неки ружан (вделира) овај пост… Ја сам“ – наставља Зигабен – „о томе чуо да је неки Сергије, поставши учитељ јерменске јереси, имао пса по имену Арцивурције. Реч означава посланика (промитатора). Њега је Сергије, уз помоћ демонску, много пута употребљавао за весника и гласника свог доласка, кад је хтео отићи у коју од варошица, или села, или места у којима становаху ученици његовог нечестија. И кад угледају овог пса, излажаху идућег дана на неколико миља у сусрет учитељу. А кад једном пса, посланог на ову обичну дужност, вуци поједу, следећег дана стигне Сергије куда је послао пса. Но како не беше никога да га дочека, негодоваше и дошавши до њих, пошто сазна да им није стигао његов претеча пас, посла да га траже. Познавши, према наласку костију да су га вуци појели, нареди свима Јерменима да посте због смрти овога (пса), да жале и тугују у одређене дане преко године, и овај пост назва Арцивурци“.[9] Проф. П. Трембелас с правом примећује да су оваква претеривања „водила само једном, тј. како да се прошири јаз у вери између двеју Цркава, матере и кћери“[10], односно, између Грчке и Јерменске.

У Православној цркви, поред ове има још неколико седмица преко године у које је одређено да се средом и петком не пости. Једне треба да нам подвуку радост због спасоносних догађаја из историје нашег спасења: дани Дванаестодневија (Додекаимерон) између Божића и Богојављења, због доласка на земљу Спаситеља;[11] Светле Васкршње седмице због Његовог васкрсења;[12] седмице по Духовима, због радости силаска Светога Духа и коначног оснивања Цркве, откад је она „почела да живи пуним животом“.[13] Друге две седмице, сиропусну и ову, трапаву, одредила је да се не пости како би нас и у храни одвојила од утицаја јеретика који су тада особито постили.

Још у IX в., Свети Никифор Исповедник наређује монасима да у среду и петак сирне седмице држе пост до 9. часа дана (тј. не једу ништа), а онда, после отпуста Пређеосвећене Литургије (која се у то време држала средом и петком и те, беле седмице) да једу сир, да се тако поништи учење Јаковљево и јерес Тетрадита“.[14] Ова наредба се налази у савременим грчким Триодима и црквенословенским Типицима, као и у нашим старим рукописима.[15] К. Никољскиј објашњава да је пост у среду и петак сирне седмице разрешен, да се не уподобимо јеретицима Јаковитима, који су, подражавајући Ниневљанима, постили сирне седмице уторак, среду и четвртак, а такође ни ученицима Тетрадита, који су преко целе године јели месо средама (четвртих дана седмице – отуда тетрадити) и петцима, а сирну су седмицу сву постили“.[16] Исто тумачење даје и Булгаков.[17]

Разрешење на мрс седмице по Недељи о митару и фарисеју уведено је најдоцније. Како га Валсамон помиње, у тумачењу 69. апостолског канона, велећи да је уведено „јер тада посте Јермени због Ниневљана“,[18] а Зигабен разрешење на мрс не помиње, биће да је уведено током XII века. Овај изнимни поступак према посту средом и петком, за седмице чије је разрешење уведено раније, у појединим нашим крајевима изазвао је постанак посебних назива за ово непошћење. Кад је доцније дошло до разрешења седмице по Недељи о митару и фарисеју, сви ови називи пренесени су на ову седмицу, па она, иако је најмлађа по постанку, има највише народних назива: трапава, себична, претила, редовна, урсена, урша.[19] Размотрићемо ове називе и покушати да нађемо њихов смисао и разлоге због којих су вероватно дати овој седмици.

У Вуковом Рјечнику наводи се израз „трапава недјеља“, али се сам назив поближе не објашњава, него се упућује на израз „себична недјеља“. Проф. др Петар Скок, у своме Етимологијском рјечнику помиње придев „трапав“ у вези с овом седмицом и вели да је тешко одредити порекло и настанак ове речи. Сматра вероватним да потиче од аориста пасива грчког глагола „трефо“ – етрафин = храним се, гојим се.[20] Можда би реч трапав могла настати ономатопејски од „трап, трап“ кад неко тешко, тромо, трапаво гази, трапати, натрапати, те би смисао овог придева, у вези с наведеном седмицом, могао бити: Седмица у којој се, у погледу хране, иде трапаво, тромо, те не може да се прескочи среда и петак, него се и они мрсе.

„Претила седмица“ – овај назив свакако долази од мрсне хране, претилине, која се и средом и петком употребљава уместо посне, те je онда та седмица угојенија од других, претила.

„Себична седмица“ – према Вуковом објашњењу, реч „себичан“, „себица“ значе обичан, свакодневни, без разликовања (носи кошуљу у себицу = сваки дан, стално; изјео све себице = без разликовања).[21] У вези с овом седмицом, назив себичан тумачи исто тако и проф. Скок.[22] Исто значење овој речи даје и савремени Речник српског или хрватског језика. Као опште значење у њему се наводи: себичан, који мисли само о себи, који се брине само о својој користи, себељубив, саможив, егоистичан, а као покрајински: свакидашњи, обичан („у себицу“ = дан за даном – сваки дан без промене). Као посебан израз „себична недеља“ вели се да значи: трећа недеља пред Великим постом, коризмом, у којој се сваки дан може мрсити.[23] Стога израз „себична седмица“ значи да се тада без промене једе мрсна храна.

Назив „редовна“ вероватно означава исто што и „себична“, тј. да се тада, у погледу хране, мрси редом, дан за даном, без промене.

Најнеобичнији изгледа назив „урсена, урша“ недеља. Вук Караџић наводи да се тако назива ова седмица у Боки Которској,[24] а проф. Скок, објашњавајући овај назив, каже да је реч настала од дубровачког придева „русан“, од „руса“, тј. латинске речи „роса“ (ружа), метатезом ру→ур. „Та је метатеза изазвана тиме што је ријеч добила метафоричко значење и изгубила везу са ружа“. Реч се употребљава за назив ове седмице, у којој се једе месо средом и петком „као и онда кад је диес росарум, русаље, кад је светковина ружа“.[25] Речју „русаље“ називан је у старини, у југозападним крајевима, празник Духова, Тројичин дан, ваљда због тога што је у то доба падао римски празник Росалиа, „годишње кићење гробова ружама, есце росалес, и гозбе том приликом“.[26] Као и проф. Скок, назив „русаље“ изводи П. Ж. Петровић од росалиа, празника старих Римљана, који је из Италије прешао балканским народима, међу којима су га затекли и примили досељени Словени.[27] Он претпоставља да су Словени, у дане овог латинског празника, прослављали неки свој празник, који су доцније назвали према латинском. Примивши хришћанство, назив су пренели на Тројичин дан, који пада у то време.[28] Назив „русаље“ у Дубровнику, „русаљи“ у Котору, помиње и Вук Караџић у свом Рјечнику,[29] а М. Ђ. Милићевић вели да се понегде у нашем народу „седмица од Тројица до Петрових поклада зове русална недеља“.[30]

Назив „Русалиа“ за Духове помиње се у нашим рукописима од XII в., а такође у руским. Њиме се означавају и „играња неподобнија русаљја“, за која П. Алексејев казује: „Стари су баснословили да су русалке, или беси, у женском облику, с расплетеним косама, показивали се у четвртак ове седмице, који се називао „семик“ и међу простим светом бивају до данас игре с песмама и плетењем венаца од брезе“.[31] У Русији су русалијама називани и дани помињања мртвих у јесен, а такође (као и у Македонији, где су се назвали још и „погани дани“) и дани од Божића до Богојављења.[32] Стоглав сведочи да су се на русалије скупљали „мужеви, жене и девојке на ноћне игре и на бешчини разговор и на бесовске песме и на плесање и на скакање“.[33] Код нас остатак од тих игара, све до нашег времена одржао се у селу Дубокој у Звижду. Ту на Духове, пред једном пећином код реке, играло се у колу и оргијало. При томе, поједине жене су падале у занос. Зову их русаље, или падалице. Оне у заносу подврискују, проричу, разговарају с умрлима и одговарају на питања постављена од присутних о животу умрлих. Из заноса их буде по три девојке и три момка (краљеви и краљице) игром, песмом и свирком, као и умивањем у реци.[34]

Вероватно да од овог назива долази назив Русница, Русеница, за манастир Свету Тројицу код Призрена и пећину-испосницу у њеној близини, а не по томе „што се ту постио неки руски монах“, како по народном предању наводи П. Костић.[35] Русеницом је овај манастир називао народ кад је Тројичин дан називао Русаље. Доцније је надвладао за манастир назив Света Тројица, те је Русеницом остала да се зове поменута пећина – испосница.

Од назива истог празника дошао je и назив „ружичало“. Тако се зове понедељак Томине недеље у који се иде на гробље, уређују гробови, око њих се ставља бусење са травом (зато се у неким крајевима овај дан назива „побусани понедељак“) и врше помени упокојених, јер се они не врше од Великог четвртка до овог понедељка. Проф. Скок вели да назив „дружичало“ Даничић с правом доводи у везу с латинским „Росалиа“, и њиховим празником годишњег кићења гробова ружама.[36] А Вук Караџић да се тако назива овај дан у Срему, а у неким пак другим местима назива се „дружичало“. Наиме, док се по општем обичају до подне иде на гробље, Вук износи да се у неким местима источне Србије, по подне скупљају момци и девојке на игру, па се онда дружичају. То бива тако да свако оплете венац од врбових младица и кроз њих се љубе женске са женским, мушки са мушкима, с којима желе да те године буду „друге“ или „побратими“. Једно другом стављају те венце на главу и мењају шарена васкршња јаја. Кроз целу годину помажу једно другом, заједно су у игри итд. Идуће године чин дружичања може да се понови, или учини са другим.[37]

Наведени изрази од латинског празника Росалиа ухватили су дубоког корена у нашем народу и имали широку примену на дане и празнике у том периоду, па није чудо што је овај назив доспео и на трапаву седмицу.

Што се тиче наших народних назива за поједине недеље Часног поста, размотривши их видећемо да и они потичу из старине. Тако црквени назив за прву недељу поста, Недеља Православља (настао преводом са грчког: Кириаки тис ортходоксиас), није продро у народу, али је народни назив „Чиста недеља“, како се она зове и данас, настао рано, као и за другу „Пачиста“. У појединим рукописима помиње се „Пачисти понедељник“.[38] Назив „средопостије“ помиње се много раније, још у Асемановом глагољском Еванђељу из X в.[39] Изгледа да ову недељу означава и назив „Средокрстнаја недеља“, који се налази у неким рукописима.[40] Такође је стар и назив „Цветна недеља“.

Назив „глувна, глушна“ недеља је најмлађи и не помиње се у рукописима, бар ја нисам наишао на њега. Да је тај назив настао доцкан доказује и чињеница што се у неким крајевима ова недеља назива „безимена“. Вук Караџић помиње ову недељу као „глухна , глуха, глушица“, с објашњењем да је то „седмица пред цветном“. Али такође зна да се понегде она зове „безимена“.[41] У Речнику савременог српскохрватског језика помиње се „глуха недеља“ и објашњава да је израз, црквени у значењу, „пета недеља великог поста, пета недеља у коризми“.[42]

До тог назива сматрам да се дошло тако што се у посту већ провело пет седмица и испостило, те се и код младих утишао смех, шале и песме, поготово што смо се већ приближили Великој, Страсној седмици, времену страдања Христовог. За нас се ово у то старо време добро знало и узимало озбиљно, те је и са те стране престајала неозбиљност, шала и смех.

 

Гласник, април 1984.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Ова наредба налази се и у нашим рукописним Типицима: Подобајет ведети и се, јако ва сију седмицу постет трклети Армени скврни их пос(т) гл(агољ) еми Арцивуријев. Ми же на всак д(а)н јами сир и јаица, вазбрањајуште тех преданија таковије јереси (Типик јерусалимски XVI в., Музеја СПЦ у Београду, бр. 20, л. 142a). Исто тако у Типицима исте библиот. бр. 67 из 1574, бр. 130, из 1631. Налази се и у штампаном Псалтиру с последовањем Винцента Вуковића из 1546. г. … сир и јаица, вазбрањајуште тех преданија таковије јереси, сиреч попирајуште (Начало Св. и вел. поста, на крају правила недеље ва њуже чтетсе с(ве)штеноје Ев(ан)гелије јаже о митари и фарисеји).

[2] Настољнаја књига, Харков 1900, 490.

[3] Пособије к изученију устава, С. Петербург 1900, 494, 580.

[4] У доцније време, за Јермене насељене у Киликији, постао је још један католикос, са седиштем у манастиру Антемиас код Бејрута, и два патријарха, један у Цариграду, други у Јерусалиму. Разлика између патријарха и католикоса је у томе што патријарх нема право рукоположења епископа, освећења Св. мира и давања дозволе развода брака. Од њих најутицајнији је католикос са седиштем у Ечмиадзину, у манастиру Св. Григорија Просветитеља у кавкаском делу Совјетског Савеза.

[5] Атхан. Алванитис, Тхрискевтики ке итхики еикиклопедиа, Атина 1963, Т. III, 195.

[6] Уп. В. Стефанидис, Екклисиастики историа, Атина 1970, 272-274; Атханас. Арванитис, н. д. 190.

[7] Н. Милаш, Правила Правосл. цркве с тумачењима, Н. Сад 1895, Т. I, 512, 515, 542, 590; Пидалион, Атина 1970, 247, 250, 270, 309.

[8] Уп. Јевс. Поповић, Oпћа црквена историја, прев. др Мојсије Стојков, Срем. Карловци 1912, књ. II, 663.

[9] Мињ. П. Г. Т. 130, к. 1189. Овај пост у вези са псом Арцивуријем, помиње и српскословенски рукописни Типик XVI в., ман. Крушедола: Зање проклети Хензири постет жртви творет тогда всу ту седмицу; и псу њекојему Арцивурију, јеже сут Армене. Темже сих ради не достојит нам ни једин дан постити от сих речених. Кто ли не послушајет преданији с(ве)тих, н’ инако начнет мудрствовати, анатема такового бож(а)ст(а)вними сабори и сије речено јест (Музеја СПЦ бр. 213, л. 27a).

[10] Литургикон планон еленхос, Атина 1954, 28.

[11] Код Руса се ови дани називају „свјатки“ тј. свети дани. Називају се такође „свете вечери“, ваљда у спомен догађаја рођења и крштења Христовог који су били у ноћи или у вечерње време. Прослављање ових 12 дана почело је у Цркви од давнине, што показују беседе Св. Јефрема Сирина говорене у те дане, као и беседе Св. Амвросија Миланског и Григорија Ниског. Типик Св. Саве Освештаног († 530. г.) прописује да у те дане „никако не бива пост, ни савијање колена, ни у цркви, ни у келијама“. И у Кодексу цара Јустинијана из 567. г., „дани од Божића до Богојављења називају се празничним“ (Енциклопедическиј словар, С. Петербург 1900, Т. XXIX, 263).

Преп. Никодим Светогорац наводи мишљење Севаста Трапезунтског, према коме је Исус Христос при крштењу имао 29 година и 12 дана, те да због тога „Дванаестодневије држимо од Христовог Рођења до Богојављења“ (Пидалион, н. д. 393, прим. 1).

[12] У ове дане, по црквеним прописима, не склапа се ни брак. Што венчање не бива уз пост јасно нам је, јер пост има покајни, тужан карактер због греха, а венчање радостан. Иако ове наведене седмице имају радостан карактер, брак се не склапа у смислу да не би појединачна, породична радост овог света скренула пажњу са опште и небеске и потиснула у страну духовни значај празника. С. Булгаков вели да венчање тада не бива зато што сватови „не би могли имати дужни однос према… празнику“ (Настољнаја књига, Харков 1900, 1147), а Н. Милаш, што су у те дане хришћани „дужни оставити све земаљске послове и проводити их у духовном весељу…“ (Православно црквено право, Београд 1926, 627).

[13] Др Лазар Мирковић, Хеортологија, Београд 1961, 228.

[14] Кан. 33, Н. Милаш. Правила, II; 531; Пидалион, кан. 32, стр. 730.

[15] По отпуштенији вечерње ва два сија дни, јами сир и јаица на трапезе сабљудајуште канон иже ва С(ве)тих О(т)ца нашего Никифора патријарха Константина града, Исповедника, гл(агољ)уште: Подобајет иноком ва среду и ва пе(та)к постити, и по отпуштенији вечерње јасти сир и јаица, идеже аште обрештут се. Вазбрањајет же правило преданије Јаковитом и Тетрадитскују јерес (Типици Музеја СПЦ, бр. 20, XVI в. (л. 142. а, б); бр. 67, из 1574. г. (л. 138) и бр. 130, из 1631. г.

[16] Пособије, 494.

[17] Н. д. 496. Други Васељ. сабор, у свом 7. кан., изједначава Тетрадите и Четрнаестодневнике (тессаракедекатитас, игун тетрадитас). Тумачећи овај канон, Валсамон вели: „Четрнаестодневници, или Тетрадити, јесу они који Васкрс (држе) не у недељу, него кад буде четрнаести дан месеца, ма у који (седмични) дан да се деси, што је особина јудејске вере. Ови се називају и тетрадитима“ (Атин. синтагма, Атина 1852, Т. II, 190).

[18] Атин. синтагма, н. д. Т. II, 89. Преп. Никодим Агиорит сматра да у ове две седмице, трапаву и сиропусну, треба мрсити онде где има Јермена и Јаковита, а где их нема не треба. Говорећи о сиропусној недељи он вели: „Треба да се разуме, да као разрешење Арцивуријевог, тако да се држи (мрс средом и петком беле седмице) онде где има Јаковита, одн. Јермена и Тетрадита, а не где их нема“ (Пидалион, н. д. 730). У том смислу он наводи да се у неким рукописима казује: „Треба да монаси, кад су у манастиру, посте среду и петак сирне седмице. Ако пак оду некуда и предложи се на трпези сир, нека гa једу… Ово сматрам“ – вели даље преп. Никодим – „да објашњава „ма где се налазили“ (опу ан епихориазосин), што казује канон (33. Св. Никифора Исповедника), тј. где год да буду изван манастира, а не кад се налазе у манастиру“ (исто).

Сматрам да одлука о разрешењу поста у ове две седмице има значај опште наредбе примљене Црквом, те да их треба држати и сада и у местима где нема Јермена и Јаковита, али има других сличних јереси. То држање треба да нас побуди на размишљање колико су јереси опасне за душу кад Црква није оклевала да наруши пост средом и петком, да би нас одвратила и сачувала од њих. Мислим да тај смисао има и претња анатемом нашег наведеног рукописа, за оне који умују и поступају друкчије, а не да је тада у нашим крајевима било Јермена и Тетрадита и опасности од њих.

[19] Код Руса се ова седмица назива „сплошнаја“, јер се тада сплошт, тј. непрекидно, непрестано не пости. Овим изразом Руси називају и остале седмице разрешене на мрс „сплошнија седмици“, те одговара нашем „трапаве седмице“.

[20] Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика, Загреб 1973, III, 491.

[21] Рјечник, Београд 1969, 674.

[22] Н. д. т. III, 211.

[23] Изд. Матице српске, Н. Сад 1973, Т. V, 709, 710.

[24] Н. д. 787.

[25] Н. д. 548. Нема изгледа да би израз „урша, урсна“ недеља могао значити „медвеђа недеља“, како се домишља проф. П. Ж. Петровић, јер сем гласовне сличности с латинском речју ursus (медвед) нема никакве везе с овим изразом, нити писац наводи ма шта за доказ своје тврдње (уп. Српски митолошки речник, Београд 1970, 266, 292).

[26] П. Скок, н. д. III, 175.

[27] Код Грка постојање празновања Русалија, под истим називом, потврђује Валсамон у тумачењу 12. кан. Шестог Вас. сабора: „Такво празновање је рђаво и тзв. русалиа, која бивају по Св. Пасхи, из рђаве навике бивају у неким крајевима“ (Атин. Синтагма, н. д. Т. Ш, 450).

[28] Српски митолошки речник, 255. Према Срејовић-Цермановић, римски празник Росалиа падао је у мају-јуну (уп. Речник грчке и римске митологије, Београд 1979, 244.)

[29] Стр. 658.

[30] Живот Срба сељака, Београд 1894, 126.

[31] Ф. Миклошич, Лексикон палеословенико-греко-латинум, Виндобоне 1865, 806.

[32] По Стоглаву, „у навечерје Рождества Христовог и Богојављења“, као и „Русалије о Јовановом дану“ (Ивањдан, 24. јуна). Енциклопедическиј словар, С. Петербург 1899, Т. XXVII, 294.

[33] Енциклопедическиј словар, 294, 295.

[34] Уп. П. Ж. Петровић, н. д. 255.

[35] П. Костић, Црквени живот православних Срба у Призрену, Београд 1928, 144.

[36] Н. д. III, 177.

[37] Н. д. 142.

[38] Фр. Миклошич, Лексикон палеословенико…, 559.

[39] Исто. 87.

[40] Исто.

[41] Н. д. 90.

[42] Изд. Матице српске, н. д. I, 503. У Призрену се субота уочи пете недеље поста назива „заклопита“. Како се у II, III, IV и V суботу поста врше у цркви помени за покојне, а даље, све до Томине недеље, не врше, биће да овај израз означава завршетак тог помињања.

 

Кључне речи:

6 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *