НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Када не треба постити средом и петком од Васкрса до Спасовдана?

 

ПИТАЊЕ: Да ли треба постити средом и петком од Васкрса до Спасовдана? Чуо сам, наиме, мишљење да не треба, јер је наводно „Женик са нама“ (Мт. 9, 15).

 

ОДГОВОР: О посту и разрешењу поста било је речи у одговору на једно раније питање.[1] Углавном ту је речено да се не пости целе Светле и Духовне седмице, него да монаси једу сир и јаја, а световњаци месо. Из тог прописа, да се цела Светла и Духовска седмица мрси, можемо закључити да се ове седмице издвајају од осталих седмица Педесетнице, као што се из посебних разлога издваја нпр. среда и петак Седмице о митару и фарисеју, Седмице сиропусне, Седмице духовске, или у Дванаестодневију (од Божића до Богојављења), у које се такође не пости.

Но поред овог посредног закључивања, постоје и директни прописи да се у остале среде и петке све до Духова држи пост, истина ублажен, али пост. Тако црквенословенски Типик прописује: „у среде и петке целе Педесетнице уље и вино, сем среде Преполовљења и среде оданија Пасхе. У та два дана разрешава се на рибу и вино“.[2] Исто овако прописује и наша стара србуља, Псалтир Винценца Вуковића, штампан у Млецима 1546. године: „А у среде и петке у свој Педесетници само уље и вино“ (разрешава се). Јасно је да се изразом „цела Педесетница“ не обухвата и Светла седмица, јер је она и по богослужењу и по храни изједначена са првим даном Васкрса.

Што се тиче речи Господњих да не могу сватови постити док је младожења са њима (Мт. 9, 15; Мр. 2, 19, Л. 5, 34), упућених као одговор ученицима Јовановим на питање зашто ученици Његови не посте – оне се односе „на апостоле“[3], за време Христовог бављења на земљи. Отимањем Женика од њих и пошћењем у те дане, Господ „унапред износи речи о свом страдању“ (Златоуст), „после тога ће много постити и трпети невоље“ (Зигабен).[4]

Свети Крило Јерусалимски пак говори о Вазнесењу Господњем као о Његовом узимању: „Јер није ништа друго до празник бављења нашег Спаситеља у овом свету“. Даље Свети Кирило вели: „Шта значи да ћe се отети од њих Женик? Значи Вазнесење“.[5] Теофилакт о посту по узимању Женика овако казује: „Кад се ја вазнесем, а они буду послани на проповед, тада ћe и постити и молити се, јер ће наићи под велике тешкоће“.[6] У времену по Господњем Вазнесењу живимо и ми, те смо дужни да постимо. Но како цела Педесетница, као попразништво Васкрса, Вазнесења и Духова има празнични карактер, то је пост средом и петком ублажен, као што наведосмо.

На погрешан закључак да се у Педесетници не држи пост пре би нас могло повући казивање у путопису Етерије из IV в.: „Од Пасхе до Педесетнице. тј. Духова, овде (у Јерусалиму) баш нико не пости…“,[7] као и Светог Епифанија Кипарског (IV век): „У 50 дана Педесетнице и коленопреклоњења не бивају и пост није наређен“.[8] Исто тако говори и преподобни Јован Касијан да у Египту „у све дане Педесетнице нико сасвим не преклања колена и не држи пост до деветог часа“.[9]

Но та казивања значе да се тада не држи строги пост, који се састојао у једењу посне хране једном на дан, и то не у подне, ни увече, него између тога, у девети час (3. час по подне). У среде и петке Педесетнице јело се двапут на дан од старине, а „када има две трпезе на дан, то Устав не сматра постом, макар да је у тај дан забрањена риба“ (Види Типик 24. децембар и 5. јануар кад ти дани падну у суботу и недељу.)“.[10] И Свети Јован Касијан примећује да се „непошћење у Педесетници изражавало тиме што се храна примала уместо деветог у шести час (у 12 часова), количина и врста хране није се мењала“ (тј. била је посна).[11] Према томе, у среде и петке Педесетнице православни хришћанин држи ублажени пост.

Ствар, ето, тако стоји. Наставимо ли пак по својој логици и свом тумачењу речи Господњих „не могу сватови постити док је Младожења с њима“ можемо доћи дотле да никако не постимо, јер је Господ рекао: „Ево ја сам с вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20). А таква вештина повезивања појединих стихова Светог Писма ван њиховог смисла и везе са целином Христовог учења, као и тумачење Господњих речи мимо тумачења отачког, не би били прихватљиви. Они одговарају методу, вештини и духу јеретика, сектаната, али се ни на који начин не могу подвести под појам еванђелски, хришћански и православни.

 

Гласник, април 1990.

 

НАПОМЕНЕ:


[1] Патријаршијски Гласник, год. 1976, стр. 18.

[2] Великиј Типикон, Москва 1877, л. 29, б.

[3] Теофилакт у П. Трембелас, Ипомнима ис то ката Матхеон евангелион, Атина 1952, 179.

[4] Исто.

[5] П. Трембелас, Ипомнима исто то ката Лукан евангелион, Атина 1952, 189.

[6] Исто.

[7] Превод др Л. Мирковића, Хеортологија, Београд 1961, 303.

[8] М. Скабаланович, Толковиј Типикон, Кијев 1910, II, 293.

[9] Исто.

[10] Др Л. Мирковић, н. д. 266.

[11] М. Скабаланович, н. д. 294.

 

Кључне речи:

5 коментар(а)

  1. Али овде у тексту свети Оци кратко и јасно кажу да ван Цркве нема спасења и у томе се слажу. Док новији „богослови“ нешто филозофирају и више збуњују него што излажу истину. Ја не читам дела људи који Црква није канонизовала и испред чијег имена не стоји „свети“.

  2. Јелена

    Где могу да купим прво издање ове књиге из 1998.?! То оргинално издање настало је у времену живота и рада Патријарха Павла, који сигурно не би благословио нешто што није светоотачко учење. Остала издања су како и сами кажу „измењена и допуњена“.

    • Библиотекар

      Драга сестро, патријарх Павле није састављао ове књиге, него је благословио да чланке које је годинама објављивао неко други распореди и сложи у 3 књиге. Измењена и допуњена издања су обично прештампана оригинална издања са минималним техничким изменама. Сигурно се нико не би усудио да у новом издању мења патријархове оригиналне текстове.

      • Па ето, ми обичан народ скоро ништа о својој вери не знамо. Кад тражимо да сазнамо истину – примамо учење од рашчињених, од расколника, заједно са њиховим отровом против врха СПЦ и тај њихов отров је ушао у све нас, чак и нас који нисмо отишли за њима, који смо остали у Цркви. Авај, докле је то дошло да ми немамо више поверења у своју Цркву, у јерахију СПЦ. Бог нека нас спаси и од нас самих, а и од њих.

  3. Ја имам ту књигу из 1998. Не разликује се много од овог издања из 2007. ако ми верујете на реч. Шта ћемо јадни, не знамо коме да верујемо. У све сумњамо, наслушали смо се свега, начитали по интернету од оговарача, осуђивача, који бране тобоже сркву, а подривају веру у њу и извлаче слабе из ње, а себе не могу да одбране од гордости, од ревности не по резуму итд. Изопштили их из цркве, а они бране тобоже цркву. Какву цркву они бране, Апостолску-једину праву чији чланови нису, или Артемијеву?!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *