NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Zašto je večera mrsna uoči posnog dana i posna uoči mrsnog dana?

 

PITANJE: Dan u Crkvi počinje uveče, te na večernji pevamo pesme u čast sutrašnjeg Svetog. Zašto nije tako i u pogledu hrane, tj. zašto je večera mrsna uoči posnog dana i, obratno, posna uoči mrsnog?

 

ODGOVOR: Prema Bibliji, opšta materija, nazvana zemljom, koju je Bog stvorio u početku, beše bezoblična i pusta, okružena svuda tamom. Tek na reč Božju javlja se svetlost: „I reče Bog neka bude svetlost. I bi svetlost… I bi veče, i bi jutro dan prvi… I bi veče i bi jutro dan drugi…“.[1] Noć je, dakle, prethodila danu, veče – jutru, te je jasno zašto Crkva u bogosluženju počinje dan večernjom.

Pitanje i nije u tome. Nedoumica je: Zašto se tako ne postupa i u pogledu hrane, zašto post i mrs ne počinjemo večerom?

Odmah da kažem da je u starozavetnoj Crkvi upravo i bilo tako – post je počinjao uveče i trajao do sutradan uveče. Naređujući, preko Mojsija, jevrejskom narodu da drži post desetog dana sedmog meseca, Gospod veli: „A deseti dan toga meseca sedmoga, dan očišćenja… smiravajte duše svoje; od devetoga dana meseca, od večera do večera praznujte počinak svoj“.[2] „Smiravanje duša“ (kod Daničića „mučenje duša“) svojih označava post koji se sastojao u uzdržanju od hrane i pića od večera do večera, a posle se jela koja bilo hrana.

Pored ovog redovnog posta, Biblija zna i za vanredne postove, koji su nalagani za ceo narod u vreme kakvih opštih nevolja i žalosti,[3] i vanredne postove pojedinaca: proroka Mojsija, Ilije, cara Davida, Jezdre, Jestire i dr. Posle vavilonskog ropstva nastaju još četiri redovna posta,[4] koja pominje prorok Zaharija (8, 19). U doba dolaska Spasiteljeva fariseji su već redovno postili dva dana u sedmici, ponedeljak i četvrtak,[5] u spomen Mojsijevog uzlaska na goru Sinaj i silaska s gore. Svakako da su i ovi postovi, kao i postovi pojedinaca, držani „hleba ne jedući ni vode pijući“ od večera do večera.[6]

Kako Gospod Isus Hristos nije ukinuo post, nego ga utvrdio, posteći sam i govoreći da će Njegovi učenici postiti „kad se od njih oduzme ženik“,[7] već u novozavetnim knjigama nalazimo potvrde o postu prvih hrišćana.[8] Bez sumnje, i njihov post je bio jednak starozavetnom – postilo se „do devetog časa, a potom jela svaka hrana“.[9] Ovakvo uzdržanje od hrane, kao oznaka posta, ostalo je u hrišćanskoj Crkvi do danas, te strogi post znači jedenje jedanput na dan. U ranija vremena post od mrsa se razlikovao i time što se u posne dane jelo jedanput na dan, a u mrsne dvaput. Kad je u toku posta služena Sveta Liturgija, posle koje se u manastirima odmah odlazilo u trpezariju i jelo, a uveče takođe postavljala trpeza, to se već nije smatralo postom u punom smislu reči, te crkvenoslovenski Tipik za takve dane veli: „Post ne bivajet“.[10]

Ali već vrlo rano u Crkvi je istaknuta još jedna bitna oznaka posta, a to je da se tokom posta ne može upotrebljavati bilo koja vrsta hrane, nego samo „posna“ – uglavnom hleb, povrće i voće. Tako već u II veku Pastir savetuje Jermi da uz post upotrebljava samo hleb i vodu.[11] Kako je razvoj u ovom pravcu išao dalje, iznosi nam istoričar Sokrat Sholastik govoreći da su se u njegovo vreme (V vek) uz post „jedni uzdržavali od upotrebe za jelo svake vrste životinja, drugi su od životinja upotrebljavali samo ribe, a neki su uz ribe jeli ptice, govoreći, da su ptice, po rečima Mojsijevim, takođe proizašle iz vode. Jedni su se uzdržavali čak od plodova i jaja, drugi se hranili samo suvim hlebom, a neki nisu ni to primali, dok drugi, posteći do devetog časa, jedu potom svako jelo“.[12] Kao ilustracija različitog postupanja, u ovom pogledu, još u IV veku, može nam poslužiti događaj koji iznosi istoričar Sozomen u vezi sa Svetim Spiridonom Trimituntskim. Neki putnik uvrati se u dom Svetog. Bio je Veliki post i Svetitelj sa svojim domaćim nije jeo ništa određenih dana. No videći da je putnik veoma umoran, on naredi kćeri da strancu opere noge i spremi nešto za večeru. Ona isprži svinjskog mesa i Svetitelj sede sa gostom za trpezu i poče da jede. Kad stranac odbije da jede meso, govoreći da je on hrišćanin, Sveti Spiridon reče: Utoliko pre ne treba da odbijaš, jer je Reč Božja rekla da je čistima sve čisto (Tit. 1, 15).[13] Sveti Spiridon je, dakle, pripadao onim hrišćanima koji su držali post poput Jevreja, do devetog časa, jedući posle toga što se nađe, a gost drugim – koji su se uzdržavali od mesne hrane.

Ovu raznoglasnost ukida 50. kanon Laodikijskog sabora (343. g.) naređujući da „treba kroz svu Četrdesetnicu postiti suhojedenjem“.[14] Docnije dolaze podrobnije odredbe da se subotama i nedeljama uz Veliki post može upotrebljavati vino, ulje, rakovi, oktapodi i još neke druge morske životinje, a na pojedine praznike i riba,[15] i ova karakteristika postaje važnija za oznaku posta nego prva, nejedenje. Crkva, naime, ne smatra prestupanjem naredbe o postu da tada jedu više puta na dan jelo s uljem i ribu bolesnici, prestareli, radnici na teškim poslovima,[16] i porodilje, ali meso, sir i jaja ne dozvoljava, kako veli Valsamon, ni samrtniku,[17] i za one koji bi tu odredbu prestupili predviđa tako stroge epitimije kao za najteže grehe. Tako se iz duboke starine do danas utvrdilo pravilo da je vrsta hrane ono glavno što post u Pravoslavnoj crkvi spoljašnje deli i razlikuje od mrsa. Uzimanje pak hrane jedanput dnevno označava samo strožiji stepen posta, jer po pravoslavnom shvatanju u postu postoji nekoliko stupnjeva: najstroži post sastoji se u nejedenju dan-dva; strogi post znači uzimanje posne hrane jedanput dnevno, u deveti čas (suhojedenje); ublaženi post znači upotrebu vina, ulja i ribe i jedenje dvaput dnevno (bolesnici i više puta, prema potrebi).[18]

No sve nam ovo objašnjava kako je došlo do nastanka odredbe da se u vreme posta sme jesti samo određena „posna“ hrana, umesto starozavetnog načina pošćenja, da se ne jede od večera do večera a onda jede ne obraćajući pažnju na vrstu hrane.[19] Ali nam još ne daje odgovor na pitanje: Zašto ne završavamo mrs ručkom i sutrašnji posni dan ne otpočinjemo posnom večerom i obratno?

Posredan odgovor na to pitanje daje nam odredba u manastirskim tipicima koja kazuje da se uveče, kad se postavlja druga trpeza, za nju ne kuva posebno jelo, nego iznosi ono što je ostalo od ručka. Tako Studitski tipik (Ipotiposis) naređuje ovako: „Kad udari klepalo, dolaze bratija i jedu hleb, i ako je ostalo šta jela od ručka, jer posebno jelo uveče ne biva“.[20] Istu ovu naredbu nalazimo i u 35. glavi crkvenoslovenskog štampanog Tipika: „Za večeru ne treba ništa kuvati, nego… (jelo) od obeda do večere sačuvano“. Iz ovoga očigledno izlazi zaključak da jelo za večeru treba da je iste vrste kakvo je bilo za ručak, tj. ako je ručak bio mrsan, treba da je takva i večera, ako je pak bio postan, onda treba da je i večera posna. Praktični značaj ove odredbe jasan je sam po sebi. Kad bi post počinjao uveče, teško bi se moglo, osobito u mnogoljudnim manastirima, skuvati baš onoliko jela koliko će se potrošiti za ručak. Svakako bi mnogo jela propadalo i bacalo se kad bi se ostatak morao čuvati samo jedan dan, od utorka npr. u podne do srede uveče. Na stranu koliko bi ono izgubilo u hranjivosti. Ovako se jelo od ručka upotrebi za večeru i ništa ne propadne. A ako ga je malo, nedostatak se popuni hlebom.

Direktno pak rešenje ovog pitanja daje Šesti Vaseljenski sabor koji 89. pravilom naređuje da verni, koji su proveli dane spasonosnog stradanja skrušenim srcem, u postu i molitvi, treba da završe post oko ponoći Velike subote.[21] Ova odluka znači da žalost zbog Hristovog stradanja radi naših greha, što označava post, treba da prestane oko ponoći, a ne da se u ponoć može postaviti trpeza i početi mrsiti. Ni posno ni mrsno nije se moglo ništa jesti do svršetka Liturgije, na kojoj su se u staro vreme svi pričešćivali, kao što se veli u Apostolskim ustanovama: „I vi, pošto je Gospod vaskrsao, prinosite vašu žrtvu, o kojoj smo vam mi naredili govoreći: Ovo činite za Moj spomen, i zatim prekinite post radujući se i praznujući…“.[22]

Kad se žalost zbog Spasiteljevog stradanja za nas, koja se spoljašnje izražava postom, od vaskršnje radosti, koja se spoljašnje izražava blagovanjem, prekidala u ponoć, svakako da se ovaj propis proteže i na ostale dane, tj. da je ponoć granica koja deli post od mrsa i u druge dane preko godine. Zbog strogih propisa o postu, ova odredba u stvari više se tiče posnih dana nego mrsnih, tj. da večera posnih dana ne može biti mrsna, a ne da mrsnih dana (večera) ne može biti posna. Nema nikakvih propisa (sem za nekoliko trapavih sedmica) koje bi zabranjivali da se posna hrana može upotrebljavati i u mrsne dane, dok je upotreba mrsne hrane u vreme posta zabranjena strogim propisima Svetih Otaca, pomesnih i vaseljenskih sabora, koji idu dotle da se prestupniku koga bilo sveštenog čina predviđa raščinjenje, a vernim odlučenje.[23]

Stoga bi na pitanje: zašto biva mrsna večera u mrsan dan koji dolazi uoči posnog, i posna uoči mrsnog, kratak odgovor bio: Zato što crkveni Tipici propisuju da se za večeru upotrebljava jelo od ručka, što znači da jelo za večeru treba da je iste vrste koje i za ručak. A taj propis je nastao prema kanonskoj odredbi da se post uoči Vaskrsa prekida u ponoć Velike subote, što je u važnosti i za ostale dane preko godine. U pogledu bogosluženja Pravoslavna crkva je ostala na starozavetnom stavu, prema kojem dan počinje uveče, te proslavljanje sutrašnjeg Svetog otpočinje već na večernji.

 

Glasnik, jul 1975.

 

NAPOMENE:


[1] 1 Mojs. 1, 2, 5, 8.

[2] 3 Mojs. 23, 27, 32.

[3] Joil 1, 14; 2, 15. Tako u žalosti zbog smrti mnoštva naroda koje pobiše „sinovi Venijaminovi“, ostala plemena „postiše onaj dan do večera“ (Sud. 20, 26). Zbog smrti cara Saula i njegovih sinova Jevreji „postiše sedam dana“ (1 Sam. 31, 13); u opasnosti od Amana, po naredbi carice Jestire, Jevreji postiše za tri dana, ne jedući i ne pijući ni danju ni noću (Jest. 4, 16).

[4] 1) Post 17. dana četvrtog meseca, zbog žalosti sa greha narodnog zbog čega je Mojsije razbio tablice Zakona (2 Mojs. 32, 19), i prestanka svakodnevnih žrtava u hramu padom Jerusalima pod vavilonskog cara Navuhodonosora; 2) post 9. dana petog meseca zbog spaljivanja hrama od Vavilonaca (2 Dnev. 36, 19); 3) post 3. dana sedmog meseca zbog ubistva Godolije i nesreća nastalih tada (2 Car. 25, 25); 4) post 10. dana desetog meseca zbog početka opsade Jerusalima od Vavilonaca (2 Car. 24, 10).

[5] L. 18, 12.

[6] 2 Jez. 9, 2.

[7] Mt. 4, 2; 9, 15.

[8] D. ap. 13, 3; 14, 23; 1 Kor. 7, 5; 2 Kor. 6, 5; 11, 27.

[9] Sokrat Sholastik, Crkvena istorija V, 22; Hr. Enislidu, O thezmos tisnistias, Solun 1972, 54.

[10] Kad npr. Badnji dan, ili Krstovdan uoči Bogojavljenja padnu u subotu ili nedelju, jer „po otpustu Liturgije jedemo hleb i pijemo po jednu čašu vina. A potpuno jedemo sa uljem po otpustu večernje“. Ali, iako je rečeno „post ne bivajet“, dalje se naređuje: „No sira i jaja i ribe nipošto da se ne usudimo jesti“ (Pravilo uoči Bogojavljenja). Ove reči svakako su stavljene da ne bi ko došao u nedoumicu zbog izraza „post ne bivajet“, tj. da ne pomisli da se tog dana može jesti mrsno jelo.

[11] Izd. Apostoliki diakonia, Atina 1955, T. III, E, III, 5, str. 73.

[12] N. d.; up. Skabalanovič, Tolkovij Tipikon, Kijev 1910, I, 270, 271.

[13] Skabalanovič, n. d. 271, 272.

[14] Milaš, Pravila Prav. crkve, N. Sad 1896, II, 99; Pidalion, Atina 1970, 439.

[15] Sv. Vasilije Veliki objašnjava da je za hranu uz post određena ona koju su upotrebljavali praroditelji u raju, tj. biljna: „Živeći u raju (čoveku) nije padalo na um ono što je docnije pronađeno ljudskim izmišljanjem: ni upotreba vina, ni klanje životinja, ni sve ono što um čovekov čini mutnim“ (Tvorenija, S. Peterburg 1910, 77).

[16] Po pravilima Sv. Pahomija Velikog, u ovim slučajevima to se dozvoljava i monasima. Up. Drevnije inočeskije ustavi, sobranije ep. Feofana, Moskva 1892, 126.

[17] Milaš, Pravila, tumačenje 69. ap. kan., I, 142.

[18] L. Mirković, Heortologija, Beograd 1961, 255; Hr. Onislidu, n. d. 51, 70.

[19] Kao što i danas drže svoj post muslimani.

[20] Vatopedski rukop. br. 332, XIII-XIV v., Dmitrijevskij, Tipika, Kijev 1895, 234.

[21] Milaš, Pravila… I, 578, Pidalion, 297.

[22] Izd. Apostoliki diakonia, Atina 1955, T. II, Knj. V, 19, 7, str. 90, 91.

[23] 69. kan. Sv. ap.; 56. kan. Šestog Vas. sab.; 19. kan. Gangrskog sab.; 47. kan. Nikifora Ispovednika.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *