Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Постоје ли у црквеном појању подобни и који их гласови имају?

 

ПИТАЊЕ: Долазимо дo несугласице с братијом око подобних гласова. Старији одричу уопште постојање подобних. Видео сам једно писмо поч. протојереја Мирка Павловића, одличног познаваоца црквеног појања и типика, који заступа тај став, јер их нема код Мокрањца. Други пак узимају подобен готово свагда, кад год у Минеју или Октоиху изнад стихира 4, 5. и 6. гласова стоји „подобен“.

Може ли се доћи до неког реда и правила прихватљивог за све?

 

ОДГОВОР: Оба наведена става, заступајући крајност и једностраност, промашују циљ, као што у таквим случајевима обично бива.

Пре свега, не стоји тврдња да код Мокрањца нема подобних гласова. У његовом Општем појању, литографисаном за потребе ђака-богослова 1911. год., на Васкрс су наведене Пасхалне стихире у напеву петог подобног гласа. У истој књизи, на вечерњи Великог петка, стиховње стихире су по напеву другог подобног гласа.[1] Што код њега не налазимо напеве четвртог и шестог подобног гласа, то још не значи да ови подобни не постоје у нашем појању, него само да их нису употребљавали појци од којих је он бележио мелодије појединих песама.[2] Али ове мелодије налазимо код других аутора који су бележили наше црквене песме: Живковића, Барачког, Цвејића. Подобне стихире помиње и проф. Л. Мирковић.[3] У своје доба и ми смо их у богословији учили од доброг познаваоца појања поч. протојереја Милана Мратинковића. Обрасце ових подобних гласова налазимо штампане на крају Великог Зборника издатог у Н. Саду 1913. г.[4] Поред 2, 4, 5. и 6. гласа, ту је изнет и образац за подобан осмог гласа: „О кто не восплачет…“, али се у нашем појању овај подобан није сачувао.[5] Обрасци подобних гласова нису изнети први пут 1913. год. У једном рукописном Зборнику из 17. века, поред поменутих 5 гласова, изнет је и образац подобна првог гласа, који се такође није одржао. Одржали су се подобни другог, четвртог, петог и шестог гласа, и то другог, као што рекосмо, само стиховње, на вечерњу Великог петка и стихире на погребу. Придите последњеје цјелованије…[6]

Дакле, у 17. в., у нашем појању постојали су подобни шест гласова. Године 1913. има их пет, а сада четири, у ствари свега три (4, 5. и 6. гласа). Ако напустимо подобне 4. и 6. гласа, пашћемо само на два, који ће се при томе употребљавати свега по једанпут годишње. Коме је то у Цркви стало да осиромашимо сасвим у погледу подобних црквених мелодија?

Што се тиче друге крајности, узимања свагда подобна 4, 5. и 6. гл. кад год у Октоиху и Минеју изнад стихира тих гласова стоји „подобен“, а то онде налазимо готово свагда, и ту нема места једностраности, нереду и самовољи… „Јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1 Кор. 14, 33), како вели Апостол.

У поменутом Великом Зборнику, као образац подобна 4 гласа наведена је прва стихира на Господи возвах на Ђурђевдан „Јако добља в мученицјех…“ Ову стихиру, и остале које јој следе, певао је као утврђене подобне четвртог гласа и прота Мратинковић. Исто је тако на поједине празнике певао подобним гласом, као утврђене стихире оне изнад којих је наведен као подобен стихира „Јако добља“ или „Званиј свише“.[7] Међутим, стихира „Дал јеси…“, која се често наводи испред стихира четвртог гласа са ознаком „подобен“, не пева се подобним напевом, тј. напевом којим се певају стихире Јако добљи или Званиј свише. Да је не треба тако певати, види се и по томе што се на многим местима налази изнад првих стихира, са наводом „подобен“ ова стихира, а изнад других, са истим наводом „подобен“ стихира Јако добља, или Званиј свише, за које смо већ видели да су неоспорно подобне.[8] А то значи да нису једнако подобне и стихира Дал јеси и стихире Јако добља и Званиј свише.[9]

Но, још бољи доказ да стихиру Дал јеси не треба певати подобним напевом пружа нам чињеница што се она налази у броју стихира изнад којих стоји ознака „самогласен“. У Октоиху, изнад стиховних стихира у среду на јутрењи, стоји: „На стиховње стихири крестни глас 4. Самогласен“. Иза тога следи стихира „Стјена буди нам…“, а иза ње, без икакве ознаке, уз обични припев, стихира Дал јеси.[10] Ако ову стихиру не треба певати подобним гласом, поготово не треба певати тим гласом стихире изнад којих се наводи ознака „Подобен: Дал јеси“.[11]

Као ознаке четвртог подобног гласа служе нам, дакле, само стихире: Јако добља и Званиј свише.[12] Слично је и са петим гласом. За ознаку тога подобна служе стихире: Радујсја,[13] а не и стихира „Преподобне отче…“.[14] За ознаку шестог подобног гласа служе стихире „Все отложше…“ и „Отчајанаја…“, а не и стихире „Тридневно воскресал јеси…“ и „Ангелскија…“.[15]

Задржаћемо се овде још на једној ствари. Размотримо ли стихире служби на 12 великих Господњих и Богородичиних празника, видећемо да су литијске стихире ове самосталне; од стиховњих једна је самоподобна (на Крстовдан) и једна подобна (Ваведење), осталих 10 самогласне; на Господи возвах 9 су самогласне и 3 подобне (Крстовдан, Ваведење, Благовести); од хвалитних пак 3 су самогласне (Божић, Богојављење, Педесетница), а све остале подобне. Узмемо ли у обзир празнике великих светих: Митровдан, Арханђеловдан, Никољдан, Обрезање Господње, Света Три Јерарха, Ивањдан, Петровдан и Усековање, видећемо да је однос сличан: све литијске су самогласне;[16] на Господи возвах и стиховње једне су самогласне, друге подобне, а хвалитне – све подобне. При томе од подобних на стиховње, две су првог и једна петог гласа.[17] Петог су подобног гласа означене и стиховње на Крстовдан и Ваведење. Подобне истог гласа су и Пасхалне стихире које долазе наместо стиховњих. Практично, дакле, пошто се код нас сада певају подобни 4, 5. и 6. гласа, а не 1, 2. и осталих, на стиховње се код нас певају као подобне оне стихире које су означене као такве петог гласа. Стиховње пак у Октоиху, као и на мале Свете у Минеју, певају се стиховским напевом. Стихире на Господи возвах и хвалитне певају се подобним напевом 4, 5. и 6. гласа кад су означене као такве. Литијске стихире се не певају никад подобним напевом, него увек самостално. Подобним гласом не могу се никад певати стихире које долазе на Слава и ниње, него самогласним, и то на Господи возвах и на Слава и на И ниње свагда самогласно; на литијским и хвалитним стихире на Слава такође су свагда самогласне, а на И ниње празничне су самогласне, а кад на И ниње литијских долази васкрсна стихира из Октоиха , или с краја Минеја[18], тад се она пева стиховски. Стихире на И ниње хвалитних певају се самогласно свагда, сем недељом кад је на И ниње Преблагословена, која се пева стиховски. Стиховње стихире празничне (из Минеја, Триода и Пентикостара) узимају се самогласно. Ако су на И ниње празничне, и оне се узимају самогласно; ако ли су с краја Минеја, или уочи недеље из Октоиха, онда стиховски. Стиховски се пева и стихира на Слава и ниње стиховњих кад се седмичних дана узима из Октоиха или Триода.

Као опште правило можемо рећи овако: У нашем појању постоје подобни напеви другог, четвртог, петог и шестог гласа. Напевом другог подобног гласа певају се само стиховње на вечерњи Великог петка: Јегда от древа…, и стихире на опелу: Придите последњеје цјелованије… Као подобне четвртог гласа певају се оне стихире изнад којих стоји: „Подобен: Јако добља“, или „Званиј свише“; подобне петог означене су с „Радујсја…“, а шестог: „Подобен: Все отложше“ и „Отчајанаја“.

 

Гласник, април 1980.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Београд 1911, стр. 25-29; 31-36; у издању К. Манојловић, Београд 1920, стр. 238-240; 212-214.

[2] У Мокрањчевом Осмогласнику нема ни Богородична васкршњих стиховњи, ни у једном од осам гласова, вероватно зато што су појци који су му певали налазили неке разлоге да се не унесу. Али се оне, и поред тога, употребљавају свуда у црквама, као што су и прописане.

[3] Литургика, Београд 1965, I, 275.

[4] Стр. 428, 429.

[5] Сем ако се не узму као подобне тог гласа поједине стихире као „О преславнаго чудесе…“, које не почињу као остале првом фигуром, оздо, него следећом, другом:

[6] Ову стихиру, по напеву другог подобног гласа, учили смо и ми у богословији, а налази се штампана у нотном Зборнику Јована Козобарића, Православно црквено пјеније, Осијек 1935, I, 166-174. И код Мокрањца је она подобна, али доста упрошћена, те на неким местима звучи стиховски. Иначе кад је изнад стихира другог гласа наведен овај подобен, или „Доме Евфратов…“, нисам нигде чуо да се певају као подобне.

[7] На Св. Димитрија, Петровдан, Преображење, Велику Госпођу, трећу недељу поста, Суботу Акатиста, Преполовљеља Педесетнице, Недељу Свих Светих – на хвалитне; на Св. Арх. Михаила, Ваведење, Св. ап. Апдреја, Св. Три Јерарха – на Господи возвах.

[8] Нпр. на Господи возвах 12. X; 8. XI; 13, 17. и 21. XII; 4. II; 11. VI; 8. и 19. VII; 5, 12, 14, 21. VIII; у Октоиху у недељу и четвртак увече на Господи возвах итд. Или стихира Дал јеси и Званиј свише (нпр. 8. VIII).

[9] Додуше, на неколико места (30. XII и 27. I на Господи возвах) налазимо заједно наведене, под називом „подобан“ Јако добља и Званиј свише, које се код нас не разликују у напеву.

[10] Ако би ознака „самогласен“, будући да стоји у једнини, могла да се односи само на прву стихиру. тј. да њу треба певати самогласно, а остале стиховски, као што редовно бива уз Велики пост, из тога би само могао да следи закључак да стихиру Дал јеси треба певати или самогласно или стиховски, а не подобно. У грчким савременим Октоисима нема ни ознаке „самогласен“ изнад ових стихира, него само у црквенословенским, (и то једино у среду; у петак, на јутрењи, налазе се ове исте стихире без ознаке „самогласен“).

[11] Иако се у Вел. Зборнику из 1913. г., као и у Зборнику Ж. Живковића из 1901. г. наводе као подобне и стихире изнад којих стоји Дал јеси, јер је Живковић (а по њему и састављач В. Зборника из 1913. г.) свагда наводио као подобне све стихире изнад којих стоји „подобен“, не само 4, 5. и 6. гласа, или другог, него и осмог, па чак u првог (12. XII на Господи возвах друге стихире и то не првог него петог гласа), онако, дакле, како стоји у Минеју и Типику, а не како се у ствари код нас узима. Обрасци свих тих шест подобних гласова наводе се, као што напоменусмо, у рукописном Зборнику Музеја СПЦ бр. 12, из XVII в.: „Под(о)бија осмим гласовом. Глас 1. подобно: О дивноје чудо…; под(обно): Небесним чином радованије…; под(обно): Прехвални мученици, вас ни земља…; глас 2. под(обно): Јегда от древа те мртва…; под(обно): Кими похвалними венци…; под(обно): Доме Евфратов…; глас 4. подобно: Јако добља в мученицех…; под(обно): Иже зван бив свише…; под(обно): Дал јеси…; глас 5. подобно: Радуј се постником начелник…; под(обно): Пр(е)п(о)д(о)бне о(т)че…; глас 6. под(обно): Все вазложше…; под(обно): Ангелскије предидете сили…; под(обно): Тридневно васкрсал јеси…; глас 8. под(обно): О преславноје чудо…; Г(оспод)и аште и на судишти…; подобио глас 8. Что ви наречем… (л. 50, а).

[12] Стихира Дал јеси, поготово „Господи возшед на крест“, која се наводи као образац подобна на Преполовљење на Господи возвах, не означавјау подобан четвртог гласа.

[13] Радујсја живоносниј кресте… и стихира Радујсја постников…

[14] Наведена као подобен 1. IX на Господи возвах; 19. VI на хвалитне; у Октоиху у четвртак на Господи возвах.

[15] Прва је наведена као подобна у Октоиху на Господи возвах у уторак, среду и четвртак, а друга у недељу на Господи возвах и у Минеју: 21. XII; 2, 3 , 4. и 5. I на хвалитне.

[16] Тако је и на остале празнике с бденијем, као и на Свете у Србљаку, већина је означена као „самогласни“, или без икакве ознаке. Само су литијске стихире на Св. ап. Тому и ап. Филипа означене као подобне 4. гласа.

[17] 8. XI и 30. I; 6. XII.

[18] Нпр. 20. и 25. I 4. гл.: Призри на мољенија; 24. VI гл. 5: Храм и двер јеси; 15. VII гл. 6: Творац и избавитељ мој; у Србљаку 28. X гл. 8: Безневјестнаја Дјево; 10. XII гл. 5: Храм и двер јеси; с краја Минеја нпр. 24. IX; 4. и 30. X; 14. I; 30. VII итд.