Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I

Шта значе речи „истјеје Тебје причашчатисја“ из IX песме канона на Васкрс, и који је то „невечерњи дан“?

 

ПИТАЊЕ: У другом тропару IX песме канона на Васкрс певамо: „О Пасха велија и свјашчењејшаја, Христе, о Мудросте и Слове Божиј и Сило, подавај нам истјеје Тебје причашчатисја, в невечерњем дни Царствија Твојего“.

Шта значи то „истјеје Тебе причашчатисја“? И који је то „невечерњи дан“ Царства Христова?

 

ОДГОВОР: Познато је да су како овај тропар, цела пасхална служба, као и толики други чинови наших црквених књига, настали преводом са грчког језика. Пошто је словенски превод често вршен буквално, преношењем реч по реч са грчкога, у многим случајевима да би дошли до смисла неког текста, неопходно је обратити се оригиналу. Учинивши то и са овим тропаром, васкршњег канона Светог Јована Дамаскина, видећемо да је реч „истјеје“ превод грчке речи ектипотерон, компаратива придева ектипос=извајан, израђен, преносно: изразит, тачан, непосредан. Црквенословенска реч „истјеје“ такође је компаратив придева „исти“, који се и данас употребљава, а у старини је имала и неодређен облик „ист“, у значењу: стваран, истинит, исти, прави.[1] Проф. Петар Скок, објашњавајући реч „исти“, вели да је преславенски и свеславенски придев, који се сада употребљава само у одређеном виду, док је у старословенском постојао и неодређени „ист“ = истинит, чист (лат. verus, purus). Данас је то заменица идентитета = лат. idem, ipse.[2] Стога би цела реченица у преводу гласила: Дај нам да се истинскије, потпуније, непосредније причешћујемо Тебе у дан без вечера Царства Твога.

„Дан без вечера“ Царства Божјега означава непролазност, вечност Царства Небескога. Оно се овде представља у облику дана који, као и други дани, почиње јутром, али вечера нема, него траје вечно, непролазно. О томе да ће по другом доласку Христовом настати други еон, други век, бесконачног, вечног трајања, те ћe у њему како блаженство праведника, тако и муке грешника бити непролазне, вечне, говори сам Господ: „И ови ћe отићи у муку вечну, а праведници у живот вечни“ (Мт. 25, 46). Иста мисао изражава се речима Откривења Светог Јована Богослова да настанком новог века, у новом Јерусалиму, који ћe сићи с неба, „ноћи неће бити више“ (Откр. 21, 25), него ће бити осветљен стално, али не светлошћу од сунца и месеца, него ћe га обасјавати Господ Бог Сведржитељ и Јагње (Откр. 21, 23).

Свети Оци тумаче да је непролазност Царства Божјега пророчки предсказана царем Давидом у наслову псалама 6. и 11. „о осмом“. Према њима, под тим изразом треба разумети осми дан који ће настати по Општем суду. Док седам садашњих, земаљских дана имају своје јутро и своје вече, почетак и свршетак, и док они смењују један другог тако да после седмог опет долази први, по проласку овог века, кад настане „ново небо и нова земља“, проћи ће време (Откр. 10, 6) са својим низањем пролазних дана и настати дан осми непролазни.[3]

У том непролазном дану, блаженству Царства Небескога, све ће бити другачије, све ћe узрасти, уздићи се на виши степен. Садашње знање постаће савршеније, непосредније, као што каже Свети апостол Павле: Сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда лицем у лице (1 Кор. 13, 12). Тела праведника биће подобна прослављеном телу Христовом (Филип. 3, 21), те, као што вели Свети Кирило Јерусалимски, неће имати потребу за степеницама да би узлазила навише, или наниже, него ће то моћи чинити непосредно без њих. Heћe имати потребе за овом телесном храном (1 Кор. 6, 13), неће се женити ни удавати (Мт. 22, 30).

Сада на земљи, у условима овог пролазног света, да бисмо одржали живот, принуђени смо да употребљавамо телесну, пролазну храну. За непролазни живот Бог нам је даровао Свето Причешће као право јело које не пролази: Јер је моје тело истинско јело и крв моја истинско пиће (Јов. 6, 55). У околностима земаљског живота, Свето Причешће нам је дато под видом земаљског хлеба и вина, јер га другачије не бисмо могли примити. У Небеском Царству потреба за правом храном, Светим Причешћем, остаће и даље, заувек, али се неће остваривати на овај садашњи начин, условљен приликама живота на земљи, једењем устима под видом хлеба и вина, него непосредније, гледањем лица ради нас оваплоћеног Сина Божјега.

Да би нам ово разлагање било јасније, изложићемо га речима Св. Јована Дамаскина. Говорећи о Светим Тајнама, он вели да као што је Адам добио двоструко биће од тела и душе (а тако и ми), то нам је неопходно и двоструко рођење – телесно и духовно (крштење) – а тако и храна – телесна и духовна (Свето Причешће).[4] „Но знајући Бог људску слабост, да се од многог, што не бива као обично, одвраћа са негодовањем, стога, пошто је обично да људи једу хлеб и пију вино, прикључио им је (хлебу и вину) Своје Божанство и претворио их у Своје Тело и Крв, да кроз обично и природно доспемо до натприродног…[5] Није слика (типос) хлеб и вино Тела и Крви Христове – Боже сачувај – него само обожено тело Господа, као што сам Господ рече: „Ово је“ не слика тела, него „Тело моје“, и не слика крви, него „Крв (моја)“…[6] Иако неки назваше хлеб и вино мјестообразнаја (антитипа) Тела и Крви Христове, као што рече богоносни Василије, али не рече по освећењу, него пре освећења сам принос тако назвавши“.[7]

Израз мјестообразнаја (антитипа) налази се на Литургији Светог Василија Великог у молитви епиклезе: Сего ради и ми Владико пресвјатиј…, и тумачећи га Свети Јован закључује ову главу: „А мјестообразнаја (антитипа) будућих, називају се (дарови) не као да нису заиста Тело и Крв Христова, него што се сада преко њих причешћујемо Христовог Божанства, а онда ћемо духовно (ноитос) преко самог гледања“.[8]

На исти начин се ни израз „истјеје“, наведеног тропара, не може схватити у смислу да по освећењу хлеб и вино нису право Тело и Крв Христова, односно да се сада не причешћујемо истински, те да се зато молимо како би се тога удостојили тек у будућем веку. Тај смисао ова реч не може имати поготово што није употребљена у позитиву. Не каже се: „Подавај нам исто тебе причашчатисја“, него у компаративу „истјеје“. А то значи да се ми у овом свету истински причешћујемо, правим Телом и Крвљу Христовом, али да молимо да се удостојимо уласка у Царство Небеско, у коме ћe се причешћивати истински још непосредније и потпуније. Тако нам Свети Јован Дамаскин најбоље тумачи смисао речи овог тропара Васкршњег канона, који је он сам и саставио.

Овај тропар, (као и његов ирмос) и неки други, налазе се на крају Литургије и чита их ђакон, или свештеник, при спуштању честица с дискоса у путир. Унети су ту доста доцкан, те проф. Трембелас примећује да се ни они, као ни речи Отмиј Господи грјехи, . ., на том месту, „не посведочавају ниједним рукописом“.[9] Нисам на њих наишао ни у нашим рукописима, које сам имао прилике да погледам.[10] Нашао сам их у два рукописна архијерејска Чиновника XVII и XVIII века.[11]

Помињући овај тропар на крају Литургије, поједини литургички писци дају му исти смисао који и Свети Јован Дамаскин. Од руских навешћемо Ив. Дмитријевског, који на питање: „Како ћe се ситити блажени овом бесмртном храном, Тела и Крви Христове у вечном животу“? – наводи дословно изнете речи Светог Јована Дамаскина.[12] Протојереј К. Никољски изражава се нешто неодређеније: „У песми: О Пасха велија узноси се прозба да Мудрост и Реч Божја дарује нам истјеје (савршеније) сјединити се с Њим (приобшчитисја јему) у невечерњем Царству Његовом“.[13] Од новијих, архим. Кипријан Керн вели јасно: „Ми се причешћујемо овде, у овом земаљском животу, божанског Тела и Крви, чиме вршимо своје обожење. Ми верујемо да ово причешће неће престати ни у будућем животу, у дану без вечера Царства Христова“.[14] Од бугарских, макариопољски епископ др Николај пише: „Мисао Господња о будућој вечној Евхаристији, која ћe се извршити на небу, унесена је и објашњена у пасхалној песми: О велика и тајанствена Пасхо, Христе…, коју ђакон изговара приликом сасипања частица са дискоса у Свету чашу. Значајне су закључне речи ове Дамаскинове песме: Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога. Са овим речима је изражена светла нада у будући други долазак Господњи и у наше учешће у будућој месијанској трпези“.[15] Код Грка, проф. Ј. Фундулис: „У последњем од васкршњих тропара (О Пасхо велика…) постоји прозба да се верни удостоји непосредније причестити се Христа, Који је Пасха велика и најмоћнија, у невечерњи дан Царства Његовог“.[16] Слично вели и један други грчки писац, јеромонах Григорије: „На Светој Литургији причешћујемо се истинитом Пасхом. И тражимо од Господа да нас удостоји, у невечерњи дан Царства Његовога, да се причешћујемо актипотерон (савршеније и чистије)“ (пио телиа ке пио катхара).[17] Код нас, проф. др Лазар Мирковић: „О Пасха велија… молећи се да се удостојимо причешћа Њиме истинскије (најсавршеније, ектипотерон) у незалазни дан Његова Царства“.[18]

Неки пак писци дају овим речима други смисао, слично прот. К. Никољском, који оне, сматрам, не могу имати. Тако нпр. прот. Сава Петковић, објашњавајући значење речи „истјеје“ пише: „Дај нам да имамо потпуно дела с Тобом (Кан. Пасхе)“.[19] Исто тако схвата ове речи проф. Џон Мејендорф, уколико је превод тачан: „О Христе, Пасхо велика и света! О Мудрости, Речи и Сило Божја! Даруј да учествујемо с Тобом у дану који не зна за ноћ у Твоме Царству“![20] На другом месту: „О Христе, велика и света Пасхо, дозволи да потпуније учествујемо у Теби у бесконачном дану Твојега Царства“.[21]

Садржај овог тропара IX песме пасхалног канона могли бисмо, мало опширније и јасније, овако изложити: О Христе, Пасхо велика и најсветија, о Мудрости и Речи Божја и Сило, удостој нас да уђемо у Царство Твоје и у њему се непосредније, у пуноћи причешћујемо гледањем лица Твога, кроз сву непролазност, дан без вечера тога века, који ће настати по Твом другом доласку.

Без обзира, дакле, што је овај тропар тако доцкан унет на крај Свете Литургије и Причешћа, он својом садржином потпуно одговара томе месту, везујући ову Литургију, нас и наше време са будућим веком, Царством Небеским, и Господом Исусом Христом, Царем и овог као и оног света, и указујући нам да ћемо се и онде причешћивати, за узрастање у Христу све више и више, и достизати све пуније блаженство и јединство са анђелима и Светима кроз сву непролазност вечности.

 

Гласник, новембар 1985.

 

НАПОМЕНЕ:

---

[1] Фр. Миклошић, Лексикон палеославенико-греко-латинум, Аален 1963, стр. 221.

[2] Етимологијски рјечник, Загреб 1971, I, 732.

[3] Тако Св. Василије Велики каже: „Стога и век после овога стања назива се осмим, у Писму и псалмима о осмом, уместо века овога“ (Тумачење Иса. гл. 4, Изд. Вивлитхики Еллинон патерон, ке екклисиастикон синграфеон, Атина 1978, Т. 56, 144. Св. Јован Златоусти: „Какав је натпис (6. псалма)? О осмом говори (Давид). Какав је то осми (дан) ако не тај дан Господњи, велики и славни, сличан пећи горећој, који ће побудити и горње силе да дрхте (И силе небеске, речено је, покренуће се – Мт. 24, 29) и довешће огањ који ћe претходити Цару (Христу). Он је овај дан назвао осмим указујући на промену (садашњег) стања и на обновљење живота будућега. Садашњи живог није ништа друго до једна седмица; она почиње првим даном, а завршава се седмим и потом се опет враћа у кругу у тој области, узлазећи истом почетку, а силазећи (истом) концу… А кад се све садашње прекрати и разори, тада ће настати ток осмог дана. Он се неће враћати почетку, него ћe се упутити у даља пространства“ (Творенија… в русском. перев., С. Петербург 1898, Т. I, 156). И на другом месту Св. Јован говори о овом питању: „Осмим Писмо назива дан који долази после садашњег живота, и нови живот, који је предсказивао осмодневно обрезање. О осмом и мудри Соломон указује речима: Подај седмим и осмим (Екл. 11, 2), као казујући ово: У овом веку… помисли о делу добром осмом, о животу вечном, који долази и остаје (заувек)“ (н. д. Т. V, 611). Исто тако говори Блаж. Теодорит: „На крају, у песмама о осмом, псалам Давидов. Осмим назива пророчка реч будуће стање. Пошто садашњи живот кружи у седам дана седмице, јер време почиње од првог, а завршава се седмим, опет узлази првом, и тако се седмог напредује. С правом изван броја седам, постављена реч назва (будући) век осмим“ (Мињ. П. Г. Т. I. XXX, к. 901).

Слично се вели и у тумачењу псалама које се приписује св. Атанасију Великом: „Постојећи натпис у киновару казује: На крају, у пeсмама о осмом, псалам Давидов. А то казује: Свети моле да се на крају вeкова избаве од суда и удостоје вeчне награде. За шест векова свршава се свет, у седмом суди Господ васељени, а у осмом ови одлазе у живот вечни, они у муку вечну. Због тога говори псалам о избављењу Светих у осмом“ (ВЕПЕС, Атина 1964, Т. 34, 1920).

[4] Екдосис акривис тис ортходоксу пистеос, у редакцији Бонифациус Коттер, Берлин 1973, 192.

[5] Исто, 194.

[6] Исто, 195.

[7] Исто, 197.

[8] Исто, 198. Израз „антитипа“ налазимо и код Св. Кирила Јерусалимског. Говорећи о певању псаламског стиха: „Окусите и видите да је добар Господ“ (Пс. 33, 9), који нас опомиње на Причешће, Св. Кирило вели: „Не допустите телесном грлу просуђивање (тога), него несумњивој вери. Јер окушајући не окушате хлеб и вино, него мјестообразнаја (антитипа) Тела и Крви Христове“ (5. Мистаг. катихеза, ВЕПЕС, Атина 1969, Т. 39, 262).

[9] Е трис литургие, Атина 1935, 146.

[10] Тако их нема у дечанским рукописима бр. 119, 121 и 130, из XIV века; бр. 125 и 128, XV в.; бр. 127, XIV-XVI в. Нема их ни у рукописима Музеја СПЦ у Београду бр. 108, XV в.; бр. 117, 214, 215, 238, XVI в.; бр. 224, XVII в., као и у старим штампаним: бр. 255, Бож. Вуковића из 1519. и бр. 256 из 1554. год. Нема их ни у Гоаровом Евхологиону.

[11] Дечански бр. 135, XVII в. и Музеја СПЦ у Београду бр. 252, XVIII век.

[12] Историческоје, догматическоје и таинственноје изјасњеније литургији…, Москва 1856, стр. 357, прим. д).

[13] Пособије к изученију Устава богослуженија, С. Петербург 1900, 457, прим. 1.

[14] Евхаристија, Париж 1947, 329.

[15] Света евхаристијска жртва, прев. Миодраг Михајловић, Ниш 1983, 134.

[16] Апантисис ис литургикас апориас, Атина 1970, II, 7-8.

[17] И тхиа литургиа, Атина 1982, 373.

[18] Литургика, Београд 1966, II, 1, 117.

[19] Речник црквенословенског језика, Београд 1935, 91.

[20] Византијско богословље, Крагујевац 1985, 269.

[21] Исто, 153.