NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere – Knjiga I

Ko je pisac grčke službe Svetog Jovana Vladimira koju je štampao Jovan Papa 1690. godine?

 

Služba Svetog Jovana Vladimira,[1] u beogradskom Srbljaku iz 1861. godine, nije izvorno slovenskog porekla, kao što bi se moglo očekivati, nego je prevod sa grčkog. Na grčkom je objavljena štampom prvi put 1690. god., a zatim, tokom XVIII i XIX veka, više puta. Sa jednog od tih izdanja (verovatno onog od 1774. g.) nastao je crkvenoslovenski prevod, štampan 1802. g. u Veneciji.[2] Prevod je izvršen nastojanjem dvojice hilandarskih jeromonaha, Luke i Partenija, a za štampu ga je pripremio Vikentije Rakić, naš pesnik-versifikator pobožnih spevova iz života hrišćanskih Svetaca, tada paroh u Trstu.[3]

Izdavač prvog štampanog izdanja na grčkom iz 1690. g., Jovan Papa, Grk rodom iz Neokastra, Elbasana, na početku knjige, u predgovoru, iznosi okolnosti u vezi sa njenim štampanjem i veli da je iz poštovanja prema Svetom Vladimiru, a radi duhovne koristi sveštenstva, svojih zemljaka i ostalih, odlučio da štampom izda njegovu službu. Da bi taj cilj ostvario, uputio je, veli, pismo Kozmi, bivšem mitropolitu kitijske eparhije na Kipru, „čoveku učenom… koji upravlja manastirom Svetoga“, da mu pošalje službu sa žitijem „koje se nahodi“. Mitropolit Kozma je ispunio njegovu molbu, te je Papa službu dao u štampu i pomenute godine knjiga je izašla iz štampe pod naslovom: Ἀκολουθία του άγίου βασιλέως καί μεγαλομάρτυρος Ίωάννου του Βλαδιμήρου καὶ θαυματουργου. Τυποθεισα δαπάνη του τιμιωτάτου Κυρίου Ἰωάννου Παπα, του ἐκ της πόλεως Νεοκάστρου, καὶ παρ’ αὐτου τοις ὁμοπατρίοις καὶ τοις λοιποις τοις μετ’ εὐλαβίας έκεισε προσερχομένοις ἐκδοθεισα.

Objašnjavajući ko je mitropolit Kozma i otkud on u manastiru Svetog Vladimira, Stojan Novaković veli da je „morao biti rodom iz Ohrida, ili iz okoline“, da je najpre postao mitropolit na Kipru, a od 1690. do 1694. god. zamenjivao ohridskog arhiepiskopa (patrijarha) Germana. Za vreme tog upravljanja prebivao je ne u Ohridu, nego u manastiru Svetog Vladimira kod Elbasana. Posle 1694. g. i dolaska za arhiepiskopa Ignjatija, Kozma je otišao u Drač za mitropolita.[4]

Bugarski pisac Ivan Snegarov iznosi više podataka iz kojih saznajemo da se Kozma rodio ne u Ohridu, već u Tunisu 1643. god., od bogatih roditelja, Dimitrija Mavrudi, poreklom iz Soluna, i majke Jelisavete, rodom sa Kipra. Mirsko mu je ime bilo Konstantin. U svojoj 17. godini stupio je u grčku kolegiju Svetog Atanasija u Rimu, a onde 1663. godine postao đakon. Zbog poljuljanog zdravlja, iduće godine napušta kolegiju, odlazi u Jerusalim i stupa u bratstvo Svetog Groba. Odatle se vraća u Tunis, a 1666. g., sa francuskim konzulom odlazi u Pariz, gde izdejstvuje pokroviteljstvo kralja Luja XIV, i s kraljevim preporučnim pismom, obilazi mnoga mesta kao misionar. Godine 1675. dolazi na Kipar, gde mu se majka preselila, i krajem iste godine, uz pomoć francuskog konzula, zauzima kitijsku mitropoliju, ali na njoj ostaje vrlo kratko, jer se već krajem iduće, 1676. godine kao kitijski mitropolit pominje Varnava. Najverovatnije da je zbačen zbog svojih simpatija prema rimokatolicizmu, u čemu je izazivao podozrenje još u Jerusalimu, ne bez razloga, kao što se vidi iz pisma koje je uputio francuskom kralju u kome sebe naziva „čedom rimske crkve“, a pravoslavne naziva šizmaticima.

Otišavši sa Kipra, on luta po raznim mestima, ne prestajući da se naziva kitijskim mitropolitom, dok se najzad ne privoli službi u Ohridskoj arhiepiskopiji. Godine 1682. on je iguman elbasanskog manastira Svetog Jovana Vladimira, a od 1685. do 1694. g. mestobljustitelj (τοποτηρητης) Ohridske arhiepiskopije, u vreme ostavke arhiepiskopa Partenija i zbacivanje arhiepiskopa Germana i Grigorija. Početkom 1694. god. postaje mitropolit u Draču, gde se nalazi sve do smrti 1702. godine.

Snegarov veli da je Kozma bio obrazovan čovek i dobar organizator. Izgleda da je znao crkvenoslovenski jezik i da je sa domaćim klirom radio na učvršćenju Ohridske arhiepiskopije.[5]

U pomenutom delu, Stojan Novaković postavlja pitanje da li je mitropolit Kozma poslao Jovanu Papi već postojeću službu i žitije Svetog Vladimira, ili ih je on sastavio, i na njega odgovara ovako: „O tome Kozma sam govori o pomenu Svetiteljevu evo ovako: „… Ovo je lep i kratak sinaksar Svetiteljev. U velikoj je knjizi bilo više i o službi i o životu, ali se ona izgubila. A u knjigama srpskim čuvaju se bolje i život i čudesa Svetiteljeva“. Po tome bi izgledalo da je Kozma ovo što mi sada čitamo sam sastavio po predanju“.[6] Na drugom mestu još određenije tvrdi isto: „Da je kakva teksta u manastiru bilo, teško bi se objasnilo zašto bi Jovan Papa od mitropolita Kosme tekst tražio. Teksta nije bilo… Po tome sve što je pred nama delo je Kosmino, po tradicijama iz Elbasana i Ohrida“[7]. Najzad zaključuje: „Ja sam već napred istakao misao da su celo ovo žitije i služba delo gore pomenutog Kosme“.[8]

Novakovićevo mišljenje usvaja i prof. Georgije Ostrogorski, veleći u članku „Sinajska ikona Sv. Jovana Vladimira“: „Kao što je u svom opsežnom istraživanju o Jovanu Vladimiru utvrdio Stojan Novaković, ovo je žitije i službu sastavio, po usmenim predanjima, mitropolit Kitijeje na Kipru Kozma, koji je od 6. januara 1690. do 23. februara 1694. godine zastupao – valjda bolesnog – ohridskog patrijarha Germana, a docnije je postavljen za mitropolita u Draču“.[9]

Ferdo Šišić o piscu službe Sv. Vladimira ne govori ništa, a za sinaksar veli da ga je „priredio zastupnik ohridskog patrijarha Kosma, od 1694. dalje mitropolit u Draču“, prema legendi koja je verovatno nastala tek u doba kada mu je telo, iz Krajine oko Skadarskog jezera, preneto u manastir kod Elbasana.[10]

Nikola Banašević, iako smatra da je morala postojati neka služba Svetog Vladimira i ranije i dopušta mogućnost da pisac grčkog žitija Svetoga može biti Kozma, „ili neki prethodnik koga je on kompilirao“[11], uglavnom stoji na navedenom Novakovićevom stanovištu. Ne slaže se sa njegovim mišljenjem da je Kozma pri sastavljanju žitija i službe upotrebio samo usmene priče, nego iznosi dokaze da je pri tome svakako koristio i neke pismene izvore.[12]

Sličan Banaševićevom stavu prema navedenom Novakovićevom shvatanju, kao i o upotrebi pismenih izvora, ima stav i bugarski pisac Ivan Snegarov. U pomenutom delu o Ohridskoj arhiepiskopiji on veli: „Zaključak Novakovićev malo je prebrz… Osobito za autora opširnijeg žitija jedva se može sumnjati da nije upotrebio slovenski tekst kad sam jasno govori da ga je preveo iz bugarske istorije života Svetoga“.[13] Utoliko se, dakle, ne slaže s Novakovićem, ali je i on mišljenja da su služba i žitije nastali u Kozmino vreme – čak navodi i godinu 1689. i da je jedan od glavnih učesnika u tom delu bio tadašnji iguman pomenutog manastira, „kitijski mitropolit Kozma“, koji je imao običaj da skuplja stare rukopise i kome se obratio izdavač.[14]

Da li ovo mišljenje počiva na čvrstim temeljima? Da li je grčka služba, sa žitijem Svetoga, štampana 1690. g., sastav mitropolita Kozme?

Pokušaćemo da ukažemo na činjenice koje govore da mitropolit Kozma nije poslao Jovanu Papi službu koju je sam napisao, nego već gotovu, otpre postojeću. Te činjenice bile bi ove:

  1. Na osnovu tvrdnje Jovana Pape u predgovoru da je od mitropolita Kozme i svojih zemljaka tražio službu i žitije „koje se nahodi“, „koje postoji“ (ὸποΰ εΰρίσϰεται), kao i da su mu oni to dostavili, izlazi da je ovde reč o već postojećem činu, a ne o njegovom sastavljanju. Jovanu Papi je moralo biti dobro poznato kako ta stvar stoji, te ne bi bilo moguće, kad bi služba i žitije bili sastav Kozmin, da on to s pohvalama posebno ne istakne u predgovoru. Međutim, on ne samo da to ne čini, nego pominjući nedostatke u delu, za koje je morao tražiti stručnjake u Veneciji da ih isprave, čini sasvim suprotno. Kako se on na kraju predgovora ponovo obraća mitropolitu Kozmi sa molbom da poslate mu štampane primerke primi za potrebe bogosluženja u manastiru na godišnji sabor Svetoga, zar bi se on mogao tako izraziti u predgovoru? Zar mu ne bi bilo jasno da njegove reči znače kuđenje i uvredu za mitropolita Kozmu kad bi Kozma bio pisac? Čak i kad bi se zaista nešto i moralo popraviti, i kad bi Papa to i učinio, svakako da taj postupak ne samo ne bi istakao, nego ni pomenuo u predgovoru, iz obzira prema Kozmi kao piscu. Ovako, dakle, pominjanjem nedostataka i sposobnih ljudi koji su morali da ih ispravljaju, posredno nas uverava da Kozma niti je pisac službe, niti jedan od glavnih njenih pisaca, u šta ga ubraja Snegarov.[15]
  2. Zaključivanje St. Novakovića da samo obraćanje Jovana Pape mitropolitu Kozmi, u vezi sa štampanjem službe i žitija Svetog Vladimira, dokazuje da teksta u manastiru nema, počiva na ovim premisama. Prva je tačna: Kad bi tekst postojao, Jovan Papa bi se obratio starešini manastira da ga pošalje. Druga je pogrešna: Mitropolit Kozma nije starešina manastira. Po Novakoviću, on je kao zamenik arhiepiskopa ohridskog uzeo sebi stan ne u samom Ohridu, nego nedaleko od Ohrida, u manastiru Svetog Jovana Vladimira kod Elbasana.[16] Znači mitropolit i starešina manastira dve su različite ličnosti.
    Međutim, stvar stoji drugačije. Mitropolit Kozma je, kako iznosi Snegarov, od 1682. god. iguman manastira u Elbasanu i kao takav, od 1685. do 1694. postaje mestobljustitelj, zastupnik arhiepiskopa ohridskog, ostajući i dalje nastojatelj manastira. Njemu, dakle, ne kao zameniku arhiepiskopa i učenom čoveku, da mu nepostojeći tekst napiše, nego kao igumanu koji „upravlja manastirom Svetoga“, obraća se Jovan Papa da mu – kako sam kaže – pošalje službu Svetoga sa njegovim žitijem „koje se nahodi“. Pravilnost postupka Jovana Pape obrće se, dakle, u potvrdu ne da tekst službe ne postoji, nego obratno, da postoji. Prema tome, pođemo li putem Novakovićevog dokazivanja, doći ćemo do našeg stava: Jovan Papa se obraća starešini manastira da mu službu pošalje. A to znači da služba postoji.
  1. U navedenom podatku, iz kraćeg sinaksara, o gubitku „velike knjige“, kazuje se samo toliko da se ona izgubila, ali kada? Da li u vreme Kozmino, ili ranije, ne kaže se ništa. Da se taj nestanak desio skoro, pod uticajem svežine te nevolje, mislim da bi bila navedena makar jedna reč kojom bi se objašnjavalo kako da se to desi, u kojim okolnostima, čijom krivicom itd. Ovako suvo i kratko, konstatujući samo činjenicu, izveštaj, smatram, kazuje da se to desilo ranije. Ako je ova knjiga bila opširna služba sa žitijem Svetoga, kao što izgleda na osnovu tvrdnje da je u njoj bilo više i o službi i o žitiju, teško bi se moglo shvatiti da je, pošto se izgubila „velika knjiga“, manastir s utvrđenim kultom Svetog Vladimira, gde mu i mošti leže, mogao ostati dugo bez ovog čina. Služba se morala naći, ili sastaviti što pre, znači pre vremena mitropolita Kozme.
    Jovan Papa u predgovoru veli da zna da se u manastiru, na dan praznika Svetoga, skuplja „mnogoljudni sabor“ (a tako se veli i u dužem sinaksaru posle III pesme) i vrši „svenoćna molitva“. Teško se može zamisliti da bi se na ovoj svenoćnoj službi, bdeniju, uzimale pesme u čast koga drugog Svetog (npr. iz male službe Svetog mučenika Vasiliska, čiji pomen takođe pada 22. maja), a da se ni jednom pesmom ne pominje Sveti Vladimir. Ako je „velika knjiga“ i izgubljena, ne bi bilo moguće da u manastiru nije ostala makar „mala knjiga“, tj. prepis skraćene službe (bez parimija, ili malog večernja, sinaksara) za potrebe pojaca, ili bar kakav izvod sa troparom, kondakom i još kojom pesmom. Docnije ćemo videti da je nesumnjivo postojao ceo drugi kanon jutrenje, a uz njega biće i druge pesme.
  1. Beć je St. Novaković uočio da se u grčkoj službi Svetog Vladimira, „u dve strofe“, pominje grad Drač.[17] Iako se na prvom navedenom mestu za Drač jasno kazuje da su onde mošti Svetoga („Sada se veseli verno trivalski grad Drač, gde leži svešteno tvoje telo, Blaženi, lečeći onde bolesti sviju bolesnika“.), Novaković smatra da je tu „uzeto da se mošti u gradu nalaze zato što su se doista u gradskoj oblasti nalazile“.[18] Do ovakvog zaključka on je došao zbog shvatanja da se posle ženidbe sa kćerju cara Samuila i oslobođenju iz ropstva, knez Vladimir nastanio „u nekom mestu i dvoru među Ohridom i Skadrom“, odnosno blizu Elbasana;[19]da je tu kod Elbasana i sahranjen: „meni izgleda“ – veli – „da su se na tom mestu i njegove mošti neprestano nalazile“.[20] Što se tiče kazivanja popa Dukljanina, da mu je Kosara telo prenela „na mesto koje se zove Kraina, gde mu je bio dvor, i tu ga položila u crkvi Sv. Marije“, gde mu je, po Dukljaninu i otac Petrislav sahranjen, – Novaković smatra da se ne odnosi na zetsku Krajinu.[21]
    Međutim, mnogo je verovatnije mišljenje, prihvaćeno – kako veli Banašević – od sviju istraživača, koji su se bavili tim pitanjem posle St. Novakovića, tj. da je telo Svetog Vladimira Kosara prenela iz Prespe u crkvu Svete Bogorodice kod Skadarskog jezera. Sećanje na njega, njegov život i smrt bili su živi u narodu ovog kraja još u XVII veku, što jasno svedoči, u svom izveštaju rimskoj Propagandi fide, skadarski arcibiskup Marko Đorđo.[22] Mošti Svetoga ležale su tu sve do početka HIII veka, kada su ih, prema Jirečeku, preneli u Drač vojnici epirskog despota Mihaila I, pri zauzeću Skadra i okoline, za vreme Stevana Prvovenčanog, oko 1215. god. Bilo je to doba „kad su u svim vojnim pohodima Mađara, Bugara i Franaka svetiteljske moći bile najodličniji plen“.[23] Zato ovo pominjanje, u pesmama službe, o ležanju mošti Svetog u Draču, treba shvatiti bukvalno. Koliko su one tamo boravile, ne bi se moglo reći. U svakom slučaju to je moglo biti samo pre 1380. godine, kad je manastir u Elbasanu obnovio Karlo Topija, jer se u natpisu o ovoj obnovi hram već naziva hramom Svetog Jovana Vladimira. Ovaj je natpis Jovan Papa štampao na kraju knjige.
    U celoj grčkoj službi Drač se pominje samo u drugom kanonu (6. glasa) na tri navedena mesta. Mislim, dakle, da su ovi navodi u kanonu sa pomenom Drača nesumnjivo nastali u doba dok je telo Svetoga ležalo u Draču, što znači pre 1380. godine. Pored pomena Drača, za to govore i sasvim opšte ideje koje ovaj kanon iznosi: Kako je Sveti uzeo krst svoj u ruke i pošao na put mučeništva; kako kovčeg sa telom miriše; kako od moštiju bivaju mnoga čuda; da one koji proslavljaju njegov pomen čuva od dušegubnih nevolja; da je mač požurio da mu oduzme carstvo zemaljsko, ali se on udostojio venca u Carstvu Nebeskom; da svetli kao najsvetlija zvezda i novo sunce; da svoj narod, koji je podvrgnut raznim mukama, čuva u veri; da je zemlja primila njegovu krv kao Aveljevu itd. Nema tu motiva iz docnijeg, elbasanskog perioda, sem jedino u 2. troparu IV pesme, gde se veli da je osnovao hram gde sada njegov svesvetli kovčeg izliva čudesa, i još u 3. troparu IX pesme gde se govori da je posečen uzeo svoju glavu i otišao na mesto odmora, ali će biti da su ova dva tropara pretrpela izmenu prepisivanjem u Elbasanu.[24]
    Svakako da su za vreme boravka mošti u Draču morali postojati i drugi delovi službe Svetoga, a ne samo jedan njen deo, kanon. Da li su to stihire, tropari i kondak ove službe, koja sada postoji, teško je reći. Ukoliko jesu, to bi najpre mogle biti pesme opštije mučeničke sadržine, a ne i one koje izražavaju stavove docnije, elbasanske tradicije,[25] iako bi i ove mogle poticati iz prvobitne službe, pa docnije izmenjene u Elbasanu.
  1. Da služba Svetog Vladimira nije delo mitropolita Kozme, navešćemo još jedan dokaz koji, smatramo, neće biti najslabiji.
    Okolnost što se ime Kozmino ne nalazi ni u sinaksarima, dužem (iza III pesme kanona) i kraćem (iza VI pesme), ni inače u službi, ne bi moglo poslužiti kao dokaz da on nije njihov pisac. U tekstu službe, ili u sinaksaru koga praznika, retko se može naći ime pisca, nego, ukoliko se ono uopšte navodi, to najobičnije biva u natpisu kanona, ili u njegovom akrostihu, ako je pisan sa tom osobinom.
    U natpisu iznad kanona ove službe ne nalazimo pomena o piscu. Tu se veli samo ovo: „Zatim kanoni, ako se desi praznik (tj. poprazništvo Vaskrsa, Vaznesenja ili Duhova), prethodi kanon praznika. Ako se ne desi praznik (Vaskrsa, Duhova), pevamo kanon praznika (Bogorodice) osmog (glasa): Mnogim obuzet napastima. I dva kanona Svetoga, četvrtog i šestog (glasa). (Kanon) četvrtog (glasa) čiji je akrostih: Slavim pravednog Jovana despota“.[26] Navedeni akrostih izvodi se sasvim pravilno iz početnih slova tropara i Bogorodična od prve do osme pesme, ne prelazeći na devetu. No kad se razmotri i ova deveta pesma, vidi se da je i ona pisana akrostihom. Iz početnih slova njenih tropara i Bogorodična dobija se red Danil (Δανιηλ), što svakako označava ime nekog sveštenika, ili monaha, pisca ovog kanona. Ta činjenica, koja za našu stvar ima prvorazredni značaj, ne ostavlja mesta domišljanju ko je pisac makar ovog jednog dela službe, kao i da to nije Kozma.
    Istina, doznavši ime pisca ovog kanona, nismo doznali mnogo. Samo golo ime ne daje nam druge podatke koji bi nas interesovali o piscu. Snegarov, koji je prvi uočio ime pisca u akrostihu, domišlja se da bi to mogao biti Kozmin savremenik, korčanski mitropolit Danilo, koji se 1690. godine, kad je služba odštampana, pominje kao drački. Manastir Svetog Vladimira spadao je tada pod njegovu jurisdikciju. Nije isključeno da je mitropolit Danilo ranije mogao biti monah u manastiru Svetog Vladimira i da je tada napisao ovaj kanon. No meni se čini da je pisac Danilo živeo mnogo ranije, jer bi ili on sam, ili ko drugi ukazivao izdavaču Jovanu Papi na tu okolnost, koju bi ovaj verovatno pomenuo u predgovoru. Time bi, pored poštovanja prema nadležnom mitropolitu kao piscu kanona, još preporučio sebe i štampanu knjigu da se što više rasturi u Dračkoj mitropoliji.
    U svakom slučaju, ova činjenica pokazuje da je u vreme kada se Jovan Papa obraćao mitropolitu Kozmi da mu dostavi službu Svetoga, ova postojala. Nemoguće je zamisliti da je Danilo napisao kanon, a svega drugog nije bilo. U takvom slučaju Danilo bi svakako prvo napisao najpotrebnije: tropar i kondak, a ne kanon. Nego će svakako biti da je cela služba sa kanonom (6. glasa, koji je sada na drugom mestu) već postojala i da je Danilo već postojećoj službi samo dodao svoj kanon i stavio ga na prvo mesto. Nema izgleda da bi on mogao biti pisac i drugog kanona, jer se ovaj, kako rekosmo, sadržinom sasvim razlikuje od prvog.
  1. U ovoj, svakako već postojećoj, službi sa kanonom 6. glasa, izvesno je postojao i sinaksar iza VI pesme, kao što to biva i u službama drugih Svetih. Smatram da je to onaj kraći, koji i u izdanju J. Pape stoji iza VI pesme kanona. U njemu se na tri mesta pominje Srbija i na kraju veli: „A u srpskim knjigama čuvaju se bolje život i čudesa Svetog“, dok je u dužem sinaksaru, iza III pesme, sve bugarsko: „Priča i postupci Svetog prevedeni su na grčki sa jezika Bugara“; u bugarskom sinaksaru ima mnogo i neiskazano i neizmerno; Srbija se tu pominje samo jedanput, a srpske knjige ne pominju uopšte. Verovatno, dakle, da je ovaj sinaksar, iza VI pesme kanona, ako ne pre, nastao u Draču, gde je bilo poznato poreklo Svetoga od srpskog naroda, kao i postojanje njegove službe i žitija u „srpskim knjigama“. Duže žitije postalo je svakako u Elbasanu, bliže Ohridu i tradicijama o Bugarima, bugarskom carstvu i bugarskim knjigama. Ono je dodato iza III pesme kanona, što u službama drugih Svetih nema, te je tako ova služba došla do dva sinaksara, jednog sa pominjanjem Srba i srpskih knjiga i drugog sa pomenom Bugara, s mnoštvom neodrživih ideja o poreklu i životu Svetog, nastalih u Elbasanu u docnije vreme. Prema tim idejama, biće da je u Elbasanu prerađeno i kraće žitije, te je pored srpskog imena ostalo malo iz njegovog prvobitnog sadržaja. U izdanju J. Pape ono ima već taj promenjeni oblik. No neće biti da je kraći sinaksar delo Kozmino, pored drugog još i zbog toga što Kozma o njemu kaže: „Ovo je lep i kratak sinaksar Svetoga“. Jedan pisac toga vremena teško bi se o svom sastavu mogao tako izraziti.
    Međutim, u pitanju postanka dužeg sinaksara, iza III pesme, sasvim je moguće da je on delo mitropolita Kozme. Grci iz krajeva bližih Ohridu imali su izvesno znanje o Bugarima i Srbima i ne bi ta dva pojma mešali. Kozma, čovek iz daljine, od nedavna u manastiru, mogao je doći do nekih saznanja preko knjiga o Bugarima i njihovom carstvu, dok su Srbi ostali izvan njegovog interesovanja. Tako je, onda, u ovom sinaksaru, panegiriku, nastala priča o poreklu Svetog od Bugara; da je Stevan Nemanja sin bugarskog cara Simeona; da je žena Svetog bila bogumilka i opanjkala ga kod svog brata, takođe bogumila itd. Da li je podatak o ležanju moštiju Svetog u Elbasanu više od 700 godina Kozma našao u nekom zapisu, ili je do njega došao po svom računjanju, teško je utvrditi.[27]

Da bi mitropolit Kozma mogao biti pisac dužeg sinaksara, još više izvesnosti pruža nam činjenica da je u stvari ovaj sinaksar, panegirik, velikim delom adaptacija pohvale (έγϰωμιον) „Svetom (velikomučeniku) Georgiju, koju je sastavio kiparski arhiepiskop Arkadije“, iz VII. veka († 640. g.) na šta ukazuje Žak Nore. On uporedo izlaže navode iz pohvale Svetom Georgiju i iz panergirika Svetom Jovanu Vladimiru, iz kojih se jasno vide brojni, potpuno isti izrazi i rečenice u jednoj i drugoj pohvali.[28] Uz to, u panegiriku Svetom Vladimiru upotrebljeni su, veli Nore, i drugi stavovi ove pohvale Svetom Georgiju, kao i kazivanja iz konkretnog života Svetog Vladimira. U tim delovima susreću se brojni vulgarizmi, dok je jezik onih preuzetih od Arkadija čist, bez vulgarizama.[29] Završetak pohvale Svetog Georgiju je sastavljač sinaksara Svetog Vladimira upotrebio bez retuširanja, jer su prilike u VII v. i 1000 godina docnije, u XVII v. bile gotovo iste. Taj završetak je, veli Nore, u obliku molitve, upućene u VII v. Svetom Georgiju, da zaštiti Crkvu od Persijanaca i Arapa, a u XVII v. Svetom Vladimiru za zaštitu od nevolja koje Turci nanose Crkvi.[30]

I Žak Nore smatra verovatnim da je sastavljač ove pohvale Svetom Vladimiru „bio Kosma, iguman manastira Sv. Jovana Vladimira kod Elbasana, s kraja XVII veka, bivši mitropolit Kitiona, na Kipru“.[31]

Velika je verovatnoća, dakle, da je mitropolit Kozma pisac dužeg sinaksara, panegirika, ali je sasvim izvesno da je on sastavio jednu pesmu od 25 stihova, koja ne spada u samu službu, niti se u njoj na neki način upotrebljava, nego je dodatak iza VIII pesme kanona, a završava se ovako: „Zaštiti, dakle, i mene, bednog slugu tvog i roba, smernog Kozmu arhijereja kitijskog grada na ostrvu Kipru“. Iza ove pesme sledi uputstvo: „Onda sveštenici u odeždama iznose Sv. mošti, obilaze triput njegovu sveštenu kuvukliju i pevaju: Svi naraštaji, ublažavamo te, Vladimire preblaženi…“ Ovih stihova ima 12 i svakako se pevaju napevom treće statije Velike Subote, jer počinju rečima te statije, a i sastava su takvog. Onda dolazi IX pesma kanona i završni čin praznične jutrenje.

Stihove ove Kozmine pesme i stihove pri ophodu sa moštima drugi izdavači ili izostavljaju, ili zamenjuju svojim. Tako u grčkom izdanju od 1858. g. Kozmini stihovi zamenjeni su sa dve statije. Prva od 24 stiha je pevana napevom Rodi vsi pjesanj, a druga od 28 stihova (s akrostihom: Pesmu kao dar primi Jovane) s napevom Žizanj vo grobje, pevane su pri ophodu. Iza njih su 6 kratkih stihira pevanih dok je narod celivao mošti i „molbeni kanon Svetom Jovanu, koji se peva u svakoj tuzi i nuždi. Nova pesma“. Ove statije, stihire i kanon napisao je Teodor Hadžifilipidi, za koga Snegarov pretpostavlja da je isto lice sa sveštenopropovednikom Teodorom, koji je bio učitelj u grčkoj elbasanskoj školi i umro krajem XVIII veka.[32]

U crkvenoslovenskom izdanju iz 1802. g. sve je to izostavljeno, a sasvim na kraju cele službe, kao što pomenusmo, Vikentije Rakić je dodao pesmu od 13 stihova, s akrostihom svog imena i prezimena.[33]

Razlike crkvenoslovenske službe prema grčkoj inače su neznatne. Uglavnom potiču od izmena koje su učinili Vikentije Rakić i mitropolit Mihailo. Dimitrije Ruvarac veli da je Rakić promenio glasove pojedinih stihira; svuda umesto Jovana kneza (ανακντος) stavio je „Joana carja“, mesto Vulgari (Bugari) stavio „Slavjani“, a u prvom sedalnu na jutrenji „Servi“. Oba sinaksara grčkog teksta, iza III i IV pesme kanona izostavio je, da bi na kraju Posledovanija stavio Žitije Svetog sasvim različito od kazivanja grčkih, a ispred njega 13 stihova s akrostihom svog imena i prezimena.[34]

Mitropolit Mihailo, unevši istu službu u Srbljak 1861. godine, izvršio je ove izmene: Umesto naziva car, za Svetog Vladimira, stavio je knjaz, umesto carstvovav – vladjevij. Rakićeve stihove je izostavio, a žitije njegovo, unekoliko izmenivši, stavio iza VI pesme kanona.[35]

Prema svemu iznetom, smatramo, dakle, da je služba Svetog Vladimira svakako postojala u doba Kozmino, i da je tu postojeću službu Kozma i poslao Jovanu Papi da je štampa. Sasvim je izvesno da su oba kanona službe postojala od ranije. A kanoni nisu mogli postojati sami u službi bez ostalih pesama večernje i jutrenje.

Smatramo da je u toj službi postojao sinaksar iza VI pesme kanona, i da je to ovaj sadašnje grčke službe, koji je mitropolit Kozma unekoliko preradio prema sadržini onoga koji je on sastavio i stavio iza III pesme kanona.[36]

Utvrđivanje ovih činjenica ima za nas ne samo teorijski, naučni značaj, nego i praktični, jer je služba koju je štampao Jovan Papa, kao što je rečeno, prevedena na crkvenoslovenski jezik 1802. godine, a zatim uvrštena u Beogradski Srbljak mitropolita Mihaila od 1861., kao u i novo izdanje Svetog Arhijerejskog Sinoda od 1986. godine, te se i danas u našoj Crkvi po njoj vrši služba i proslavlja Sveti Vladimir.

Na osnovu ovih podataka, sada smo u mogućnosti da unesemo izvesnu ispravku i pojasnimo pitanje o akrostihu prvog kanona Svetog u Beogradskom Srbljaku i kažemo da se dvojni akrostih ovog kanona potpuno izvodi, istina ne u crkvenoslovenskom prevodu, gde se nije mogao očuvati, nego u grčkom tekstu. Iz drugog dela tog dvojnog akrostiha saznali smo ime njegovog pisca, Danila.

Da li osnov ove službe sačinjava prevod na grčki sa srpskoslovenske službe koja je nesumnjivo postojala dok su mošti Svetoga ležale u Prečistoj Krajinskoj, uz docnije dodatke i izmene, možemo samo pretpostavljati, sa malo nade da se za sada može utvrditi nešto određenije.

 

Glasnik, avgust 1990.

 

NAPOMENE:


[1] Prema H. Banaševiću, ime Jovan uz Vladimir pominje se prvi put „u natpisima iznad vrata crkve koju je obnovio 1381. g. Karlo Topija u manastiru Sv. Vladimira kod Elbasana“ (Letopis popa Dukljanina i narodna predanja, Beograd 1971, 211). U ranije doba ono se ne pominje. Nema ga ni kod vizantijskog pisca Jovana Skilice, s kraja XI veka, koji kneza Vladimira pominje samo pod ovim imenom, iako uz ime Samuilovog sina, cara Radomira, navodi ime Gavrilo, a uz ime cara Vladislava ime Jovan. Ni pop Dukljanin ga ne zove drugim imenom do Vladimir (isto, 143, 211), a tako je i kod M. Orbina (Kraljevstvo Slovena, Beograd 1968, 245, 248). Ferdo Šišić navodi kao interesantan podatak da se u jednoj dubrovačkoj ispravi iz 1235. g. neki svedok zove „Velcius Johanni Vladimiri“ (Ljetopos popa Dukljanina, Beograd-Zagreb 1928, 124), što je samo jedna slučajna podudarnost imena.

Razlog da se doda ime Jovan Sv. Vladimiru Banašević vidi kako u tome što je ime Vladimir bilo neprihvatljivo Grcima – koji su tu pre dolaska Turaka dominirali – jer ga nema u spisu priznatih grčkih Svetaca, a zatim što se „može s puno razloga verovati da je manastir u koji su prenesene mošti novog Svetitelja već nosio ime Sv. Jovana, te je baš to doprinelo da u Svetiteljevu novu legendu uđu elementi iz života Krstitelja“ (n. d. 212).

[2] Kao što su onde štampana i tri grčka izdanja: 1690, 1774. i 1858. godine, a izdanje od 1741. godipe izašlo je u Moshopolju, u Albaniji (up. St. Novaković, Prvi osnovi slovenske književnosti, Beograd 1893, str. 238, 239, 248).

[3] Vikentija Rakića poslao je mitropolit Stevan Stratimirović 1798. godine u Trst za paroha crkve Sv. Spiridona (up. Dimitrije Ruvarac, O Jovanu Vladimiru, Zemun 1892, str. 14; Jovan Skerlić, Srpska književnost u XVIII veku, Beograd 1966, str. 122).

[4] N. d. 252, 253.

[5] Ivan Cnьgarovь, Istoriя na ohridskata arhiepiskopiя-patriяršiя otь padenieto i podь Turcitь do neйnoto uniщoženie (1394-1767. g.), Sofiь 1932, 222-225.

[6] N. d. 250, 251.

[7] Isto, 253.

[8] Isto, 274.

[9] Vizantija i Slovenstvo, Beograd 1970, str. 172.

[10] N. d. 124.

[11] N. d. 218, 221.

[12] N. d. 219.

[13] N. d. 523.

[14] N. d. 350, 351. Navod Snegarova da ga je sam pisac opširnijeg žitija prevodio sa bugarskog ne stoji, jer pisac to ne veli za sebe, nego da je „prevedeno“; niti taj prevod navodi u tekstu doslovno, nego sumarno, kao što o tome kazuje i Novaković (n. d. 256).

[15] Ceo ovaj odeljak predgovora navešćemo u prevodu, unekoliko različitom od Novakovićevog, za koji nam se čini da je nedovoljno jasan i nepotpun: „Napisah i preosvećenom i premudrom Gospodinu Kozmi, bivšem mitropoplitu eparhije kitijske na Kipru, čoveku učenom i punom vrlina, koji upravlja manastirom Svetoga, i vašim zemljacima, moleći ih da mi pošalju službu Svetoga s njegovim žitijem, koje se nahodi, da ga dam u štampu da bude na upotrebu sveštenicima koji služe. Pošto je poslaše, i pošto joj ovde ispraviše nedostatke oni koji su za to sposobni, tako je stavih u štampu, kao što se vidi“ (str. 6).

[16] N. d. 253.

[17] Tj. u 3. troparu III pesme i 1. troparu IX pesme drugog kanona na jutrenji. Napominjemo da se Drač pominje još i u 1. troparu VIII pesme istog kanona: „Sada se svetlo raduje grad Drač, imajući te kao zaštitnika i izbavitelja, Premudri, jer mu izgrevaš kao novo sunce, obasjavajući njega koji te slavi, Bogomudri!“.

[18] N. d. 274.

[19] N. d. 233.

[20] N. d. 276.

[21] N. d. 232, 233.

[22] Banašević, n. d. 204, 209.

[23] Istorija Srba, Beograd 1952, I, 119; Banašević, n. d. 204.

[24] Ne izgleda da bi bila presmela pretpostavka da navedeni kanon (6. glasa) potiče iz prvobitne srpskoslovenske službe Svetoga, nastale u crkvi Sv. Bogorodice u zetskoj Krajini, pa zajedno sa moštima donete u Drač i tu prevedene na grčki. Pominjanje krsta, koji je Sveti držao u rukama i s njim došao na podvig mučeništva (3. tropar VI pesme), ukazivao bi na krst koji je, prema popu Dukljaninu, poslao car Vladislav, po arhiepiskopu Damjanu (ili Jovanu, Šišić) za uverenje da mu neće ništa zlo učiniti. Dukljanin veli da je Sveti i po smrti držao čvrsto u rukama ovaj krst, s njim bio sahranjen i bio mu je u rukama dok je ležao u Krajini.

O mirisanju kovčega (1. trop. IV p.) govori takođe Dukljanin, veleći da je Kosara mnogim mirisima pomazala telo Svetoga.

Mnoga čudesa oznaka su u službi Sv. mučenika, te ih, na grobu Svetog, pominje i pop Dukljanin, a tako i čuvanje vernih od duševnih nevolja.

Reminiscencija na Aveljevu krv (2. trop. IX p.) sasvim odgovara ovoj službi, jer kao što je Avelja ubio brat, tako je i Sveti poginuo od ruke brata od strica svoje supruge, cara Vladislava.

Slično stoji stvar sa 3. trop. IX pesme, da je Sveti po posečenju glave ovu „uzeo i otišao na mesto odmora“. Slika je prvobitno mogla biti uzeta figurativno, možda pod uticajem neke ikone Sv. Jovana Krstitelja, koji takođe drži svoju odsečenu glavu u rukama.

Pa i činjenica što ovaj kanon nema akrostiha govorila bi za to da je nastao u Krajini, gde Slovenin, pisac službe, još nije bio dorastao da se uhvati u koštac sa komplikovanijim načinom pisanja kanona takve književne vrste.

Što se tiče pominjanja Drača, sasvim je lako moglo biti da je umesto Drača u srpskoslovenskoj službi stajalo: va hramje Bogomateri.

Moguće da iz srpskoslovenske službe potiču i pojedine stihire sadašnje službe, opštije mučeničke sadržine (npr. na večernji: 1, 3, 5. i Slava na Gospodi vozvah; 2. stihira i Slava litijska; 2. i 3. stihovnjih; 1, 2. i sjedalan po polijeleju; 2, 3. i Slava hvalitnih).

[25] Da je Sveti video orla sa krstom i tu, kad Elbasana, sazidao hram (3. stih. na Gospodi vozvah, Malo večernje; tropar Svetoga; 2. i 3. na litiji, 4. stihovnjih); o zlobi supruge (stih. po Evanđ.); o bogomilstvu supruge i brata joj i stradanju Svetog zbog Pravoslavlja (6. stih. na Gospodi vozvah Velike večernje i 1. na litiji); o prihvatanju svoje glave i dolasku u manastir jašeći pa mazgi (Slava na Gospodi vozvah; 4. na hvalitne). Iako bi i ove stihire mogle poticati iz prvobitne službe, pa docnije izmenjene u Elbasanu ovim dodacima.

[26] Sva objašnjenja u zagradama ovog natpisa pripadaju piscu teksta.

[27] Biće da je na osnovu ovih kazivanja Pajsije hilandarski Bugarin († 1798. g.) ispreo svoju priču o Sv. Vladimiru, pretvorivši ga, ni manje ni više nego u njegovog ubicu, cara Jovana Vladislava. Pominjući Sv. Vladimira, Pajsije piše: „On ima žitije i službu lepo sastavljenu, sa bdenijem i slavoslovljem i sa velikom svečanošću i pohvalom… Na grčki su prevedeni žitije i služba mu, no vrlo pogrešno“. Greške su nastale, smatra Pajsije, ili zbog toga što je „neki Srbin, ili Grk, načinio izmenu gledajući da sakrije njegovo poreklo od roda bugarskih careva. Napisali su da je bio od srpskoga roda, sin Simeona Nemanje, ali su mnogo pobrkali, ne znajući kojih je godina živeo Simeon srpski (Slavjanoblgarska istorija, Sofija 1972. str. 96).

Da bi zbrku doveo do krajnosti, Pajsije pored istine o caru Jovanu Vladislavu, da je sin Arona, brata cara Samuila, pripisuje mu od Sv. Vladimira svetački čist život i pobožna dela, što je sve drugo pre nego istina. Njegovu pogibiju prikazuje kao mučeništvo, veleći da ga je ubio šurak, brat žene mu Marije Grkinje. Na taj način, od Jovana Vladislava, ubice svog brata od strica, Samuilovog sina Gavrila-Radomira, i zeta Vladimira, postao je „sveti car Vladislav, ili nazvani Vladimir“ (n. d. 158). Da li su Pajsija na to naveli pogrešni podaci, ili želja da stvar ulepša, da sakrije grehe cara Jovana Vladislava pod plašt svetosti Sv. Vladimira, ili da mučenika Vladimira oduzme od Srba, ili oboje, ostavljamo drugima da rasvetle.

[28] Jacques Noret, Deux avatars du panegyrique de S. Georges pâr Arcadius de Shurge, Extrait. Bruxelles, Societé de Bollandistes, 1974, 166.

[29] Isto, 167.

[30] Isto, 168.

[31] Isto.

[32] N. d. 252, 253.

[33] Novaković, n. d. 246, 247.

[34] N. d. 17-19.

[35] Postoje i druge manje razlike. Na više mesta stoji samo ime Vladimir, bez Jovan. Takođe su izostavljeni pojedini atributi: μαχαρ, σαϕε, αλητᾶ itd.

[36] Drugi tropar V pesme kanona pogrešno je podeljen na dva dela: u grčkom iza sedalna postoje Bogorodični, dok u crkvenoslovenskom umesto njih stoji primedba: I ninje, praznika. Sem toga, neke stihire počinju kao u grčkom, ali su dalje drukčijeg sadržaja, itd.

 

Ključne reči:

5 komentar(a)

  1. Ali ovde u tekstu sveti Oci kratko i jasno kažu da van Crkve nema spasenja i u tome se slažu. Dok noviji „bogoslovi“ nešto filozofiraju i više zbunjuju nego što izlažu istinu. Ja ne čitam dela ljudi koji Crkva nije kanonizovala i ispred čijeg imena ne stoji „sveti“.

  2. Gde mogu da kupim prvo izdanje ove knjige iz 1998.?! To orginalno izdanje nastalo je u vremenu života i rada Patrijarha Pavla, koji sigurno ne bi blagoslovio nešto što nije svetootačko učenje. Ostala izdanja su kako i sami kažu „izmenjena i dopunjena“.

    • Bibliotekar

      Draga sestro, patrijarh Pavle nije sastavljao ove knjige, nego je blagoslovio da članke koje je godinama objavljivao neko drugi rasporedi i složi u 3 knjige. Izmenjena i dopunjena izdanja su obično preštampana originalna izdanja sa minimalnim tehničkim izmenama. Sigurno se niko ne bi usudio da u novom izdanju menja patrijarhove originalne tekstove.

      • Pa eto, mi običan narod skoro ništa o svojoj veri ne znamo. Kad tražimo da saznamo istinu – primamo učenje od raščinjenih, od raskolnika, zajedno sa njihovim otrovom protiv vrha SPC i taj njihov otrov je ušao u sve nas, čak i nas koji nismo otišli za njima, koji smo ostali u Crkvi. Avaj, dokle je to došlo da mi nemamo više poverenja u svoju Crkvu, u jerahiju SPC. Bog neka nas spasi i od nas samih, a i od njih.

  3. Ja imam tu knjigu iz 1998. Ne razlikuje se mnogo od ovog izdanja iz 2007. ako mi verujete na reč. Šta ćemo jadni, ne znamo kome da verujemo. U sve sumnjamo, naslušali smo se svega, načitali po internetu od ogovarača, osuđivača, koji brane tobože srkvu, a podrivaju veru u nju i izvlače slabe iz nje, a sebe ne mogu da odbrane od gordosti, od revnosti ne po rezumu itd. Izopštili ih iz crkve, a oni brane tobože crkvu. Kakvu crkvu oni brane, Apostolsku-jedinu pravu čiji članovi nisu, ili Artemijevu?!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *