STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
I
DETINJSTVO I DOBA MLADOSTI
 
Dolazak u Svetu Goru
 
U Svetu Goru Semjon je došao u jesen 1892. godine i stupio u ruski manastir svetog velikomučenika Pantelejmona. Tu počinje njegov nov, podvižnički život.
Prema svetogorskom običaju novi poslušnik, „brat Simeon“, trebalo je da provede nekoliko dana u potpunom miru. Za to vreme je mogao da se priseti svih grehova koje je počinio u životu i da ih zapiše. To mu je bilo potrebno radi ispovesti svom duhovniku. Adske muke koje je preživljavao izazivale su u njemu porive žarkog pokajanja. Kroz tajnu pokajanja on je hteo da svoju dušu oslobodi od svega što ju je pritiskivalo, i zato je sa gotovošću i velikim strahom, ne pravdajući sebe ni u čemu, ispovedio sve grehe koje je u životu počinio.
Duhovnik je rekao bratu Simeonu:
„Ispovedio si svoje grehe pred Bogom i znaj da su ti oprošteni. Sada počinje novi život… Idi s mirom i raduj se što te je Gospod doveo u ovo pristanište spasenja“.
Čuvši od ovog starca-duhovnika da su mu svi gresi oprošteni, prosta i verna duša brata Simeona se, prema savetu starca: „idi s mirom i raduj se“, predala radosti. Budući neiskusan i naivan, on još nije znao da podvižnik treba da je uzdržljiv i u radosti. Zbog toga je odmah izgubio ono oduševljenje u kome se nalazila njegova duša posle posete Kronštatu. Opšta klonulost koja je zatim nastupila imala je za posledicu napad bludne pohote, te se on zadržavao na sablažnjivim predstavama koje mu je slikala strast. Pomisao mu je govorila: „Idi u svet i oženi se“.
Kakve je sve muke imao da pretrpi mladi poslušnik boreći se sa pomislima – ne znamo. Prilikom ispovesti duhovnik mu je savetovao:
„Pomisli nikada ne primaj, nego ih, čim se pojave, odmah odgoni“.
Od neočekivanog naleta njegova duša je bila sva u strahu i trepetu. Osetivši strašnu silinu greha opet je okusio adski plamen oko sebe i čvrsto odlučio da se usrdno i istrajno moli sve dok ga Bog ne pomiluje.
Posle adskih muka koje je preživljavao i nakon radosti koju je osetio kroz tajnu ispovesti, ovo spoticanje pomislima i svest da je ponovo ožalostio Majku Božiju, bio je događaj koji je potresao njegovu dušu. Mislio je da je došao u pristanište spasenja, a odjednom je video da duša i ovde može propasti.
Ovaj „pad“ u pomislima otreznio je Semjona za čitav život. O stepenu ovog otrežnjenja može se suditi po tome što on od onoga dana kada mu je duhovnik savetovao: „Pomisli nikad ne primaj“ – za čitavih 46 godina svoga monaškog života nije primio ni jednu bludnu pomisao. Ono što mnogi godinama ne mogu da nauče, on je prihvatio odmah posle prvog upozorenja i time pokazao svoju pravu kulturu i mudrost, po rečima starih Grka: „Mudrom čoveku nije svojstveno da dva puta čini istu grešku“.
Snažno osećanje pokajanja bilo je, međutim, uzrok nove borbe. Pomisao mu je savetovala:
„Idi u pustinju, obuci kostret i tamo se spasavaj!“
„Dobro, odgovori Simeon, idem kod igumana da za to dobijem blagoslov“.
„Nemoj da ideš, iguman neće blagosloviti“, govorila mu je pomisao.
„Dosada si me gonila da idem iz manastira u svet, a sada me goniš u pustinju. Ako iguman ne blagoslovi znači, da me ne upućuješ na dobro“. Najzad, odlučno iz sveg srca reče:
„Umreću ovde za svoje grehe!“
 
* * * * *
 
Brat Semjon je ulazio u duhovni život prema vekovnom poretku svetogorskog manastirskog života, nasićenom neprestanim sećanjem na Boga: molitvom u keliji nasamo, dugotrajnim bogosluženjem u crkvi, postom i bdenjem, čestim ispovestima i pričešćem, čitanjem, trudom, poslušanjem. Kao prost čovek, slobodan od mnoštva pitanja (što se ne može reći za savremene inteligentne ljude) on je, poput ostalih monaha, novi život usvajao više putem organskog srastanja sa sredinom u kojoj se nalazio, nego putem usmenih pouka. Usmene pouke igumana, duhovnika, staraca mahom su kratke i imaju karakter praktičnih uputstava – šta i kako treba nešto uraditi.
Jedno od takvih uputstava za početnika je da kelijsku molitvu treba prevashodno obavljati brojanicom sa Isusovom molitvom. Često prizivanje presvetog imena Isusovog, usladilo je dušu brata Simeona. Obradovao se kada je saznao da se ova molitva može obavljati uvek i svugde, pri svakom poslu i u svakoj prilici, da je dobro „držati“ je i u toku crkvene službe, i da ona zamenjuje sva bogosluženja kada se ne može otići u hram. On se žarko i mnogo molio, budući da je duša koja je mnogo tugovala silno čeznula za Onim koji je može spasti.
Posle kratkog vremena, već nakon tri nedelje, za vreme večernje molitve pred ikonom Bogorodice, on je osetio kako mu molitva prodire u srce i svršava se tamo sama od sebe bez prestanka. No, tada on još nije razumevao značaj i veličinu retkog dara koji mu je darovala Majka Božija.
 
* * * * *
 
Brat Simeon je bio trpeljiv, nezlobiv i poslušan. U manastiru su ga voleli i hvalili zbog njegove savesnosti pri radu i dobrog karaktera. Tada su počele da mu se javljaju pomisli: „Ti živiš svetim životom, pokajao si se, gresi su ti oprošteni, neprestano se moliš, poslušanja savesno ispunjavaš“.
Kada bi od mnoge i usrdne molitve u duši osetio mir, pomisao bi mu govorila: „Ti se moliš i možda ćeš se spasti, no ako u raju ne budeš našao ni oca, ni majku, nikoga od svojih dragih, onda ni tamo nećeš imati nikakve radosti“.
Ove pomisli unele su sumnju i izazvale kolebanje u poslušnikovom umu, a njegovo srce počeo je da obuzima nemir. Po svojoj neiskusnosti on nije shvatao šta se to sa njim dešava.
Jedne noći njegovu keliju je obasjala neka neobična svetlost, koja mu je prožimala čak i telo, te je video i svoju unutrašnjost. Pomisao mu je govorila: „Primi, to je blagodat“. Ipak, duša poslušnika je osetila duševni nemir i našla se u velikoj nedoumici. Iako je molitva i dalje nastavila da dejstvuje u njemu, duh skrušenosti se udaljio u toj meri da ga je i za vreme molitve obuzeo smeh. On se snažno udari pesnicom po čelu. Nastup smeha je prestao, ali pokajni duh se nije vratio, i molitva je tekla bez skrušenosti. Tada je shvatio da s njim nešto nije U redu.
Posle viđenja ove čudnovate svetlosti, njemu su se počeli javljati demoni. Pošto je bio naivan, stupao je s njima u razgovor „kao sa ljudima“. Ovi demonski napadi bivali su sve jači, i ponekad bi mu demoni govorili: „Sada si svetac“. Drugi put, pak: „Nećeš se spasti“. Jednom brat Simeon upita demona: „Zašto mi govorite različite stvari – jednom kažete da sam svet, drugi put, pak, da se neću spasti?“ Demon mu podrugljivo odgovori: „Mi nikada ne govorimo istinu“.
Ova protivrečna nagovaranja demonska koja su ga čas gordošću uznosila do „neba“, čas bacala u večnu pogibao, pritiskivala su dušu mladog podvižnika, dovodeći ga do očajanja, i on se molio iz sve snage. Spavao je malo i to sa prekidima. Fizički snažan, pravi div, nije spavao u krevetu već bi čitave noći provodio u molitvi stojeći ili sedeći na stoličici. A kad bi iznemogao, seo bi i dremao 1520 minuta, a zatim se ponovo dizao na molitvu. I tako po nekoliko puta. Sve skupa spavao je od pola sata do dva sata u toku celog dana.
Prvo njegovo „poslušanje“ bilo je u mlinu. To je bilo doba cvetanja ruskog monaštva na Atonu. Manastir je proširen i pretvoren u pravi grad usred pustinje. Broj monaha dostigao je gotovo dve hiljade, a iz Rusije je dolazilo na stotine posetilaca i poklonika, koji su često znali dugo da žive u ogromnim manastirskim gostoprimnicama. Tako je i u mlinu moralo mnogo da se radi. Brat Simeon je, i pored kratkog sna i krajnje uzdržljivosti u hrani, savesno ispunjavao svoja teška poslušanja uz neprestanu žarku molitvu, koja je često bivala propraćena velikim, a ponekad i očajnim plačem. Po ceo dan je morao da prevrće i nosi velike i teške vreće s brašnom.
 
* * * * *
 
Meseci su prolazili jedan za drugim, a demonski napadi su postali sve mučniji. Duševna snaga i hrabrost mladog poslušnika počela je da malaksava, a strahovanje za spasenje duše i očajanje postajalo je sve veće. Jedna opšta beznadežnost sve češće je ovladavala čitavim njegovim bićem. Onaj ko je i sam preživeo nešto slično zna da nema ljudske hrabrosti ni snage koja bi mogla odoleti u ovoj duhovnoj borbi. I brat Simeon je bio načet. Došavši do krajnjeg očajanja, sedeći u predvečerje u svojoj keliji, on je pomislio: „Boga je nemoguće umoliti“. Ova misao izazvala je u njemu osećanje potpune ostavljenosti, i on odjednom poče da tone u mrak adskog očajanja i tuge. Ovakvo stanje potrajalo je otprilike jedan sat.
Istoga dana, za vreme večernje u crkvi svetog proroka Ilije, nadesno od carskih dveri, na mestu gde se nalazi Spasiteljeva ikona, on ugleda živog Hrista.
„Gospod se na neshvatljiv način javio“ mladom poslušniku, i celo njegovo biće i samo telo njegovo ispunilo se ognjem blagodati Svetoga Duha, onim ognjem, koji je Gospod bacio na zemlju Svojim dolaskom (Lk. 12,49).
Posle ovog viđenja Simeon je osetio klonulost, a Gospoda je nestalo.
 
* * * * *
 
Nemoguće je opisati stanje u kome se on toga trenutka nalazio. Delimično iz naših razgovora s njim, a ponešto iz starčevih beleški, saznali smo da je on tada bio ozaren velikom Božanstvenom svetlošću, da je bio uzet iz ovoga sveta i duhom uznet na nebo, gde je slušao neiskazive reči, da je u tome trenutku osetio kao da se nanovo rodio (Jn.1,13;3,3). Svojim krotkim, svepraštajućim, neizmerno ljubaznim, radosnim pogledom Hristos je privukao celoga čoveka, da bi zatim sakrivši se, sladošću svoje Božanstvene ljubavi zaneo njegov duh, uznevši ga do zrenja Božanstva već izvan obrisa sveta.
U javljanju Gospoda poslušniku Simeonu, čoveku prostom, no duboko neposrednom, posebno zadivljuje to, što je on „odjednom poznao“ Hrista koji mu se javio, i Duha Svetog koji je delovao u njemu. U svojim beleškama on neprestano ponavlja, da je Gospoda poznao Svetim Duhom, da je Boga ugledao u Svetom Duhu. Isto tako, tvrdio je da duša, kada joj se Sam Gospod javi, ne može a da u Njemu ne pozna svoga Tvorca i Boga.
Možemo pouzdano tvrditi da su i adski oganj i adske muke koje su prethodile Hristovom javljanju poslušniku Simeonu, kao i Božanstvena svetlost koja ga je ozarila – za većinu ljudi stvari nepoznate i neshvatljive. Ono što vidi duhovni čovek, njegova preživljavanja, celokupan njegov opit – neduhovnom čoveku često može da se učini kao bezumlje, ili, pak, posledica patološkog duševnog stanja. Čovek koji nije opitom poznao realno postojanje duhovnog sveta, u stanju je da taj svet poriče zato što ga ne poznaje. Svaki čovek je potencijalno prizvan na punotu duhovnog života, ali neprestana usmerenost čovekove volje ka veštastvenom svetu, telesnim i duševnim doživljavanjima, dovodi do toga da čovek ogrubi u tolikoj meri da najzad gubi moć duhovnog opažanja. U običnom životu ovo bi se moglo uporediti sa čovekom koji ima radioprijemnik i hvata talase koji ispunjavaju atmosferu, dok onaj koji ga nema, ne oseća njihovo prisustvo.
Neobičan je i neshvatljiv duhovni život hrišćanskog podvižnika. Mi u njemu vidimo niz suprotnosti koje poražavaju. Sa jedne strane demonski napadi, bogoostavljenost, tama smrti i adske muke, a sa druge – bogojavljanje i svetlost bespočetnog bića. Teško je to izraziti rečima!
 
* * * * *
 
Svaki čovek je neponovljiva i osobena pojava. Put svakog podvižnika je takođe osoben, neponovljiv. Međutim, ljudi u svojoj težnji da klasifikuju sve pojave po ovim ili onim osobinama, klasifikuju i u ovom slučaju.
U toku proteklih vekova hrišćanstva svetootački opit utvrdio je tri vrste ili tipa razvitka hrišćanskog duhovnog života.
U prvu vrstu spada većina ljudi. Oni prionu uz veru sa malom blagodaću i provode život u umerenom podvigu ispunjavanja zapovesti. Tek pri kraju života, u srazmeri sa preživljenim stradanjima, dobiju blagodat u nešto većoj meri. Oni pak, među njima koji se usrdnije podvizavaju, dobijaju pred smrt veliku blagodat. Tako biva kod mnogih monaha.
U drugu vrstu spadaju oni, koji prionu uz veru sa srazmerno malom blagodaću u početku, da bi revnosnim podvizavanjem kroz molitveni trud i borbu sa strastima, na sredini svoga puta dobili veliku blagodat. Kasnije, umnožavajući podvige, oni dostižu visoki stepen savršenstva.
U treću vrstu spadaju oni retki, koji na početku svog podvižničkog puta dobijaju veliku blagodat savršenih za svoju žarku revnost. To su oni koje je Bog unapred poznao.
Ovaj poslednji stupanj je ne samo najređi, nego i najteži, jer žitija, dela svetih otaca, usmeno predanje podvižnika poslednjih vekova, te opit savremenika svedoče da niko ne može u potpunosti da sačuva dar Božanstvene ljubavi već kasnije, u toku dugog vremena, preživljava oduzimanje blagodati i bogoostavljenost. Objektivno, to nije potpuno oduzimanje blagodati, nego duša subjektivno i najmanje slabljenje blagodatnog dejstva doživljava kao bogoostavljenost.
Ova poslednja vrsta podvižnika najviše pati zbog siline kontrasta. Pošto su poznali blagodat i ugledali Božanstvenu svetlost, oni nesravnjivo dublje i oštrije preživljavaju tamu bogoostavljenosti i napade strasti. Oni su svesni šta su izgubili. Osim toga, dejstvo doživljene blagodati menja celokupnog čoveka i čini ga neuporedivo osetljivijim za svaku duhovnu pojavu.
Ona poslednja vrsta najviše pati, jer je Hristova ljubav u ovom svetu izložena izuzetno teškim „ognjenim iskušenjima“ (1.Pt.4,12). Hristova ljubav je u ovom svetu neizbežno stradajuća ljubav.
Blaženi starac Siluan je spadao u ovu poslednju vrstu. Time se i objašnjavaju njegove reči: „Vi ne možete rezumeti moju tugu“, ili: „Onaj ko nije poznao Gospoda, ne može Ga tražiti sa plačem“.
Kada opisuje neutoljivu tugu i Adamov plač po izgnanstvu iz raja, on u stvari opisuje plač i žalost svoje duše posle gubljenja blagodati.
 
* * * * *
 
Izuzetno duboko osećanje pokajanja kod Semjona goni nas da se zapitamo zašto se neki ljudi tako duboko i silno kaju za svoje grehe, drugi manje, a treći sasvim slabo ili nikako. Čime da se objasni ova razlika u intenzivnosti osećanja greha kod ljudi?
Na ovo pitanje nismo u stanju da odgovorimo. Čini nam se da je u tajne duhovnog života čovekova nemoguće proniknuti. Nama je dostupno opažanje izvesnih pojava u unutrašnjem životu čoveka koji živi religioznim životom, tek kada te pojave dobiju izvesnu formu psihičkog doživljaja. Premda su našem posmatranju su dostupne neke karakterne crte ovih doživljavanja, ipak nemamo mogućnosti da proniknemo u njihovu suštinu, jer osnova naših hrišćanskih religiozno-psihičkih fakata jeste apsolutno slobodno delovanje Duha Božijeg, koje ne podleže nikakvom određenju.
Duh diše gde hoće, i glas Njegov čuješ, ali ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha (Jn.3,8).
Drugi pak, faktor, koji se takođe ne da definisati jeste čovekova sloboda. Iz ovih dvaju faktora: projavljenja čovekove slobode i delovanja Božije blagodati – gradi se hrišćanski duhovni život.
I naša vera i naše pokajanje zavise u izvesnoj meri od naše slobode, a ujedno su i dar Božije blagodati. Bog iz ljubavi Svoje traži čoveka, da bi mu dao ne samo život, već, po rečima Hristovim, i nešto više – tj. izobilje života (Jn. 10,10). Taj se život daje slobodnom čoveku, ali ne bez njegove saglasnosti. Imajući ovo u vidu, mogli bismo reći da od čovekove slobode zavisi i mera dara Božijeg. Božiji darovi su udruženi sa izvesnim čovekovim podvigom. Kada Bog predvidi da će se čovek prema Njegovom daru odnositi onako kao što treba, tada se ovaj dar izliva „nezavisno“. Može se reći da od Božijeg predznanja kakav će odgovor čovek dati na dejstvo blagodati, zavisi dobijanje većeg ili manjeg dara. Apostol Pavle govori: Jer koje unapred pozna, unapred i odredi da budu saobrazni liku Sina Njegova, da on bude Prvorođeni među mnogom braćom (Rim.8,29). I nastavlja: A kada blagovoli Bog, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom… ne pitah tela i krvi (Gal. 1,1516).
Bog je unapred znao da Simeon, budući shimonah Siluan, neće pitati tela ni krvi, već će život svoj provesti u podvigu, dostojnom velikog dara, i zato ga je prizvao ovom neobičnom životu, čiji smo mi svedoci.
Mi ovde ne pomišljamo da izrazimo tajnu odnosa između apsolutno slobodnog stvaranja Velikog Neimara sveta – Boga i čovekove stvorene slobode. Međutim, naše druženje sa starcem, čiji je život protekao u izuzetno napornom podvigu ljubavi, kroz koju se prvenstveno projavljuje sloboda, zadržalo je našu misao na Božijem predznanju slobodnog odziva čoveka na priziv Njegove ljubavi.
Smatramo da je izbor radi svedočenja ljubavi veoma redak, zato što je to svedočenje udruženo sa neizbežnim davanjem celoga sebe na žrtvu. Nama dolazi pomisao kao da kroz starca Siluana Božiji promisao pokazuje novi primer i novu potvrdu neizmerne Božije ljubavi, da bi njegov primer poslužio kao ugled i podstrek onima koji su paralizovani očajanjem, kao što govori apostol Pavle: Ali zbog toga bih pomilovan da bi Isus Hristos pokazao na meni prvome svo dugotrpljenje, za primer onima koji će verovati u njega za život vječni (1 .Tim. 1,16).
Hristovu zapovest starac nije razumevao kao etičku normu. On nije svodio hrišćanstvo na moralističko učenje, kao što to čine predstavnici humanističke kulture, lišeni pravog religioznog opita. Oni, najzad, dolaze do saznanja da „za njih“ nije ni potrebna religija pošto u njoj vide samo „načelo obuzdavanja“ neznalica. Hristove reči on je shvatio poput apostola Petra, kao reči večnoga života (Jn.6,68), kao duh i život, po rečima samoga Gospoda: Reči koje vam ja govorim duh su i život su (Jn.6, 63).
Za starca Siluana Hristove reči bile su – Životvorni Duh, sam večni život, Bog u Svom delovanju.
Posle svog preporoda i onih fakata o kojima smo prethodno govorili, njegova vera je odjednom dostigla velike dubine. Verovao je da će Bog suditi ljudima, da će oni koji su grešili a nisu se pokajali, biti osuđeni na večne muke, a da će oni koji su činili dobro po Hristovoj zapovesti naslediti večno Carstvo nebesko. Prema savršeno pravilnoj oceni prepodobnog Maksima Ispovednika – „Vera rađa strah“, (a ne strah veru) (Glave o ljubavi, I stotina, 2). Simeonova žarka vera porodila je u njegovoj duši strah da će biti osuđen za one mnoge i velike grehe kojih je bio svestan.
Simeonovo izuzetno duboko doživljavanje greha je, besumnje, dar blagodati, i ne možemo a da mu se ne divimo.
 
* * * * *
 
Šta je greh po hrišćanskom shvatanju?
Greh je pre svega, duhovna i metafizička pojava. Koren greha je u mističnoj dubini duhovne prirode čoveka. Suština greha nije u narušavanju etičkih normi, već u odstupanju od večnog Božanskog života, za koji je čovek stvoren i na koji je on prirodno, tj. po prirodi svojoj, pozvan.
Greh se vrši, pre svega, u tajanstvenim dubinama čovečijeg duha, a njegove posledice pogađaju celog čoveka. Učinjeni greh odražava se na duševno i fizičko stanje čoveka, na njegovu spoljašnjost, na čitavu njegovu sudbinu. Greh neminovno prelazi granice njegovog individualnog života i opterećuje zlom život celog čovečanstva. On će se, prema tome, odraziti na sudbinu celog sveta.
Nije samo greh praoca Adama imao posledice kosmičkog značaja, već se svaki greh, svakoga od nas, bio on javni ili tajni, odražava na sudbinu čitavog sveta.
Čineći greh, telesni čovek ne doživljava njegove posledice onako kao što ih doživljava duhovni čovek. Telesni čovek ne zapaža neke naročite promene svoga duševnog stanja po učinjenom grehu, budući da se stalno nalazi u duhovnoj smrti, i jer ne poznaje večni život duha. Međutim, duhovni čovek, pri svakom priklanjanju svoje volje grehu, zapaža promenu svoga duševnog stanja zbog umanjene blagodati.
 
* * * * *
 
Kod starca Siluana nas zadivljuje izvanredna osetljivost i čudesna duhovna intuicija. I pre nego što mu se Gospod javio, a naročito posle toga, u toku čitavog svog života, on je greh doživljavao izvanredno duboko i snažno. Srce ga je nepodnošljivo bolelo zbog greha i njegovi porivi ka pokajanju bivali bi propraćeni plačem koji nije prestajao sve dok ne bi osetio da mu je Bog oprostio. Nekima će ovo izgledati neobično, drugima preterano, jer primer starca nije dostupan svima.
Kajući se za svoje grehe, on od Gospoda nije tražio samo izvinjenje, koje Bog lako daje, možda i za jedan uzdah žaljenja, već potpuno oslobođenje od greha tako da duša opipljivo oseti blagodat. Molio se da mu Bog podari snage da, po mogućnosti, nikada više ne padne u greh i da ga izbavi od zakona greha koji je u nama (Rim.7,23). Posledicu greha – gubitak blagodati – doživljavao je tako snažno i bolno, da je neprestano strahovao da ponovo padne u bilo šta slično. Za njega je najstrašnije bilo odstupanje od duše Božije blagodati i mira Hristovog. Saznanje da on žalosti Boga, i to takvog Boga, smirenog i krotkog, za njega je bilo nepodnošljivo. Osećao je tešku grižu savesti kad bi grešio protiv Hristove ljubavi. Na ljudskom planu, onaj koji sa ima ljubav, pa učini greh protiv ljubavi, na primer, u odnosu prema roditeljima, zna kako je nesnosna muka savesti. Ali, sve što se dešava na duševnom planu, samo je nejasna senka u odnosu na duhovne odnose prema Bogu.
I tako, Bog je od samog početka poznao Semjona-Siluana i na jedan nedokučiv način mu dao da pozna suštinu greha sa takvom dubinom i silinom, da je on doista preživljavao adske muke i molio se iz toga „najdubljeg ada“ sve dok mu se Gospod nije približio i dok mu se nije javio, dajući mu da oseti vaskrsenje duše i da ugleda Sina Čovečijeg u Njegovom carstvu, i pre nego što je iskusio telesnu smrt. (Mt.16,28).

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *