STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
V
O BEZMOLVIJU I ČISTOJ MOLITVI
 
Uvodna reč
Tri vida molitve
Kako se razvija pomisao
Temelj bezmolvija sastoji se u Hristovoj zapovesti: ljubi Boga svim umom i srcem
Antropološka osnova umnog tihovanja (bezmolvija)
Opit večnosti
Početak duhovnog života jeste borba sa strastima
 


 
Uvodna reč
 
Sav život blaženog starca Siluana bio je molitva. On se neprekidno molio, menjajući samo način molitve u toku dana prema prilikama dnevnog života. Imao je dar i više, umne molitve, kojoj je uglavnom posvećivao noćno vreme, koje je zbog potpune tišine i mraka pogodno za tu molitvu.
Pitanje o oblicima i načinu molitve je jedno od glavnih pitanja asketike uopšte. Starac je takođe ovo pitanje smatrao veoma značajnim, i zato ćemo se na njemu posebno zadržati.
 
Tri vida molitve
 
Molitva je najviše stvaralaštvo, stvaralaštvo po prevashodstvu i zato su njeni oblici beskrajno raznoliki. Pa ipak, moguće je razlikovanje njenih oblika u zavisnosti od unutrašnjeg stava i usmerenosti glavnih čovekovih duhovnih snaga, o čemu, uostalom, svedoče i oci Crkve.
Molitva napreduje uporedo sa stupnjevima normalnog razvitka čovečijeg duha. Prvi pokret uma usmeren je spoljašnjosti, drugi je vraćanje samom sebi, a treći je stremljenje Bogu kroz unutarnjeg čoveka.
Sledujući ovom poretku sveti oci su razlikovali tri oblika molitve. Prvi oblik molitve, usled još nedovoljne sposobnosti uma da se neposredno uzdigne do čistog bogomislija, karakteriše maštanje (zamišljanje). Drugi oblik karakteriše razmišljanje, a treći udubljivanje u sagledavanje. Sveti oci smatraju istinski plodonosnom i pravilnom molitvom samo treći oblik. Ali, imajući u vidu da čoveku nije moguće dostići ovaj stupanj savršene molitve na samom početku svog duhovnog puta ka Bogu, smatrali su da su i prva dva oblika na određenom stepenu duhovnog razvitka, takođe normalna i u svoje vreme korisna pojava. Međutim, oni ujedno ukazuju i na to da može doći ne samo do besplodnosti, već i do teških duševnih oboljenja ako se čovek zadovolji prvim oblikom molitve i bude ga upražnjavao u svom molitvenom životu. Što se, pak, tiče drugog oblika molitve, iako po svojoj vrednosti u mnogome prevazilazi onaj prvi, ipak nije dovoljno plodotvoran i ne oslobađa čoveka od neprekidne borbe sa pomislima i strastima, niti ga dovodi do čistog sagledavanja. Treći, najsavršeniji oblik molitve jeste prebivanje uma u u srcu, u kome onaj ko se moli iz dubine svog bića, čistim umom, slobodnim od svih slika, stoji pred Bogom.
Pri prvom vidu molitve čovek se nalazi u stalnoj zabludi, jer živi u nestvarnom svetu, u svetu uobrazilje, ako hoćete – u svetu poetskog stvaralaštva. Božanstveno i uopšte sve duhovno on vidi u raznim fantastičnim slikama, i najzad se celokupan realan ljudski život isprepliće elementima iz sfere fantastičnog.
Pri drugom vidu molitve, unutrašnji ulazi u srce i um ostaju širom otvoreni za prodiranje svega sa strane, usled čega čovek živi pod stalnim uticajem spoljašnje sredine. Ne shvatajući pritome šta se objektivno sa njim zbiva, tj. na koji način se sve te pomisli i borbe začinju u njemu, čovek nema snage da se na pravi način suprotstavi navali strasti. U toku ovakve molitve čovek ponekad dobije blagodat, i kroz nju dospeva u dobro stanje. No, zbog nepravilnog unutrašnjeg stava, on nije u mogućnosti da ovo stanje zadrži. Dostigavši izvestan stepen religioznog saznanja i blagoobraznog ponašanja, on se zadovoljava time i postepeno počinje da se zanosi intelektualnim bogoslovljem, pri čemu nastaje jedna veoma složena unutrašnja borba sa finijim duševnim strastima – taštinom i gordošću, a blagodat se postepeno i neopaženo gubi. Za razvoj ovog oblika molitve karakteristično je sabiranje pažnje u velikom mozgu. To dovodi čoveka do razumskih, filosofskih sagledavanja, koja ga, kao i onaj prvi oblik molitve, odvode u nestvarni svet maštanja. Istina, ovaj oblik, uopštenog misaonog maštanja je manje naivan, manje grub i manje dalek od istine nego onaj prvi.
Treći vid molitve – sjedinjenje uma sa srcem jeste normalno religiozno stanje ljudskog duha za kojim čovek teži i koje mu se daje sviše. Sjedinjenje uma sa srcem doživljava svaki čovek koji veruje, kada se pažljivo, „od srca“ moli. U još većoj meri čovek doživljava ovo stanje kada oseti umilenje i sladosno čuvstvo Božije ljubavi. Plač sa umilenjem za vreme molitve, pouzdani je znak da se um sjedinio sa srcem i da se prava molitva nalazi na prvoj lestvici penjanja ka Bogu. Zato je toliko i cenjen među podvižnicima. Ali u ovom slučaju, kad govorimo o trećem obliku molitve, imamo u vidu nešto drugo i bolje, imamo u vidu um, koji molitvenom pažnjom prebiva u srcu.
Karakteristična posledica ili svojstvo ovog pokreta i usredsređivanja uma u srcu jeste prestanak maštanja i oslobođenje uma od svakovrsnih slika koje ulaze u njega. U ovakvom stanju um se sav pretvara u sluh i vid, i čuje i vidi svaku pomisao, koja se približava spolja, i to pre nego što ona prodre u srce. Vršeći pri tome molitvu, um ne samo što ne dopušta da pomisli prodru u srce, već ih i odbija i čuva se saglašavanja s njima, onemogućavajući na taj način dejstvo svake strasti u samom njenom začetku. Ovo pitanje je veoma duboko i složeno. Zato se mi ograničavamo na izlaganje samo glavnih crta.
 
Kako se razvija pomisao
 
Greh se vrši pošto pređe određeni stupanj svog unutrašnjeg razvitka.
Prvi trenutak je kada se čoveku spolja približuje izvesni duhovni uticaj, koji u početku ne mora imati jasan i određen oblik. Prvi stupanj oformljenja nekog oblika (pojava u unutrašnjem vidiku čoveka) jeste pojava neke predstave. Pošto pojava slike ne zavisi od čovekove volje, ovo se još ne uračunava u greh. Predstave se zaodevaju čas u vidljive oblike, čas u misaone sadržaje, a najčešće su, pak, i jedno i drugo. Pošto predstave čulnih predmeta povlače za sobom neku misao, sve vrste predstava se na podvižničkom jeziku nazivaju opštim imenom „pomisli“.
Kod bestrasnog čoveka „vladalački“ um se može zaustaviti na došavšoj pomisli kao sila koja raspoznaje biće, ostajući potpuno slobodan od njenog uticaja. Ali, ako u čoveku postoji „mesto“, ako postoji odgovarajuća podloga, nekakvo raspoloženje prema duhu koji se skriva u pomisli, tada energija pomisli hrli da osvoji psihički svet, tj. srce, dušu čovekovu. Pomisao to postiže time što u duši, raspoloženoj prema poroku, izaziva izvesno osećanje naslade, svojstveno ovoj ili onoj strasti. U toj nasladi se i sadrži „iskušenje“. Taj trenutak naslade se, premda i svedoči o nesavršenstvu čoveka, ipak još ne upisuje u greh. To je samo „predlaganje“ greha.
Dalji razvitak pomisli mogao bi se grubo šematski prikazati ovako: naslada koju predlaže strast privlači pažnju uma, što predstavlja veoma važan momenat, jer je sjedinjenje uma sa pomišlju pogodan uslov za njen razvitak. Ukoliko um jednim unutrašnjim naporom volje ne odbaci predloženu nasladu, već i dalje usredsređuje svoju pažnju na nju, javiće se raspoloženje prema njoj, prijatan razgovor sa njom, a zatim „pristajanje“, koje može da pređe u potpuno i aktivno „saglašavanje“. Dalje, strasna naslada može da naraste do te mere da ovlada čovekovim umom i voljom, što se naziva „ropstvom“. Posle toga se sve snage čoveka, savladane strašću, usmeravaju ka većoj ili manjoj rešenosti za ostvaranje greha na delu, ukoliko za to ne postoje spoljašnje prepreke, ili ako postoje, ka traženju mogućnosti takvog ostvarenja.
Ovakvo ropstvo može da bude jedinstvena pojava koja se više ne ponavlja, ako je samo posledica neiskusnosti podvižnika koji se nalazi u podvigu i borbi. Međutim, ako se ropstvo ponavlja, pretvoriće se u „naviku“ i već će sve prirodne sile čoveka početi da služe strasti.
Borba protiv naslade koju predlaže strast treba da počne pri samom „predlaganju“ greha. Ova borba može da se produži na svim stupnjevima razvitka pomisli. Pomisao se na svim stupnjevima može i prekratiti, tj. moguće je ne dozvoliti joj da se završi delom. Pa ipak, od samog trenutka kolebanja volje, postoji element greha, te je potrebno pribeći pokajanju, kako se ne bi izgubila blagodat.
Duhovno neiskusan čovek obično primećuje pomisao tek kad neprimetno prođe prve stupnjeve svoga razvitka, tj. kada se osnaži ili čak kad nastane opasnost da se greh pretvori u delo.
Da bi se ovo izbeglo potrebno je da se um molitvom sabere u srce. To je nasušna potreba svakog podvižnika, koji želi da se kroz istinsko pokajanje učvrsti u duhovnom životu. Jer, kao što smo ranije rekli, pri takvom unutrašnjem nastrojenju, greh se prekraćuje u samom njegovom začetku. Ovde ne možemo a da se ne setimo reči proroka: Kćeri Vavilonska, krvnico!… blago onome koji uzme i razbije decu tvoju o kamen imenom Isusa Hrista (Ps.136,89).
Ovo divno duhovno zanimanje, nedostižno za lenjivu većinu, može se ostvariti samo velikim trudom, i usvaja ga samo neznatna manjina. Ovo zanimanje nije ni jednostavno ni lako. Zato se, u nastojanju da nađemo jednu sažetu i jasnu odredbu, uvek iznova vraćamo na ovu temu, iako bez ubeđenja da ćemo je iscrpsti, ili čak, na zadovoljavajući način izložiti.
 
* * * * *
 
Suštinu starčevog asketskog puta mogli bismo izraziti sledećim rečima: čuvaj srce od svake strane pomisli pomoću umne budnosti, kako bi se, otklonivši svaki tuđ uticaj spolja, došao do stajanja pred Bogom u čistoj molitvi.
Ovo delanje nazivaju umno bezmolvije. Primili smo ga u nasleđe kroz živo i pismeno predanje svetih otaca, počev od prvih vekova hrišćanstva pa do naših dana. Govoriti, prema tome, o starčevom podvižničkom putu, znači govoriti o putu pravoslavnog monaštva uopšte.
Blaženi starac je govorio:
„Ako si bogoslov, onda se moliš čisto, i ako se moliš čisto, tada si bogoslov“.
Monah asket nije bogoslov u akademskom smislu reči, već u jednom drugom. On se, naime, kroz čistu molitvu udostojava istinskog Božanskog sagledavanja. Borba sa strastima je prvi korak ka čistoj molitvi. Ukoliko se um više oslobodi od strasti, utoliko postaje snažniji za borbu sa pomislima i postojaniji u molitvi i bogomisliju. Srce, oslobođeno od mračnih strasti, počinje na sve duhovno da gleda jasnije i čistije, do ubedljive osetljivosti.
Monah ovaj put pretpostavlja putu naučnog bogoslovlja iz sledećeg razloga: premda i postoji mogućnost da se i putem apstraktnog filosofskog sagledavanja dođe do saznanja da su naši empirijski pojmovi neprimenjivi na Boga (usled čega um počinje da „ćuti“), ipak ovo „ćutanje uma“ bogoslova-filosofa nije uvek pravo sagledavanje Boga, premda se približava njegovim granicama.
Dostizanje istinskog sagledavanja nemoguće je bez očišćenja srca. Samo srce koje je očišćeno od strasti može da doživi neizmerno divljenje pri sagledavanju nedostižnosti Boga. U ovakvom stanju duha, um radosno „ćuti“, poražen uzvišenošću sagledavanja.
Put koji vodi do sagledavanja bogoslova-mislioca razlikuje se od puta askete – monaha. Um podvižnika nije obuzet nikakvim razmišljanjem. On, poput stražara, bezmolvno pazi da nešto tuđe ne uđe u srce. Srce i um u tom „sveštenom bezmolviju“ žive od Hristovog imena i Njegovih zapovesti. Oni žive jedinstvenim životom, kontrolišući sve što se dešava u unutrašnjosti, i to ne pomoću logičkog istraživanja već putem naročitog duhovnog osećanja.
Um sabran u srcu prebiva u takvom stanju koje mu omogućava da vidi svaki pokret koji se zbiva u „sferi podsvesnog“. (Ovde smo se poslužili terminom savremene naučne psihologije samo uslovno, jer se on inače ne uklapa u postavke pravoslavne asketske antropologije). Prebivajući unutar srca um u svom okruženju zapaža predstave i misli koje dolaze iz sfere kosmičkog bića i nastoje da ovladaju srcem i umom čoveka. U formi pomisli, tj. misli povezanoj sa nekakvom čulnom predstavom, javlja se energija ovog ili onog duha. Navala pomisli koje dolaze spolja je veoma snažna. Da bi oslabio njihovo dejstvo, podvižnik treba da pokušava da tokom celog dana ne dopusti sebi ni jedan strasni pogled, da ne dozvoli sebi pristrasnost prema bilo čemu. On neprestano čini napore u tom cilju da se broj spoljašnjih utisaka svede na najmanju meru. Jer u protivnom, za vreme umnosrdačne molitve, dnevni utisci preplave njegovo srce i stvaraju veliko smućenje.
Cilj podvižnika je da dostigne neprekidnu umnosrdačnu pažnju. Kada posle dugogodišnjeg upražnjavanja u ovom najtežem od svih podviga srce stekne osobiti tanani osećaj, a um od mnogog plača zadobije silu da odbija svaki pristup strasnih pomisli, tada molitva podvižnika postaje neprekidna i osećanje Boga i Njegovog prisustva i dejstva doživljava se snažno i jasno.
To je put monaha-askete, kojim je išao i starac.
Međutim, put „areopagista“ je drukčiji. Kod njih preovlađuje razmišljanje, a ne molitva. Oni koji idu ovim putem često bivaju obmanuti, jer njih intelektualno razumevanje čak i apofatičkih oblika bogoslovlja, što se, uostalom postiže dosta lako, zadovoljava doživljajem jedne intelektualne naslade. A pošto ne pridaju dovoljno pažnje još nesavladanim strastima, oni lako uobražavaju da su dostigli ono o čemu čitamo u delima „Areopagita“. Međutim, velika većina i pored razumevanja logičke strukture njegovog bogoslovskog sistema, ne dostiže istinski Traženog.
 
* * * * *
 
Suštinu bezmolvija starac nije video u zatvorništvu ili u fizičkom udaljavanju u pustinju, već u neprestanom prebivanju u Bogu. Zbog važnosti ovog pitanja zadržaćemo se na njemu podrobnije.
Po starčevom shvatanju, i zatvorništvo i pustinjaštvo su samo pomoćna sredstva, a nikako cilj. Oni mogu pomoći da se umanji broj spoljašnjih utisaka i uticaja, da se izbegne životna graja, što svakako ima blagotvorni uticaj na čistu molitvu. Međutim, to je slučaj samo onda kad se povlačenje u pustinju dešava po Božijoj volji, a ne iz samovolje. Inače, zatvorništvo i pustinjaštvo, kao i svaki drugi podvig, ostaće besplodni zato što suština našeg života nije u samovoljnom podvigu, već u poslušnosti Božijoj volji.
Mnogi smatraju da je najviši oblik duhovnog života – bezmolvije u pustinji. Neki, pak, smatraju da je to – zatvorništvo, drugi su više naklonjeni jurodivosti, neki, pak, pastirskom služenju ili naučnom bogoslovskom radu. Starac je, međutim, smatrao da ni jedan od ovih oblika podvižništva sam za sebe ne predstavlja viši oblik duhovnog života, već da svaki može to biti za ovu ili onu osobu, ukoliko je u skladu sa Božijom voljom za tu osobu. Međutim, Božija volja može biti različita za svakog čoveka.
Međutim, ma kakva bila volja Božija o nekom čoveku, kada je reč o ovom ili onom obliku podviga, ili mestu i obliku služenja, u svim slučajevima ostaje obavezna potreba za sticanjem čiste molitve.
Starac je smatrao da je čista molitva ona koja se vrši sa umilenjem, kada srce i um saosećaju sa rečima izgovorene molitve, kada se ona ničim ne prekida – ni rasejanošću pažnje na nešto spoljašnje, niti razmišljanjem na nešto što je sporedno. Ovaj oblik molitve, kao što smo ranije već rekli, jeste normalno religiozno stanje, veoma plodotvorno za dušu. On je poznat mnogim verujućim ljudima, premda kod samo malog broja on prelazi u savršenu molitvu.
Drugi vid čiste molitve imamo onda kada je um sabran u srce i tamo, izvan svih misli i oblika, bezmolvno priziva Božije ime. Ova molitva iziskuje neprekidno podvizavanje. Ona je duhovno zanimanje, koje u izvesnoj meri zavisi od čovekove volje. Ona zahteva trud i asketsko delanje. Sve ono što smo ranije rekli o ovom divnom obliku umne molitve, tj. da omogućava da vidimo pomisao pre nego što uđe u srce, ili, uslovno se izražavajući, da kontrolišemo dubine podsvesti, omogućava nam da se oslobodimo od smućenosti kojoj smo podložni usled navale raznih uticaja iz tamne oblasti podsvesnog, ili pre, iz dubokog bezdana grehovnog kosmičkog života – sve ovo, dakle, čini negativni aspekt ovog delanja, dok pozitivni prevazilazi svaku ljudsku ideju.
Bog je nedostupna Svetlost. Njegovo biće je iznad svakog oblika, ne samo veštastvenog, već i umnog. Zbog toga um čovekov ne može dostići savršenu molitvu sve dok je zauzet mišljenjem, rečima, pojmovima, oblicima.
Tvarni ljudski um, tvarna ljudska ličnost u svom stojanju pred Prvim Umom, ličnim Bogom, samo tada postiže istinski čistu i savršenu molitvu, kada iz ljubavi prema Bogu ostavi iza sebe svaku tvar, ili kako je voleo da govori starac, potpuno zaboravi svet i svoje vlastito telo, tako da čovek ne zna da li je u času molitve bio u telu ili izvan tela.
Takva, u prevashodnom smislu reči – čista molitva jeste redak dar Božiji. Ona ne zavisi od naših ljudskih napora. Tu prilazi Božija sila, koja sa neuhvatljivom opreznošću i neobjašnjivom nežnošću čoveka prenosi u svet Božanske svetlosti ili, tačnije rečeno – javlja se Božanska svetlost i ljubavlju potpuno prožima čoveka, tako da se on više ničega ne seća, ostajući nesposoban za bilo kakvo razmišljanje.
Ovakvu molitvu je imao starac u vidu, kada je rekao:
„Bogoslov je onaj ko se čisto moli“.
Ko nije imao ovakvo iskustvo ne može razumeti šta znači bogoslovlje shvaćeno kao stanje bogoviđenja. Um koji nikada nije poznao čistotu niti se udostojio da sagledava večnu Božansku svetlost, ma kako bio izoštren u svom intelektualnom opitu, ne može da se oslobodi maštanja. I koliko god pokušavao da pozna Božansko, uvek će živeti u nagađanjima i raznim domišljanjima, koje će često smatrati pravim otkrivenjem i bogosagledavanjem, ne shvatajući pri tome svoje greške.
Temelj bezmolvija čini Hristova zapovest: ljubi Boga svim umom i srcem
Neki sveti oci u svojim asketskim delima razlikuju dva oblika duhovnog života: delatni i sagledavajući. Prvi, delatni, nazivali su – ispunjavanje Božijih zapovesti.
Starac Siluan je razmišljao unekoliko drugačije. On je takođe delio život na delatni i sagledavajući, no suštinu i jednog i drugog je video u ispunjavanju zapovesti. On je prvu zapovest ljubi Boga svim srcem, svom dušom, svim umom, smatrao osnovom asketskog umnog bezmolvija. On piše:
„Onaj ko je poznao Božiju ljubav reći će: Iako se danonoćno molim i vežbam u svakoj vrlini, ipak ne ispunjavam zapovest o ljubavi prema Bogu. Samo u retkim trenucima ispunjavam Božiju zapovest, ali moja duša bi htela da neprestano živi po njoj. Kada se misli koje dolaze spolja uvuku u um, tada um misli i na Boga i na stvari. To, pak, znači da zapovest ljubi svim umom i svim srcem – nije ispunjena. Ali, kada um potpuno živi u Bogu i nema nikakvih drugih misli, tada je prva zapovest ispunjena, iako još nepotpuno“.
 
* * * * *
 
U asketskom opitu čiste molitve, um se, oslobođen od svih oblika i pojmova i posle dubokog pokajanja i obilja suza, udostojava blagodati istinskog bogoviđenja.
Umno tihovanje (bezmolvije) je oduvek nailazio na mnoge protivnike, naročito na Zapadu. Usled nedostatka opitnog iskustva, oni ovom načinu molitve prilaze apstraktno, smatrajući da se tu radi o iznalaženju neke mehaničke metode putem koje bi se došlo do Božanskog sagledavanja. Naravno, to nije tako.
Budući apsolutno slobodan, Bog nije podvrgnut nikakvom mehaničkom pritisku, niti bilo kakvoj prinudi. Umno bezmolvije iziskuje potpuno samoodricanje. To je ujedno i najteži podvig. Ta čovekova odluka da se oda velikom stradanju radi uspešnijeg ispunjavanja zapovesti Božijih privlači Božiju blagodat, naravno, ukoliko se taj podvig vrši u duhu smirenja.
Gord čovek, međutim, nikada neće dostići pravo bogoopštenje pa ma kakav metod primenjivao. Ljudska težnja je nemoćna da sama po sebi dostigne sjedinjenje uma i dubokog srca. Ako čovek u izvesnoj meri i uspe u tome, i tada će tu videti jedino samoga sebe, svoju tvarnu lepotu, koja je prekrasna, jer je stvorena po obrazu Božijem, ali ne i istinskog Boga.
Eto zbog čega je starac, boreći sa za sticanje smirenosti, pribegavao onom ognjenom oružju, koje mu je dato od Gospoda:
„Drži um svoj u adu i ne očajavaj“!
I tako se ovaj čovek, „neizbrušenog“ intelekta, „prost“ i „neznalica“, više puta udostojio čistog umnog bogozrenja, imajući stvarno razloga da kaže: „Ako se čisto moliš, onda si bogoslov“. Kao i ono: „Mnogo je na zemlji onih koji veruju, ali je malo onih koji znaju Boga“.
Pod znanjem on nije podrazumevao neke gnoseološke bogoslovske zaključke, već opit živoga opštenja, opit prisajedinjenja Božanskoj svetlosti.
Znanje je – sabitisanje.
 
Antropološka osnova umnog bezmolvija
 
U nameri da u ovom žitiju izložimo pozitivan opit starca, koliko je to u našoj moći, mi ne želimo da ovom našem delu damo naučnoformalni karakter. Zato se iz principa klonimo bilo kakvih poređenja i pozivanja na dela svetih otaca.
Ovaj trud je pokušaj da se ocrta starčev lik i opiše njegov duhovni put, koji, premda je potpuno saglasan sa asketskim predanjem pravoslavne Crkve, ipak kao istinski živa pojava, predstavlja nešto svojevrsno i neponovljivo.
Dogmatska pitanja koja ovde dodirujemo nisu predmet nekog bogoslovskog traktata. Mi se na njih osvrćemo polazeći od fakta, da je dogmatsko saznanje organski povezano sa celokupnim hodom unutrašnjeg duhovnog života. Izmenimo li bilo šta u svom dogmatskom saznanju, neizostavno će se desiti izvesna promena unutrašnjeg duhovnog lika, i uopšte oblika našeg duhovnog bića. I obratno, skretanje od istine u unutrašnjem životu ima za posledicu i izmenu u dogmatskom saznanju.
Povodom pitanja o bezmolviju, koje je starac toliko voleo, smatramo da ne bi bilo nekorisno da ukratko izložimo antropološku osnovu ovog delanja oslanjajući se na iskustvo. Sledeći odeljci iz dela prepodobnog Makarija Velikog i Isaaka Sirina, čija je dela starac Siluan odlično poznavao, izražavaju antropologiju starca:
„Duša nije od Božije prirode i nije od prirode lukave tame, nego je umna tvar, puna lepote, velika i čudna, prekrasan obraz i podobije Božije. Lukavstvo tamnih strasti ušlo je u nju kao posledica prestupa“ (Makarije Vel. Beseda 1, 7).
„Bog je, (čoveka) sazdanog po obrazu, stvorio bez strasti…, zato… strasti nisu u prirodi duše…, nego su nešto pridodato, i za njih je kriva sama duša…
Ako su ti osećanja (čula) zaključana bezmolvijem, uvidećeš kakva blaga ima duša sakrivena u sebi“ (Isaak Sirin, Slovo 3).
Ranije smo rekli da um, molitveno prebivajući u srcu, vidi svaku pomisao koja se približava srcu i to pre nego što uđe u njega. Tu podrazumevamo energiju „lukavih strasti“ koje napadaju dušu spolja, i koje su, po izrazu svetog Isaaka, nešto „dodato“, što se ne nalazi u prirodi duše. Svemu tome dodatom, tuđem i stranom što teži da prodre u srce, um, sabran u srcu, suprotstavlja molitvu i i njome ga odbija.
Ali, još dublje pogružavanje uma u srce vrši se kada se um, pod Božijim dejstvom, sjedinjuje sa srcem putem potpunog oslobađanja od svih oblika i pojmova, kada se vrata srca zatvaraju za sve spoljašnje. Tada duša tone u jednu „tminu“ potpuno posebnog reda, da bi se zatim udostojila da čistim umom neizrecivo stoji pred Bogom.
„Bogoslov je onaj ko se čisto moli“, govorio je starac. Bogoslov ne u akademskom smislu, već u smislu – bogoviđenja, bogopoznanja.
Postoji, međutim, još jedno više stanje duše od ovoga, a to je kada čovek svim bićem i potpuno očigledno uzima učešća u večnom životu i neiskazanom pokoju u Bogu. Međutim, čovek ne ostaje dugo u ovakvom stanju, ukoliko Gospod, prema Njemu jedinom poznatim planovima, bude hteo da produži njegov život na zemlji. On se ponovo vraća u svet i poput apostola Petra na Tavoru govori o svom unutarnjem prebivanju sa Bogom: Dobro nam je ovde biti (Mt.17,4).
 
Iskustvo večnosti
 
Umno bezmolvije je jedan čudesan život zahvaljujući svom bogatstvu i dubinama. Zato svaki pokušaj da se on ocrta može da se učini nedoslednim i protivrečnim. Mi ne sumnjamo da će mnogi, koji su vični logičkom rasuđivanju, biti zbunjeni, kad im se kaže da se čovek za izvesno vreme svojim bićem i sa nepobitnom očiglednošću uvodi u večni život. Tvrdnja: „postati večan za neko vreme“, može da zvuči kao očigledna besmislica. Ali, pokušaćemo taj izraz da objasnimo.
Vreme i večnost – u shvatanju podvižnika jesu dva različita oblika postojanja. Prvi, tj. vreme, jeste oblik ili način postojanja tvari, koja neprestano niče i u svom pokretu se razvija, a koju Bog neshvatljivo stvara ni iz čega. Drugi, tj. večnost jeste oblik Božanstvenog bića, na koje se ne mogu primeniti naši pojmovi prostranstva i uzročnosti. Večnost je jedinstveni bezprostorni akt neshvatljive punote Božanskog bića koje, budući iznad sveta, bezprostrno obuhvata sva prostranstva tvarnoga sveta. Samo je Bog večan po Svojoj suštini. Večnost nije nešto apstraktno ili, pak, nešto što postoji odvojeno. Večnost je Sam Bog u Svom biću. Udostojiši se, po Božijem blagovoljenju, dara blagodati čovek, kao pričasnik Božanskog života, postaje ne samo besmrtan u smislu beskonačnog trajanja njegovog života, već i bespočetan. Jer, sfera Božanskog života u koju se on uzdiže, nema ni početka ni svršetka. Kada kažemo da čovek postaje „bespočetan“, tada ne mislimo na prepostojanje duše, niti pak na preobražaj naše tvarne prirode u večnu, Božansku prirodu, već na naše priopštavanje večnom Božanskom životu kroz oboženje tvari pod uticajem blagodati.
Kad se um i srce, ustremljeni ka Hristu, ne sopstvenim naporom, već kroz dejstvo Božije blagodati, sjedine na jedan tajanstven način, tada čovek stvarno može sagledati najdublju osnovu svoga bića. Tada on svojim bogolikim umom i duhom, kao besmrtna ipostas (lice), nevidljivo vidi Boga. Ali, dok je vezan za svoje telo, njegovo poznanje Boga ne može dostići savršenstvo. On ne može znati kako će izgledati njegovo večno biće kada pređe poslednji prag zemaljskog života, tj. kada se oslobodi grubog tela i kada – slobodan od težine, stupi u oblast bespočetne Božanske Svetlosti, ako, naravno, Gospod bude hteo da ga primi. Međutim, pitanje; Kakvo će biti večno biće? ne javlja se u trenutku vizije kada je duša sva u večnom Bogu i ne zna da li je u telu ili izvan tela, nego tek kada ponovo ugleda ovaj svet, kada se ponovo nađe u okovima tela i telo je ponovo pokrije.
Sam po sebi, tj. u granicama svoga tvarnoga bića, čovek nema u sebi večni život. On postaje večan tek darom blagodati, tj. priopštavanjem Božanskom životu. Tu večnost on može da oseti još ovde – čas u većoj, čas u manjoj meri.
Svaki izraz ovde zvuči paradoksalno. Ipak, možda će ovaj biti najrazumljiviji: ukoliko smo u Bogu, utoliko smo večni.
Ali, ovde nije reč o količini, nego o Božijem daru.
U trenutku viđenja duša ne pita više ništa. Ovaj akt čudesnog uvođenja duše u Božanski svet vrši se nezavisno od njene volje, jer duša ne može želeti nešto što ranije nije poznala. Pa ipak, ovaj akt se ne dešava bez njenog učešća koje se sastoji u tome što je prethodno dobrovoljno i usrdno težila ispunjavanju Božijih zapovesti. Viđenju prethodi veliko stradanje, propraćeno dubokim pokajničkim plačem dubokog srca, koji u čoveku sagoreva telesnu, duševnu i duhovnu gordost.
Sve dok je u u telu čovek ne može dostići savršeno znanje. Ono, pak, što mu Bog daje jeste istinsko, nesumnjivo, životnoopitno doživljavanje večnog Carstva. Iako je ono, po rečima starca, samo „delimično“, ipak čovek ima pouzdano znanje o njemu.
 
* * * * *
 
Stvoren „po obrazu Božijem“, čovek je stvoren da živi i „po podobiju“. Onome koji je dostigao „spasenje“ u Bogu, daruje se život sličan životu Samoga Boga. Bog je svudaprisutan i sveznajući, a svetitelji se u Svetom Duhu upodobljavaju Božijoj sveprisutnosti i sveznanju. Bog je Svetlost, a svetitelji u Svetom Duhu postaju svetlost. Bog je Ljubav, koja obuhvata sve što postoji, a svetitelji u Svetom Duhu svojom ljubavlju obuhvataju sav svet. Bog je jedini Svet, i svetitelji su u Duhu Svetom sveti. Svetost nije etički pojam, već ontološki. Svetitelj nije onaj koji poseduje visoke crte ljudske moralnosti, niti onaj ko svoj život provodi u podvizavanju i molitvi (jer, i fariseji su postili i „dugo“ se molili), nego onaj koji u sebi nosi Svetoga Duha. Jedino Bog jeste Istina i Život, a oni koji su pričasnici
Duha Svetoga postaju živi i istiniti, dok oni koji otpadaju od Boga umiru duhovno i odlaze u „najkrajnju tamu“.
Kad smo rekli da je čovek Božijim stvaralačkim aktom stvoren „ni iz čega“, te da u sebi nema večnoga života, nikako nismo mislili da se on, umirući, ponovo vraća u „ništa“, u potpuno nebiće. Ne. Otpadajući od Boga, odvraćajući se od Njega, kao onaj ko je obdaren slobodom, on se udaljava od Života i Svetlosti u oblast večne smrti i „najkrajnje tame“. Ali ova tama i smrt nije ono „ništa“, ono nebiće iz kojeg je čovek prizvan u biće, već „stanje“ razumne tvari neuništive po svojoj suštini. Međutim, otpavši od Boga, ona ne može da se skloni u takvu oblast, koja bi bila Bogu nedostupna. Božija ljubav obuhvata sve i u adu. Ali, dok je ona radost i život onima koji Boga ljube, onima koji Ga mrze ona je muka.
 
* * * * *
 
Kada govorimo o opitu večnosti i vaskrsenju duše, imamo u vidu ono neiskazivo Božije blagovoljenje koje se izliva na čoveka i „uznosi“ ga u oblast Večne Svetlosti, dajući mu da nesumnjivo oseti da je slobodan od smrti, da je večan.
Iako „povratak“ iz stanja ovog viđenja stavlja na čoveka nekakav „pokrov“, ipak se njegova svest, i njegov pogled na svet suštinski menjaju. To je neizbežno iz više razloga. Opit sopstvenog pada i stradanja otkriva nam i u svakom drugom čoveku istu tu tragediju. Opit lične besmrtnosti dovodi do toga da u svakom čoveku prepoznajemo svog besmrtnog brata. Živi opit večnosti i unutarnjeg sagledavanja Boga sa istovremenim apstrahovanjem tvorevine, na neobjašnjiv način ispunjava dušu ljubavlju prema čoveku i svakoj tvorevini. Pokazuje se da samo onaj ko kroz lični duhovni opit spozna veličanstvenost ljudskog bića, može istinski da ceni i voli svog bližnjeg.
A evo još jedne neobjašnjive pojave: u momentu viđenja, po rečima starca, „čovek savršeno zaboravlja svet“. Vreme viđenja nije vreme razmišljanja, uopšte ne. Uobičajeno diskurzivno mišljenje tada prestaje. Um dejstvuje, ali na sasvim osobiti način, i zaista je čudno kako se ova bezobličnost oblači u formu misli i osećanja… Stanje viđenja jeste svetlost ljubavi Božije, čijim dejstvom se u duši rađaju nova osećanja i misli o Bogu i svetu.
Prvo „uhođenje“ u viđenje daje se čoveku sviše bez njegovog iskanja, jer čovek ne može iskati ono što ne poznaje. Ali zato kasnije on više ne može da ga zaboravi i sa velikom tugom u srcu ga ište, i to ne samo za sebe, nego i za sve druge ljude.
 
Početak duhovnog života jeste borba sa strastima
 
Dosadašnja naša izlaganja o asketskoj antropologiji dopunićemo još nekim razmatranjima o umnom delanju i njegovim plodovima.
Usredsređujući molitvenu pažnju u srce, podvižnik se trudi da sačuva svoj um čistim od svake pomisli. Pomisli mogu biti prirodne, odnosno uslovljene našim zemaljskim životom, ali mogu biti i posledica demonskih uticaja. Prebivajući u molitvi, podvižnik se za izvesno vreme – prema mogućnostima, koje su kod svakog različite odriče prohteva svoje prirode, a pomisli koje mu ubacuje demon odlučno odbacuje. Na taj način njegov um je u času molitve čist od svih pomisli, kako prirodnih, tako i demonskih.
Kada potpadne pod uticaj demona, čovek doživljava poraz svoje bogopodobne slobode i otpada od Božanskog života. Ovo stanje, kao stradalno, u asketici nazivaju „strast“. U ovom nazivu sadrži se, sa jedne strane, ideja patnje, stradanja u smislu pasivnosti i ropstva, a sa druge, ideja stradanja u smislu razorenja i smrti. Svaki koji čini greh, rob je grehu. A rob ne ostaje u kući vavek, sin ostaje vavek (Jn.8,34-35). I tako, grešna strast ima dva aspekta stradanja, tj. robovanje i razaranje, i zato „rob greha“ ne može imati istinsku spoznaju o uzvišenosti bogopodobne slobode čoveka kao Božijeg sina.
Strasti imaju svoju privlačnu snagu. Ali, nijedna strasna predstava niti pomisao ne može se ukoreniti i zadržati u svesti bez našeg saglašavanja. U čitavom stvorenom svetu nema ničeg tako snažnog što bi slobodnog čoveka moglo lišiti mogućnosti suprotstavljanja i odbacivanja. Kada se neka strasna pomisao ili predstava ukoreni u duši, čovek u većoj ili manjoj meri biva opsednut. Strasti i jesu „opsednuća“ različite siline i snage.
Privlačna moć strasti je u tome što obećava neku nasladu. Stradanje u smislu razorenja je posledica upravo tog strasnog naslađivanja. Kada u nastupu strasti ne bi bilo tog naslađujućeg momenta, i kad bi odmah nastupilo stradanje, čovekova volja ne bi pokazala sklonost prema njoj. Samo duhovni čovek koji poznaje životvorni uticaj Božanske blagodati, sposoban je da shvati strast kao patnju i smrt u samom njenom začetku, jer blagodat rađa u duši odvratnost i „mržnju“ prema grešnim pokretima u nama.
Borba sa strastima jeste početak duhovnog života. Kada bi se ova borba sastojala samo u odricanju od naslađivanja, tada bi ona bila laka. No, teži je onaj drugi stupanj – kada nezadovoljena strast počinje da muči čoveka u vidu najrazličitijih bolesti. U ovakvim slučajevima podvižnik mora pokazati veliko trpljenje i istrajnost, jer se blagotvorni plodovi koje donosi protivljenje strastima zapažaju tek kasnije.
Borba sa strastima je normalna pojava za čoveka u uslovima njegovog zemaljskog života. Postoje, međutim, dva krajnja stanja koje obeležava odsustvo te borbe. Bestrasan čovek ne vodi borbu sa strastima u tom smislu što njega ne privlači slast strasti, i kod njega se sve završava na „goloj“ pomisli. Zatim bestrasan je i onaj, koji iako je podvrgnut napadu pomisli, ipak ne biva savladan njihovom privlačnom moći. Odsustvo borbe javlja se i kod čoveka koji ne samo da se ne protivi strasnoj pomisli u svim njenim razvojnim fazama, nego joj još i povlađuje, živi njome. Ali ovde je odsustvo borbe znak potpune čovekove porobljenosti.
U uslovima telesnog zemaljskog života čovek ima i bezgrešnih strasti, tj. takvih prohteva i potreba bez čijih zadovoljenja bi život bio nemoguć. Na primer, san, hrana i slično. Za izvesno vreme podvižnik može da ne obrati naročitu pažnju na ove prohteve i potrebe. Međutim, kada nezadovoljenje ovih prirodnih prohteva počinje da preti bolestima, tada je podvižnik spreman, u svojoj rešenosti da im se ne potčini, da ide i do smrti, premda je poznato da stvarna smrt u ovakvim slučajevima obično ne nastupa. Naprotiv, Bog tada još više čuva čoveka. Ova hrabrost je neophodna, inače se čovek ne može osloboditi od navale pomisli ni za kratko vreme.
Pogružen u duboko srce um se, pri samom aktu molitvenog udubljivanja, oslobađa svih predstava i to ne samo čulnih već i onih mislenih, i u takvoj čistoti udostojava se stajanja pred Bogom. Ono, pak, što izlazi iz te bezoblične dubine, iako kasnije dobije formu misli ili neke predstave, više nije strast, već pravi život u Bogu.
Ovakvo stanje svedoči o tome da duša prirodno stremi ka Bogu, da Mu je saobrazna i da je bestrasna po svojoj prirodi.
Iz smene stanja, odnosno, dobijanja blagodati i njenog gubljenja, čovek pouzdano saznaje da „nema života u sebi“, da je njegov život u Bogu, i da je izvan Njega – smrt. Udostojivši se Božanske svetlosti, duša stvarno počinje da živi večnim životom, tj. Samim Bogom. A tamo gde je Bog, tamo je i neizreciva sloboda, jer se čovek tada nalazi iznad smrti i straha.
U takvom stanju čovek upoznaje sebe, a poznavši sebe, upoznaje čoveka uopšte, jer je kod svih ljudi jedna i ista suština.
U svojoj dubini, tamo gde se otkriva prava bogolikost ljudske prirode, tamo gde se projavljuje njegovo visoko prizvanje, podvižnik vidi ono što za onoga koji nije ulazio u srce, ostaje potpuno nepoznato.
U stihirama za opelo prepodobnog Jovana Damaskina piše:
„Plačem i ridam kad pomislim na smrt i kada vidim kako naša, po obrazu Božijem sazdana, krasota u grobu leži unakažena i unižena“.
Tako plače i tuguje svaki onaj koji je u Bogu poznao prvobitnu lepotu čoveka, kada, vrativši se sa neiskazive gozbe, u dubokoj ložnici srca vidi pokvarenost i zlo koji caruju u svetu.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *