НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ПАВЕЛ СЕМЈОНОВИЧ
 
Бог нас је сачувао Својом милошћу и није одступио од нас. Када је отац Арсеније одлучио да се за стално настани код мене, у почетку није виђао никога, нити је коме писао. Касније је почео да пише писма, а затим су људи кренули да долазе. Преко недеље би имао неколико посета, а суботом и недељом би се у мојој кући сакупило и до десеторо посетилаца.
Испочетка сам подсећала оца Арсенија да је овакво окупљање опасно, но он је све препустио Богу. Ја сам, ипак, бринула и покушала да уведем некакав ред у посете, да људи долазе један по један, нарочито недељом и празницима, како се не би привлачила пажња власти. У нашој улици су живели и добри људи, али било је и оних других – на жалост, много.
Истина, времена су, после Стаљинове смрти, почела да се полако мењају набоље, но чињеница је да смо и отац Арсеније и ја обоје хапшени и слани на робију. Уз то, отац Арсеније је свештеник који не припада ни једној званичној, од власти одобреној цркви. Свашта је могло да се деси.
Годину дана после доласка оца Арсенија у моју кућу, на врата ми је закуцао инспектор из наше помесне полицијске станице. Звао се Павел Семјонович, но мештани су му наденули надимак „грабљивац.“ Било му је око 35 година, био је средњег раста, риђ, плавоок, и увек насмејан. Признајем да смо га се сви прибојавали управо због тог осмеха. Павел Семјонович је умео да наплати казну или да уручи опомену од власти, све са осмехом на лицу.
Једног дана ми је ушао у кућу, поздравио се, упитао ме за здравље, а затим почео да се распитује за мог подстанара. Ко је? Одакле је? Ја се насмејах и рекох му: „Друже Семјоновичу, мој подстанар је и званично пријављен полицији. О њему се све зна. Реците ми, шта вам, заправо треба?“
„Не треба ми ништа. Вапи суседи причају да је код вас увек пуна кућа. Знамо да је ваш подстанар свештено лице. Да не служи можда црквене службе у кући? Ви знате да је то строго забрањено законом. За такве активности постоје званичне цркве.“
Док смо разговарали, у собу уђе отац Арсеније, поздрави се са посетиоцем и седе са нама.
„Распитујете се за мене?“
Павел Семјонович се изненади овим изненадним питањем оца Арсенија, али се прибра и одговори: „Да, друже Стрељцов. Питао сам другарицу да ли служите црквене службе у кући. Чујем да сте били у логору?“
Поче разговор. Павел Семјонович је најпре са разумевањем слушао одговор оца Арсенија на његово питање о логору, а затим сам поче да прича о некаквој секти из иностранства која хара његовим родним градом. Споменуо је Јеховине Сведоке, рекао и неку реч о Богу, а отац Арсеније га је слушао и живо разговарао са њим. На моје изненађење, изгледало је као да ужива у том разговору. Инспектор проведе са нама око сат времена у разговору уз чај и колаче. Кад је одлазио, дала сам му нешто новца, око сто рубаља. Новац није хтео да додирне, морала сам да му га ставим у џеп. Правио се као да није видео.
Одлазећи, поручио нам је: „Припазите на кућне посете.“
После овога, долазио нам је редовно једанпут месечно. Први пут је проверавао број куће, други пут је, тобоже прегледао да ли нам је ограда око куће у исправном стању и распитивао се да ли држимо пса. Имала сам осећај да он просто жели да поразговара са оцем Арсенијем.
Испоставило се да је то стварно желео. Отац Арсеније би сваки пут када он дође изашао из своје собе и сео са нама. Провели би неко време у разговору.
Ти разговори су били веома необични. Из мени неразумљивог разлога, отац Арсеније би причао Павелу Семјоновичу о свом животу у Москви, о историји наше варошице, а Павел Семјонович би му рекао понешто о себи и о својој породици, или би се надовезивао на разговор о темама које је отац Арсеније начињао.
Нису ми се допадале ове посете, ни овакви разговори. „Зашто се упуштате у разговор са њим?“ упитала сам једном оца Арсенија. „Сваки пут када дође, њушка око куће, нешто проверава, загледа сваки ћошак и још нам узима новац!“
Отац Арсеније ме погледа веома озбиљно и одговори: „Надежда Петровна, ви га нисте погледали довољно пажљиво. Када га добро осмотрите, видећете да тај човек у себи носи искру Божје љубави, која уопште није мала.
Нисам могла ни да замислим где је могла да се крије искра Божје љубави у оваквом човеку.
Посете Павела Семјоновича су се наставиле читаве две године. Сваки пут би попричао са оцем Арсенијем, попио чај и ручао са нама. Мада је у почетку узимао новац који сам му давала, после неког времена није више желео да га прима. Упркос томе, ја и даље нисам волела те посете, бојала сам се и нисам имала поверења у полицијског инспектора. Отац Арсеније се, пак, радовао овим сусретима и рекло би се да је уживао у њима.
После три године, не само што није хтео да узима новац, већ је почео да нам доноси поклоне у виду хране која није била доступна обичним људима. Одбијао је да му платимо, и увек говорио: „Ово је мој поклон за вас.“ Пролазило је време. Отац Арсеније је почео да га позива у своју собу. Сви његови пријатељи, укључујући и мене, говорили су му да то не чини, но он се на то само мирно осмехивао.
Десило се неколико пута да нам Павел Семјонович поручи да одређеног дана не примамо посете ни под којим условима. Тада бих отрчала на станицу и јавила онима који су долазили у посету да морају да се врате. Баш тих дана, приметила бих да нам је кућа под присмотром. Десило би се, на пример, да нам неки пијанац као „случајно“ упадне у двориште и почне да загледа около…
Не знам о чему су све отац Арсеније и Павел Семјонович разговарали, но постало је сасвим приметно да се Павел све више везује за оца Арсенија.
Новембра 1963., Павел Семјонович дође код нас једно поподне. Био је веома нерасположен: мајка му је била на самрти. Сео је за сто и почео да плаче. Отац Арсеније је покушао да га утеши.
„Мајка је увек веровала у Бога, али због природе мог посла није смела да иде у цркву, па се молила код куће. Било јој је криво што радим за полицију, но шта сам могао? Молим вас, дођите да је исповедите и да је причестите, дођите са Надеждом Петровном. Моја мајка ме је замолила да вас позовем. Дођите вечерас, чекаћу вас код капије, неће вас нико видети.“
Кренули смо око осам сати те вечери. Не знам због чега, али отац Арсеније је био веома радостан. Вече је било кишно. Већ је пао мрак. Дошли смо до капије где нас је, према договору, већ чекао Павел. Одмах нас је увео у кућу. Његова мајка, Марија Карповна, заиста је изгледала веома лоше. Једва је говорила, била је мршава и сува, и само су јој очи биле живе.
Отац Арсеније је остао у соби са њом, а ми смо изашли напоље. Павелова супруга је плакала и стално понављала: „Такву жену никада нисте видели. Помагала нам је, одгајила нам децу… У цркву није смела због нас, али нам то никада није пребацивала. Имала је иконе код куће и пред њима се молила.“
Отац Арсеније изађе из собе два сата касније и позва нас да уђемо. Марија Карповна као да је мало живнула после исповести. Замолила нас је да јој помогнемо да се усправи на јастуку, а затим рече: „Оче Арсеније, не заборавите на моју децу, Павела и Зину. Молим вас, у име Бога, не заборавите их. Добра су то деца. Павел се труди да помогне коме може, иако ради за полицију.
Затим се обрати мени и рече ми: „Голубице, Надежда Петровна, останите са мном и читајте ми молитву за исход душе из тела. Знам да ћу данас умрети, па вас молим да ми учините љубав.“
Никада раније нисам читала ову молитву, па сам збуњено погледала у оца Арсенија који ми рече: „Останите са њом. Понео сам псалтир.“ Умела сам да читам црквенословенски, а псалтир сам много пута до тада већ прочитала. Отац Арсеније ме је научио да читам молитве када сам поверовала у Бога.
Остала сам у соби, мада признајем да сам се бојала. Зина је испратила оца Арсенија, а Павел је остао у соби са мном. Упалили смо свеће и почели да читамо. У почетку сам грешила, замуцкивала и спотицала се о непознате речи, но убрзо сам се савладала и читала течно.
Марија Карповна је лежала мирно, широм отворених очију. Понекад би се само прекрстила, тешком муком. Павел је стајао поред мене, а у собу је мало касније ушла и Зина, пошто се вратила и ставила децу на спавање.
Било је касно, а ја сам била веома уморна, но упркос томе, наставила сам да читам. Погледах у једном тренутку Марију Карповну и видех да хоће нешто да ми каже.
Сагнух се ближе, а она ми шапну: „Молим вас, престаните да читате на тренутак. Хоћу да се опростим од Павела и Зине, а онда и од вас.“
Осећала се неумитност растанка и туга. Лице Марије Карповне било је озбиљно, сабрано и благо; на њему није било ни трага од страха. Павел и Зина су јој пољубили руке и тихо плакали. У њиховим очима видела се дубока љубав и свест о томе да смрт ближњег није нешто ужасно, већ неизбежна стварност коју смо дужни да обасјамо својом љубављу и молитвом, да њихова мајка која сада одлази од њих креће на дуго путовање, и да се њихов однос према њој неће прекинути њеном смрћу.
Када сам јој најзад и ја пришла, она ми шапну: „Не заборавите их, молите се за мене, опростите ми.“
Наставила сам да читам Псалтир. Негде око шест сати следећег јутра, Марија Ивановна тихо предаде душу Господу.
Вратила сам се кући. То вече отац Арсеније је одслужио помен Марији Карповној. После свекрвине смрти, Зина је почела да долази код оца Арсенија да се моли са њим и његовом духовном децом која би се ту затекла. Павел је увек долазио сам, јављајући нам унапред када ће доћи.
Годину дана после овог догађаја, Павел је уписао правни факултет. По дипломирању, одселио се из нашег места и постао судија у неком другом граду. Долазио је код оца Арсенија све до његове смрти, 1973. По смрти оца Арсенија постао је духовно чедо оца В., код кога га је отац Арсеније упутио.
Отац Арсеније ми је много пута говорио да Павел Семјонович поседује изузетно чисту и добру душу. Полазило му је за руком да чини добро чак и када је радио за полицију.
Једне вечери, када смо разговарали о снази вере рекао нам је: „Сваки човек поседује моћ вере у себи, вере коју му Бог дарује према нарави, унутрашњим силама човековим и духовном подвигу дарује Бог. Монаху или свештенику који се подвизава под руководством духовног оца много је дато, али ће се много и тражити од њега.
„Погледајте Зину и Павела, шта је њима било дато? Скоро ништа. Но у њиховим душама је горела Божанска искра. Ту искру је у њима запалила и одржавала Павелова мајка.
„Чак и пре него што су постали свесни Бога, они су помагали људима око себе и били добри према свима, као што смо чули од других по њиховом одласку из града. А сада, када се пламен вере разгорео у њима, засијали су јаче и светлије од оних који су, можда, радили у винограду „од првога часа“ (Мат. 20:1-16). Бог ми је често давао да се сретнем са оваквим људима чисте душе“, закључио је отац Арсеније.
Павела Семјоновича сам видела недавно у Москви, почетком ове године.
Казивање Надежде Петровне
 
 

 
 

2 коментар(а)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *