ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник
СМРЗАВАМ СЕ!
Пјотр Андрејевич? Наравно да га се сећам – памтићу га докле год сам жив. Срели смо се, ако могу тако да кажем, у пролазу. Тога дана смо напустили логор рано ујутру. Напољу је било 30о С испод нуле са ветром, а ми смо на себи имали само постављене памучне јакне. Требало је да препешачимо свега десетак километара за неких четири до пет сати, будући да смо морали да носимо и торбе са намирницама и опремом. Није прошло много времена, а мраз ми се увукао у кости. Кроз два сата био сам већ промрзао. Погледао сам око себе и видео да сви мрзну, чак и стражари, мада су били обучени у топле капуте. Полицијски пси који су нас пратили били су прекривени ињем. Покушали смо да ходамо брже не бисмо ли се загрејали, међутим осетио сам да су ми прсти на ногама и рукама потпуно промрзли, одрвенели. Када бисмо посустали, стражари би одмах почели да вичу на нас: „Брже! Брже или ћете се смрзнути!“ Почео сам да посрћем, јер ме ноге више нису слушале. Одједном сам осетио да ме неко придржава за мишицу. Погледам, кад оно поред мене неки старац, што ме је веома изненадило. Зашто ли се он брине око мене? Замало што нисам пао. Старац ме држи за руку тако чврсто да не могу да паднем и говори ми: „Не очајавај. Само брже ходај, тако ће ти бити топлије. Тако ћемо брже стићи тамо куда идемо, с Божјом помоћи.“ Наставио сам да ходам, но после пола километра осетих да губим свест. Нисам видео пут пред собом, оклизнуо сам се и пао. Покушао сам да устанем, али руке и ноге као да више нису биле моје. Освестио сам се од пада и схватио да ми је дошао крај. Смрзнућу се од зиме и умрети. Видео сам ноге осталих затвореника како ме обилазе. Старац је стао поред мене. Знам шта је следеће: када ме мимоиђе и последњи заробљеник у колони, прићи ће ми стражари и ударати ме ногама. Ако не будем могао да устанем, пуцаће у мене, а у извештају који ће поднети логорским властима написаће да су били принуђени да ме убију јер сам покушао бекство.
Не знам због чега, али старац и даље стоји поред мене. Прилази стражар и шутира ме у стомак. „Диж“ се!“ дере се. Свестан сам свега, али не могу ни да се померим. Чујем старца како говори стражару: „Помозите му, друже. Смрзнуће се.“
Прилази други стражар и пита свог команданта: „Друже команданте! Можда да му дам мало алкохола? Имам код себе пљоску…“
Командант наређује да се иде напред и остаје поред мене. Старац их опет замоли да ми помогну. Чему, кад сам већ у полусмрзнутом стању, било би им много лакше да ме једноставно стрељају. Један логораш мање или више, кога је брига за мене? Није ми јасно како, али старац није нимало уплашен. Ја сам пао, али он је иступио из колоне. Неће ни он избећи стрељање. Командант нешто говори стражару који скида аутоматску пушку с рамена. Готово је. Сад ће да нас убију. Стражар нам прилази, додаје пушку команданту и обраћа се старцу. „Хајде деда, хајде да га подигнемо.“ Подижу ме. Стражар вади из џепа пљоску и приноси ми је устима. Алкохол ми се слива низ грло. Врло брзо осетих како ми унутрашњост тела гори. Попио сам неколико гутљаја. Стражар и старац почеше да ме добацују један другом да би ми прорадио крвоток. То ме је грејало споља, а алкохол ме је грејао изнутра. Намерно су ме бацили на земљу и терали ме да устанем. Руке су почеле да ме пеку, осећао сам као да ми прсти на ногама горе, што је било веома болно. Живнуо сам. „Хвала“, рекох стражару.
„Немој мени да се захваљујеш, него овом овде деди, што се усудио да остане поред тебе.“ Затим се обрати старцу: „Како си смео да иступиш из колоне, кад знаш за правило: два корака у страну – смрт на лицу места?“
Старац се поклони и рече: „А зашто бих се бојао? Сваки човек има душу. Знао сам да ћете помоћи. Бог никада не оставља човека који страда!“
Стигли смо колону. Људи су били запањени што смо још живи. Никад им нисам испричао како сам преживео.
Тај старац је био отац Арсеније. Тако смо се упознали. У почетку сам га знао само као Пјотра Андрејевича, тек касније сам сазнао да је свештеник. Отац Арсеније је ушао у мој живот уносећи нешто велико: велику радост, светлост, доброту и то до те мере, да сам се од тог доба сасвим променио. Сећајући се овог догађаја, и сада често помислим: „Отац Арсеније је био у праву – многи људи имају семе доброте у себи, само што је оно понекад скривено. Наше је да проналазимо добро у људима, као што је отац Арсеније осетио доброту код стражара и команданта.“
Кад сам боравио у Калушкој области 1963., случајно наиђох на командира који ми је ономад спасао живот. Постао је цивил и радио у фабрици као механичар. Пришао сам му и рекао: „Добро јутро, друже команданте.“ Није ме препознао, но када сам га подсетио на онај догађај, обрадовао се. Поразговарали смо о прошлим временима и он рече: „Да, била су то мучна времена. Тешко ми је и данас кад се сетим…“
Упитах га: Како то да нас тада нисте убили? И да ми је онај стражар дао алкохола да се загрејем?“
„И ми смо људи“, одговорио је. „И још нешто: збунио нас је онај старац. Знао је да се због таквог преступа губи глава, али се није бојао да вам помогне. Рећи ћу вам истину: ми стражари смо често спомињали тог старца. Био је некако посебан, срдачан, топао… Кажу да је био свештеник. Где ли је сада?“
Рекох му да је отац Арсеније још жив. Разговарали смо дуго, бивши командант и ја. Свратили смо у кафану и попили по вотку, настављајући причу о прошлости. Са оцем Арсенијем сам био у вези све док се није упокојио. Сачувао сам сва његова писма. Просто морам још једном да поновим: био је то изузетан човек.
Написао агроном, председник једног колхоза у калушкој области.
I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!
Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’
Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?
Postovani,
Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
Da li mozete da mi pojasnite?
Pozdrav,
Zoran
Драги брате, постојао је.