НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
МУЗИЧАР
 
Појавио се једног дана у нашој бараци: мршав, у искрпљеном оделу какво смо сви носили, изгледао је измучено. Лице му је било увело, кожа на лицу му беше као распета преко јагодичних костију, једино је још у његовим крупним црним очима пуним туге било живота. Оне су вазда биле загледане некуда у даљину, одсутне за сва дешавања око њега. Пошто није успевао да достигне норму у раду, није добијао пун оброк, тако да је из дана у дан све више слабио. Вратио би се с посла, полако јео оно мало хране што је добијао, затим би сео на кревет и дуго посматрао беду логора кроз прљаво окно прозора. Ни са ким није разговарао. Само понекад би му лице живнуло, и тада би, као по некој замишљеној клавијатури, прстима прелетао по коленима.
О себи је говорио мало, такорећи ништа, но једне вечери, сасвим случајно, сазнадосмо нешто о њему. Ово се догодило пошто је већ пола године провео са нама у бараци, и пошто смо се сви навикли на његову одсутност и ћутљивост.
Те вечери се међу једном мањом групом затвореника заподенуо разговор. У разговору је учествовао и отац Арсеније. Испочетка се разговарало о логору, но после извесног времена тема разговора се променила и они почеше да причају о прошлости. Сећали су се позоришних представа, а затим се разговор наставио о музици. У разговор се тада укључише и они затвореници који никада нису проговарали ни о чему.
Разговор о музици постаде озбиљан. Људи су расправљали о утицају музике на душу човека, неки су заступали мишљење да се одређена врста музике користи за пропаганду. Отац Арсеније обично није учествовао у оваквим расправама, но овај пут он изрази своје мишљење: да музика, она која поседује дубоко унутрашње значење, може да изврши позитиван утицај на човекову душу, да таква музика има моћ да оплемени човека уносећи му у душу елементе религијског осећања.
Онај ћутљиви и повучени човек као да наједном оживе: очи му засијаше, глас му постаде јачи, и он стаде говорити са видним ауторитетом. Говорио је уверљиво и присно, надограђивао се на мисао оца Арсенија о утицају музике на човекову душу.
Један од затвореника који је стајао у групи загледа се пажљиво у њега и одједном узвикну: „Чекајте, па ја вас знам! Ви сте клавириста…“ и он рече име и презиме познатог концертног пијанисте.
Музичар задрхта и рече, помало стидљиво: „Када бисте само знали колико ми недостаје музика! Ех, кад би сте знали… Уз музику бих могао и ово да преживим.“
Неко постави уобичајено питање: „Због чега сте овде?“
„Један пријатељ је посведочио лажно против мене. Уствари, овде сам из истог разлога као и сви ви“, одговори он и удаљи се.
Након овог разговора, као да је постао још потиштенији и одсутнији. Поглед му постаде празан, одазивао се само ако би га неколико пута позвали. Видело се да је овај човек изгубио свако интересовање за живот, што је било исто као да је сам себи потписао смртну пресуду.
Прође месец дана. Музичар, како смо га звали од тог доба, поче да слаби, било му је веома тешко да обавља послове које је налагала администрација логора и због тога је добијао све мање и мање порције хране.
Отац Арсеније је у неколико наврата покушавао да са њим разговара, да му помогне, но његов труд беше узалудан. Музичар би му одговорио било шта, тек да му одговори, и одмах би се удаљавао. „Тај човек не може да живи без музике“, рекао је једном отац Арсеније. „Како да му помогнемо?“
Неки криминалац који је волео оца Арсенија рече: „У црвеном кутку сам видео поломљену гитару. Пробаћу да је украдем.“
У нашем логору, као и у свим совјетским институцијама, постојао је „црвени кутак“, где се упркос његовој намени, никад нису организовали образовни скупови, нити било шта везано за рекреацију. Тамо се налазило неколико књига које затвореници нису смели ни да дотакну, а на полици за књиге је стајала поломљена гитара. „Црвени кутак“ је увек био закључан, али је засигурно у логорским извештајима био наведен као „кључни начин политичког преваспитавања осуђеника.“ Једног дана, на само њима познат начин, криминалци су успеше да украду гитару из „црвеног кутка“ и да је донесу у бараку. Гитара је била напукла, имала је само пет жица, лак и боја на њој су скоро сасвим избледели, једном речју, изгледала је јадно. Сви смо знали да гитара неће дуго остати у бараци, да ће је надзорници приликом већ приликом прве инспекције пронаћи и одузети. Ипак, за све нас доношење гитаре у бараку представљало је догађај.
Неко од вештијих затвореника залепи резонаторску кутију туткалом и очисти гитару. Док се лепак сушио, држали су је на скровитом месту два дана. Трећег дана, после последње прозивке и инспекције, положили су гитару на Музичарев кревет док је овај био заузет нечим другим на другом крају бараке.
Када је напокон дошао до свог кревета, Музичар ништа не примети док му рука не окрзну жице. Он скочи на ноге, зграби гитару и стаде да гледа около, сав збуњен, не знајући шта да мисли. Затим поче да подешава струне које у почетку нису могле да произведу звук, као да су биле мртве, но чим их је ваљано затегао и подесио, оне оживеше.
За то време криминалци су играли карте (шпилове су правили сами), неки су играли домине, док су други бацали коцку. Сви су псовали и хулили. Барака се наједном испуни музиком. Псовачи умукоше, одложивши карте. Нешто велико, драго и познато, помало тужно, но ипак сваком срцу блиско раширило се бараком.
Свако је у тим звуцима препознао позната и драга места, травната поља, лица супруга и мајки, деце и пријатеља занавек изгубљених.
Музика је дотакла и оживела све оно добро и светло што је преостало у душама ових људи. Одједном смо могли да чујемо звецкање ледених иглица на боровима, воду како час тихо тече у планинском потоку, час хучи преко стења и камења. Музика нам је продрла у срца и донела светлост, усред мрака који нас је окруживао; донела нам је живот и радост.
Звуци су се разлегали бараком и спајали неспојиво. Помно смо их слушали, мада су снови који су у нама тог тренутка оживели били бескрајно далеко. Струне одједном тужно зајечаше, као да плачу, као да јецају. Сурова стварност се све више удаљавала од нас.
Зачуше се тешки кораци између редова лежаја. Однекуда се појави висок, црномањаст човек, лица искривљеног и влажног од суза. Био је то један од најокорелијих и најокрутнијих злочинаца у логору. „Престани да свираш! Не кидај ми душу! Престани, или ћу те убити!“ Криминалац пође са уздигнутом песницом према Музичару, но у том тренутку га неки други криминалац, који је ту стајао, зграби за рамена и избаци на ходник. Касније смо га чули како плаче и рида на сав глас негде у углу бараке.
Музика нам је певала о страдању, о неподносивом болу, очајању. Свима су нам се срца стезала у грудима, но туга нас је постепено напуштала и место ње се усељавао мир и спокој. Музичар је пронашао себе – бар тако је изгледало. Изливао је свој живот у тим звуцима, но сваки који га је слушао чуо је одјек сопственог живота у њима. Он одједном престаде да свира и остаде да седи непомично. „Певај нам!“ предложи неко.
Музичар подиже главу и поче да пева помало промуклим, но веома изражајним гласом. Певао је стару руску народну песму:
Нашто сте погнули главе, другови моји?
Она ме не воли више – па шта?
Њеном срцу ја драг нисам више,
Но вас, другови, нећу оставити ја.
Сви наједном живнуше и насмејаше се. Музичарев глас није био глас певача, но поседовао је велику изражајност којом је пленио своју необичну публику. После ове песме одсвирао је, у лаганом темпу, добро познати валцер. Позната мелодија их је на неки начин све ујединила и међу њима створила присност.
Након тога сви одоше на спавање у тишини. Само је Музичар и даље седео на кревету, усправно и мирно. Лице му је сијало и он је грлио гитару нежно и с љубављу. Његове крупне црне очи гледале су у мрак. Био је веома захвалан што су му пронашли гитару.
Отац Арсеније је сео поред мене на кревет. Био је замишљен и озбиљан. „Знаш ли да је овај Музичар дубоко верујући човек. Отворио нам је своју душу свирком.“
Гитара је остала у бараки два дана. За то време се музичар потпуно преобразио. Постао је ведар и комуникативан. Криминалци му наденуше надимак „Уметник“ и ставише га под своју заштиту.
Гитару су му одузели приликом редовног јутарњег прегледа бараке. Неко га је, очигледно, пријавио. Послат је на три дана у самицу. Музичар је још неко време зрачио миром, па чак и радошћу, но после тога поче поново да се гаси.
Једне ноћи, отприлике три недеље после ових догађаја, отац Арсеније се пробуди из сна. Неко га је вукао за рукав. „Молим вас, опростите ми што вас будим! Знам да је касно, али морам да говорим с вама. Знам да сте свештеник, хтео сам и раније да вам приђем, али нисам смео. Хвала вам за гитару. Знам да је то била ваша идеја. Слушајте ме – бићу кратак.“
Он сагну главу и отац Арсеније је могао да осети његов дах, топао и убрзан. Говорио је брзо, као да је хтео да одједном излије своје мисли. „Боже, о Боже, какав сам ја грешник!“ понављао је током исповести. Било је очигледно да се дуго припремао за ово и да му је било тешко.
Сузама је квасио руку оца Арсенија. „Боже, знам да сам грешан, али музика… зашто су ми узели музику?“
Отац Арсеније се дуго молио са њим.
Након три недеље, приликом рада, Музичар је сломио руку. Шака му је била сасвим смрскана. Сместили су га у болницу, одакле је успео да оцу Арсенију пошаље поруку преко пријатеља. У поруци је писало: „Не заборавите ме кад се будете молили Богу. Смрт је пред вратима. Молите се Богу за мене!“
Ово казивање је забележено на основу сећања појединих затвореника и самог оца Арсенија, 1959.
 
 

 
 

2 коментар(а)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *