ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник
ТЕЖАК ПУТ
Прозорљивост оца Арсенија је запрепашћивала многе који су к њему долазили, а неке је чак и плашила, но он сам није могао то да разуме, нити је сматрао да му је Бог подарио неко посебно познавање људске душе. Ја сам вазда проводио време крај оца Арсенија и увидео да он искрено верује да је разумевање људске душе својствено сваком свештенику. Био је убеђен да не поседује никакву нарочиту способност читања мисли, већ да само добро разуме људе који сами хоће да своје мисли поделе с њим и да му их пренесу. Имао је огроман и невероватан утицај на људе који би му долазили. Они који су му често долазили и знали како он живи били су задивљени дубином и снагом његове Богом дане прозорљивости. Авсенков ми је испричао два догађаја која га беху дубоко потресла, којима је био сведок када је, под утицајем оца Арсенија, почео да верује у Бога.
Једне вечери, нешто пре последње прозивке, довели су већу групу нових затвореника у логор. Администрација логора стаде да их разврстава по баракама, према броју празних лежајева.
„У нашу бараку су тада послали око двадесет петоро“, сећао се Авсенков. „Видело се да су дуго пешачили. Угурали су их у бараку. Личили су више на сени него на људе. Једва су стајали на ногама, а живот им се полако гасио. Напољу је било ледено, хране им нису давали два дана. Три ноћи нису спавали.
„Међу њима је било највише интелектуалаца, „народних непријатеља“, инжењера, агронома и лекара, али и неколико криминалаца.
„Довели су их пре прозивке, пошто су нам већ били поделили вечерњи оброк састављен од хлеба и ретке супе. Службеници који су радили у логорској администрацији су већ били отишли или су завршавали посао.
„Стражари су најпре помислили да би новима требало дати нешто да поједу, да би потом закључили да је тако нешто сувише компликовано. „Морали бисмо понови да ложимо ватру“, гунђали су. „Да грејемо супу, откључамо складиште, нарежемо хлеба, па онда још и да пишемо извештај колико је чега потрошено…“
„То је заиста био компликован посао. Договорено је да нови затвореници могу да причекају до сутра – има времена. Командант логора чак изјави: „На крају крајева, нису они гости па да их дворимо, него непријатељи народа. Ништа им неће бити.“ Тако су, дакле одлучили. Наравно, знали су да ће многи од њих умрети још те ноћи, а да ће у извештајима морати да слажу како су ти људи умирали у распону од неколико дана, да не би били окривљени за смрт великог боја затвореника одмах по доласку. У том случају, одговорност за њихову смрт сносио би логор.
„И тако, нови осуђеници дођоше у нашу бараку. Као што је познато, новајлије нису нигде добродошле. То почиње већ у школи, задиркивањем нових ученика у разреду, затим на послу, где се радници подсмевају приправницима и праве им непријатности, а у логорима је то нарочито изражено. Тако да смо их и ми само погледали – новодошли затвореници нису ни личили на људе, него на некакве остатке људских бића; нису били у стању ни да стоје. Није нам било јасно како су уопште могли да дођу до логора. Стајали су наслоњени на зидове, или су се придржавали за кревете.
„Затвореник задужен за ред у нашој бараци им рече: „Идите, лезите на празне кревете.“ Сви смо знали да су једини слободни лежајеви они који се налазе најдаље од пећи. Тамо је било веома хладно и није било начина да се новопридошли тамо загреју.
„Старији становници бараке су се већ спремали за починак. Неки су већ били легли, док су други и даље играли карте. Криминалци су одмах одмерили новодошле, а кад су видели да од њих нема шта да се узме, заборавили су на њих.
„Отац Арсеније је лежао и молио се. Када су нови затвореници ушли, он устаде и упути се ка главним криминалцима. Њихова реч је била закон за све криминалце, као и за политичке затворенике; ако би се неко оглушио о њихове заповести, свашта је могло да се догоди.
„Отац Арсеније се обрати тим вођама криминалаца, „тешким случајевима“, како смо их називали: „Мора се помоћи новима. Промрзли су, гладни и изнемогли. Ако им не помогнемо сада, многи од њих ће засигурно умрети ноћас.“
“ „Тешки случајеви“ су познавали оца Арсенија добро и поштовали га. Пошто су са њиме провели неколико година, волели су га на свој начин; но овај пут један од криминалаца пљуну на под и рече: „Ма нек“ цркну. И ми ћемо ускоро. Нећу да делим своју храну ни са ким. Разумеш ли, попе?“
„Остали су ћутали. Човек се тешко растаје од онога што је његово, поготову на оваквом месту где је уобичајено да се помаже само пријатељима. Сви смо гледали у оца Арсенија. Како ће се ово завршити? Новодошли су и даље стајали збијени у групицама и немо нас посматрали.
„Отац Арсеније је и даље мирно гледао криминалаце у очи, затим се прекрсти и рече: „Договорено је: уступамо лежајеве близу пећи новима, а ми ћемо спавати тамо где је хладније. Шта год ко има од хране, нека донесе овамо на сто. Загрејаћемо воде – пећи су и даље топле. Хајде, брзо.“
“ „Тешки случајеви“ устадоше без речи и почеше да праве нови распоред спавања у бараци. Вадили су остатке хране и стављали на сто. И остали учинише исто. Неки од злочинаца су покушали да сакрију хлеб, али остали су то приметили и запретили им.
„Мрву по мрву, сакупило се довољно хране да се двадесет пет новајлија нахрани. Загрејали смо воду у лименкама на пећи. Отац Арсеније раздели сакупљену храну новим затвореницима и они полегаше у своје постеље. Сви су преживели, што није могло да се каже за несрећнике који су размештени по другим баракама. За отприлике четири дана, новодошли су се довољно повратили, па су и њих послали на рад.
„Запрепастила ме је мирноћа и усредсређеност оца Арсенија када је изговорио те речи: „Хајде брзо!“ Он се тада обраћао људима који нису имали шта да изгубе. Он им је сасвим мино рекао шта да ураде, а они су га послушали – као да се радило о наређењу.
„Често сам размишљао о томе“, сећао се Александар Павлович Авсенков. „Откуда оцу Арсенију снаге да тако нешто уради? Да ли је успевао да дирне у савест људи, или им је напросто налагао да, у име Бога, изврше оно што им је ионако била дужност?“ Авсенков закључи да се снага оца Арсенија састојала из тога што је све тражио у име Бога.
I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!
Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’
Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?
Postovani,
Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
Da li mozete da mi pojasnite?
Pozdrav,
Zoran
Драги брате, постојао је.