ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ЧИЗМЕ
 
Питате ли ме да ли се сећам? Наравно – сећам се свега.
Све је то већ добро позната прича: саслушавања, суђење, логор, глад, батинања, злочинци, свагдаприсутна смрт и непрестана чежња за вољеним лицима.
Сећате ли се оне песме:
Ти си сада далеко, далеко,
Деле нас планине снежне
И само има четири корака
До смрти неизбежне.
Тако је стварно и било. Смрт је била толико близу да си могао скоро да је дотакнеш руком. Зла смрт је вребала одасвуд: понекад би узела обличје продужене робије, понекад би криминалац убио слабијег због комада хлеба, каткад се прерушавала у глад. Имала је хиљаду лица.
Делио сам судбину са стотинама несрећника сличних мени. Није од неке користи да се свега сада сећам. Нисам једини који је прошао кроз све то, не сматрам то неким посебним подвигом. С друге стране, бавити се својим позивом док си на робији – то је ретко ко могао. Отац Арсеније је успео да пронађе своје место у логору, међутим, то није био једини његов подвиг.
Тешко је објаснити некоме ко никада није робијао у логору шта заправо подразумева “подвиг” у таквим околностима и упоређивати га са, рецимо, херојством у рату. У рату се често дешава да човек у неком магновењу, или без размишљања, стави свој живот на коцку да би спасао другога. Међутим, у логору је смрт присутна сваког тренутка у току дана и ноћи. Помагати људима у таквим условима је много теже и представља истински подвиг.
Са оцем Арсенијем сам се први пут сусрео једне зиме, а повод за сусрет биле су чојане чизме. Пре тога нисам имао прилике да се упознам са њим. Зими је, иначе, било најважније да ноге буду суве. Но у логору су нам чизме увек биле влажне изнутра, прсти на ногама промрзли, болни и израњављени. Ноћу нисмо смели да их остављамо поред пећи да се осуше, јер би их неко свакако украо. Увече нисмо могли да их сушимо, јер је то време било резервисано за криминалце који су тада остављали чизме поред пећи. Како је зима одмицала, то су ми прсти на ногама били све више промрзли, док једног дана нисам могао да устанем и да идем на рад.
Претходне вечери, када сам се вратио са рада у бараку, пета ми се била слепила за чизму по којој се изнутра ухватио лед, јер сам тога дана загазио у неку бару. Кад сам се напокон домогао бараке, нисам више могао да скинем чизме. Пао сам на кревет и помислио: ево и мог краја. Већ сутра ме неће бити. И тако, лежим на кревету, немам снаге прст да померим, кад одједанпут осећам како ми неко скида чизме. Прва помисао ми је била да су криминалци проценили да сам ионако готов, па ми краду чизме, но више ме није било брига. Тај неко ми је скинуо чизме једну за другом, а затим полако почео да скида крпе којима сам био повезао ноге. На моје запрепашћење, почео је да ми масира ноге. Нисам био у стању да реагујем, али сам био свестан свега. Повратила ми се циркулација у ногама. Непознати ме је тада покрио и отишао. Помислих да ми је сигурно узео чизме и обојке. Но, зашто би ме онда масирао и нечим ми намазао ноге? Стопала су ме и даље болела, али сада знатно мање, тако да сам утонуо у сан.
Ујутру ме редар пробуди ударцем у лице. “Што не устајеш?”
Успавао сам се. Брзо устадох из кревета. Био сам бос. Осврнух се око себе и у том тренутку видех старца како ми доноси чизме и обојке. Све је било суво. Био сам веома збуњен, но брзо сам се обукао и отишао на рад. Увече, старац поново дође и однесе моје чизме и крпе да се суше. То се поновило неколико пута. Спасао ми је живот. У почетку сам га само посматрао, а затим заподенуо разговор с њим. Убрзо сам се навикао на њега. Знате ли како ми је сушио чизме? Ставио их је на пећ, а онда је пробдео целу ноћ поред њих и чувао их да их неко не узме. За мене је то истински подвиг.
Мучила ме је мрачна помисао да ћу умрети у логору и да више никад нећу видети породицу. Знам да су и други имали сличне мисли. Старац, за кога сам сазнао да се зове Пјотр Андрејевич или отац Арсеније, једног дана ми приђе и рече ми просто: “Све ће бити у реду са вама и вашом породицом. Ускоро ћете изаћи одавде и видећете се са вашима.” Не знам зашто, али потпуно сам му веровао.
Заиста сам и ослобођен неких годину дана после тога. Ухапсили су ме 1952., послали у обичан логор где сам провео две године, а затим су ми поново прегледали досије и послали ме у “специјални” логор. Неочекивано за мене, ослобођен сам 1955., након чега су ми враћена сва права и мој стари посао. Породица ми је била здраво и добро, баш како ми је рекао отац Арсеније.
Сада посећујем оца Арсенија сваких шест месеци. Долазим му празне душе, уморан. Разговарамо, он ме исповеда и вади прљавштину која ми се накупила у души. Враћа ми живот и ја с нестрпљењем очекујем нови сусрет с њим. Враћам се у Новосибирск носећи са собом завежљај љубави и топлине са којим ме отац Арсеније сваки пут испраћа и ја штедљиво трошим те дарове. Члан сам Партије, али у исто време сам тајни Хришћанин. Нико за то не зна. Посао ми је одговоран, али се увек трудим да не улазим у било шта што има везе са атеизмом или антиверском пропагандом. Покушавам да заобиђем такве ствари.
Такав је био мој сусрет са оцем Арсенијем. Свет почива на људима као што је он. Посматрао сам га у логору: многима је помагао, а ми смо, угледајући се на њега, помагали другима. Сигурно хоћете да ме питате како сам посао верник. Посматрао сам њега како живи и како се понаша и, ето – поверовао сам и ја. Касније су ми и други помогли у томе, говорили ми о вери, објашњавали и разјашњавали ми недоумице. Тако сам сазнао све што ми је било потребно да знам.
Но, да се вратим на питање подвига. Сви данас радо користе ту реч. Сви кажу, подвиг, подвиг! Но шта је, стварно, подвиг? Преживео сам рат, учествовао у многим борбама. Био сам добровољац, почео као обичан војник, из рата изашао са чином мајора. Одликован сам орденом части, отаџбинским ратним орденом и орденом црвене заставе. Имам чак два Лењинова ордена, не могу ни да побројим која сам још признања све добио. Био сам командант партизанске чете, био убачен међу Немце као обавештајац, четири пута сам рањаван. Све то није било ништа. Знао сам због чега све то радим, знао сам да ће моји пријатељи бити увек уз мене. Ако умрем, знао сам да умирем за отаџбину. А онда сам се обрео у логору и сазнао шта је право страдање. Схватио сам тада да није најтежа ствар на свету дати живот за одређену ствар, идеју. У логору си сам, потпуно и савршено сам, окружен очајничком смрћу. Око тебе су људи којима је такође смрт за петама, људи празни, очајни, гневни. Њиховом страдању нема краја и они, као и ти, умиру потпуно безразложном смрћу.
Сад, чак и ако би успео да побегнеш одатле – куда би пошао? Пријатеља више немаш, сви се плаше познанства са тобом. Сам си. Верујте ми, подвиг над подвизима је кад неко у таквим условима налази снаге да помаже другима, а сам умире од глади, зиме и исцрпљености. Подвиг је кад неко даје другоме део свог следовања, кад онако полумртав обавља посао уместо другога. Морате ми веровати. Водио сам чету војника у јуриш, вадио сам људе из пожара, и мене су спасавали, али све је то било лако, јер сам знао због чега то чиним. У име чега би неко помагао људима у “специјалном” логору, кад су сви тамо ионако осуђени на смрт?
Отац Арсеније је многима спасао живот. Чинио је то у име Божје и зарад Божјих људи. Никада није жалио себе. Његов подвиг је био подвиг љубави према људима. Никад за то није очекивао награду, нити било шта за узврат. О Боже! Када би сви људи били као отац Арсеније!
Забележио 1966-67 човек коме је отац Арсеније био духовни родитељ.
 
 

 
 

5 Comments

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran