НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ОБИЧНИ „ПОП“
 
Живот и рад у логору био је нељудски, ужасан. Смрт се сваким даном примицала све ближе. Свесни тога, многи затвореници су желели да избегну барем духовну смрт, па су водили унутрашњу борбу за очување духа. Међу затвореницима се понекад говорило о науци, животу, религији, понекад су се одржавала предавања о уметности или разним научним достигнућима, разговарало се о давно прочитаним књигама, рецитовала се поезија, ређала су се сећања о животу пре доласка у логор.
Усред окрутности, насиља, грубости, глади, умора и сталне свести о неизбежној смрти, уз стално присуство најокорелијих криминалаца, ово је изгледало уистину невероватно. Људи су тражили једни у другима ослонац који би им живот учинио макар мало сношљивијим.
У зависности од природе најновијег таласа хапшења, људи различитих профила су долазили у логор: инжењери, свештена лица, научници, уметници, земљорадници, писци, агрономи, лекари. То је условљавало спонтано образовање мањих група затвореника који су имали слична интересовања. Премда су сви без разлике били сломљени и исцрпљени, нико од њих није желео да заборави прошлост, ни своје пређашње занимање. Међу групама би се понекад развила жестока и острашћена препирка, људи би били у стању да виде само своје гледиште и расправљали би о томе, као да им сам живот од тога зависи.
Отац Арсеније није учествовао у овим расправама. Није се приклањао ниједној групи, нити се трудио да заступа било чије гледиште. Кад год би започела нека расправа, он се удаљавао и одлазио у кревет да се одмори и моли. Интелектуалци су на оца Арсенија гледали с висине. „Приглупи поп, прост, необразован. Има добро срце, хоће свима да помогне, али нема културу. Зато и верује у Бога. Нема ништа друго што би га испунило.“
То беше мишљење већине затвореника о оцу Арсенију.
****
Често би се, после прозивке и након што би се барака ноћу закључала, састајала групица од десетак писаца, историчара уметности и сликара. Њихове расправе су увек биле ватрене. Овога пута тема је била древна руска уметност и архитектура. Један од учесника дискусије, повисок човек који је чак и у логору задржао извесну префињеност покрета и господски став, говорио је веома убедљиво на ову тему. Остали су га слушали са великим занимањем. Овај високи и импозантни мушкарац имао је изненађујуће знање и беше невероватно самоуверен: беседио је веома убедљиво. Отац Арсеније, идући ка својој постељи, прође поред њега.
Говорник, који је заправо био професор историје уметности, обрати се оцу Арсенију с висине: „Реците нам, драги оче: ви сте веома побожни и припадате црквеном клиру – можда бисте били љубазни да нам кажете како ви схватате утицај Православља на руску уметност и архитектуру. Постоји ли, уопште, такав утицај, шта велите?“ Док је ово говорио, на лицу му је титрао самозадовољни осмех. Око њега се разлеже смех. Насмеја се чак и Авсенков, који је седео у близини.
Оцу Арсенију се ово питање учини бесмисленим. Неки су га гледали сажаљиво, док су други једва чекали прилику да се насмеју. Сви су сматрали да прост свештеник као што је отац Арсеније није у стању да одговори на овакво интелектуално питање. Будући да је извесно да не зна одговор, питање је имало за циљ да га понизи. Премда је био само у пролазу, отац Арсеније застаде, саслуша питање, погледа унаоколо у подсмешљива лица и рече: „Одговорићу вам чим завршим посао“, и оде.
„Није он луд, гле како је лукаво избегао да се осрамоти!“ добаци неко.
„Руском свештенику је одувек недостајала култура“, рече други.
Но, кроз десет минута, отац Арсеније се врати и, прекидајући говорника, рече: „Завршио сам са послом. Можете ли, молим вас, да поновите питање?“
Професор одмери оца Арсенија погледом којим би посматрао студента који је пао на испиту и полако рече: „Питање, оче Арсеније, је веома једноставно, но ипак занимљиво: како ви, као припадник руског клира, видите утицај Православља на стару руску уметност и архитектуру? Можда сте чули за уметничко благо Суздаља, Ростова, Переславља и манастира Ферапонтово. Можда сте имали прилике да видите репродукције Владимирске иконе Мајке Божје и Рубљовљеве Свете Тројице. Молим вас, објасните нам везу коју ви овде видите.“
Сви присутни су схватили да је питање професорско и да није требало да га упути простодушном и добром баћушки. Видело му се по изразу лица да он на то питање не може да одговори.
Отац Арсеније се исправи, чак му се и изглед донекле измени, погледа професора у очи и рече: „Има много теорија о вези Православља и лепе уметности. О томе сте ви, професоре, доста писали, као што су, уосталом и други. Но, рекао бих да је већина ваших теорија и исказа искривљена и нетачна, срочена искључиво ради удовољења било читаоцу, било цензури. Начин на који сте управо поставили ово питање много је ближи истини него што то приказујете у вашим књигама у којима обрађујете ову тему.
„У вашим радовима ви тврдите да је руска уметност израсла из чисто секуларне основе и скоро сасвим негирате утицај Православља. Пишете о томе да су само економски и друштвени чиниоци, а не духовна основа руског народа и благотворни утицај Хришћанства деловали на развој руске културе од десетог до осамнаестог века. У десетом веку, руски клир је открио и усвојио Византијску културу, коју је потом пренео у Русију, те се може рећи да је Византија имала утицај на целу Русију оног времена. Донели су руском народу књиге, иконе, моделе грчких цркава и житија светих. То је тај утицај, та основа из које је касније изникла читава руска култура.
„Споменусте Владимирску икону Мајке Божје. Није ли нам ова икона, као и многе друге старе иконе, дошла из Православне Византије? Нису ли те иконе камен темељац на којима почива руски иконопис и сликарство?
„Свака руска икона је нераскидиво повезана са душом иконописца, као и са душом верника који икони приступа као према духовној и символичкој представи Христа, Његове Мајке, или Његових светих. За руски народ, икона није идол, већ духовни образ онога коме се он душом обраћа у молитви – радосној или тужној. Каже се да руку иконописца води сам ангео Божји. То је разумљиво, јер руски иконописац слика икону уз пост и молитву.
„Рус иконописац никад не потписује икону коју је осликао, јер сматра да је није створила његова рука, већ душа с благословом Божјим – а ви ту видите само социјалне и економске чиниоце.
„Упоредите западну „мадону“ са било којој старом руском иконом Богородице. У нашим иконама се осећа дух вере, печат Православља; на западним сликама види се само жена, свакако духовна, али пуна обичне, земаљске лепоте. А погледајте само Богородицу Владимирску: погледајте јој очи и видећете несравњену духовну снагу, веру у Божју милост и наду у спасење.“
Отац Арсеније је говорио јасно и изражајно. Док је изговарао ове речи, променило му се чак и држање. Говорио је о познатим иконама и објашњавао сваки пример, откривајући пред својим слушаоцима дух старог руског иконописа. Затим поче говорити о руској архитектури и њеној вези са Православљем, наводећи примере Суздаља, Владимира и московских цркава. На крају заврши овим речима: „Градећи цркве, Руси су учинили да и камен запоје хвалу Богу, да поучава људе о Њему, да Га слави.“
Говорио је отац Арсеније скоро сат и по. Људи су га слушали у потпуној тишини. Са лица професора нестаде прикривени подсмех; сада више није деловао тако импозантно.
„Опростите“, рече. „Одакле ви све ово знате? Познајете уметност, архитектуру, читали сте чак и моје књиге! Где сте студирали? Мислио сам да сте свештеник…“
„Човек је дужан да поштује и познаје своју отаџбину“, одговорио је отац Арсеније. „Јако је важно да чак и „обични попови“, како их ви називате, познају душу руске уметности. Пошто им је поверена брига о људским душама, дужни су да својој пастви прикажу истину. Ово је веома потребно нарочито стога што људи попут вас, професоре, лажима и теоријама искривљују ум људима и затрпавају оно што је у човеку најсветије и најдрагоценије. То искривљење истине, наравно, потиче из разлога сопственог интереса, и ради улагивања тренутним политичким правцима и настојањима.“
Професор се сада сасвим преобрази и упита: „Ко сте ви? Како се зовете?“
„У свету сам се звао Пјотр Андрејевич Стрељцов, а сада сам јеромонах Арсеније, затвореник, као и ви, у „специјалном“ логору.
Видно запрепашћен, професор замуца: „Пјотре Андрејевичу, моје извињење. Опростите ми. Нисам могао да претпоставим да разговарам са познатим историчарем уметности, писцем толиких књига и есеја, учитељем многих, познатим професором, а сада и свештеником, и да му постављам тако банално питање… Већ неколико година се не зна ништа о вама. Нико не зна где сте, само ваше књиге и радови и даље говоре уместо вас. Како је могуће да сте ви, чувени стручњак, одлучили да постанете свештеник?“
„Постао сам монах Арсеније зато што видим и осећам Божје присуство у свакој ствари. Када сам постао свештеник, схватио сам да „обичан поп“ мора врло много тога да зна. И кад смо већ код „попова“, ви барем знате да су „обични попови“ представљали ону снагу која је створила Русију четрнаестог и петнаестог века и која је помогла народу да се ослободи Татара. Нажалост, истина је и то да је у шеснаестом и седамнаестом веку морал руског свештеника пао и да је у том периоду било тек неколико „светионика“ вере у руској цркви. До тога доба, међутим, свештенство је било покретачка снага наше земље.“
Рекавши то, отац Арсеније се повуче. Они који су га слушали, међу њима и Авсенков, и даље су стајали, задивљени и зачуђени. Неко рече: „Ето вам, пријатељи, ето нашег „обичног“ попа. Разиђоше се и одоше на починак без иједне речи.
Авсенков примети да су од тога дана интелектуалци у логору другачије гледали на оца Арсенија. Очигледно је било да је многима од њих постала јаснија веза између Бога, науке и интелигенције. Авсенков је био убеђени комуниста и скоро фанатично је веровао у марксистичку идеологију. Прве године у логору држао се по страни, а касније је почео да општи и са другим затвореницима. Тада је увидео да су његови стари познаници – комунисти већином прижељкивали повратак старог начина живота, када је све било много једноставније и удобније. Нису имали више никакву жељу да се боре против неправедног Стаљиновог режима. Авсенкову се нису допадали овакви њихови ставови и он престаде да им се обраћа. Сада, када је почео да другачије посматра свој живот, схватио је да је свој идеализам изгубио пре много, много година, да је своје идеје заменио „формулама истине“ које је попут папагаја понављао у свакој прилици и извршавао дата му наређења. Изгубио је сваки додир са човечанством – контакте са људима су му заменили кружоци и новински чланци.
Сада, као један од осуђеника у логору, Авсенков први пут после много година осети прави живот уместо вештачког. Допадао му се отац Арсеније због свог необичног понашања према људима, због његове спремности да свакоме помогне и истинске доброте. Умне способности оца Арсенија су га сасвим разоружале. У прво време је његова безгранична вера у Бога и непрестана молитва одбијала Авсенкова, а у исти мах га и привлачила. Уз оца Арсенија се увек осећао добро. Све тешкоће, потиштеност, депресивна атмосфера у логору, све је то у присуству оца Арсенија постајало сношљиво. Зашто? На то питање није имао одговор.
Иван Александрович Сазиков, један од болесника кога је отац Арсеније неговао, био је, како су касније сазнали, познати криминалац. Имао је велику власт, био је веома окрутан, добро је познавао друштво злочинаца у логору и врло брзо их је потчинио себи. Сви су му се покоравали. Његова реч је била закон за све, сви су га се логораши бојали, но он није волео да се меша у њихове унутрашње ствари, већ се држао по страни.
Читава три месеца по оздрављењу, Сазиков није хтео да буде ни близу оца Арсенија. Правио се, штавише, да га и не познаје. Међутим, догоди се једног дана те Сазиков повреди ногу, што га је приковало за постељу неколико дана. Рана му се загноји, после чега убрзо наступи гангрена. Постојала је бојазан да ће остати без ноге. Здравствено особље га није присиљавало да иде на рад, но његово се стање није поправљало. И опет га је отац Арсеније хранио и неговао, те Сазиков оздрави.
После овога је Сазиков хтео да се одужи оцу Арсенију: покушавао је да му да новац, но отац Арсеније му са осмехом рече: „Не радим ја ово због новца, већ због тебе и ради тебе, због онога што јеси.“
Сазикову се тада откравише осећања према оцу Арсенију и он му једном исприча целу своју животну причу. Том приликом му рече и ово: „Уопштено говорећи, ја не верујем људима. Свештеницима – још мање. Али вама, Пјотре Андрејевичу, вама верујем. Знам да ме нећете преварити. Ви живите у Богу и за Бога, и све што чините, не чините ради себе него ради других. Таква је била и моја мајка.“
Ову причу су испричали Авсенков и Сазиков. Тачност приче је потврдио и један број бивших затвореника који су се затекли у логору у то време.
 
 

 
 

3 коментар(а)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *