НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ЈЕДНО ПРИЗНАЊЕ
 
Писати о оцу Арсенију увек значи писати и о себи, о свом животу и о сопственим делима која су на неки начин повезана са њим, нашим духовним оцем. Његов необично бистар ум, познавање људске природе и живота уопште, које се може другачије назвати и интуитивним знањем, његова непрекидна молитва и потпуно предавање себе другима, све те особине су допринеле да у мом животу он стекне посебно место међу многим свештеницима које сам имала прилике да упознам. Било је немогуће од њега сакрити или изоставити нешто приликом исповести, човек је једноставно морао све да му каже. Стојиш тако пред њим, и осећаш да он види твоју душу у целини и да чак зна и оно што му ниси рекао.
Пре рата био је у изгнанству, но имао је дозволу да прима посете. Моја мајка и ја смо често одлазиле код њега и ја сам тада постала његова духовна кћерка. Тада сам имала осамнаест година. Касније је отац Арсеније пребачен у логор „специјалног“ режима, те смо од њега врло ретко добијали писамца са духовним саветима. Међутим, 1949. године смо изгубили сваки додир са њим, нисмо чак знали ни да ли је жив. Овом приликом ћу изнети неколико својих сећања на оца Арсенија, но пошто су догађаји које ћу описати исувише личне природе, изоставићу своје име.
Удала сам се четрдесетих година за верујућег човека. Био је повучен, кротак, тих и веома добар. Није много говорио, чак ни са мном. Био је десет година старији од мене.
Отаџбински рат се био завршио. Муку тешких послератних година између 1946. и 1952. нисмо осетили на сопственој кожи. Имали смо две кћерке, а са нама је живела и моја мајка. Муж ме је волео на миран и постојан начин. Био је добар отац, посвећивао је много времена деци и васпитавао их у духу наше вере. Живели смо удобно, често се молили заједно, а суботом и недељом одлазили у цркву где је служио наш добри отац Георгије. У нашој породици је, наизглед, владао савршени мир и слога.
Затим је дошло пролеће 1952. године, а оно што се тада догодило оставило је дубоку бразду у мом животу. Та бразда је имала две стране: починила сам тежак грех кога сам била потпуно свесна, за кога сам се искрено покајала и који сам исповедила свом духовнику, а са друге стране сам осетила неописиву срећу, пуноту радости коју пружа једино права љубав. Овај други слој мога греха лежи сакривен дубоко у мени, покривен кајањем, али живи и даље и ја сам свесна његовог постојања. Свој сам грех исповедила оцу Георгију, мислећи да сам исповешћу очишћена од тог греха из прошлости.
Нема речи да се опише радост коју смо ми, духовна деца оца Арсенија, осетили када је он ослобођен из логора, 1958. године. Изгледало је као да смо сви одједанпут ближи Богу, препорођени. Сви смо тада ишли на исповест код оца Арсенија, али ја нисам била у стању да иповедим пред њим шта се догодило 1952. године. Осећала сам огроман стид и бојала сам се да ће ме одбацити кад би знао шта се догодило.
А ево шта се догодило: као што већ рекох, моја породица је била веома сложна. Изненада, те 1952. године, ја сам се заљубила и та ме је љубав целу прогутала. Човек у кога сам се заљубила био ми је, гледано из једног угла, сасвим стран: није веровао у Бога. Био је, с друге стране, веома интелигентан, простосрдачан, пријемчив. Имао је јаку вољу. Љубав се појавила изненада. Привлачност сам прва осетила ја: тај ме је човек освојио нежношћу, искреним пријатељским старањем и пажњом која људима, а нарочито женама веома прија и потребна им је. Нажалост, мој муж према мени никада није био ни нежан, ни пажљив. Био је умерен у свему и веома уздржан.
У почетку ме је Фјодорова (не користим његово право име) пажња и нежност изненађивала, а помало и плашила. Ипак, осетила сам привлачност: пожелела сам да га боље упознам, да сазнам шта му је у души, да сазнам тајне његовог бића. Желела сам да му помогнем, мада нисам знала како и чиме. О Боже! Колико човеку, а посебно жени, значи лепа реч и пажња! Мој брачни живот је био некако рутински и умерен. Знало се ко ће шта рећи када дође кући. Знала сам шта ће ме муж питати, а шта ћемо му ја или деца одговорити. У свакој породици интересовања њених чланова временом постају непроменљива и никада више не превазилазе очекивања која се током заједничког живота успоставе.
Фјодор је био веома широких интересовања и знања, био је висок и снажан, пун енергије. Имао је лепо и правилно лице. Људи су га волели, но он је увек био прилично миран и повучен. Колико знам, жене га нису занимале. Волео је само једну жену, а то је била његова супруга, која је уједно била и моја добра пријатељица. Ана је те године напунила 43, а Фјодор 46 година. Живели су скромним и умереним животом, баш као и нас двоје. Ањута ме је подсећала на мог супруга: и она је била ћутљива, повучена у себе, педантна, штедљива, и није имала нежности у себи.
Фјодор је био заљубљеник у свој посао. Посао нам је био донекле сличан; мада смо били запослени у различитим секторима предузећа, виђали бисмо се на састанцима и понекад сарађивали на различитим пројектима. Фјодор и Ана су нас често посећивали, као и ми њих. Фјодор и ја бисмо заподенули разговор о послу, а онда би се Ањута љутила: „Зар мора и код куће да се говори о послу?“ На крају би ипак била приморана да заподене разговор са мојим супругом или другим гостима, с обзиром да Фјодор и ја нисмо прекидали разговор о послу. Наше би пријатељство вероватно наставило да траје још много година, само да се нешто ужасно није догодило…
… Да, само да се није догодило нешто ужасно. У пролеће 1952. требало је да мој супруг и ја одемо на одмор у једну бању коју смо радо посећивали. Волели смо крајолик у коме се бања налазила и много смо пута тамо боравили. Но пред сам пут, спречен непредвиђеним околностима на послу, мој муж би принуђен да откаже пут. Морао је да иде на дугачак службени пут негде далеко. Да му не би пропала резервација у бањи, одлучисмо да је понудимо Фјодору, пошто је овај имао месец дана неискоришћеног годишњег одмора. „Тако нећеш бити сама, имаћеш друштво“, рекао ми је муж.
Био је почетак маја, време је било сунчано и топло, а дрвеће већ олистало, одевено у прозирне зелене тонове. У даљини су се зеленела брда, а свуда около је била шума. Пољско цвеће је таман процветало. Све је то доприносило некаквом општем усхићењу и узбуђењу. Сунце се купало у маленим језерцима и поточићима, а бања је била полу-празна. Било је мирно и цео амбијент ме је подсећао на лику Нестерова или Левитина. Све је изгледало савршено. Првих пет дана нашег боравка у бањи Фјодор и ја смо се шетали по околини и разговарали о свему и свачему. Као да је онај тихи и повучени Фјодор нестао. Наши су разговори сада били живи и разноврсни. Причали смо о религији, вери и природним лепотама. Волели смо исте ствари. Била сам срећна и све ми је то веома пријало. Почела сам да некако другачије посматрам Фјодора: видела сам га као талентованог интелектуалца, а при том нежног и осећајног мушкарца. Шестога дана боравка у бањи цео мој претходни живот се једноставно срушио, започео је нови живот у коме сам нестрпљиво ишчекивала сусрет са њим, у коме ме је грејала светлост његовог присуства и у коме сам по први пут осетила огромну, свеобухватајућу љубав.
Муж, деца, вера, речи мог духовног оца, осећање стида, све је то нестало пред вихором снажне љубави какву никада до тада нисам окусила. Била је то људска, земаљска љубав какву човек може само једанпут у животу да доживи. Нисам била у стању да је одгурнем од себе, нити да се окренем од ње, штавише, нисам ни желела. Сваки дан проведен са Фјодором био је препун среће, и за мене представљао извор никад до тада доживљених осећања и радости. Свет око мене је био леп и све оно што је некада изгледало сиво и тмурно добило је нову боју, сјај и лепоту.
Понесена бујицом новооткривених осећања заборавила сам на све што сам раније волела и што ми је некада нешто значило. Са нестрпљењем сам ишчекивала сваки нови сусрет, разговор и присност. Никада према своме мужу нисам осетила тако нешто, упркос његовој постојаној љубави према мени и нашем заједничком животу у вери. Моја веза са Фјодором није могла ни са чиме да се упореди. Осећање љубави ме је сажижало, заборавила сам на свакога и на све, а осетила сам да се и њему исто догађа, можда чак и са већим интензитетом. У мојим очима он је био преображен – други човек.
Можда звучи невероватно, али за тих седам месеци колико је наша веза трајала, нисам ниједном осетила кајање нити грижу савести. За мене он није било само мушкарац кога сам волела: у својој опчињености њиме открила сам један за мене до тада непознат свет. Изгубила сам способност критичког мишљења. Нисам више била у стању да размишљам као Хришћанка. Покушавам да опишем, најреалније и најистинитије што могу, како сам се тада осећала. Фјодор се, како рекох, преобразио: поседовао је задивљујућу количину енергије, а његово огромно знање и искуство, које је до тада било успавано негде у дубинама његовог ума, сада је постало доступно другима. На послу је постао веома успешан: научна открића су се низала једно за другим. Изненадио је своје колеге, које га нису познавале таквог.
Једном приликом је на мојој поткошуљи приметио прикачену иконицу и крст. „Ти, значи, верујеш у Бога?“ упитао ме је, изненађено. Ни ово његово директно питање није успело да у мени пробуди прошлост, нити ми је тада пало на памет да застанем и размислим.
Одмор у бањи је пролетео као вихор. Када смо се вратили кући, били смо сасвим други људи. Наставили смо да се састајемо. Наша веза је постала још јача и чвршћа. У почетку смо се виђали у тајности на разним местима, а касније смо изнајмили собу у којој смо могли да се састајемо. Плашили смо се да се за нашу везу не сазна, да нас познаници или колеге не примете да смо заједно. Одлазили бисмо са посла у различито, под изговором да идемо у библиотеку или на неки пословни састанак, а затим бисмо се састајали у нашој соби. Крали смо љубав од својих породица, крили се од сопствене савести, пред људима, а ја још и пред Богом.
Понекад сам се осећала као лопов у туђој кући. Крала сам нешто драгоцено и стрепела да ћу бити ухваћена на делу. Трзала сам се на сваки шушањ, на сваки звук врата која су се отварала. Највише од свега сам се плашила да моја свекрва не сазна за моју везу. Исте мисли су ме прогањале и у сну. Избегавала сам сваку помисао о томе шта се заправо са мном догађа. У том случају, моја прошлост би преплавила садашњи тренутак и ја бих изгубила смелост која је се темељила на украденој срећи. Тада бих, зацело, пала у амбис сумње, патње и бола… Многи су ме страхови тих дана прогањали: страх од бола који би наступио ако бих остала без своје велике љубави, страх од кривице коју бих осетила ако би се моја породица распала услед моје преваре… Могла сам, дакле да наставим да га волим једино у највећој тајности и само под условом да не размишљам ни о чему. Лагала сам свога мужа, своју мајку, запоставила децу, избегавала обавезе, све то да бих се састајала са Фјодором. Нисам могла да престанем да га виђам. Мислила сам да мој муж ништа није примећивао, и до дана данашњег, нисам сигурна да ли јесте, или није. Он је увек само ћутао. Никада није постављао питања када сам се изговарала количином посла или дугим седницама, или када сам била раздражљива. Тада би се само повлачио и посвећивао се деци. Много се молио.
Не знам колико је још могла да траје моја веза да се, седам месеци пошто је све то почело, моја старија кћерка није тешко разболела. Покушали смо да је лечимо код куће. Нега за болесно дете, непроспаване ноћи, договори са лекарима, све је то пало на плећа моје мајке и мога мужа. Када јој се стање погоршало, морали смо да је одведемо у болницу. И тада је већи део терета пао на мога мужа. Чак и тада, када је живот моје кћери био у опасности, налазила сам времена да се састајем са Фјодором. Осећала сам да имам права, сада када пролазим кроз тешку кризу, да на неколико тренутака заборавим на све своје проблеме.
Једнога дана мајка ме позове на посао да ми јави да је детету много горе и да је наступила криза. Но, ја сам имала уговорен састанак са Фјодором који, упркос вестима из болнице, нисам имала намеру да откажем. После састанка, на путу за болницу свратила сам кући да узмем храну коју је мајка припремила за моју кћерку и тада угледах мог мужа на коленима, пред иконама и упаљеним кандилом, како се моли из свег срца.
„Господе! Не окрени лице Своје од нас грешних, посети и исцели слушкиње Твоје (и он рече моје име и име наше кћерке), и изли на њих благодат Твоју!“
Ја се искрадох из собе, узех пакетић са храном и одјурих у болницу. Тада ми се по први пут појави јасна мисао о мом страшном духовном и моралном паду. Као да је тог тренутка спала нека тешка завеса са мојих очију. Ја, Хришћанка, верујућа жена, духовно чедо оца Арсенија који у овом тренутку страда у злогласном логору и који се моли за мене и за моје спасење, пала сам ниже и од безбожника на које сам гледала са презиром, умишљајући да сам боља од њих, јер верујем у Бога!
Стигла сам у болницу трчећи. Поред кћеркине постеље затекох мужа. Хтедох да је загрлим, но он ме заустави: „Немој да је будиш. Дали су јој инјекцију и сада спава.“ Затим ме одведе до прозора.
„Чекам те од јутрос да дођеш“, рече. „Сада када је прошло оно најгоре, обе сте се вратиле.“
Ово ме је веома зачудило. Шта је хтео тиме да каже: „Обе сте се вратиле?“
У тренутку помислих да је дете умрло и да мој муж не зна шта говори. Почех да плачем. Он ме загрли и, држећи ме за рамена, рече: „Све је сада у реду, све.“
Схватила сам да је дете живо, али чинило ми се као да његове речи значе још нешто, нешто што је имало везе са мном. Није ми било јасно, како то да је у болници од јутра – зар га нисам видела код куће пре пола сата? Шта се то дешава са мном?
Провели смо читаву ноћ крај постеље наше кћерке. Ћутали смо све време, али обоје смо дубоко размишљали. Читав мој живот је те ноћи прошао пред мојим очима. Видела сам себе онаквом каква заправо и јесам. Мужа нисам смела ни да погледам. Његова смиреност и трпељивост су учинили више од било каквог осуђивања, греха и свађе.
Од тога дана прекинула сам везу са Фјодором. Схватила сам да сам све време била играчка у рукама нечастивога и осећала сам огроман стид што сам се толико удаљила од Бога, што сам заборавила на све речи и поуке оца Арсенија и што сам се определила за пут неверства и преваре.
Много је година прошло од тада, Ја сам се веома искрено покајала и добро схватам дубину и тежину свога греха за који се и данас молим Богу да ми опрости, но упркос томе, не могу да жалим због онога што сам учинила. Љубав коју сам давала и добијала је била сувише лепа, сувише искрена и сувише истинита. Погрешила сам, знам; застранила сам веома, но ја сам тог човека истински волела.
Неки су ми рекли: „Ако тако говориш, значи да се ниси стварно покајала, да ниси схватила дубину свога пада.“ То није тачно. Све схватам, али нисам у стању, и не желим, да проклињем прошлост. Ко хоће да ми суди, може да посматра мој случај из много различитих углова.
 
***
Наставила сам да живим са мужем као и пре, само што сам сада постала другачија. Невидљива линија никад изречене тајне делила ме је од њега, но мени се чинило да он није био свестан те линије. И даље је мало говорио, био је, као и увек тих и повучен. Знала сам да ме воли, но исувише рационално и тихо – као да сам драг комад намештаја у стану. За њега сам била и остала мајка његове деце, али никада супруга, никада жена.
Што се Фјодора тиче, више није имао места у мом животу. Никада више нисмо ни споменули нашу ранију везу. И даље су нам долазили у посету, Ана и он, или смо ми одлазили њима. Није долазило у обзир да престанемо да се породично дружимо, јер би његова жена и мој муж схватили да нешто није у реду. Прекид наше везе је озбиљно пореметио Фјодоров живот: одједанпут је изгубио своју новостечену енергију, постао је лењ и инертан, што се одразило на његов посао. Повратио се тек после осам година. Најгоре од свега је било што ми је Ањута, после свега, једном приликом поверила своје сумње да је 1952. године Фјодор имао ванбрачну везу са неком женом. Било ми је веома тешко и осећала сам огроман стид.
 
***
Прошло је пет година од када је отац Арсеније пуштен из логора. Ишла сам код њега једном месечно, исповедала се, разговарала са њим и добијала од њега савете. Увек бих одлазила од њега са осећањем спокоја, мирна и као препорођена, но терет прошлости ме је и даље притискао.
Октобра 1963. поново сам отишла да га посетим. Отац Арсеније је тада изгледао посебно весео и оран. Молили смо се заједно у његовој соби где је служио вечерњу. После тога сам се исповедила, искрено и дубоко. За време исповести, отац Арсеније је био необично ћутљив. Када сам завршила своју дугу исповест, упитао ме је: „Је ли то све?“
„То је све“, одговорила сам.
Он уздахну дубоко и поново упита: „Је ли то све?“ и пошто није било одговора, покри ми главу епитрахиљем и прочита разрешну молитву.
Идућег јутра сам се на светој литургији причестила заједно са још неколицином верника који су били дошли код оца Арсенија. Напољу је било лепо и сунчано, па сам, мирна и радосна после исповести и причешћа, изашла напоље и мало поседела са Ањом на клупици испред куће.
После тога, Надежда Петровна нам је послужила ручак: пржени кромпир (какав је само она умела да припреми), чај и колач. За време ручка смо разговарали и размењивали сећања. После ручка се отац Арсеније мало одморио, а после тога изразио жељу да се прошета шумом, која је била око један километар удаљена од куће. Докторка Ирина се није слагала са тиме, јер је почео да дува ветар, а време се наоблачило, но отац Арсеније ипак обуче капут и стави капу на главу. Ирина и Ања су хтеле да пођу са њим у шетњу. Сви смо, наравно, желели да идемо са њим, но пошто су се њих две прве јавиле, остали су ћутали. Док је отац Арсеније још био у својој соби, њих две се обукоше за шетњу, но када је изашао из собе, погледао је у мене и рекао: „Ићи ћу са Л. Њој је потребније.“
Изашли смо из куће и кренули улицом, поред кућа окруженим баштама, поред складишта испред којег су радници бојили цигле и ускоро се нађосмо у пољу. Снажан ветар је чупао траву и повијао грање, а над земљом су се надвили тешки, црни облаци. Суво лишће је витлало свуда око наших ногу под снажним ударима ветра. Ветар је фијукао, а лишће шуштало под нашим ногама. Имала сам утисак као да ходам по нечем живом.
Нисам се осећала пријатно. Погледала сам оца Арснија. Он је ишао напред мирно, задубљен, као и увек, у своје мисли. Понекад само на лицу би му заиграо осмех.
До шуме је водио узан путељак. Ветар се у шуми чуо још јаче. Дрвеће се повијало, гране као да су се бориле са снажним ветром. Суво лишће које је покривало земљу, час је летело унаоколо и сударало се са стаблима дрвећа, час је падало по земљи, да би се поново разлетело под новим налетом ветра. Све је то допринело да се осећам нерасположено и потиштено. Нешто је почело да ме мучи: „Зашто ме је баћушка позвао у шетњу?“ непрестано сам мислила. Он никада не чини ништа без ваљаног разлога. Увек је мислио о томе како да нас, своју духовну децу, упућује и учвршћује на стази вере. Сигурно постоји разлог зашто ме је позвао да пођем с њим. Јуче исповест, данас Свето причешће…. одједанпут ми сећања на догађаје из 1952. бљеснуше као муња пред очима.
„Оче Арсеније“, позвах га. „Имам нешто да вам кажем…“ И ја почех да му причам све од почетка како је било, све у једном даху. Отац Арсеније стаде поред мене. Слушао ме је са пажњом и гледао благо. Када је чуо првих неколико реченица, прекинуо ме је. Приклонио је главу, прекрстио се и рекао ми: „Немој. Нема потребе. Твој грех је велик, али Бог ти је опростио, а сем тога, исповедила си се већ оцу Георгију. Не понављај исповест.“
Плакала сам, гушила се у сузама док сам покушавала да наставим. Дрхтала сам од неког унутрашњег страха и од стида.
„Немој. Све сам разумео. То што ништа ниси рекла мужу је и добро и није добро. Он те воли: да си му рекла, дубоко би га повредила и изазвала би озбиљне проблеме у породици. А он то ионако зна. Сви смо ми грешни, памти овај твој грех који си учинила пред Богом и пред својом породицом. Мораш се молити, без престанка молити за опроштај. Молићу се и ја. Најважније је да си имала храбрости да све кажеш твом духовном оцу. Истина чисти човека изнутра, нарочито истина изговорена приликом исповести. Идемо сада.“ И он ме благослови.
Окренули смо се да пођемо кући. Нисмо много дубоко зашли у шуму. Ветар је и даље завијао и ломио грање, лишће је и даље шуштало и витлало у круг, они црни облаци се нису разишли, али у мене се уселио мир какав нисам осетила још од 1952. Више ме ово ружно време није плашило нити је утицало на моје расположење. Док смо се враћали кући, отац Арсеније је био радостан и чио. Испричао ми је житије св. Марије Египатске. Свака његова реч је имала своју тежину и посебан значај за мене.
Када смо дошли кући, отац Арсеније је и даље био у том радосном расположењу. Причао нам је о разним људима које је упознао у логору, наводио нам делове Јеванђеља и мисли светих отаца. Говорио нам је о неисповеђеним гресима и о молитви. Највише се задржао на молитви. Говорио нам је о снази молитве, када се двоје или више људи окупи и договори да моли за исту ствар. Присетио се како се у логору молио за избављење пријатеља. Аљоша, тада још студент, а сада свештеник Алексеј, рече на то: „Да, оче Арсеније. Сећате ли се како смо нас двојица преживели два дана и две ноћи у казненој ћелији? Наша заједничка молитва је учинила да се на чудесан начин избавимо од сигурне смрти!“
Увек ћу памтити речи оца Арсенија да кад се двоје или троје окупе на и моле Богу за исту ствар, и ако је њихова молитва искрена и потиче из чистог срца и јаке вере, таква молитва много може пред престолом Божјим и пред Његовом Пресветом Мајком.
„Огромна већина људи не може да избегне грех“, рекао је отац Арсеније, „јер живимо на земљи. Но најважнија ствар на свету јесте -наш однос према Богу. Морамо увек да Му прибегавамо у молитви, искреној и неусиљеној, у покајању, исповести, да Му се приближавамо кроз добра дела, кроз љубав једни према другима, према целој Његовој творевини!
„Сећајмо се увек Писма: „Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гњеву Божјем, јер је написано: моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ“ (Рим. 12,19). Старајмо се да нас осећање осветољубивости никада не посети, а ако нам ипак дође, боримо се против њега молитвом, сећајући се Светих Отаца и како су се они борили са овом страшћу и побеђивали је.
Уколико осетимо у себи жеђ за осветом, отац Арсеније нас је саветовао да одмах ставимо себе на место онога коме желимо да се осветимо, како би што пре схватили неразумност ове жеље.
Те вечери нам је говорио и о пажњи са којом треба да се односимо један према другом, о томе како треба да слушамо с пажњом када нам неко прича о својим мукама, макар се и не слагали са том особом. Морамо покушати да сагледамо живот очима те особе, дубоко и без осуђивања. Живот је понекад толико компликован да човек често не може да предвиди своје поступке.
Док је говорио, отац Арсеније би често гледао у мене. Осећала сам тада, као да гледајући мене види целу моју душу.
Грех који сам починила није нестао. Нисам га избрисала исповешћу и покајањем. Знам да ћу за њега морати да дам одговор на Суду, но исповест и покајање су ми омогућили да у потпуности сагледам свој поступак. Признавши га пред духовником осетила сам се као прикована за „стуб срама“, но то ми је помогло да се расцеп који се услед мога греха створио у души залечи, као и да увидим сопствену ништавност.
Отац Арсеније ми рече на растанку: „Не престај да се молиш за опроштај, моли се стално. Не заборављај никад колико си згрешила мужу и праштај му све.“
Осећала сам се много лакше. Целим путем до куће покушавала сам да схватим како је отац Арсеније знао да сам свој грех исповедила оцу Георгију, кад ја никоме нисам рекла за ту исповест. Отац Арсеније је заиста умео да чита наше душе. Његове духовне очи су могле да виде и наше најскривеније тајне.
Када је отац Арсеније умро, оставио нас је сиротима. Умро је и мој муж, пред којим сам била толико крива, а деца су отишла од куће. Сада имам довољно времена за размишљање и за сећање. Стога сам и одлучила да запишем своје успомене на оца Арсенија и на духовну утеху којом нас је крепио у најтежим тренуцима живота.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *