НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
НЕКОЛИКО СЕТНИХ МИСЛИ
 
За време двадесетих, тридесетих, па и четрдесетих година, били смо млади, пуни енергије, отворени и искрени. Горели смо од жеље да једни другима помажемо. У почетку је са нама био отац Арсеније, водио нас је и поучавао, чак и када је био у изгнанству. Пошто су нам затворили цркву, били смо принуђени да се окупљамо по кућама и да тамо служимо. Наше мало братство је живело и радило у тајности.
Многи од нас су хапшени, неки су слани у изгнанство, а неки у један од злогласних совјетских логора. Неки су, због страха да се и њима нешто слично не деси, напустили наше братство.
Затим је дошао рат и све нас раздвојио: услед глади, збегова и мобилизације расули смо се по целој Русији. О оцу Арсенију ништа нисмо знали. Неки су чули да је умро од глади у логору, неки да је стрељан. Чак и у то тешко време нас неколико духовних чада оца Арсенија покушавали смо да се држимо заједно.
По завршетку рата, сви смо се поново нашли у Москви. Састајали смо се, молили се заједно, покушавали да једни другима помажемо као некад, трудили се да читамо, да се образујемо и да негујемо болесне међу нама, али то је све некако тешко ишло.
Духовна деца оца Арсенија који су после рата постали свештеници отишли су из Москве, те је и контакт са њима био веома отежан.
При крају четрдесетих схватили смо, наједанпут, да смо остарили, да смо изгубили духовну снагу. Постали смо безосећајни, неосетљиви, нетрпељиви. И даље смо говорили како је важно волети и помагати ближње, но ми смо заправо желели да нама други помогну. Променили смо се.
Свако од нас је имао своју породицу, посао, проблеме, болести, децу, и све су те овосветске бриге умногоме разводниле и ослабиле нашу веру и наше добре намере. Није било никога ко би могао да нас упућује и да нас исправља.
Једна мала група састајала се око оне духовне деце оца Арсенија која су била најјача у вери, а други су нас напустили, верујући да им је боље и безбедније да посећују отворене, „званичне“ цркве. Виђали смо се само ретко, о великим црквеним празницима и сахранама. Тада смо разговарали о здрављу и размењивали новости: ко се оженио, ко је умро, ко је добио дете или унуче, а коме је додељен стан. Разговори о вери и занимљиве теолошке расправе припадале су прошлости.
Светлост је утихнула, наш духовни живот се скоро угасио. „Ударићу пастира и овце ће се разбећи…“ (Зах. 13:7)
А онда смо, изненада, сазнали да је отац Арсеније жив и да је пуштен из логора. Било је то 1958. Наш први сусрет са њим, наши разговори и исповести били су за све нас догађај несравњене радости. Сви смо хрлили у кућицу у којој се настанио после изласка из логора, сви смо журили да се поново нађемо под његовим родитељским старањем. Заправо, скоро сви: један мали број наше браће и сестара је услед страха и равнодушности отишао од нас. Били смо огорчени због неблагодарности, због окамењености срца и заборава неких људи. Отац Арсеније је много пропатио због нас.
Прошла је година и број посетилаца у маленој кући у далеком градићу је растао. Нисмо га посећивали само ми, већ и пријатељи које је отац Арсеније стекао током дугогодишњег заробљеништва у логору. Повратак оца Арсенија је за нас значио повратак у живот. Одједном смо добили неку нову снагу и успели да отресемо са себе прљавштину овосветског живота и да се поново приближимо Цркви. Као и раније, припадали смо различитим московским црквама, али смо своје душе односили на лечење оцу Арсенију и остављали код њега све своје бриге, сумње, бол и огорченост. Доносили смо му своје грехе, а за узврат добијали духовни савет, поуку и утеху. То нам је помогло да се одржимо у вери.
Никада нећу заборавити речи оца Арсенија: „У свету идите само стазом Божјих заповести. Будите милостиви једни према другима, у мислима и делима уподобљавајте се монасима, мада пловите бурним морем живота у свету. Тада ће Божја милост увек бити са вама.“ Рекао нам је још и ово: „Молитва Мајци Божјој је једна од најмоћнијих и најважнијих молитви. Свакога дана проверавајте своје поступке и дајте одговор за њих пред собом и пред Господом.“
Мада је отац Арсеније био са нама и многима од нас дао нови живот, ипак смо се променили. Нисмо више били млади, живот нас је уморио и сломио. Чинило ми се као да сада у молитвама више тражимо од Бога него што Га прослављамо. Некада није било тако.
Питала сам оца Арсенија једном: због чега нам се ово дешава? Одговорио ми је, помало сетно: „На неки начин то је природно. Људи су кроз свашта прошли, многе су тешкоће преживели. Све је учињено да се из душа људи искорени вера. Услови су били такви да је било неопходно све своје снаге усмерити на преживљавање, на превазилажење препрека. Погледај само какав је данас живот: радио, телевизија, часописи, новине, биоскопи, и позоришта: све то ствара један стандардни начин мишљења, исти за све и чини да човек не може ни тренутак да остане сам са својим мислима, да осети Божје присуство.
„Брзина живота данас, стални притисак, све то чини да данас људи мисле на начин који им неко други прописује. Човек никада није сам, чак и када оде у бању или одмаралиште, јер и тамо постоји одређени ритам и програм који се мора поштовати, и тамо неко други одлучује уместо њега. Људима се говори и даје оно што неко други мисли да им је потребно. Људи живе заједно, но отуђени један од другога услед свакодневне борбе за преживљавање.
„Све ово је имало утицаја и на вернике, приближило их „норми“, учинило да постану равнодушни. Прописани начин мишљења спутава рађање вере код човека и одржавање исте те вере код верујућих. Но, не заборави: Црква Христова ће у свим, па и у овим условима живети, она ће живети вечно. Чувајте веру, борите се да задржите исправно мишљење о свему, више се молите, читајте Свето Писмо и Бог ће вас сачувати. Неће допустити да изгубите јасноћу мисли, нити дозволити да се претопите у безличну масу хладних људи који мисле онако како им је прописано.

2 коментар(а)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *