НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
БАРАКА
 
Када су затвореници почели да излазе из својих барака на прозивку, логор наједном оживе. Ледени ветар, мраз и мрак представљали су праву агонију за људе који се обреше напољу. Стојећи у врсти по баракама, затвореници добише свој дневни оброк и пођоше право на рад.
Бараке су сада биле празне, но мирис влажне одеће, људског зноја, измета и средстава за дезинфекцију и даље је испуњавао просторију. Чинило се као да су вика надзорника, псовке које раздиру душу, људска патња и окрутност злочинаца и даље присутни. Овај осећај свеопште потиштености, међу голим клупама и редовима лежаја унеколико је разбијала топлота, јер је, одајући утисак да ту ипак неко живи, ублажавала празнину.
На -27 степени удари ветра су изазивали страх не само код затвореника који су пошли на рад, већ и код оних који су, ушушкани у топлу одећу, мотрили на њих.
Тешким кораком и са свеприсутним страхом затвореници су полазили на свој свакодневни посао. Знали су да је тај посао намерно осмишљен тако да би им било што теже, и да је готово немогуће испунити норму коју је прописивала управа логора. Све је учињено како би се ови људи полако, али сигурно, послали у смрт. У овај логор су слали политичке затворенике, али и обичне криминалце који су били осуђени на смртну казну. Ретко ко је одатле излазио жив.
Отац Арсеније, чије световно име беше Пјотр Андрејевич Стрељцов, водио се као „зек“ (затвореник) бр. 18376. Дошао је у логор пре шест месеци и већ сада му је било јасно да нема наде да ће одатле икада изаћи.
Ноћ се постепено претварала у мрачну зору, а потом у кратак, суморан дан. Рефлектори су и даље осветљавали логор. Отац Арсеније је непрекидно био на дужности: морао је да цепа дрва у близини бараке, а затим да их уноси унутра, да ложи пећи и да одржава ватру у њима.
„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног!“ понављао је радећи. Дрва су била влажна и делимично замрзнута, па их је било тешко сећи. Пошто у логору није била дозвољена употреба секире, цепао их је тако што би у свако дрво, помоћу једне тешке цепанице, укуцавао зашиљени мањи комад дрвета. Наравно, напредовао је веома споро. Од исцрпљености и глади није ни могао да ради брже. Све му је било тешко и напорно. Па ипак, барака је морала бити чиста, уредна и пометена, а пећи топле. Ако све то не буде на време урађено, надзорник ће га послати у ћелију самицу, а засигурно ће га затвореници из његове бараке претући.
Политички затвореници су често добијали батине: надзорници су их на тај начин кажњавали, док су их криминалци тукли јер су у том, за њих уобичајеном „послу“ уживали, истресајући из себе сав свој накупљени гнев и мржњу. Неко би сваког дана био претучен. За злочинце, то је била главна забава.
„Смилуј се на мене грешног, помози ми. У Тебе полажем сву своју наду, Господе, и у Тебе, Мајко Божја. Не остави ме, подај ми снаге.“ Овако се молио отац Арсеније, посрћући од умора, док је преносио нарамке дрва за огрев.
Дође време да се наложе пећи које се беху током ноћи охладиле, те из њих више није допирао ни трачак топлоте. Није било лако ложити ватру са влажним дрвима, а ни гранчице за потпалу нису биле суве. Претходног дана је отац Арсеније наишао на неколико сувих гранчица које је сакрио у угао собе, близу пећи, мислећи: „Сутра ћу лакше моћи да наложим ватру!“ Но сада, када је пошао по суварке, виде да их је неко полио водом. Знао је, ако закасни да наложи пећи, да се бараке неће загрејати до повратка радника. Отац Арсеније пожури напоље, не би ли иза бараке пронашао гранчицу или било шта суво. Све време се молио: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“, а затим би додао: „Нека буде воља Твоја!“
Гледао је свуда унаоколо, али ништа суво није могао да пронађе. Како сада да наложи ватру?
Док је отац Арсеније тражио суварке, прође поред њега постарији осуђеник који је радио у суседној бараци. Беше то криминалац, невероватно окрутан и моћан. Говорило се да се од његовог имена стрепело још у време пре револуције. Починио је толико кривичних дела да их се ни сам није могао сетити. О појединостима његових злочина није се много знало, но када је предат суду, судији је било познато довољно података о њему да га је одмах осудио на смрт стрељањем. Пресуда му је касније преиначена на издржавање казне у логору, што је било још горе од стрељања. У логору је смрт долазила споро и била веома болна. Они који би, којим случајем, преживели логор, излазили су из њега убогаљени и неспособни. Знајући за све ово, многи злочинци су постајали веома окрутни, а од те њихове окрутности страдали су највише политички затвореници: криминалци би их пребијали, често на смрт.
Овај злочинац беше „газда“ у својој бараци. Прибојавали су га се чак и логорски надзорници. На само један његов миг, догодио би се „несрећни случај.“ Звали су га Сиви. Било му је шездесет година и био је наизглед мирне спољашњости. У почетку би се људима обраћао љубазно, понекад и шаљиво. Затим би почео ужасно да псује и да удара песницама.
Видевши да отац Арсеније нешто тражи, Сиви повика: „Попе! Шта тражиш?“
„Био сам припремио нешто сувих гранчица за потпалу, а неко ми их је уквасио. Тражим штогод суво. Дрва су влажна – не знам шта да радим.“
„Тачно, попе, без суварака си готов“, одговори Сиви.
„Ускоро ће се вратити, биће им хладно, тући ће ме…“ рекао је, као за себе, отац Арсеније.
„Дођи, попе, даћу ти суварака“, рече Сиви и поведе оца Арсенија до места где се налазила читава гомила дивних, сувих гранчица. Отац Арсеније најпре помисли да Сиви збија шалу са њим; познавао га је сувише добро и знао је да од њега не може очекивати никакву помоћ.
„Узимај, оче Арсеније, узимај шта ти треба“, рече злочинац.
Отац Арсеније брзо узе неколико гранчица, све време мислећи: „Сада ће почети да виче за мном да сам му украо гранчице.“ Но тада наједном схвати да га је Сиви ословио са „оче Арсеније.“ Он се помоли и прекрсти у мислима и настави да скупља гранчице.
„Узми још, оче Арсеније, узми још!“ рече Сиви. Потом се и он сагну и стаде да помаже оцу Арсенију, носећи гранчице у бараку и слажући их крај пећи. Отац Арсеније му се поклони и рече: „Бог те благословио.“
Сиви ништа не рече, већ изађе.
Отац Арсеније наслага дрва у пећ и наложи ватру. Дрва почеше да пуцкетају. Имао је још само толико времена да наслаже још дрва на ватру, а онда је морао да пожури да почисти бараку, обрише столове, помете подове и донесе још дрва.
Већ се ближило три сата. Ватра се разгорела у пећима, барака је била загрејана. Смрад се сада још више осећао, али због топлоте, у бараци је владала домаћа и готово присна атмосфера. Док је отац Арсеније радио, у бараку у неколико наврата уђе надзорник. Као и увек, његове речи су биле пуне гнева и претње. Једном приликом, чак је ударио оца Арсенија комадом дрвета по глави.
Цепање и ношење дрва, као и сав остали посао много је исцрпео оца Арсенија. Од премора и слабости имао је јаку главобољу, откуцаји срца су му били неуједначени, а дисање отежано. Ноге су једва носиле уморно тело. „Не остављај ме, Боже мој“, једнако је шапутао, повијајући се под теретом дрва.

3 коментар(а)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *