НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
МАТИ МАРИЈА
 
Дуге године нашег живота, са свим радостима, бригама, тегобама и жалостима, временом се претварају у сећања која свако од нас носи у себи. Светла и радосна сећања обасјавају даљи животни пут човеков, њима се душа храни. Мрачне и туробне године – њих покушавамо да заборавимо. Но памћење нам често не дозвољава да их потиснемо, и онда нас та сећања прогоне, муче и наносе нам бол. Тако се проживљене године живота неизбежно претварају у сећање.
Желим да кажем нешто о људима чији живот не припада далекој прошлости, већ је и данас веома стваран и актуелан, мада је већ нашао своје место у моме сећању. Истинска љубав обогаћује човека, доноси радост и вечито се препорађа у другим људима. Но, ако постоји снага већа од снаге љубави, то је онда самоодрицање ради ближњих, благост и доброта, безгранична вера у Бога и молитва.
Отац Арсеније и мати Марија су обоје били људи управо таквог кова. Желим да вам причам о њима, јер је потребно да се зна да постоје и такви људи који у сред тешких искушења помажу другоме, поучавају, ублажују бол и приводе Богу. Сигурна сам да ће ко год буде читао о животу оца Арсенија и мати Марије и о њиховим делима, кроз њихов пример пронаћи нови живот и истинити пут. Због тога животна прича оца Арсенија и мати Марије не представља мемоаре, већ сам живот. Њих двоје су извор живе воде која нам даје снагу вере и која нас обнавља, како бисмо могли да живимо том вером.
При записивању ових сећања ослањао сам се на дневник који сам у то време водио готово свакодневно. Због тога ће неке моје забелешке можда деловати субјективно, јер су записане под утиском расположења у ком сам се тада налазио. Преписујући из ових бележака трудио сам се да изоставим своје личне коментаре, али то није увек било могуће.
 
***
Дошао сам да проведем свој годишњи одмор код оца Арсенија. Волео сам градић у коме је живео, и шетао бих његовим улицама дан. Волео сам да обилазим старе цркве и древне манастире од којих су многи били у рушевинама. Шетајући тако, нашао бих се час у четвртом веку, час у китњастом осамнаестом, час у строгом деветнаестом. Упознао сам се са кустосима музеја, чиме ми се пружила прилика да завирим у скривене тајне древних предмета које већина туриста, као ни становника овог града, није видела.
Тада сам имао само двадесет седам година и могао сам да пешачим километрима по градићу и његовој околини. Увече, када би отац Арсеније био слободан, молио бих се са њим или разговарао, а понекад бих само седео и слушао његове разговоре са другима. Сваки пут бих научио нешто о духовном животу и о вери. Увек би се, по одласку од оца Арсенија, осећао духовно богатијим.
Једног јутра одлучим да обиђем један манастир из шеснаестог века. Већи део здања је и даље стајао на месту, али је био у стању распадања. Нарочито је лепа била главна црква, у којој је још увек стајао иконостас из седамнаестог века. Када сам се вратио кући био сам уморан, па сам легао да се мало одморим. То вече дође оцу Арсенију у посету нека непозната девојка и предаде му писмо. Отац Арсеније прочита писмо и рече ми: „Сутра ујутру крећемо за Москву. Јевдокија Ивановна ми јавља да је монахиња, мати Марија, њена познаница, тешко болесна. Морамо да ухватимо јутарњи воз који полази око пет сати ујутро. Молим вас, купите три карте и пођите са мном. Остаћемо можда четири дана у Москви.“ Затим се окрену и поче да разговара са том младом девојком.
Нисам имао времена ни да погледам ту девојку, јер сам одмах пошао да припремим ствари које ће нам бити потребне за пут. Надежда Петровна, у чијој кући је отац Арсеније живео, помогла ми је приликом паковања. Кад сам поново ушао у собу оца Арсенија, њега није било.
Непозната девојка је шетала по његовој соби, загледајући књиге на столу и по полицама, као и уљана платна и иконе на зиду. Посматрала је све то некако с висине. Није се обазирала на мене када сам ушао у собу, већ је наставила да разгледа ствари по соби. Када је напокон поново села у фотељу, обрати ми се и рече: „Ко би рекао да се један свештеник интересује за уметност, медицину, философију и марксизам. Мислила сам да они само знају црквене службе и Библију. Баш ме изненађује овај ваш Пјотр Андрејевич.“ Она ме затим одмери од главе до пете и рече, помало подругљиво: „А, јесте ли ви један од „оних“, као што је Пјотр Андрејевич?“
Овај безобразлук ме је увредио, а највише ме је болео њен став према оцу Арсенију. Одговорих: „Да, ја сам један од „оних!“ Но, пре него што наставите да говорите о оцу Арсенију тим тоном, предлажем вам да погледате књиге које је он написао.“
„Књиге?“ упита она изненађено.
Отворих плакар и показах јој нека његова дела. Она узе једну и стаде да је прелистава, застајући да прочита по нешто. „Веома образован човек, нема шта. Образован, а свештеник! Каква необична комбинација. Живот напредује, материјализам је признат у скоро целом свету, продро је у умове скоро свих људи. Много књига је написано у којима се доказује апсурд религије, а религија и даље постоји…
„Верују научници, верују писци и сликари, лекари и професори и учитељи верују. Милиони образованих на западу – и они верују. Цркве су нам пуне, и у њих не иду само бабе. Како су ме нервирале те бабе кад сам била мала! Стално би покушавале да ме утерају у ред.“
Наставила је да говори, као за себе: „Да, да….Много је тога написано, а нико још није успео да докаже да Бог не постоји.“
Затим се окрете према мени и рече: „Знате, прочитала сам много књига о научном атеизму, али имам утисак да аутори тих књига никада ништа нису у стању да докажу. Они или покушавају да оцрне религију, или се свађају са Богом и покушавају да Му докажу да Он у ствари не постоји… Моја бака Каћа безусловно верује. Кад бисте ви знали моју баку! Боља је од свих људи које познајем, чак и од мојих родитеља. Када би сви могли тако да верују као она…“
Девојка ме изненади питањем: „А ви? Шта ви мислите о Богу?“
Хтедох да јој одговорим, но тада приметих оца Арсенија на вратима, како посматра девојку са осмехом и са очинском нежношћу. Одлучих да не кажем ништа.
„Јесте ли се спаковали?“ питао ме је.
„Јесам, отићићу на станицу сутра у четири ујутру, а вас двоје бисте морали да стигнете на воз до пет.“
Следећег јутра, кад смо сели у воз, међу нама је владала тишина. Отац Арсеније је гледао кроз прозор. Видело се како поред нас промичу шуме, планине, станице, раскрснице и зграде. По сеоским путевима видели су се људи. Он није био свестан свега тога, јер је био утонуо у молитву.
Девојка, која је пошла на пут са нама, учила је нешто из дебелог медицинског уџбеника. Звала се Татјана. Ја сам покушавао да пратим роман који сам понео са собом. Отац Арсеније је неколико пута ословио Татјану и нешто је питао. Путовали смо неколико сати.
Москва је веома бучан град и приметио сам да је отац Арсеније, навикнут на живот у варошици, изгледао некако изгубљено и несигурно. Кад смо ушли у такси, није умео да затвори врата и зачуђено је посматрао трамваје, тролејбусе и аутомобиле како јуре улицама. Зауставили смо се испред нове вишеспратнице око које се орио дечји жагор, а из једног стана је допирала музика са радија. Чули смо лупу врата од лифта, ударање потпетица по асфалту и видели пролазнике како журе и подозриво гледају на старце који су седели на клупи близу улаза у солитер.
Стан у који смо ушли је био тих, сунце је улазило кроз прозоре. Отишли смо у купатило да се освежимо после пута док је Тања обишла своју баку у другој соби и изнела чај. Пуна енергије, Тања је изнела на сто кришке хлеба, сира и мало рибе. За тили час, на столу се налазило вероватно све што су имали у кући од хране. Сели смо за сто и послужили се.
Онда смо отишли у другу собу. Тамо је, на кревету са рукама склопљеним на чаршаву, лежала старица озбиљног и помало тужног лица. Њене крупне, сиве очи су нас посматрале са благом радозналошћу.
„Бабушка, довела сам ти пријатеље Јевдокије Ивановне!“
„Да! Чула сам вас из собе да сте стигли“, рече бакица.
„Седите, баћушка!“ рече она оцу Арсенију. „А ти, драги мој, седи и ти овде, седи и слушај. Тања нека иде да поради мало у кухињи.“
У себи сам се питао зашто ме је ова старица назвала „драги мој.“ Сели смо. Првих неколико тренутака смо ћутали. Изгледало је као да се отац Арсеније замислио и да нешто посматра.
„Баћушка, седите ближе. Не могу гласно да говорим. Рекла бих вам прво нешто о себи, а онда бих желела да ме исповедите.“
Отац Арсеније примакну столицу ближе њеном кревету. Приметио сам да врло пажљиво посматра лице ове необичне бакице. Било ми је јасно да је сву своју духовну снагу усредсредио на предстојећи разговор. Знао сам да се моли Богу, јер су му се усне једва приметно мицале.
У соби је владала нека чудна тишина. Ни отац Арсеније, ни мати Марија нису проговарали. Сунце је обасјавало собу кроз прозрачне беле завесе. На зиду је било неколико репродукција Нестеровљевих слика. У углу собе, изнад кревета, налазила се икона Владимирске Мајке Божје, прекривена белим везеним убрусом. Убрус је био тако намештен, да је икона према потреби, могла брзо да се покрије.
Лице мати Марије је било врло необично. Било је очигледно да је у младости била веома лепа. Лепота је и даље просијавала кроз мрежу бора које су јој прекривале лице. Ипак, израз јој је био тужан и уморан. Њене сиве очи посматрале су оца Арсенија молећиво и са надом.
Мада се њене танке и издужене руке се нису померале са кревета, видело се да је веома напета. Изгледало је као да ће их сваког часа употребити да се придигне на кревету и усправи. Непокретност њених руку и та напетост давали су утисак да руке припадају некој статуи. Посматрајући њене руке, покушао сам да замислим њен карактер, сећајући се портрета академика Павлова кога је насликао Нестеров: и његове руке, склопљене на столу, говориле су о његовом карактеру.
„Благослови ме, оче. Благослови монахињу Марију. На крштењу су ми дали име Екатерина. Хоћу прво да вам кажем нешто о себи, да бисте знали, кад ме будете исповедали, ко сам ја. Можда ће вам ово бити чудно, али мој духовни отац, баћушка Јован, ми је рекао једном: „Кад дође време да умреш, мораш да испричаш све о себи свештенику који те буде исповедао. Не смеш то да заборавиш!“ Зато хоћу да урадим онако како ми је он рекао. Не љутите се на мене, баћушка, што ћу мало дуже да говорим.“
Отац Арсеније јој приђе ближе. Поклони се и благослови је веома пажљиво. Она прими његов благослов са страхопоштовањем и осећањем недостојности.
„Баћушка, сироче сам од своје шесте године. Узела ме је код себе моја бака, сирота сељанка. Морали смо да просимо хлеб по кућама и покоју пару испред цркве. Од тога смо живели. Властелинка на оближњем имању, Јелена Петровна, Бог да јој душу прости, узела ме је да радим код ње. Кад су се навикли на мене, дозволили су ми да се играм са њеном кћерком, Наталијом Сергејевном. Постале смо пријатељице и заволеле смо једна другу. Јелена Петровна је била блага и праведна. Старала се о целокупном газдинству. Волела ме је као своје дете, била ми је као родитељ. Учила сам заједно са њеном кћерком. То су били лепи дани, баћушка! Лепи дани.
„Стасала сам. Имала сам седамнаест година, а Бог ми је дао лепо лице и витак стас. Дешавало се понекад да гости мисле да сам газдаричина кћерка. То нимало није сметало Јелени Петровној и Наташи. Светитељке су то биле, баћушка!
„Сад, Јелена Петровна је имала мужа који је био женскарош и који јој је многе бриге задавао са својим неваљалствима. Но, није био лош човек, Бог душу да му прости.
„Док сам одрастала, Сергеј Петрович ме је волео као сопствено дете, мазио ме је и грлио, али кад сам већ постала девојка, покушавао је да остане самном насамо. Схватила сам шта се дешава, па сам га избегавала. Било ме је страх и стид од Јелене Петровне и од Наташе. Оне су се према мени понашале као према својој рођеној кћерки и сестри.
„Од најранијег детињства сам веровала у Бога и желела да се замонашим. Јелена Петровна ме је чак у шали звала „монахињице моја.“ Волела сам дуге молитве и често сам се молила. Сергеј Петрович је покушавао да ме одврати од молитве, а ја сам га само молила да ме не додирује. Једном ми је рекао: „Будало мала! Не знаш ти шта је права срећа!“
„Једном су Јелена Петровна и Наташа отишле некоме у посету, а Сергеј Петрович није био код куће. Ја сам отишла у своју собу, јер ми није било добро, болела ме је глава. Одједном, врата моје собе се отворише и у собу упаде Сергеј Петрович, сав узбуђен и поче да ми говори: „Каћа, ја те волим! Хајдемо одавде! Водићу те у Санкт Петербург, у Париз!“ Хтеде да ме загрли, но ја сам почела да се браним. Онда ме он љутито баци на земљу и стаде да ми кида хаљину, све време дахћући и изговарајући саблажњиве речи. Гурала сам га од себе колико год сам могла и наглас се молила: „Мајко Божја, спаси ме, чувај ме, Богородице моја, помози!“ Он, као да је полудео, поче да ми цепа доњу сукњу. Ја сам се бранила и кроз сузе викала: „Немојте, Сергеје Петровичу, немојте, мени ништа не треба, не срамотите породицу! Ово је грех, страшан грех! Не скрнавите ме! Ја само хоћу да идем у манастир!“
„Он се онда разбесне као звер, а ја, шта сам друго могла, него да се молим на сав глас: „Мајко Божја, смилуј се на мене!“ Уто се врата широм отворише и Јелена Петровна повика: „Напоље! Нећу више да те видим у мојој кући!“
„Ја скочих на ноге. Коса ми је била сва рашчупана, хаљина сва у ритама, но хтела сам да побегнем што пре. Но она ме заустави и повика: „Не ти, Каћа! Не ти, већ он! Не желим да га више видим!“ вриштала је. И стварно га је и избацила из куће. Није долазио читавих годину дана.
„Она ме тада загрли и, плачући, рече. „Опрости ми, Каћа. Сумњала сам у тебе. Посматрала сам те и сад, кад се ово догодило, била сам све време иза врата. Чула сам те. Све сада разумем.“ Љубила ме је по лицу, а ја сам ридала, толико да нисам могла да престанем. Светица је била та жена, кад вам кажем.
„После тога нисам остала дуго у тој кући. Хтела сам у манастир, но Јелена Петровна се није са тим слагала. Хтела је да ме уда: један млади инжењер, син њених пријатеља, био се загледао у мене и она је дуго покушавала да ме убеди да се удам за њега. Хтела је чак и мираз да ми да. Ја сам хтела само у манастир, и тако сам јој увек одговарала на њена убеђивања. Коначно, Јелена Петровна ме одведе у манастир у коме је једна њена рођака била игуманија. Дала је велики прилог манастиру и тако постадох искушеница.
„На растанку су и Јелена Петровна и Наташа плакале. Ни ја нисам могла да се суздржим. Господе, каквим си ме добрим људима окружио! Твоја слава се на њима пресликава!
„У манастиру сам била веома срећна. Много сам тога научила и схватила. Много сам добрих људи упознала који су ме упућивали и поучавали на путу к Богу. Певала сам у хору, упознала се са манастирским службама, научила сам и да шијем. Све ми је то касније добро дошло. Међутим, нисам се дуго задржала у манастиру: дошла сам 1914. а 1919. године власти су најуриле све искушенице из манастира. Годину дана сам становала са још неким сестрама у приватном стану. У близини су становале још неке монахиње. Ту сам остала годину дана, а онда сам морала да одем, јер ми се удварао председник колхоза који није хтео да ме остави на миру.
„Отишла сам у Рјазан, где сам чистила цркву. Свештеник је био добар: звао се отац Јован. Благословио ми је да живим као монахиња. Имао је велику душу и много се молио, али ни тамо нисам могла дуго да останем. Власти су затвориле цркву, а оца Јована прогнали у Сибир. Дописивали смо се неко време. Он је био врло стар и није могао дуго да преживи у изгнанству. Од њега сам много научила. Можда је грех ово што ћу сада рећи, али од њега сам научила више него у манастиру.
„Преселила сам се у Кострому, јер сам тамо имала познанике. Становала сам близу цркве и у почетку је све било добро, но онда се отац Герасим изненада заљубио у мене. Једне вечери, док сам чистила цркву после бденија, напао ме је и покушао да ме силује. Бранила сам се, гурала га и молила га да ме остави на миру. Био је упоран, и страшно је псовао. Ошамарих га, а он се на то разбесне и преби ме. Успела сам да побегнем. Кроз две недеље, упаде ми полиција у кућу. Ухапсили су ме, јер ме је отац Герасим пријавио да агитујем против власти. Била сам у затвору три месеца, а онда сам пуштена, пошто су се неки пријатељи заузели за мене.
„Отишла сам из тог града. Тешком муком сам успела да се запослим у фабрици одеће. Умела сам лепо да шијем. Касније сам уписала школу за медицинске сестре. Кад сам завршила школу, добила сам посао у операционој сали једне болнице. Касније сам се преселила у Москву, где ми је помогла једна монахиња која је и сама радила у болници као медицинска сестра. У тој болници сам остала до 1924. године, када сам отишла у пензију.
„Све време сам се дописивала са Наташом и Јеленом Петровном. Живот је и њих раздвојио. Сергеј Петрович се упокојио 1919., а Јелену Петровну смо испратили у вечни живот 1927. Годину дана пре тога је оперисана у нашој болници. Наташа ме је често посећивала у Москви. Она је имала тежак живот и много је страдала. Њеног мужа и њу су стрељали 1937.
„Док сам радила у болници зближила сам се са једном лекарком, по имену Вера Андрејевна. Била је то жена средњих година. Муж ју је оставио са двоје деце, Алексејем и малом Валентином. Валентина је Тањина мајка. Моја Тања вас је данас довела овде.
„Преселила сам се код ње и помагала јој да подигне децу. Није било лако, но Бог нас није напуштао. Лепо смо их одгајиле. Алексеј је 1943. године мобилисан и скоро одмах погинуо.
„Вера Андрејевна је радила у војној поликлиници, а ја сам била медицинска сестра у градској болници. Валентина је желела да ступи у војну службу, но касније је и она завршила медицину и удала се. Прво је добила кћерку по имену Ксенија, а онда је родила Татјану. Ја сам им била друга бака.
„Ето, то је мој живот, Баћушка, проведен углавном по болницама, или код куће, чувајући децу. Је ли то монашки живот? Видите и сами. Мој живот је био обичан, светски. Нека ми Бог опрости! Заборавила сам да вам кажем оно најважније: примила сам и монашки постриг, у тајности, 1935. На монашењу сам добила име Марија. Моја породица је тек касније чула за то. Живела сам у свету, била монахиња само по имену. Знам да је то велики грех. Никад нисам живела правим монашким животом, мада сам много волела да се молим и да идем у цркву.
„У болници сам често дежурала ноћу. Таман што бих стала на молитву, зазвонило би звонце. Или бих по читаву ноћ морала да проведем крај постеље неког тешког болесника, или пацијента који је тек оперисан. У операционој сали сам морала све време да мислим на инструменте које додајем хирургу. Код куће сам морала да чувам децу, да кувам, да се бавим њима.
„Никада нисам дошла чак ни близу праве молитве. Када бих ишла некуда, молила бих се путем. Понекад бих у току једног дана успела свега десетак пута да изговорим: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешну!“ Ноћу бих почињала да се молим, но убрзо бих утонула у сан, немајући снаге да наставим. Нисам чак могла да чиним добра дела, толико сам била заузета свакодневним пословима. Кад сам се пензионисала, имала сам више времена за молитву, но тада више нисам могла никоме да помогнем. Сада сам стара и болесна. Видите, иако сам много желела да будем монахиња, нисам могла да испуним завет који сам дала Богу и због тога сам много грешна.
„Пре много година, док сам још живела у манастиру један старац ми је рекао: „Чини добро људима и моли се више, то је спас монаха. Екатерина, твој пут ка монаштву ће бити дуг. Многе ћеш препреке морати да пребродиш, но Бог те неће напустити.“ Исто ми је рекао и отац Јован. Нисам испунила њихове савете. Много сам грешила, а 1930. године замало да се удам, но сам Бог ме је спречио.
„Од детињства сам желела да постанем монахиња. Та ме је жеља пратила и када сам постала искушеница. Од тада ми је требало двадесет година да се замонашим, а кад сам се замонашила, нисам уопште живела монашким животом. Ето мог живота, баћушка! Све сам вам испричала, јер ми је тако рекао мој духовни отац, да би, кад ме будете исповедали, знали чију исповест слушате.
„Тешко ми је било да вас позовем, и нисам смела ни да се надам да ћете ми доћи. Прекјуче сам била у цркви и добро сам се осећала, али кад сам дошла кући, издала ме је снага и осетила сам да ми је крај близу. Рекла сам Валентини и њеном мужу да ћу умрети у уторак. Смејали су ми се и говорили: „Шта причаш, бабушка?“
„Али, онда је дошао лекар и послушао ми срце. Рекао је да ми је срце веома слабо. Знала сам то, као што знам и да ми нема помоћи. Веома сам захвална Јевдокији Ивановној што је пристала да пошаље Тању по вас са писмом. Не измишљам: знам да ћу умрети. Валентину и Тању сам васпитала у вери. Али оне верују као интелектуалци. Мој грех је што нисам умела да им пренесем оно што знам и мораћу да дам одговор за то пред Богом.
„Андреј Иванович, Валентинин муж, је веома добар човек. Он много помаже људима и никад не говори лоше о другима. Али, живим са њима већ, ево, тридесет година и још увек не знам да ли он верује у Бога или не. Можда и верује, али је врло повучен у себе. Молим вас, баћушка, сад ме исповедите. А ти, драги мој, иди у другу собу. Иди код Тање.“
Док је говорила, отац Арсеније је био врло озбиљан и усредсређен, а у исто време, очи су му изгледале некако пуне светлости. Док сам излазио из собе, чуо сам га да говори мати Марији: „Милост Божја је увек са нама и Његова воља је на нама.“
Изашао сам из собе и сео поред прозора у дневној соби. Бићу искрен: животна прича мати Марије није на мене оставила неки посебан утисак. Њен живот ни по чему није био изузетан. Знао сам за случајеве људи који су живели и подвизавали се у много тежим и колмпликованијим условима, подносили бол и друге недаће. Није ми била јасна озбиљност са којом је отац Арсеније слушао њену причу. Њен живот је био тако обичан.
Тања је у кухињи спремала ручак. Поседех још мало у дневној соби, а затим отидох у кухињу код Тање. На себи је имала кецељу и љуштила је кромпир. На столу је стајао отворен уџбеник из медицине у који је с времена на време гледала.
„Значи, испричао си се са њима, а сад си дошао овде да ми сметаш. Ја овде кувам и учим“, рече Тања. Окретох се да изађем из кухиње. „Што се одмах љутиш? Много се лако вређаш – приметила сам то јуче кад сам те питала јеси ли и ти можда од „оних.“ Узми нож и љушти кромпире. Зар нећеш, на крају, и ти да једеш с нама?“ Даде ми нож и своју кецељу, а онда ме упита, помало забринуто: „Како је бабушка?“ Ја само слегох раменима – откуд сам знао?
Татјана поче да ми прича о мати Марији. „Кад би само знао каква је то жена! Толико је учинила за моју другу баку, за мог оца, за Ксенију и мене. Она нас је одгајила, Нас две смо се ослањале на њу све ове године. Знаш ли колико је људи она помогла? Много!
„Знала је да проведе по читаву ноћ са болесницима, а да је нико није питао, и никад није хтела да прими ни једну пару. То је чинила и са познатима, и са непознатима. Никад није питала: „Треба ли вам помоћ?“ већ је једноставно помагала. Ниједног тренутка није живела за себе. Мој отац је врло повучен човек, али он бабушку воли више него што воли моју мајку, мене и Ксенију, више него рођену мајку. А то није само због тога што га је неговала кад је имао срчани удар. Он њу воли и поштује због њених добрих дела, због њене несебичности и пожртвованости према људима. Нико не зна колико је људи од ње добило помоћ, и не само помоћ, него и љубав. Она је то све плаћала својим временом, снагом, здрављем, сном. Моје другарице би долазиле код мене, мало би поразговарале са њом, а онда би се враћале да је питају за савет, као да им је мајка. Волела је и да даје поклоне. Увек је знала да одабере прави поклон за човекове потребе. Ми смо, као њени најближи, били навикли на њу и нисмо увек обраћали пажњу на то што ради, но други људи су увек били задивљени њеном добротом.
„Није њој било лако да живи са нама. На пример, не усуђује се да стави своје иконе на зид. Неће. Тата јој је неколико пута рекао: „Молим вас, окачите их на зид, нећемо никога пуштати у вашу собу.“ Но, она неће да их окачи да нас не би срамотила пред људима, и зато увек каже тати: „Нека, ја ионако идем у цркву. Тамо има пуно икона.“
„Знам да је боли што нисмо верници. То није истина, ми верујемо, али не онако како бабушка верује. Ми верујемо на свој начин.“ Док је говорила, Тања поче да плаче, није јој сметало што сам ја у соби. Касније смо прешли у дневну собу. Нестрпљиво је чекала да отац Арсеније изађе из собе. Није престајала да ми прича о мати Марији.
Три сата касније, отац Арсеније изађе из собе и рече Тањи да уђе код бабушке. Скиде са себе епитрахиљ и седе у фотељу. Био је дубоко замишљен и није примећивао шта се око њега догађа. Тања изађе из собе и позва лекара, који убрзо дође. Отац Арсеније је за то време био и даље заокупљен својим мислима. Мислио сам да се моли, па да му не бих сметао, отишао сам у кухињу. Пошто је испратила лекара, Тања уђе у кухињу.
„Шта је рекао отац Арсеније?“ упита ме, шапатом.
„Не знам, нисам га ништа питао“, одговорих јој, такође шапатом.
„Лекар каже да јој је срце још више попустило. Послушала сам је и ја. Звала сам родитеље да дођу. Тања наслони главу на сто и тихо зајеца.
Пре три сата, прича мати Марије ми је изгледала незанимљива и обична, попут приче стотине људи. Но сада ми је Тања својом причом показала мати Марију у сасвим другом светлу. Животи ових људи се одједном спојише са мојим животом и ја осетих потребу да у свему томе учествујем.
Отац Арсеније је дотакао животе многих људи, узимајући на себе њихова страдања. Мирио их је, било са животом, било са смрћу. Отац Арсеније се увек сећао тих људи, осећао је њихов бол и страдање, покушавао је да помогне живима, а за мртве се увек молио. Знао сам да је отац Арсеније видео и преживео ужасне ствари док је био у логору, као да је и тамо долазио у додир са људима који су по много чему били изузетни. Догађаји и сусрети из тог доба су на њега оставили неизбрисив печат и мени се чинило да га више ништа не може изненадити. Шта ли је то сада на њега произвело толики утисак?
Ускоро дође кући Валентина Ивановна, Татајнина мајка. Пошто је разменила неколико речи са Тањом и поздравила се са оцем Арсенијем, отишла је у собу код мати Марије. И Андреј Фјодорович убрзо дође кући, поздрави се са нама и оде код бабушке. Из собе се чуо његов глас. Кроз десет минута Валентина Ивановна изађе из собе и, обраћајући се оцу Арсенију, рече: „Бабушка вас моли да уђете.“
„Оче Арсеније, хоћу да се поздравим са свима вама“, рекла је мати Марија. Лице јој је било радосно, озарено светлошћу, лежала је на кревету у обучена у црно. Опроштај је за њене ближње био веома болан. Сви су јој прилазили и она је сваког понаособ осењивала знаком крста, изговарајући речи које су за њега или њу били од посебног значаја.
Андреј Фјодорович је плакао као мало дете. Није могао да се одвоји од мати Марије. Ја сам стајао поред оца Арсенија. Мати Марија ме наједном примети.
„Дођи, мили мој! Дођи да се поздравимо, да не кажу после да си узалуд долазио! Приђи ближе.“
Прекрстила ме је и рекла ми: Чувај моју Тању. Немој да ми је повредиш!“ Нисам разумео шта је хтела да каже.
Отац Арсеније, који је стајао у углу собе, приђе мати Марији после мене. Он је благослови три пута својим напрсним крстом, затим пред њеном постељом начини три метаније. Затим се усправи и остаде тако да стоји, а у очима му је сијала нека радосна светлост. Чинило се као да је видео нешто велико и важно, неку велику тајну, и да се боји да је не изгуби.
 
***
Сахрана је завршена. У мени је неко болно осећање туге. У глави су ми речи које сам чуо од мати Марије, њен разговор са нама, опраштање са њом. Лица њених најближих су тужна и изгубљена, док се на лицу оца Арсенија види да му је пажња и даље усредсређена на нешто што ми не видимо. Болан растанак са мати Маријом ме је веома дирнуо и узнемирио. Хтео бих некако да помогнем, да дам нешто од себе како бих им мало олакшао бол. Али не могу.
Време је већ и да се растанемо. У стану је само породица и њихова пријатељица Јевдокија Ивановна.
Валентина Ивановна тражи благослов од оца Арсенија, Ксенија такође, но види се да јој је помало непријатно. Татјана, широм отворених очију, прилази оцу Арсенију, узима га за руку, затим га грли и три пута љуби. Лице оца Арсенија се озари благим осмехом, осмехом својственим човеку удубљеном у озбиљне мисли. Андреј Фјодорович очигледно не зна како да се поздрави са свештеником, са свештеником који му се допада и коме је захвалан, јер је испунио жељу мати Марије и дошао да је види на самрти. Не знајући како да изрази своју захвалност, он му пружа руку, а затим се дуго рукује са њим, позивајући га да опет дође у посету. На крају покушава да му да новац. Рука остаје да му виси у ваздуху, а отац Арсеније га грли и љуби га образ.
Са мном се сви поздрављају као да ме већ дуго познају. Позивају ме да опет дођем. Татјана понавља позив. Пошто се са сваким понаособ поздравио, отац Арсеније, уз дубок поклон, каже: „“Хвала вам што сте ме позвали. Пружили сте ми могућност да упознам једну изузетну особу, праву подвижницу, Хришћанку која је људима пружала само доброту и радост. Много сам научио од мати Марије о савршенству. Хвала вам! То је ретка и изузетна жена.“
Пошто се још једном поклонио породици, отац Арсеније, Јевдокија Ивановна и ја напустисмо стан. Отац Арсеније је и даље био веома озбиљан. „Хајде да прошетамо по Москви“, рече ми. Дадох торбу са нашим стварима Јевдокији Ивановној која је кренула кући, а нас двојица пођосмо у шетњу московским улицама. Пошли смо Баштенским Кругом, а затим узаним и кривудавим уличицама, пролазили крај оронулих старих кућа са којих се љуштила боја и поред новијих зграда, окружених двориштима и дрвећем.
„Желео бих да видим Москву“, рече отац Арсеније.
Позвао сам такси. Одвезли смо се према Кремљу. Време је сунчано и мало ветровито, ваздух је лак и прозрачан. Улазимо кроз Боровицку капију, пењемо се узбрдо, поред зида, обилазимо велике цркве и долазимо до звоника Ивана Великог. Пуштам оца Арсенија испред себе, јер ми се чини да би волео да буде неко време сам. Он полако обилази звоник и загледа сваки камен на њему, сваку облину, истесану пре много стотина година.
У саборном храму Успења Пресвете Богородице данас нема много света. Гледамо фреске, иконе, гвоздену капију врхунске уметничке израде, натписе на гробовима, мошти светитеља… У овом храму почива целокупна прошлост и величина руског народа, његова вера и нада, његови разбијени снови.
Отац Арсеније дуго стоји пред иконама и фрескама, изгубљен у мислима, изгледа озбиљно и замишљено. Ево зида дуж којег су сахрањени московски архијереји, међу њима митрополит Алексеј и Петар.
Отац Арсеније лагано прилази гробовима, чини три велике метаније пред њима, крсти се. Са раздаљине од неколико метара чује се строги глас: „Друже! Ово је народни музеј! Није допуштено молити се.“ Отац Арсеније се не осврће, већ наставља да стоји испред места где су пре неколико векова сахрањене мошти московских светитеља.
Затим лагано прелази наос и посматра иконостас и ликове светитеља на њему. Дуго времена стоји на једном месту, а затим се поново враћа и стоји испред неких икона.
Одлазимо, затим, у Саборни храм светих Архангела, а затим преко Црвеног Трга долазимо до храма светог Василија. Ту узимамо такси. Док се возимо, отац Арсеније изговара имена улица којима пролазимо, а онда зауставља такси да би погледао неке цркве. Дуго их и пажљиво посматра. Цркава има много. Неке су затворене. Црквица св. Мученика Трифуна је отворена, као и Андроновски и Донски манастир.
Возач ме пита: „Је ли стари туриста, или научник?“
„Научник“, одговарам.
Обилазимо три гробља. Отац Арсеније проводи око пола сата на сваком: прво на Ваганковом, затим на Ваведељским висовима и на крају на Пјатницком гробљу.
Таксиста, млад човек, постаје нервозан. „Не брините“, кажем му. „Платићемо вам колико буде требало.“
Враћамо се у центар града, кружимо познатим улицама и трговима старе Москве. Заустављамо се покрај старих кућа и убогих брвнара у полураспаднутим стању зиданих у двориштима кућа.
На неким местима видимо нову кућу, саграђену на месту старе, коју је отац Арсеније познавао. Пролазимо Молчановком, затим Тагањком, а затим узбрдо ка црквици св. мученика Никите. Близу цркве је стара, оронула кућа пред којом отац Арсеније застаје, посматрајући њене прозоре, двориште, околне куће. Тада ми се учинило да је са лица убрисао једну сузу.
Коначно зађосмо у Замосковоречје, где се налазио стан Јевдокије Ивановне. Она поче да нам припрема нешто за јело, но у том тренутку отац Арсеније се диже и рече: „Вратићу се брзо.“
Понудио сам му да пођем с њим, но он је хтео да иде сам. Јевдокија Ивановна и ја остадосмо у стану, помало забринути. Док смо га чекали да се врати, присећао сам се недавних догађаја: изненадног пута у Москву, смрти мати Марије, свог сусрета са Татјаном, сахране, необичног расположења оца Арсенија и његовог обиласка Москве.
Москва је била град његовог детињства, његове младости, место у коме се обликовала његова личност и учврстила његова убеђења. У овом граду је још као средњошколац написао своје прве радове, а касније и књиге. Постао је познати научник. У Москви се замонашио, а касније постао јеромонах. Дуго је служио у Москви, а после је прешао у оближњи градић где је створио братство , заједницу верујућих, које је волео и помагао. Још док је живео у Москви, поставио је темељ вере у душама многих људи, и на том је темељу касније изградио своје братство.
У градић у коме је живео често су долазили код њега из Москве, а и чланови његовог братства су већим делом били Московљани.
Волео је тај градић, али Москва је за њега била и остала град његовог детињства и сазревања, град у коме је почео да се изграђује као верник. У овом граду је научио да воли људе и због тога је Москва за њега имала посебан значај. Због тога је био видно потресен данас када је обилазио крајеве свог детињства, делиће своје прошлости. Но, зашто је био онако неуобичајено озбиљан, зашто?
Мада ова строгоћа и изразита озбиљност није била својствена оцу Арсенију, на њему се осећала скривена туга. Сигурно се сећао људи које је волео и којих више нема. Али, и данас у Москви живе људи које он познаје и воли. Зашто није никога од њих позвао у посету код Јевдокије Ивановне? Зашто није отишао у посету код неког од своје духовне деце, као што је увек имао обичај да чини, кад год је некуда путовао? Одговорих сам себи питањем: „А да ли је за мене корисно да знам одговоре на сва ова питања?“
Отац Арсеније се вратио око девет сати сав радостан. Испричао нам је како је отишао у своју цркву, како је тамо наишао на много својих пријатеља и познаника (он их никада није називао духовном децом, већ увек пријатељима).
„Кад су ме видели, били су запрепашћени: откуд ја у Москви, и то још у цркви? Јевдокија Ивановна, ви ћете ми опростити – рекао сам им да сам одсео код вас, па ћу вероватно вечерас имати посету.“ Није прошло много, а звонце на вратима се огласило и у стан уђе шеснаесторо људи. Неке сам и ја познавао. Отац Арсеније их је исповедао и разговарао са њима. То се наставило до касно у ноћ. Следећег јутра смо напустили Москву у једанаест сати. Пре поласка на станицу, још неколико људи је дошло да види оца Арсенија, а са некима се чуо телефоном. Били су то његови „другови из логора.“
Отац Арсеније је отишао из Москве уморан и неиспаван, но изузетно радостан. Мислим да су сви они који су знали да је у Москви дошли га испрате на воз. Дошла је чак и Татјана, пошто ју је неко обавестио о нашем одласку.
По повратку кући, отац Арсеније је морао да се одмара два дана. Само је Надежда Петровна могла да уђе код њега. Касније нам је причала да је све то време провео читајући правило и молећи се.
 
***
Након недељу дана, отац Арсеније ме позва да идемо у шетњу. Изашли смо из града и кренули према речици, а одатле у поља. Узани сеоски друм је кривудао, а онда се наједном прекинуо и ми угледасмо пред собом огромно житно поље. Птице су весело лепршале по пољу, ветрић је повијао зрело класје и мрсио нам косу. Пронашли смо један узани путељак и пошли њиме, све време ћутећи. Сунце је већ било далеко одскочило, па су нам сенке биле дуже. Ваздух је био благ, лако смо дисали.
Отац Арсеније је ишао испред мене, замишљен и као отргнут од света. Поглед му је клизио по зрелом житу, по издуженим сенкама растиња и наранџастој сунчевој лопти. Ко би знао о чему је све размишљао? Или се можда молио? Чинило ми се као да је заборавио на мене док смо ишли кроз житно поље. Класје нам је допирало до рамена и закривало нам видик. Дођосмо до једног брдашца, а када се успесмо на њега, пред собом видесмо шумицу, а иза себе, свуда наоколо житна поља.
Тада се отац Арсеније окрете к мени и рече: „Сећаш ли се када је умрла Мати Марија?“ Није сачекао мој одговор, већ је одмах наставио. „Знаш, много тога сам видео у свом животу. Сретао сам многе људе и приликом сваког сусрета ми је даровано нешто јединствено и изузетно, нешто ново и поучно, нешто што ми је у том тренутку било веома потребно. Увек сам у тим сусретима препознавао Вољу Божју, Његову промисао и премудрост.
„Нема важних и неважних сусрета. Човек је увек човек, ко год да је, саздан је према лику и подобију Божјем и тај лик је увек у њему. Сад, тај лик услед грехова понекад бледи, а понекад, сила којом се човек у име Бога труди може да учини да тај човек засија као анђео Божји. Три пута ми је у животу дато да проведем неко време у присуству таквих великих служитеља Божјих и сваки од тих сусрета је за мене представљао велику духовну радост, богатство и Божје откривење.
„Тако сам ја од сваког човека кога сам у животу срео научио нешто, од сваког сам понео са собом нешто лепо и добро, најбоље од онога што је тај човек имао у себи. Ипак, исповест монаха Михаила у логору, сусрет са простим сеоским баћушком, оцем Јованом далеко на Северу, и сада са мати Маријом, та три сусрета су за мене представљала откровење, духовну прекретницу која ми је отворила очи да сагледам живот у целини и људе, као и свој сопствени животни пут.
„Чуо си животну причу мати Марије. Осетио сам да те није нешто посебно дотакла и да је у почетку можда ниси ни разумео. Теби је њен живот изгледао тако обично, да не кажем – банално. Ниси једини: и њена породица је на њу гледала на исти начин. То је разумљиво: човек који стоји у подножју планине види камење и стење од кога је планина саздана, али не види планину као целину. Тако је и са животом сваког појединца.
„Али поразмисли мало дубље о њеном животу: он се састојао из потпуног самоодрицања. Она није постојала ради себе, већ ради Бога и ради људи. Још као девојчица, сиротица, осетила је жељу да припадне Господу. Живела је у кући код богатих људи, али је и даље желела да се посвети Богу. Била је искушеница у манастиру, чистачица у цркви чији је старешина био насилник, радница, медицинска сестра. Где год да је живела, мисли су јој увек биле окренуте Богу и она је своје „ја“ сасвим потиснула, растворила га у животима ближњих. То је оно што ниси успео да осетиш у њеној причи, што те није дотакло.
„Мене је њена прича дубоко дирнула. Изненадила ме је снага њеног духа и постојаност чежње да припадне Богу, која јој је помогла да пређе преко свих препрека и да преброди сва страдања. Њена исповест пред смрт ми је још више открила њену савршеност и дубоку смиреност у души. Видео сам тада колико је она волела људе. Све се то догађало усред најобичније свакодневице, међу најобичнијим људима, у свету који је огрезао у сујету. Чињеница што је њен подвиг остао непримећен од већине људи, као и њена смиреност и осећање ништавности, само још боље сведоче о величини њеног труда пред Богом.
„Мати Марија је умела да трпи. За Хришћанина је најважније од свега да научи да трпи, а да при том не мисли да је постигао нешто велико. Када чиниш добро људима мораш увек имати на уму да је онај коме помажеш у невољи – твој брат, који страда и коме је тешко. Ти му пружаш, дакле, помоћ, али не од себе, него од Бога и у име Бога. Мати Марија је умела баш тако да помаже, не мислећи на себе. Док сам слушао њену исповест, осетио сам велику радост, уздигао сам се духом. Чак су и њени греси, а било их је, сведочили о величини њеног труда: њени напори да превазиђе ове грехе доказ су да је добру борбу водила, сведоци су победе духа над плоти и вере над грехом. Немој никад да заборавиш њену породицу. Мати Марија је много учинила за њих. Немој да их заборавиш!“
Нисам их заборавио. Тања и ја смо се венчали годину дана после тога. Данас помажемо један другом.
Отац Арсеније застаде и, као да се уз велики напор одвојио од својих мисли, погледа на житно поље које се простирало пред нама. Чинило се као да је тек сада видео да се налазимо у сред поља, да сунце залази, да је око нас мирис нане и пелена и да нас двојица ходамо узаним кривудавим путељком у топло летње вече. Застао је да помилује понеки клас жита, да убере цветић, а онда се насмеја и рече: „Није ми још дуго остало од живота, и зато ми је овај сусрет са мати Маријом веома много значио. Бог је тако уредио да баш у овом тренутку свог живота сусретнем жену праведницу нашег времена да би ме, по ко зна који пут, смирио!“
Кренусмо кући. Отац Арсеније је гледао обрисе града и куполе цркава са звоницима. Испричао ми је понешто о људима које је имао прилике да упозна и које је волео. Био је радостан, лице му је светлело, али у очима је и даље имао израз туге.
На уласку у град он се наједном окрете према мени и рече: „Истина је! Шта све човек не може да постигне уз Божју помоћ… Мати Марија, мати Марија…“ Поновио је њено име неколико пута, а онда, надовезујући се на само њему познату мисао, поче да рецитује ове стихове:
„Видети све, све разумети,
знати све, све у себе примити,
очима својим гутати сваки облик и сваки цвет
сву земљу походити горућим кораком
све опазити, и свему дати нову плот.
„Ту је песму испевао један диван човек и изузетан песник, по имену Максимилијан Волошин. Волео је људе, помагао им, ишао путем светлости на начин који је само њему био познат. Бог је за њега представљао апстракцију и због тога је његов животни пут био веома кривудав, вечно се враћао на почетак пута. Да ли је икада стигао куда је намерио? Само Бог зна – али тај човек је имао добру душу и добар живот.
„Познавао сам га, било је то око 1925. године. Но та времена су била за њега веома тешка, много се колебао.
„Мати Марија је била проста Рускиња, а он познати песник. Ишли су обоје према истом циљу, али како су различити били њихови путеви! Господе, смилуј се на нас!“
И тако дођосмо до куће у којој је становао.
Забележио К.С.
 
 

 
 

2 коментар(а)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *