НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ЉУДА
 
У мојој породици поштовала се црква и вера, али само површно, без дубљег размишљања. Црква постоји, да, али због чега? Ради кога? О томе нисмо размишљали.
Мој отац је био скептик, помало се шалио на рачун цркве и њених обреда, а свештенике називао „дугокосима.“
Моја мајка је имала обичај да сврати у цркву на Божић и Васкрс, као и када би се догодила нека несрећа. Одлазила је на сахране и парастосе пријатељима и члановима породице. Ретко ме је водила у цркву (тако се то тада радило и такав је био ред), али ме је ипак код куће научила „Оче наш“ и „Богородице Дјево.“ Увек ми је говорила да треба да се молим за маму и тату. То је било једино што сам знала о вери све до своје петнаесте године.
Похађала сам школу у коју су ишла деца из различитих средина: деца радника као и деца образованих родитеља. Као и свуда, привлачиле су нас савремене ствари и кретања, док смо са ниподаштавањем гледали на прошлост и на све од „пре рата.“ Деца су исмевала свештенике и монахе, а ја нисам била изузетак. Тада сам се спријатељила са једном девојчицом по имену Соња. Врло брзо смо постале нераздвојне пријатељице.
Једном, за време летњег распуста, нисмо имале шта да радимо, па смо одлучиле да одемо у оближњу цркву да видимо шта се тамо дешава. Био је 19. август, празник Преображења Господњег. Нисмо знале ни шта је то. Пробиле смо се напред да боље видимо. Ништа нисмо разумеле, али нам се много допало. Служба нас је привлачила и некако нас уздигла, те смо се осећале лагано и радосно. Остале смо до краја.
Када смо изашле из цркве, Соња ми рече: „Људа, баш се лепо осећам!“ Касније смо често одлазиле у ту цркву. Соња се чак упознала са неким од парохијана и разговарала са њима. Отишла је на исповест, а затим ме убедила да се и ја исповедим.
Припремила сам се да упознам свештеника са својим начином размишљања, својим идејама и расположењима. Исповедао ме је један високи и мршави свештеник. Клекла сам пред икону, а онда га погледала и видела да је доста млад. Из неког разлога одједном ми би веома непријатно, и ја заборавих шта сам хтела да му испричам. Чекао је. Ћутали смо обоје неко време, а онда ме он упита, благо и љубазно: „Због чега си дошла?“ Почех да му причам о себи, а затим о Соњи. Онда стадох да му набрајам шта ми се у цркви допада, а шта не. На крају сам му рекла да ми се црквене службе чине врло компликованим и да ништа не разумем.
Свештеник ме је слушао и није ме прекидао, на чему сам му била веома захвална. Када сам завршила, питао ме је да ли знам шта је вера и шта је циљ човековог живота. Пошто сам на већину његових питања ћутала, не знајући шта да кажем, он ми је сам давао одговоре. Говорио ми је о молитви, о греху, о љубави према ближњима и о свему што је добро. Питао ме је да ли ме нешто мучи или брине. Слегла сам раменима и рекла му да ме ништа не мучи и ништа не брине.
Тада он рече: „Упознаћу те са једном добром и пријатном особом која ће ти помоћи да научиш мало више о Православној вери. Дружи се са њом. Она ће ти помоћи да неке ствари разумеш и објасниш. После тога ћеш приступити светој тајни исповести, која чисти душу од свакога зла и греха. Али, мораш прво да научиш неке ствари.“ Дао ми је благослов, али ми није прочитао разрешну молитву, објаснивши ми да нисам била спремна за исповест.
Док је трајала служба, све време сам се питала, са ким то свештеник има намеру да ме упозна? Бојала сам се да није нека „бабушка“ која ће ме давити са придикама о понашању данашње омладине.
На крају ме свештеник, отац Арсније упозна са Наталијом Петровном. Имала је тада двадесет четири године. Веома сам јој захвална, јер је у мене уложила веома много свог времена и енергије. Могу заиста да кажем да је од мене направила искрену верницу и помогла ми да сазнам многе ствари. Увек сам је ословљавала пуним именом, Наталија Петровна. Тек пре десет година сам се усудила да је од милоште назовем – Наташа.
Шест месеци пошто сам се упознала са Наталијом Петровном отишла сам на исповест оцу Арсенију, сада већ схватајући значај и неопходност ове свете тајне.
Слушала сам његове проповеди, одлазила на предавања, учествовала у духовним разговорима и читала духовне књиге које ми је препоручивала Наталија Петровна. Пролазиле су године, и ја сам научила много о цркви о њеним службама. Усвојила сам један другачији начин мишљења и понашања. Постала сам, како ми се тада чинило, права Хришћанка.
Родитељи су ми се смејали првих неколико година. Сматрали су моје одлажење у цркву бескорисном, но ипак безопасном детињаријом. Тата се, као и увек, према свему томе односио са ниподаштавањем, причао је вицеве о свештеницима и манастирима и често је цитирао Волтерове мисли о религији.
Касније је било још горе. Забрањивали су ми да постим, ометали ме када сам покушавала да се молим. Једног дана је моја мајка отишла у цркву са намером да разговара са оцем Арсенијем. Није ми ништа рекла о својој намери. Чекала је да се заврши служба, но тек је следећег дана, после службе, успела да дође до њега.
Када сам угледала мајку у цркви, веома сам се забринула и очекивала да ће се нешто непријатно десити, али Наталија Петровна ми шапну: „Не брини. Само се уздај у Бога.“ После њеног разговора није више било увредљивих коментара код куће, а моја мајка је почела редовно да одлази у цркву.
Тако смо мајка и ја постале духовна деца оца Арсенија. Тата нам се није више смејао, верујем да су мама и он разговарали о томе. Смирио се и прихватио ново стање у кући. Тата је био веома добар и поштен човек, изузетно образован и интелигентан, али није имао своје мишљење, већ се ослањао на мишљење моје мајке коју је безусловно волео. Чак је и дошао неколико пута у цркву да поразговара са оцем Арсенијем.
Вера је дала смисао мом животу. Захваљујући вери, живот ми је миран и срећан, упркос великим искушењима која сам имала.
Нисам била миљеница оца Арсенија, но нисам била ништа мање омиљена од остале његове духовне деце. Он нас је све подједнако волео. Ипак, некима од нас је било дато да могу више да дају својој Цркви, него осталима. Ја сам била од оних који су примали: цркви сам пришла да бих добила утеху, духовну поуку и савет, као и да се напојим са извора живе воде. Црква ми је много дала, много сам научила и схватила, али увек ми је била потребна помоћ, савет, руковођење, морала сам увек да се ослањам на некога ко је јачи и зрелији од мене у вери. Бог се постарао да се увек неко такав нађе у мојој близини.
Крајем двадесетих година отац Арсеније ме је благословио и рекао ми: „Људа! Бог ти је много дао, имаш много успеха у животу, али у питањима вере, биће ти увек потребан неко да те води.“ Тада ме је упознао са једном женом која ми је била ослонац у вери читавог живота.

3 коментар(а)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *