Отац Арсеније је рођен у Москви 1893. године. По завршеној гимназији 1911, уписао је Историјско-филолошки факултет на Краљевском Универзитету у Москви. Услед краће болести која га је задесила 1916. године, стекао је универзитетску диплому тек 1917. Још као студент написао је и издао своје прве радове на тему старе руске уметности и архитектуре. Затим је, у потрази за духовним животом отишао у манастир Оптину пустињу у коме је добио благослов да се замонаши. Могуће је да је у Оптини пустињи и примио монашки постриг. Када је 1919. године рукоположен за јеромонаха, додељена му је парохија у једној од московских цркава. С обзиром да монасима није било дозвољено да служе у парохијама, за ову службу је добио посебну дозволу од тадашњег патријарха московског, господина Тихона.
Крајем 1921. године, када је дотадашњи старешина Храма, отац Павел, премештен у други град, а потом и ухапшен, отац Арсеније је ступио на његово место старешине храма. За осам година службовања у тој парохији, окупио је око себе велико братство Православних хришћана и постао њихов вољени пастир и исповедник.
Отац Арсеније је први пут ухапшен 1927. године. Тада је послат у изгнанство на север земље. Две године касније, када му је дозвољен повратак из изгнанства, имао је забрану кретања и није смео да се приближи Москви у кругу од 100 км. Тада је почео да служи у градићу недалеко од Москве, но убрзо после тога, поново бива хапшен 1931. Овога пута је изгнан у вологдску област на пет година. По истеку овог рока, поново је ухапшен, осуђен на годину дана затвора и опет протеран и изгнанство.
Пошто је одслужио шест година у логору, дозвољено му је да се настани у архангелској, а затим у владимирској области. Било му је строго забрањено да служи у било ком храму, тако да је богослужења обављао код куће. У овом периоду је неколико пута у тајности путовао у Москву, где би се састајао са епископом Атанасијем (Сахаровим). Такође би присуствовао рукоположењу своје духовне деце у свештенички чин. Отац Арсеније се тајно дописивао са свом својом духовном децом и на тај начин одржавао везу са њима.
Године 1939. поново је послат у Сибир, а одатле у логор на Уралу. Крајем 1940. обрео се у уралском затвореничком логору. У марту 1941. пребачен је на принудни рад, такође у уралској области. Тада је скоро сасвим престала његова преписка са духовном децом, а када је исте године послат у логор “специјалног режима“, који је уједно био и најстрожија врста логора у тадашњем Совјетском Савезу, онемогућена му је било каква веза са спољним светом. Читавих петнаест година се о њему ништа није знало, а његови пријатељи и духовна деца су били уверени да је отац Арсеније страдао негде на стратиштима логора. Добро се знало да из логора “специјалног“ режима скоро нико није излазио жив.
Отац Арсеније је с Божјом помоћи успео да преживи логор, из кога је ослобођен тек 1958. године, када се настанио у Ростову, у дому своје духовне кћери Надежде Петровне.
Отац Арсеније се упокојио 1975. године. Сахрањен је на ростовском гробљу. На његовој надгробној плочи стоји једноставан натпис:
Отац Арсеније
1894 – 1975
I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!
Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’
Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?
Postovani,
Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
Da li mozete da mi pojasnite?
Pozdrav,
Zoran
Драги брате, постојао је.