НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
БЕЛЕШКЕ ЖЕНЕ ПО ИМЕНУ ТАТЈАНА
 
Соба коју је Надежда Петровна дала оцу Арсенију била је веома пространа. Прозори су се отварали према дворишту, где су расле јабуке и трешње. Суседни врт се није видео с прозора, само се мали његов део назирао кроз оголеле делове жбунова.
Рано ујутру тамно-црвени петао би узлетео на ограду и почео одважно да кукуриче. Отац Арсеније би тада устајао на јутарњу молитву. Затим би поново легао у кревет, до седам сати када би почињао да служи. Служба је трајала до девет. Ако би се неко од његове духовне деце затекао у кући и они би се у то време молили са њим. Понекад би им се придруживала и Надежда Петровна. После службе, разговарао би са онима који су му дошли у посету, или би писао писма, а понекад би их диктирао, кад се не би добро осећао. Много је читао, нарочито о уметности и писао је чланке.
Много људи га је посећивало.
Вера Даниловна је била један од редовних посетилаца. Висока, беле косе и озбиљна, деловала је недостижно, но уствари је била веома блага. Она је била можда најближи пријатељ оцу Арсенију и једна од првих његових духовних чада. По занимању је била лекар и скоро сви смо били њени пацијенти. Оцу Арсенију су долазиле још две лекарке, Људмила и Јулија, које су биле приближно истих година.
Оцу Арсенију је долазила и једна веома лепа жена по имену Ирина, такође лекарка. Имала је око 45 – 50 година. Долазила је с мужем и децом. И она се старала о здрављу оца Арсенија и понекад би успела да га наговори да проведе неколико дана на клиници у Москви. Отац Арсеније би се увек противио одласку у болницу, али притисак на њега је био велики и морао је да попусти. У тим приликама Надежда Петровна би му спаковала ствари и заједно са лекарком „изгурала“ оца Арсенија из куће. Отац Арсеније би увек говорио: „Ја сам потпуно здрав, ви само умишљате…“
Ирина је била изузетна особа: блага и необично добра. Нико за њу не би рекао да је чувена докторка, професор на универзитетској катедри. Није ми позната њена прича, међутим, било је јасно да је отац Арсеније веома цени.
Сећам се и посета инжењера Сазикова, згодног и лепо одевеног, који је напросто обожавао оца Арсенија. Волео је да шета по врту са њим и да разговара. Сазиков беше духовит, паметан и наизглед ведар; ипак, у његовим смеђим очима крила се туга. Често је долазио. За време једне посете разговарао је са мном. Испричао ми је тада да је провео неколико година у логору са оцем Арсенијем као криминалац, окорели крадљивац.
То ме је веома изненадило и ја рекох: „Ви се вероватно шалите“, но Сазиков ми сасвим озбиљно одговори: „Не шалим се. Ја сам бивши криминалац. Отац Арсеније ме је извео из света криминала.“ Сазиков је изгледао потпуно везан за своју веру и свој посао. О њему ништа друго нисам знала. Отац Арсеније нас је научио да никада никога не испитујемо. Четири године после првог сусрета, случајно сам срела Сазикова у Москви и од тада је он радо виђен гост у нашој породици и у нашем дому. Приликом првог сусрета је мени и мом супругу испричао своју животну причу.
Сећам се још једног посетиоца, човека седе косе и снажног лица. Имао је војнички став и проницљив поглед. Отишао је право к оцу Арсенију, а све нас који смо били окупљени код Надежде Петровне без речи поздравио.
Отац Арсеније је примао свакога срдачно и са радошћу, но овог човека је поздравио са посебном топлином и усрдношћу. Нисмо знали ко је он, и наравно – нисмо ни питали.
Једног дана отац Арсеније ме позва себи и рече: „Ово је Иван Александрович Абросимов. Упознајте се. Када умрем, немојте га оставити самог.“
Почех одмах да се противим овим речима, но отац Арсеније још једном јасно и разговетно понови: „Немојте га оставити! Иване Александровичу, будите пријатељ са Татјаном, будите јој добар пријатељ. Када ја одем, нађите другог свештеника.“
Тако смо се упознали са Иваном Александровичем.
Код оца Арсенија је често долазио Аљоша, студент из логора. Не морам о њему посебно да причам. Ми га сада знамо као оца Алексеја који служи и ради у парохији у којој је некада служио отац Арсеније.
Ипак, не могу да одолим, а да не напишем нешто и о њему, нашем оцу Алексеју.
Док је отац Арсеније још био жив, весели, пријатни, плавооки Аљоша био је његов ослонац и нада. Аљоша је био благ и доброг срца, увек осетљив на страдања других. Био је са свима љубазан; добро је познавао службе и увек се веома усрдно молио. Ко би могао да помисли да ће једног дана Алексеј постати духовни отац многима од нас?
Сећам се како су се Сазиков и Абросимов срели код оца Арсенија; сећам се и како су се њих двојица срели са Алексејем. Поздравили су се на онај посебан начин који је могућ само када међу људима постоје дубоке везе, много дубље од обичног пријатељства; нисам сигурна да тако изгледа сусрет чак и међу рођеном браћом која љубе један другог. Сазиков и Абросимов су много волели Алексејевог синчића, Пећу, кога су засипали играчкама и другим поклонима.
Код оца Арсенија су долазили земљорадници, писци, песници, машинбравари. Долазиле су старе, образоване жене, а једном и неки стари научник са женом из Лењинграда. Долазио би понекад и стари, болесни владика Јона, који је био у пензији, но врло бистрог ума и памћења. Одлично је познавао службе, а његова специјалност је била Историја цркве.
Долазило је много људи и немогуће је писати о сваком понаособ, али не смем да заборавим Надежду Петровну која је многима од нас помогла, избављала нас из разних неприлика и водила рачуна о нама у време када је отац Арсеније био у логору.
Карактер Надежде Петровне био је плах и ватрен и она је увек била у послу. Једном сам је посматрала док је разговарала са једном од духовних кћери оца Арсенија. Не сећам се о чему су разговарале, али добро памтим руке Надежде Петровне. Час би савила своју кошчату руку у песницу, час би лупкала прстима по наслону од фотеље; затим би исцртавала измишљене кругове по столу, играла се са ивицом столњака – било је очигледно да су нерви и мишићи на њеној руци у директној вези са њеним мислима. Као да је покушавала покретима руке да слушаоцу објасни шта хоће да каже и да га убеди у нешто важно. Када је разговор достигао врхунац, њене руке су преносиле снагу њених мисли, ватреност душе. Нисам чула њене речи, али сам разумела о чему се разговор води и колико је то за њу важно. Понекад би подигла руке к небу: ово је обично значило да је њен саговорник не разуме, затим би јој се руке постепено смиривале, да би на крају починуле на наслону фотеље, што је, опет, значило да је Надежда Петровна успела да убеди свог сабеседника.
Људи су долазили и одлазили, писали писма и добијали одговоре. По одласку, са собом би понели мир, веру, наду у нешто боље и делић душе самог оца Арсенија. Често сам примећивала да је и отац Арсеније добијао понешто од сваког посетиоца и да је с нестрпљењем свакога очекивао да поново дође.
„Сваки човек на кога наиђеш обогаћује те, доноси ти мало светлости и радости. Чак и ако ти донесе само свој бол, открићеш у свему вољу Божју. Када видиш да се тај човек помирио са својим болом, и ти се радујеш заједно с њим. Ипак, нека од мојих духовних чада ми обнављају снагу сваки пут када дођу. Они су моја светлост и моја радост!“
Често сам се молила заједно са оцем Арсенијем. Стајали бисмо у полумрачној соби. Пред иконама на зиду би треперела кандила. Отац Арсеније би служио. Читао је молитве веома разговетно, тако да је свака реч била разумљива. Био је потпуно погружен у молитву, а ја, тек сишла с воза, још увек осећајући у себи вреву спољњег света, полако сам му се прикључивала, заборављајући на све око себе. Видела сам само иконе на зидовима и чула речи молитве. Негде дубоко у мени засијала би светлост заједничког учешћа у великој тајни служења Богу.
Отац Арсеније би коленопреклоно читао свештеничке молитве. Мир и тишина уселили би се у душу онога који се молио заједно са њим и који би и сам почео да моли Господа да му се смилује, да му дарује опроштај грехова и да услиши његове прозбе. За онога који се молио са оцем Арсенијем соба би престала да постоји, нашао би се у сред цркве, међу кандилима и светим ликовима Казањске и Владимирске Мајке Божје које благим погледима милују верника – покајника, док га отац Арсеније води у топлој и светлоносној молитви. За све нас је заједничка молитва са оцем Арсенијем представљала велику радост.
Ова сећања су забележена руком Т.П. која је упознала оца Арсенија 1959. године и која каже да нема довољно речи којима би исказала све што би хтела о оцу Арсенију.
 
 

 
 

3 коментар(а)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *