ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник
НА КРОВУ
Живот је у то време био тежак, пун изненадних опасности и страхова који су непрестано угрожавали наш живот, физички и духовни. Но, Бог и Мајка Божја су нам били милостиви у тренуцима непосредне опасности и никада нам нису ускраћивали Своју помоћ. Сваки пут када бих се удаљила са пута Господњег, Он би ми послао некога ко ми је помагао да се вратим на прави пут и учио ме да избегавам грешке и странпутице. Увек бих у тренуцима животне опасности призивала Име Божје и Он би ми увек слао помоћ. Много пута у животу сам се уверила да је једини истински спас у молитви, искреној молитви, а молитва Мајци Божјој ми је увек била најспасоноснија заштита и најпоузданије избављење од свакога зла, духовног и телесног.
Желела бих да вам испричам нешто о снази молитве коју је имао наш духовни отац и о једном догађају који је оставио велики утисак на нас.
У Москви је владала глад. Добијали смо купоне за осмину векне хлеба дневно, а хлеб који би нам давали био је плеснив. По дућанима није било ничега: ни кромпира, ни житарица, ни купуса, а уље и маслац нисмо видели месецима. Рубља није имала никакву вредност; сељаци су продавали храну искључиво за робу. „Цена“ им је била баснословна. Према грађанству су се односили као према душманима, и ми смо буквално морали да их молимо да нам дају векну хлеба или врећицу кромпира за златан ланац или крзнени капут. Били смо гладни, смрзавали смо се и живели смо у вечитом страху.
Саша, Каћа и ја одлучисмо да замолимо нашег духовника, оца Михаила, за благослов да идемо у село по храну. Многи су тада ишли у село са својим стварима и враћали се са храном. Отац Михаило нас је пажљиво саслушао, са негодовањем вртео главом, затим стао пред икону Богородице пред којом се дуго молио. На крају, кад је завршио молитву, рече нам: „Стављам вас у заштиту наше Заступнице, Мајке Божје. Свака од вас нека понесе иконицу на пут. Молите се све време пута. Богомајка и Свети Георгије ће вас сачувати. Биће тешко. Ја ћу се одавде молити за вас.“ Затим рече, као за себе: „Мајко Божја! Угодниче Божији, св. Георгије! Помози, сачувај их и заштити од сваке опасности, страха и хуле.“ Даде нам благослов и заћута.
Као да је заборавио на нас, отац Михаил се поново окрете иконама и настави да се моли.
И тако смо нас три кренуле на пут. Запитале смо се међусобно, зашто је отац Михаил рекао да ће нас на путу чувати Св. Георгије. Било смо младе, живот нам се чинио веома једноставним и нисмо се ничега бојале. Наравно, о животу нисмо знале скоро ништа. Увек смо живеле у граду, родитељи су нам били школовани и нисмо познавали никога са села. Све три смо студирале на факултету, а везивала нас је Црква. Наши родитељи се нису слагали са тиме да идемо на село, али смо на крају ипак отишле. Из Москве смо отпутовале стојећи између вагона воза. Био је крај септембра.
Успеле смо да набавимо вреће од око петнаест килограма брашна и тридесет килограма пшенице. Све смо саме носиле, мада су вреће биле веома тешке. Није нам било лако, али биле смо тако срећне. Набавиле смо храну! Како ће се обрадовати наши родитељи! Међутим, воз се изненада заустави негде подалеко од Москве. Знало се да свуда по околини патролирају „анти-профитерске“ јединице које одузимају људима храну коју су набавили са села. Нису пуштали народ у возове. Железница је у то време била резервисана само за војску.
Свуда око нас су били људи болесни од тифуса, гладни. Било је ужасно. Воз се није помакао три дана. За то време смо јеле млади лук и жвакале сирову пшеницу. И данас осећам тај укус у устима. Треће ноћи у станицу уђе дугачак воз. Пронесе се глас да је то војни воз који иде за Москву. Ујутру се врата од вагона отворише и војници поскакаше из воза да замене оно што су имали код себе за храну: јабуке, цвеклу или лук. Хтеле смо да их питамо да ли можемо да се укрцамо на њихов воз, но било нас је страх. Жене које су биле са нама рекоше нам да је опасно возити се са војницима. Од њих смо чуле ужасне приче. Говориле су још и да су белоармејци пробили фронт и да сада напредују ка нама, да банде дезертера пљачкају и силују све живо по околини, а чуле су и како је у близини избила епидемија колере. Слушајући их, чинило нам се да нам нема спаса и да је све изгубљено. Тада смо се сетиле речи нашег оца Михаила. Вагони су били пуни војника, коња и артиљеријског оружја. Војници су седели свуда: по седиштима, лежајима, по поду и у ходнику, пушили су и грицкали семенке и добацивали женама на перону: „Ехеј, хајде с нама, повешћемо вас! Ускоро полазимо!“ Било нас је веома страх. Неке жене се ипак одлучише да пођу са њима. Војници им помогоше да унесу своје торбе и завежљаје у воз, добацујући и смејући се све време. Последња вест је гласила да се до даљњег обустављају сви возови за Москву. Нас три покушавамо да на брзину одлучимо шта нам ваља чинити. Људи су већ почели да се пењу на кровове вагона. Кровови су пуни људи. Из вагона допире смех и свирка хармонике. Кажу да тај воз путује са Серпуков.
Једна група жена, међу којима смо и нас три, одлучује да се попне на кров воза, јер другог начина да се оде одатле нема. Тешком муком смо успеле да се попнемо на кров. Помагале смо једна другој и вукле претешке вреће са намирницама. Било нам је веома вруће. Некако смо успеле да се сместимо на металном крову једног од вагона.
Стадох да се молим Мајци Божјој, покушавајући да се неприметно прекрстим, Саша и Каћа такође. Свуда по крову су људи и жене. Из локомотиве куља дим који нас штипа за очи и за нос, јер ложе дрва. Уто воз стаде најпре да се дрмуса, као да не зна да ли да пође напред или назад. Коначно ипак полако крећемо. Воз се захуктава и почиње да иде све брже.
Пролазимо кроз неку станицу са које људи очајнички покушавају да се баце на наш воз. Већина не успева. Ево нас где пролазимо кроз ненасељену степу чију увелу траву пресеца једна једина пруга.
Повремено из локомотиве груне густ црни дим који нас засипа чађу, а по нама падају варнице, које нас пеку по лицу и рукама и које праве рупе по нашим торбама. Покушавамо да отресемо варнице са себе, да их отерамо као муве. Отресамо их са себе и једна са друге. Осећам мир, чак и заборављам на молитву. Посмартам степу и кровове вагона начичкане људима. Саша не престаје да се моли, лице јој је озбиљно, а усне јој се једва приметно мичу. Угледајући се на њу, молимо се Каћа и ја. То нам даје сигурност. Саша нам даје знак да легнемо тако да нам се главе додирују. Тако и учинисмо, а она поче да изговара речи Акатиста Пресветој Богородици Владимирској који је знала напамет. Нико је не чује, јер воз страшно тандрче, сваки вагон за себе. Саша се непрекидно моли: „Мати Божја, под покров Твој прибегавамо, у Тебе се надамо и Тобом хвалимо. Огради и спаси нас беспомоћне од сваке беде, не остави нас и Твојом нас милошћу покриј. У Твоје руке предајемо себе, јер си нам ти једино спасење и нада наша.“
Осећам, при свакој речи молитве, да нисмо саме, већ да је са нама Мајка Божја и да ће нас Она сачувати.
Врућина је велика и са муком успевамо да са себе стресемо варнице, а да се истовремено држимо за кров воза. Вреће непрестано клизе и морамо да их чврсто држимо и вучемо ка себи да не би спале са воза. Воз повремено стаје у станици да би војници натоварили дрва. Када се локомотива напуни водом, полазимо. Пролазимо ту и тамо поред неке брвнаре или сеоцета, али углавном се све време возимо кроз суву степу. Возили смо се тако неко време, а онда је воз наједном стао. Људи почеше да искачу из воза и да о нечему расправљају. Иако се воз не помера, и даље лежимо на крову. Мало је свежије, пошто је сунце већ на заласку, али сада почиње да нас мучи жеђ. Врата вагона се отварају, војници излазе напоље и одлазе у жбуње. Смеју се и псују. Одједном, један од њих рече: „Хајдемо горе где су жене! Види шта их има по крововима!“
Њихово расположење се одједном промени. Вагони се испразнише, а војници стадоше да се пењу на кровове.
„Господе, Боже мој! Шта сада?“ помислих. Неки војници већ су били на крову, а за њима почеше да се појављују и други. Чује се плач и кукњава: „Шта то радиш, несрећниче! Могу мајка да ти будем!“
„Немојте ми само узимати храну, деца су ми гладна и чекају ме да им донесем…“
„Не занима нас храна! Добро нас хране у војсци!“
По крову се разлеже бат војничких цокула. Премрле смо од страха. Нека жена хистерично плаче и кука, неке скачу с крова на ледину и наравно, озлеђују се. На нашем крову још нема војника, но изненада се појављује неколико њих. Молим се Мајци Божјој, моли се и плаче Каћа поред мене, а Саша само сева очима. Знам нашу Сашењку, никад им се неће дати. Лице јој је пркосно, али знам да се из све снаге моли. Сетих се речи оца Михаила пред пут, знам да много може молитва духовника, а сетих се и како нам је споменуо светог Георгија. Обраћам се и њему са молитвом да нам буде у помоћи. Уздам се у Сашину молитву. Озбиљна је и мирна и наставља да лежи, док смо се нас две усправиле и селе. Један војник обилази неке жене и иде према нама. Има високе јагодице и ћелав је, а у његовим искошеним очима нема ни трага од било каквог осећања или мисли. Хвата ме за руку и вуче доле. „Лези и нећу ти ништа!“
Гурам га од себе и успевам да се неколико пута прекрстим, све време га гледајући у очи. Добро је, изгледа, расположен, па му је то смешно. У међувремену, неке жене се и даље опиру, а неке су се предале. Врло је бучно. Много је војника, добро се проводе, све им је ово веома забавно. Њихов пук се храбро борио и сада су добили отпуст, иду на заслужени одмор. На фронту су гледали смрт у очи, били изложени небројеним опасностима, а сада вероватно мисле да имају права на све. Отпор који им жене пружају само им још више распаљује ниске страсти. Навикли су, пролазећи кроз села, да силују све што им падне под руку, нарочито устрашене жене, које се отимају. Ово сам, закључила, наравно, тек када смо стигли у Москву.
Војник ми се опет приближи и ја коракнух уназад. „Пази!“ повика Каћа. „Близу си ивице!“
Окретох се и видех да више не могу назад. У том тренутку се на кров попе један морнар. На широким грудима му је морнарска мајица. Очи су му ужагрене. Креће се са толиком одлучношћу према мени и са таквим изразом гнева на лицу, да ме спопада ужас. То лице ми остаје урезано у памћењу за сва времена. Немам куд: један је испред мене, други ми се приближава отпозади.
Морнар ме хвата за рамена, гура ме у страну и говори: „Смири се. За скакање са крова увек има времена. Причекај, сад ћу да рашчистим ствар.“
Прилази оном војнику, задаје му поприлично јак ударац у груди, уз повик: „Губи се одавде!“ Војник бежи и скаче у простор између вагона. Морнар прилази другом војнику који је легао преко неке жене и виче: „Шта радиш то, смрдљиви пацове! Срамотиш совјетску армију!“
Војник се диже, псујући покушава да удари морнара, но овај му одвали шамар. Војник поново замахну да га удари, а морнар потеже револвер и усмрти га једним хицем. Тело војника се откотрља на ледину.
„Другови!“ повика морнар. „Ми смо војници Револуције, овде смо да бранимо и штитимо совјетску власт! Ми смо за народ, и ми смо из народа! Шта радите? Срам вас било! Црвена Армија штити радничку класу, а ми се овде срамотимо. Ко силује, заслужује да буде стрељан на месту! Можда на крову неког другог воза седе наше супруге, сестре и мајке! А сад, ви који се сматрате комунистима – за мном!“
Војници се буне, неки покушавају и да га ударе, али сви силазе са крова. Окупљају се сви да расправе шта се догодило. Морнар држи говор, речит је и лепо се изражава. У почетку су неки војници почели да се буне и да потежу оружје, али побуна је брзо савладана, јер су уз морнара убрзо стали командујући официри и други војници. Све се убрзо стишало.
Жене нису силазиле са крова. Војници брзо закопаше мртвог друга и вратише се у вагоне. Морнар се поново попе на кров и позва нас: „Девојке, изволите доле у вагон – биће вам удобније.“ Саша устаде и рече нам: „Идемо.“
Воз је путовао читавих 48 сати. Војници су били добри према нама. Дали су нам да једемо чорбу од јечма и чај који је имао загорели укус. Морнар нам рече да се зове Јуриј[1]* Николаевич Туликов. Био је партијски комесар пука. Седео је поред нас, а Саша, која је иначе била веома ћутљива и тиха, није престајала да прича. Чинило ми се да није баш паметно што му прича о нама, о Цркви, о факултету, о нашем пријатељству. Испричала му је и како смо се молиле Мајци Божјој и светом Георгију да нас сачувају на путу. Морнар нас је слушао и није се смејао, нити нас критиковао.
Спавале смо у углу вагона. Разговарале смо и молиле се заједно, поготову Саша.
Два пута смо наилазили на барикаде, но војници су их оба пута успешно отклонили. Најзад стигосмо у Подолск. Била је то последња станица. Јуриј и још неки војници сместише нас у локални воз којим смо стигли у Москву.
Док смо се поздрављали, Јуриј нам рече на растанку: „Можда ћемо се негде поново срести! Живот је пун изненађења.“
Саша, наша тиха и повучена Саша, позната по умереним речима и понашању, стаде пред Јурија, загрли га око врата и рече му: „Нека те Бог сачува за добра дела. Само настави да помажеш људима. Нека Би Бог дао да увек имаш овако велико и добро срце.“ Дубоко му се поклонила. Овакво понашање није било својствено нашој Саши.
Наши родитељи су били пресрећни када су нас угледали. Чим смо се умиле и опрале, пожуриле смо код оца Михаила.
На вратима нас је дочекао отац Павел. „Баћушка зна да долазите, па ме је послао да отворим врата. Све ово време се молио за вас!“
Уђосмо у кућу. Отац Михаил скочи од радости кад нас угледа, загрли нас, даде свакој благослов, а затим се окрете иконама Пресвете Богородице и светог Георгија и отпоче да чита благодарну молитву. После тога смо му испричале наш доживљај. Док смо говориле, отац
Михаил се молио. На крају је рекао: „Благодарим Ти, Боже, због Твоје велике милости. Да нисте случајно заборавиле на морнара Јурија, који у себи носи искрицу вере. Молите се за њега. Једнога дана ћете се поново срести и тада ће бити потребно да ви њему помогнете.“
Од тада је прошло више од двадесет година. Поново је дошао рат, година је била 1943. Отац Михаил је страдао у логору, а наша љубљена Саша је такође умрла у изгнанству. За нас је растанак од оца Михаила био веома болан и тежак. Понекад би нам, преко пријатеља, стигло писамце од њега. Оца Михаила су ухапсили 1928. због „верске пропаганде.“ Посетила сам га неколико пута, а једном приликом провела месец дана у месту близу логора у коме је био затворен. Саша је, оставивши све, прешла да живи у место у које је касније изгнан.
Те године су биле пуне трагичних догађаја. Многи људи су изгубили живот. Било је тешко без оца Михаила, но он нас беше поверио духовној бризи оца Арсенија, који му је био духовни син и који је живео близу Москве.
Саша је умрла, а Каћа се још одавно удала. Остале смо у вези. Те ратне, 1943. године, радила сам као хирург у војној болници, понекад и по двадесет сати дневно. Недељама нисам успевала да одем кући. У цркву сам могла да свратим сам повремено. Молила сам се кад год сам могла.
У том ужасу рата, многе раније успомене су почеле да бледе и да се губе из сећања. Скоро сам сасвим заборавила на оно наше путешествије на крову војног вагона. У то ратно време радила сам као хирург у болници за више официре. Имала сам толико посла да нисам имала времена ни да погледам лице рањеника: обраћала сам пажњу само на рањени део тела.
Једне вечери унесоше неког пуковника чија је рана била под инфекцијом. Морала сам хитно да га оперишем исте ноћи. Операција је трајала четири сата, а за то време смо морали неколико пута да му дајемо крв. Када је операција напокон завршена, сви смо били исцрпљени, једва смо стајали на ногама. Заспала сам на столици, нисам се ни пресвукла. Спавала сам четири сата, а затим отишла да прегледам пуковника.
Опорављао се, али веома споро. Неколико пута је западао у кризу и много смо се намучили да би му спасли живот.
Двадесетог дана после операције дођох да га посетим. Био је врло слаб, блед и измучен, живе су му биле само очи. Погледао ме је и полако, с муком проговорио: „Машењка! Тако ме често посећујеш, а још ме ниси препознала!“
То ме је мало наљутило, и ја му одбрусих: „Ја за вас нисам Машењка, већ војни хирург.“ Било ми је непријатно што ме је тако ословио пред колегама који су пошли са мном у визиту.
Он се само осмехну и рече: „О, Машењка, а ја сам тебе, Каћу и Сашу добро запамтио и нисам вас заборавио!“
Прошлост ми наједном сину пред очима и ја повиках: „Јуриј!“ Стадох да га грлим. Лекари и сестре се неприметно повукоше.
Грлила сам га и плакала као мало дете. Затим погледах натпис изнад кревета где је стајало његово име: Јуриј Николаевич Туликов. Зар је могуће да нисам обратила пажњу на име болесника?
Очи су му сијале. „Иди, заврши визиту, па се врати.“
Редовно сам га после тога посећивала кад год бих имала времена. О свему смо разговарали. Прво што ме је питао било је да сам и даље при Цркви. Причала сам му о оцу Михаилу, о покојној Саши и о Каћи и њеној породици. Испричала сам му и за оца Арсенија који је тада већ био у логору.
И он је мени причао о себи. Живот му није био лак, но његова је душа увек била чиста и отворена. Сашине речи приликом растанка у возу су му се утиснуле у памћење и никада их није заборавио. Помогле су му да упозна веру и да се према људима односи са пажњом и добром вољом.
„Када је почео рат, већ сам био стекао чин пуковника, али тада су ме послали у логор. Тамо сам сретао разне људе, добре и зле, али од свих најбоље памтим једнога који се према људима односио са таквом добротом, благошћу и топлином, да су га сви волели, чак и криминалци. Он ме је привео к Богу. Звао се Глеб. Умро је у логору 1941., а мене су ослободили исте године у августу и поново послали на фронт. Морао сам поново да зарадим чин пуковника. Командовао сам једном дивизијом док нисам рањен. Кад оздравим, опет ћу у рат. Био сам до сада у многим ратовима – у Шпанском рату, Финском и сада у Отаџбинском.
Јуриј и ја смо се растали као најбољи пријатељи. Дуго смо се дописивали, све до краја рата. Када се 1948. године са породицом преселио у Москву, често смо се посећивали. Сада је у пензији, живи на својој даћи у близини Москве, окружен унуцима. И сада се виђамо, најчешће у Троицко-Сергијевском манастиру у Загорску. Како су чудни путеви Твоји, Господе! Отац Михаил је био у праву оне далеке 1920. године, када је рекао да ћемо се поново срести. Много може молитва Богу, а још више молитва духовника за своју децу. Милостива је Мајка Божја према нама грешницима. Својим топлим молитвама Богу и Мајци Божјој, отац Михаил нас је сачувао од смрти и од греха, а кроз нас, привео вери и морнара Јурија. Пресвета Богородице, спаси нас!
Преписано из белешки М.Н.А.
НАПОМЕНЕ:
I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!
Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’
Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?
Postovani,
Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
Da li mozete da mi pojasnite?
Pozdrav,
Zoran
Драги брате, постојао је.