ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
МИХАИЛ
 
После вечерње прозивке, пошто је установљено да су сви затвореници на броју, закључавали би их у бараке. Пре спавања могли су мало да поразговарају, да поделе утиске о животу у логору, да играју домине или да само леже на постељама и да се сећају прошлости. Чак и два сата након што би барака била закључана, могао се чути разговор; затим би гласови полако замирали и бараком би завладала тишина.
Пошто су врата бараке закључана, отац Арсеније је дуго стајао у молитви поред свог лежаја, затим је легао и наставио да се моли. Напокон је заспао. Сан му никада није био превише дубок. Негде око један по поноћи осети како га неко дрма. Скочи из сна и виде непознатог човека како му шапуће:
„Дођите! Мој сусед је на самрти и зове вас!“
На сасвим другом крају бараке један човек је заиста умирао. Лежао је на леђима и тешко, испрекидано дисао. Очи су му биле неприродно разрогачене. „Опростите ми, молим вас!“ рече оцу Арсенију. „Потребни сте ми. Ја умирем…“ Затим нагло, скоро заповеднички, рече: „Седите!“
Отац Арсеније седе поред њега на лежај. Сијалица која је светлела између редова лежаја бацала је слабу светлост на лице умирућег које беше сво прекривено крупним грашкама зноја. Коса му је била сва мокра, а усне чврсто стиснуте. Био је исцрпљен, умирао је, но његове очи, попут две ужарене бакље, гледале су живо у оца Арсенија. У тим је очима живео, пламтео и као речна бујица протицао читав живот овог човека. Напуштао је овај свет, много је пропатио, био је преморен, но желео је да пред Господа изнесе свој живот.
„Молим вас, чујте сада моју исповест. Опростите ми грешном. Ја сам монах, тајни монах.“ Затвореници који лежаху у непосредној близини устадоше и потражише друго место за спавање. Било им је јасно да човек умире. Људи су, чак и у логору, увиђали да према умирућима ваља бити бар мало снисходљив и попустљив. Отац Арсеније се приклони к монаху, поправи подерано ћебе којим овај беше покривен и положи руку на његову главу, шапатом изговарајући молитву пре исповести. Сабравши своје духовне снаге, припреми се да саслуша исповест монаха.
„Срце ми отказује“, рече човек, чије монашко име беше Михаил и поче да се исповеда.
Сагнувши се, скоро лицем уз лице са умирућим човеком, отац Арсеније је слушао скоро нечујно шапутање и гледао Михаила у очи. Каткад би шапат утихнуо и чуло се само шиштање, јер би се Михаил тада напрезао да удахне. Каткад би сасвим заћутао, чинило би се да га је душа напустила, но очима је и даље живо гледао оца Арсенија, који је у њима видео све што се болесник мучио да каже.
Многе је исповести отац Арсеније слушао од људи на самртној постељи, и увек би га свака исповест дубоко потресла, но сада, слушајући Михаилову исповест, јасно је видео да је пред њим човек необично великог духовног живота. Пред њим је умирао молитвеник, подвижник који је сав свој живот посветио Богу и ближњима. Умирао је праведник и отац Арсеније спозна да је он, јеромонах Арсеније недостојан да целива крајичак одеће монаха Михаила, да је ништаван у поређењу са њим.
Михаилов шапат постаде све више испрекидан, али очи монаха су гореле, зрачиле светлошћу, биле су живе. И опет је отац Арсеније могао да види у тим очима све што је монах покушавао да каже.
Михаил је приликом исповести био строг према себи, није штедео себе. С времена на време би се чинило као да се његова душа већ раставила од тела на постељи, да говори о себи ван тела. Отац Арсеније увиде да је овосветски живот монаха Михаила, попут лађе натоварене свим његовим болима, бригама и патњама прошлим и садашњим, већ отпловио далеко од њега у далеки свет заборава и да је са њиме остало само оно најбитније, које је сада приносио Богу на суд. Пошто је одбацио све небитно, имао је сада да преда у руке свештеномонаха Арсенија све оно што је од значаја, а овај, влашћу којом га је оденуо Господ, имао је да га разреши и све му опрости.
У тих неколико минута што му беху преостали од живота, монах Михаил је морао све да принесе Господу, да призна сва своја сагрешења и да умије своју савест пре него што стане пред Божји суд.
Човек је умирао на начин на који су многи испуштали душе на рукама оца Арсенија. Но пред овом смрћу отац Арсеније је дрхтао, увидевши да му је Господ подарио велику милост допустивши му да саслуша исповест овог праведника.
Господ му је открио највеће Своје благо које је Он сам, са љубављу, однеговао. Открио му је до каквог савршенства човек може да се уздигне, човек који љуби Бога, који је понео „јарам и бреме“ Хришћанског живота и носио га до краја. Све је то отац Арсеније видео и слагао у своје срце.
Михаилова исповест на самрти је помогла оцу Арсенију да увиди како је, чак и под невероватно замршеним околностима савременог живота, у сред великих политичких промена, сложених међуљудских односа, озваниченог безбожништва, гажења сопствене вере, пада моралних вредности, сталне сумњичавости и недостатка духовног руковођења, човеку могуће да победи све препреке које стоје између њега и Бога.
Монах Михаил није дошао до Бога путем живота у неком манастиру или скиту, већ живећи у суровим условима, у најокрутнијем времену у историји, тешком борбом против сила зла и против насилног атеизма. На том свом путу скоро да га нико није водио нити помагао; упознао је, можда, два или три свештеника и провео је једну радосну годину познанства са владиком Фјодором, од кога је и примио монашки постриг; након тога је Михаил од њега добио два или три кратка писма. Највише од свега, ка Богопознању га је водила његова неуништива, пламена жеља да се приближи Богу.
„Да ли сам пошао правим путем, да ли сам ишао како ваља? Или сам гдегод скренуо с пута – не знам…“ говорио је Михаил.
Но отац Арсеније је знао да Михаил не само што није скренуо са пута који му је показао владика Фјодор, већ је тим путем стигао далеко, веома далеко, даље но што су отишли и сами његови духовни учитељи. Живот Михаилов је био борба за духовно и морално савршенство, све то у сред свакодневног живота овог времена и века. Отац Арсеније је видео да је Михаил добио ову битку, битку прса у прса са злом које га је са свих страна окруживало. Међу људима је у име Божје чинио добро, носећи у души речи апостолове које су гореле у њему као буктиња: „Носите бремена један другога и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6,2).
Отац Арсеније је схватао савршенство и величину Михаилову и увиђао сопствену ништавност. Молио се усрдно да му Бог подари снаге да олакша умирућем човеку последње тренутке живота. Осећао је немоћ, али у исто време и радост што је тако близу Михаила, и што му је Михаилова исповест открила чудесне путеве Божје, поучавајући га и усмеравајући на стазу најдубље вере.
А онда, наступи тренутак када Михаил предаде све што је носио на души оцу Арсенију, а преко овога, Господу. Он погледа упитно у оца Арсенија. Узевши бреме Михаилових грехова на своју свештеничку душу, отац Арсеније задрхта. И опет задрхта, видевши сопствену људску ништавност и немоћ. Пошто је изговорио разрешну молитву над Михаилом, најпре се заплака у себи, а потом, не могавши да се уздржи, зајеца пред човеком који је умирао.
Михаил подиже очи к њему, поглед му беше дубок. „Хвала вам!“ рече. Будите опет спокојни. Час Божје воље је наступио. Молите се за мене док сте у овом животу. Ваш животни пут је још увек дуг. Молим вас, узмите моју капу: у постави је зашивена цедуља са поруком за две особе. То су људи јаке вере, веома јаке. Ту су и њихове адресе. Кад изађете из логора, кад будете на слободи, дајте им поруку. Потребни сте им, а и они вама. Пришијте свој број на моју капу. Молите се Богу за монаха Михаила.“
Оцу Арсенију се чинило као да су за време исповести били сами у бараци. Сама барака, атмосфера и људи у њој, све је то било негде далеко, ишчезло у небиће. Стање у коме су осећали близину Божју, молитвено созерцавање и тиху унутрашњу повезаност обузело их је и узнело к Богу. Сваки бол, немир и све људско напустило их је; остао је само Господ Бог, коме је један од њих двојице одлазио, док је другоме било допуштено да види велику тајну: смрт, одлазак из овоземаљског живота.
Михаил стегну руку оцу Арсенију и стаде да се моли. Молио се са толиким усрђем, да је оставио за собом све овосветско, а отац Арсеније, чија душа беше у молитвеном сагласју са Михаиловом, такође остави све бриге и са страхопоштовањем, стаде послушно да прати Михаилову молитву.
Дође и тренутак смрти. У очима умирућег Михаила засија тиха, радосна светлост и он прошапута: „Не остави ме, Господе мој!“ Затим се усправи, испружи руке, скоро као да ће начинити корак напред и гласно понови два пута: „Господе! Господе!“
Затим, паде натраг на кревет. Рука која је стискала руку оца Арсенија сада се опусти; на лицу му се оцртавао спокој, но очи му беху и даље блиставе, гледајући радосно некуда горе… Оцу Арсенију се чинило као да сопственим очима види Михаилову душу како напушта тело.
Ганут, отац Арсеније припаде ка земљи и поче да се моли, али не за спас душе упокојеног, већ узносећи благодарност Богу, који га у Својој милости удостоји да својим очима види Невидиво, Несазнативо, Тајну над Тајнама: смрт праведника.
Отац Арсеније устаде и сагну се над телом. Михаилове очи и даље беху широм отворене и блиставе, но светлост се полако гасила. Очи му прекри једва видљива магла и оне се полако склопише; затим му преко лица пређе сенка, која даде читавом лицу величанствен, радостан и спокојан израз.
Отац Арсеније се и даље молио над телом покојног Михаила и, мада је само пре неколико минута видео његову смрт, није осећао због тога тугу, већ мир и унутрашњу радост. Упознао је праведника преко кога га је коснула Божја милост и слава.
Затим отац Арсеније са љубављу намести Михаилову одећу и начини земни поклон пред његовим телом. Опет и опет му је, попут муње, кроз ум пролетела мисао да је сам Бог Господ био овде и да је Он Сам примио Михаилову душу.
Почело је да свиће; ускоро ће сви бити будни. Отац Арсеније узе Михаилову капу, замени свој затворенички број са његовим и отиде затворенику чија је дужност била да пријављује мртве. Редар, најстарији међу криминалцима, затражи број умрлог и при том рече колико му је жао што је Михаил умро. Ускоро се врата бараке отворише и заточеници изиђоше напоље на прозивку. Испред бараке је стајало неколико надзорника. Редар им приђе и рече: „Имамо мртваца. Затвореник бр. 382.“
Један од надзорника уђе у бараку, погледа мртваца, преврну га ногом и оде. Кроз два сата, по тело дођоше саонице. Један од болничара немарно погледа леш, подиже му очни капак рукавицом и рече с гађењем: „“Носите га напоље. Брзо!“
Неколико лешева је већ било натоварено на саонице. Изнеше Михаила и бацише га преко осталих телеса. Кочијаш се намести и ослони ноге на смрзнута телеса. Било је веома тихо. Мраз је штипао. Снег је лагано падао и прекривао лица мртваца, затим се полако топио, па је изгледало као да мртви плачу. Испред бараке стајали су надзорници, болничар и отац Арсеније, који се у себи молио, са рукама скрштеним на грудима.
Саонице кренуше, и отац Арсеније се поклони и осени мртве знаком Крста. Затим уђе у бараку.
Кочијаш, грдно псујући, повуче узде, ошину коње и саонице се полако изгубише из вида.
Ова повест је записана према казивањима самог оца Арсенија 1960. Године 1966. расуте белешке је сакупио и средио јеромонах Андреј.
 
 

 
 

5 коментар(а)

  1. I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!

    • Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

  3. Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran