НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
У ИМЕ БОГА ЗАПОВЕДАМ ТИ: ПРЕСТАНИ!
 
Ево још једног догађаја који је Авсенков испричао, који је оставио на њега можда још дубљи утисак.
„Закључавању бараке увек је претходила прозивка. Све би нас истерали напоље. Морали бисмо да се постројимо у врсту и да чекамо прозивку. Температура је могла бити двадесет пет степени испод нуле, могла је да пљушти киша, комарци су могли да нас уједају без милости, али правило се никада није мењало: сви су безусловно морали да изађу напоље на пребројавање.
„Те вечери смо сви, као и увек, пожурили у врсту испред бараке. Било је веома хладно, али морали су да нас преброје два пута: један затвореник је недостајао. Смрзавали смо се, а надзорнике је обузео гнев. Почели су да нас пребројавају по трећи пут, кад из бараке одједном истрча младић од својих 25 година и покуша да на брзину пронађе своје место у врсти. Није имао времена да стане у ред, јер су се надзорници истом бацили на њега и стали да га шутирају. Младић покуша да објасни зашто је закаснио, но надзорници су га немилосрдно ударали. У свима нама је кључао гнев, али нико се није усудио да изусти реч.
„Стајао сам у врсти поред оца Арсенија и наједном га видео како излази из врсте, осењује се знаком Крста, затим како крстообразно благосиља надзорника који је тукао младића. Чух јасно његов глас: „У име Бога, заповедам ти: престани! Престани са тим!“ Затим нас све благослови широким знаком Крста и врати се у врсту. Надзорник сместа престаде да туче младића и поново поче да пребројава затворенике; младић се несигурно усправи и стаде на своје место.
„Касније упитах човека који је стајао поред мене: „Јеси ли видео шта је Пјотр Андрејевич учинио кад су тукли оног младића?“
„Учинио? Шта је учинио? Стајао је као кип!“
„Све је ово оставило на мене огроман утисак; био сам сведок моћи којом је Бог обдарио оца Арсенија. Да није можда у питању хипноза, помислио сам, но тада ми сину одговор: „Наравно да није. Отац Арсеније овакве и сличне ствари не чини ради себе, већ ради других.““
У логору је било много различитих људи. Неки су били фанатици, скренули с ума. Били су посве уверени у своје ставове и као последица тога, гледали на остале као на изгубљене овце. Овакви фанатици би често помагали људима, но стицао се утисак да су помагали ради себе и своје користи, а не за добро других.
Отац Арсеније је био вољен. Неки су покушавали да га убеде да погрешно верује, на шта би отац увек одговарао: „Покушавам ли ја да те убедим да ти криво верујеш? Слушај своју душу шта ти говори и открићеш истину. Сећај се речи светог апостола Павла: „носите бремена једни других и тако испуњавајте закон Христов.“ Зло можеш победити само добрим.
И ја сам увек осећао: управо то што је носио бремена других, омогућавало му је да трпи сопствено страдање. То је људе привлачило к њему, а њему самоме давало снагу духа којом је приморавао друге да извршавају оно што би им налагао да ураде у име Бога. Пример за то су ова два случаја која сам овде изнео.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *