ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник
РАДОСТ
Строги режим је и даље владао у логору. Људи су умирали, на њихово место су долазили други, да би и они потом умирали. Свако је чекао свој ред. Скоро нико није доживео да из „специјалног“ логора буде пуштен на слободу. Било је само неколико случајева када су ослобађани изузетно чувени научници или моћници Компартије који су раније радили у савезним органима. Причало се да су за три године пуштена свега десеторица, од којих је један добио срчани напад и умро када је чуо вест о свом помиловању.
Оца Арсенија су 1952. позвали у „специјални“ сектор на испитивање. Примио га је прво наредник, а затим мајор. Мајор га је радосно поздравио: „Добро јутро, Пјотре Андрејевичу, оче Арсеније! Имам за вас добре вести: Александар Павлович Авсенков ће бити ослобођен. Његови пријатељи су то успели да издејствују с тешком муком. Сутра ћу га позвати да му то саопштим, али бојим се да ће га та вест много потрести. Он има слабо срце; молим вас, припремите га пажљиво да прими вест. Ја ћу му то саопштити пред дежурним официром, па ћу морати да будем груб. Реците му да не треба да брине. Не само што ће га ослободити, него ће га и вратити на његов положај у Партији – тако је наредио сам Стаљин.
„Међутим, што се вас тиче, вести нису добре. Ви сте повезани са црквом. У вашем досијеу налази се посебан печат са назнаком: доживотна казна. Волео бих да могу да вам помогнем, али то није у мојој моћи. Из овог логора људи као што сте ви излазе само по налогу Берије[1]* , или њему равних. По питању вашег предмета не могу ништа да учиним. Ако вас ослободим без њиховог одобрења, знајте да ће ме сместа пријавити и стрпати у исти овај логор. Но, уколико се било шта промени, учинићу све да издејствујем слободу за вас, а помоћи ће и Александар Павлович.
„Добио сам премештај за Москву. „Опростили“ су ми, ако могу тако да се изразим, и вратили ми чин генерала. Поново ми је додељен положај у Тајној служби безбедности.
„Волео сам своју земљу и бранио је читавог живота. За време последњег рата радио сам у извиђачкој јединици и успео да спасем хиљаде живота, а онда сам некоме засметао па су ме пријавили Стаљину. Осуђен сам на казну стрељањем због наводне сарадње са Немцима…
„Стаљин је наредио да се мој предмет поново размотри, а затим наложио да ме пошаљу у овај логор. Кад сам дошао овде, био сам престрашен. Нисам могао да будем ни од какве помоћи, јер су од самог почетка будно пратили сваки мој корак. У животу нисам помишљао да постоје ствари које сам овде видео: како људи уништавају друге људе. Немам власт да било шта променим. Једном сам спречио ликвидацију невиног човека. Сместа је у Москву послат извештај о томе како „ометам извршење правде.“ Ужасно! Због чега се све то дешава? Никад нећемо знати. Пјотре Андрејевичу, молим вас, реците ми коме бих могао да помогнем пре него што одем. Реците ми, и ја ћу се постарати. Само ми је жао што нисам у могућности да вама помогнем.“
Отац Арсеније је замишљено посматрао мајора. „Хвала вам“, рече. „Хвала вам. Знам да ми ви не можете помоћи; када за то дође време, помоћи ће ми Бог. У међувремену, помозите Авсенкову да изађе из логора, помозите студенту Алексеју Никонову, лекару Денисову и бившем злочинцу Трифонову. Постарајте се да их преместе у обичан логор – тамо ће им живот бити лакши, а и лакше ће моћи да им помогну споља.
Отац Арсеније не спомену Сивог. „Сергеје Петровичу!“ рече, гледајући га у очи. „Када стигнете у Москву, учините све што можете да више не радите за „службу безбедности.“ Тражите премештај, или ћете доживети слом. Пошто сте видели и схватили шта се овде догађа, постали сте други човек. Спасите душу!“
Абросимов је посматрао старца. Ни њему самом није било јасно каква ће изгледати његова будућност, но чинило му се да отац Арсеније зна више о њему од њега самог. Поново га преплавише сећања из детињства. Да, отац Арсеније је прави Хришћанин. Некада давно је читао о таквим људима…
Сергеја Петровича обузе осећање дубоке туге. Он устаде, приближи се оцу Арсенију и, веома ганут, рече му: „Не знам да ли ћу вас икада више видети, но ви сте на мени оставили неизбрисив печат. Ја сада другачије посматрам живот. Верујем вам, верујем Вери Даниловној и својој супрузи. Све разумем. Знам да се непрестано молите. Не заборавите ме, Пјотре Андрејевичу, не заборавите ме!“
Отац Арсеније устаде са столице, приђе Абросимову, загрли га и рече: „Нека вас Бог чува, Сергеје Петровичу! Не заборављајте на друге, помажите им, чините добро, ма где се налазили. Помажите људима. А ви и ја ћемо се срести поново једног дана.“
Затим се поклони дубоко и изађе. Док је излазио, Абросимов је имао утисак да није он био тај који је позвао оца Арсенија на разговор, већ да је отац Арсеније позвао њега.
Абросимов никада није заборавио своје сусрете са оцем Арсенијем. Када га је први пут срео, видео је пред собом старца у искрпљеној памучној јакни, уморног, изнемоглог, који је деловао сломљено и празно. Но када га је погледао у очи, схватио је да је отац Арсеније пун живота, вере и преобилне љубави према свакоме. Није био ни сломљен, ни празан. Горео је неком унутрашњом снагом коју је штедро делио са другима, олакшавајући тиме њихова страдања и одгонећи од њих осећања страха и очајања. Преносио је своју веру на друге.
Абросимову би јасно да је снага духа оца Арсенија, храњена и укрепљивана вером, толико велика да би, уколико би само хтео, могао да учини да буде пуштен на слободу, или да издејствује било шта друго што би сматрао да је корисно за њега или друге.
Овде, у овом логору смрти, мада је и сам живео тешким животом осуђеника, отац Арсеније је извршавао свој хришћански подвиг.
Посао који је обављао Абросимов био је веома тежак; читав његов живот био је тескобан, а као последица тога, изгубила се његова веза са Богом. Сусрет са оцем Арсенијем потресао му је душу, натерао га да поново размисли о себи и свом животу и да своју прошлост другачије вреднује. Пред њим се и даље налазио дуг пут до Бога, но захваљујући оцу Арсенију, учинио је први корак на том путу. Много година касније, Абросимов је изнео своја сећања: „Мој повратак у Москву је био веома мукотрпан. Све ми је враћено: чин, посао… Ипак, нешто се испречило између мог старог живота и новог. На крају сам дубоко размислио о свом животу и оставио посао. Бићу искрен са вама: починио сам многа злодела, толико много ужасних ствари, а све време док сам их чинио, сматрао сам да чиним добро.
„Александар Павлович Авсенков ми је помогао. Пре свега, помогао ми је да одмрсим ствари у својој глави. Када сам схватио шта сам све учинио, био сам убеђен да за моје грехе нема опроштаја. Међутим, тада ми Александар Павлович предаде поруку од оца Арсенија који је тада већ био ослобођен. Порука је гласила: „Памти и немој сумњати! Бог који нас кара ради наших грехова такође нас и разрешава од њих, безграничном Својом милошћу. Нема тако тешког греха нити клетве која не може бити искупљена добрим делима и молитвом.“
„Отац Арсеније ми је много помогао да схватим веру. Наравно, нисам достигао ниво друге његове духовне деце, но ипак сам се трудио да ходим ка Богу.
„Отац Арсеније, коме сам поверио све своје сумње и недоумице у погледу наше вере и верских обреда, увек би ми говорио: „Ако се осврнеш на своју прошлост, на своје дуго потуцање кроз живот у коме ниси имао ниједну унутрашњу тачку ослонца, сасвим је разумљиво што те муче сумње и недоумице. Но зар је то важно? Ти разумеш и осећаш да Бог заиста постоји, знаш пут к Њему. Само веруј, и све што је неважно ће једноставно нестати.“ Изузетан човек је био отац Арсеније. Истински Хришћанин.“
Отац Арсеније се врати у своју бараку. Био је пун радости због Александра Павловича, Сазикова, Алексеја, Денисова и Трифонова, што ће напокон бити пуштени из логора и што ће бити слободни, но нека туга му начас помрачи душу: одлазили су му пријатељи…
Имаће мање блиских људи око себе. Веровао је да га Бог неће напустити и да ће на место оних који одлазе доћи нови. Исте вечери је саопштио Авсенкову вест о ослобађању. Разговарали су целу ноћ, а ујутро се опростили. Боравак у логору и познанство са оцем Арсенијем, све је то сасвим променило Авсенков поглед на свет и на друге људе. Када је прво доспео у логор, хтео је да изврши самоубиство; беспомоћни очај је овладао њиме, изгубио је вољу. Сада, одлазећи из логора, осећао се духовно богатим, јаког духа, тврде и постојане вере у Бога, са новим разумевањем и поштовањем према страдањима других.
Те ноћи су пробдели заједно на молитви. Загрливши оца Арсенија, Авсенков је понављао: „Не заборави ме, оче Арсеније, потражићу твоје пријатеље, јер то су сада и моји пријатељи. Моли се за нас!“ Ујутро се Авсенков опростио са Сазиковим и Алексејем, јер је знао да му неће бити допуштено да се врати у бараку када му саопште да је ослобођен.
Кроз отприлике четири недеље, и Сазиков, Алексеј, Трифонов и Денисов позвани су у главни сектор. Више се нису вратили у бараку. Остали су покушавали да одгонетну шта се са њима догодило. Мајор, сада генерал Абросимов, одржао је своју реч.
НАПОМЕНЕ:
I mene je odusevila i rasplamsala u dubinu jaki i dobri Otac Arsenije.Knjigu sam otkrila tj ceo tekst na blogu nekom i to je jedno svedocanstvo iz njegovog zivota.Ja sam je dozivela istinitom i jedna draga knjiga , Za preporuku svima!
Дивна и предивна књига ‘Руски новомученици ХХ века’ у издању ‘Образ светачки’
Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?
Postovani,
Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
Da li mozete da mi pojasnite?
Pozdrav,
Zoran
Драги брате, постојао је.