НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
НА ЧИЈОЈ СИ ТИ СТРАНИ, ПОПЕ?
 
Нови осуђеници у логору у почетку броје дане, затим недеље, а после годину дана заробљеништва обично престају да броје и само очекују смрт. Исцрпљујући рад, непрестана глад, туче, батинања, хладноћа, удаљеност од дома, све то човека отупљује и чини га способним да мисли само о својој предстојећој смрти. Отуда је морални суноврат честа појава код логорских осуђеника.
За многе од нас политичких затвореника, а поготову за криминалце, важило је правило да нам расположење расте или опада у зависности од околности као што су: посета надзорника, украдени комад хлеба, туча, нарочито тежак посао задат целој бригади, ћелија самица, промрзли прсти или смрт друга из бараке. У таквим околностима човек је био у стању само да размишља о овим стварима, мисли би му постајале животињске, примитивне. Једина жеља већине затвореника била је да се добро наједе, да спава два дана за редом, или да пронађе литар вотке, да се опије и да се после тога поново наједе. Наравно, све су ово били само пусти снови…
Међу политичким затвореницима беше неколико који су се трудили да остану људи. Држали су се по страни, помагали једни другима и нису желели да се спуштају на ниво криминалаца. Покушавали су, колико су им то допуштале прилике у логору, да живе достојанствено. Ови људи би се састајали у углу бараке и тамо држали предавања, рецитовали поезију или читали мемоаре, понекад би успели нешто и да запишу на парчићима папира до којих су некад успели да дођу. Често би се о одређеној теми развила жучна расправа; ипак, најватреније дискусије водиле су се на политичке теме. У овакве расправе су се понекад укључивали и криминалци, а придруживали би им се покаткад и они политички затвореници за које се мислило да их више ништа не интересује. У оваквим страсним препиркама избијала је мржња према противницима. Отац Арсеније никада није учествовао у овим расправама, али једном је, и против своје воље, био увучен.
Затвореници су, по правилу, избегавали да изразе своје мишљење, али би у јеку једне овакве расправе заборављали на страх и на могуће последице. Неки би чак говорили: „Па шта, ионако ћу ускоро да умрем, али барем ћу рећи шта мислим.“
Те вечери, после прозивке, барака је, као и обично, закључана. Напољу је беснео ветар, дувајући на све стране. Снег је затрпао прозоре, унутра је било загушљиво и влажно, али ипак топло. Сијалице су веома слабо осветљавале просторију. Све је ово доприносило суморној и депресивној атмосфери. Људима је било доста самовања.
Сужњи стадоше да се сакупљају у групице и отпочеше разговор уз препирку, уз сећања. Злочинци су играли домине или се картали за новац или храну. Близу лежаја на коме се одмарао отац Арсеније окупило се неколико људи чији је разговор убрзо прерастао у страсну препирку на тему њиховог мишљења о властима. У следећих четврт сата у расправу се укључише још двадесеторица и препирка постаде ватрена. Људи су упадали једни другима у реч и постајали веома агресивни. Међу њима је било бивших чланова Компартије, школованих људи разних струка, неколико Власоваца[1]* и других. Зачули су се повици: „Зашто смо овде? Ни за шта! Где је ту правда? Требало би их све пострељати!“ На лицима људи огледала се горчина и гнев. Неких петоро или шесторо бивших чланова Компартије покушавало је да изрази своје неслагање са овим и да објасне како је по среди велика и трагична грешка која ће се једног дана исправити. По њима, све је то било резултат подривања од стране непријатеља у редовима Партије, за које чак ни Стаљин није знао, па је на тај начин био преварен.
„Он преварен, а пола Русије у логорима! Ово је смишљено уништавање владиних службеника!“ повика неко.
„Зна Стаљин, зна. Он је сам ово наредио“, сложи се други.
Један затвореник, кога су ухапсили због неподобног понашања и ковања завере против Стаљина, био је нарочито љут. Лице му се искривило, а глас подрхтавао. Власовци су урлали, оптужујући све и свакога.
„Те комунисте би све требало побити, повешати!“
Један старац, тврдокорни Бољшевик још од 1917, разјарено је викао на другога, који је неко време ратовао на страни Немаца.
„Издајниче!“ викао је. „Требало те је убити, а ти овде седиш, још си жив! Знаш ли колико сам таквих као што си ти сопственим рукама пострељао и повешао? Много! Само ми је жао што нисам на тебе још онда наишао! Ја овде испаштам своје грешке, а своје кости треба да оставим заједно са твојима, издајниче!“
„Ја издајник? Ја издајник? Ја сам се борио за совјетску власт!“
„Можеш ти да вичеш „ја“, „ја“ колико хоћеш, али тебе су стрпали у логор као издајника. Ето докле те је довела та твоја „власт“!
Затвореници који су стајали по страни почеше да се смеју, но свађа није престајала. Онда неко рече: „Уништили су нам цркве, погазили веру.“ Неко примети оца Арсенија који је седео у близини и позва га. „Је ли, Пјотре Андрејевичу, а какав је став Цркве према властима?“
Отац Арсеније не хтеде да одговори, но неколико учесника расправе дођоше по њега и посадише га међу оне који су се свађали. Пријатељи оца Арсенија беху забринути, јер су знали шта ће им отац Арсеније одговорити.
Власовци су се држали по страни од осталих. Ничега се нису бојали; знали су разлог због којег су осуђени и били су свесни да им је крај веома близу. Један од њих рече: „Ајде, попе! Причај!“
Отац Арсеније застаде за тренутак, а онда поче да говори: „Ви овде веома ватрено расправљате. Ваша полемика је постала жучна, чак и агресивна. Стварно је тешко живети у логору; сви ми знамо шта нас овде чека. Зато је овај разговор и постао толико жучан. То је разумљиво. Само, никога не би требало убијати нити уништавати. Сви ви за ово окривљујете некога: власти, суд, ове или оне људе; чак сте и мене увукли у расправу да бих једнима држао страну, а самим тим провоцирао друге.
„Кажете да су комунисти похапсили верни народ, да су затворили цркве, погазили веру. Да, на први поглед то заиста тако изгледа, али хајде да се загледамо мало дубље у овај проблем, хајде да се подсетимо мало на прошлост. Многи су Руси изгубили веру и престали да поштују нашу прошлост. Изгубили смо много тога доброг и вредног. А ко је за то крив? Власти? Не, ми смо сами криви, ми сада само жањемо оно што смо сами посејали.
„Сетимо се лоших примера које су нам давали чланови интелигенције, племства, трговци, државни чиновници. Ми свештеници смо били најгори од свих.
„Деца свештеника су постајала атеисти, револуционари, из простог разлога што су у својим породицама гледала лаж и недостатак праве вере. Свештеници су, још много пре револуције, изгубили право да се називају пастирима људи, видарима људске савести. Свештенички чин је постао професија. Било је много свештеника атеиста и алкохоличара.
„Од свих манастира у земљи, само пет или шест су остали светионици Православља: Манастир Валаам, Оптина Пустиња са њеним великим старцима, женски манастир Дивејево и Саровски манастир. Други манастири су постали обичне заједнице са врло мало вере.
„Шта су могли људи да науче у таквим манастирима? Какав пример су ти манастири давали?
„Нисмо народ образовали како треба, нисмо му пружили основу за јаку веру. Упамтите то! Зато су ти људи тако брзо заборавили на нас, своје свештенике, на своју веру, зато су учествовали у рушењу цркава, а понекад чак и предводили њихово уништавање.
„Кад све ово знам, како могу да упирем прстом у власт? Семе безверја је пало на тле које смо ми сами припремили. Све остало ниче са тог тла: логор, наше муке, страдање невиних. Но, кажем вам сасвим отворено: шта год се догађало у мојој земљи, ја сам њен грађанин. Као свештеник, увек сам учио своју духовну децу да је наша дужност да бранимо и помажемо Отаџбину. Овоме што се сада догађа мора једном доћи крај: оно је једна велика грешка која ће се пре или касније исправити.“
„Значи наш поп је комуниста. Требало би те згњечити као буву кад тако проповедаш. Правиш се ту да си светац, а у ствари си дупли играч, шириш пропаганду. Сигурно радиш за власт.“ Рече један и грубо избаци оца Арсенија из круга оних који су полемисали.
Преприка се настави истом жестином, но неки учесници почеше да одлазе.
После овог догађаја, поједини затвореници почеше да нападају оца Арсенија. Неколико пута је претучен ноћу, једном му је неко просуо мокраћу по кревету, крали су му следовање хране. Ми који смо му били пријатељи покушавали смо да га заштитимо од те групе нападача, знајући да су то људи изгубљени и стога способни за све.
Једне вечери припадник те групе, неки Жора Григоренко из Кијева, дође по оца Арсенија и поведе га к Житловском, који беше главни међу Власовцима. Житловски је необавезно разговарао са својим другарима, заваљен на кревет.
„Добро, попе, хоћеш ли да будеш са нама или са комуњарама? Радиш за управу логора – то знамо. Исповедаш људе, па их после пријављујеш. Има да те уцмекамо врло брзо, али за сада ћемо само да те пребијемо, за пример осталима. Хајде, Жора. Но прво, чујмо шта поп има да нам каже.“
Жору Григоренка нико није волео. Био је здепасте грађе и широких рамена. Изгледао је као да нема врат. Имао је велики ожиљак који му је изобличавао лице, те је изгледало као да се стално смеје. Због свега тога, свима је био гадан. Говорило се да је у немачкој армији радио као џелат, премда је у логор послат искључиво као припадник Власовског покрета.
Отац Арсеније је мирно гледао Житловског. „Само Бог одлучује о животима људи. Ви не одлучујете. Ја не припадам ниједној групи“, рече, затим седе на лежај наспрам Житловског и настави: „Не покушавајте да ме заплашите. Викање, батине, претње смрћу, све ми је то јако добро познато. Бог је тај у Кога ја безусловно верујем, Који је свакоме од нас одредио меру страдања и колико ћемо поживети на земљи. Ако се мој живот овде и сада прекине, значи да је то воља Божја. То не можемо ни ви, ни ја да променимо. А обојица ћемо на крају морати да станемо пред суд Божји и да поднесемо рачун за сва наша дела.
„Верујем у Бога и вероваћу до последњег свог даха. А ви? Где је ваш Бог? Где вам је вера? Стално и много причате о томе како треба заштитити невине, али до сада сте само прогањали, убијали и понижавали људе. Погледајте своје руке – крваве су вам до лаката!“
Житловски подиже руке и загледа се у њих мутним погледом. Затим одмери оца Арсенија. Спустивши руке на крило заурла: „Не покушавај да ме убеђујеш ни у шта!“ и прострели га страшним погледом.
Са горњег лежаја огласи се Григоренко: „Аркадиј Семјоновичу! Поп је, изгледа, добио напад речитости. Хоћемо ли да завршимо с њим једном за свагда?“
„Умукни, Григоренко! Нека каже шта има, па ћемо га средити. У опису радног места му је причање, баш као и комуњарама.“
Отац Арсеније настави да говори: „Једном ми је неко рекао да сте верник. У шта верујете? Сећам се, једном сте говорили о Достојевском – рекосте да вам је то омиљени писац, душа руског народа. Сада ћу да вам цитирам речи старца Зосиме из „Браће Карамазова.“ Ево шта је старац окупљенима поручио са самртног одра: „Немојте мрзети атеисте, учитеље зла, материјалисте, чак ни зле људе, јер их има веома добрих, поготову у нашем времену. Љубите Божји народ. Верујте и држите високо образ вере. Чините свима људима добро и помажите им да подносе своја страдања.“ А ви, ви свој живот проводите у мржњи и гневу. Но, сваком човеку је дато време да поразмисли о свом животу, па и вама.“
Рекавши ово, отац Арсеније устаде и крену према својој постељи, но Григоренко скочи са свог лежаја, зграби оца Арсенија и стаде да га гуши. У то се кроз окупљену гомилу проби висок и снажан мушкарац, који у бараци беше стекао надимак „Морнар.“ Он је заиста и био морнар из Одесе. Осуђен је на петнаест година робије због „политике.“ Био је неустрашив, увек расположен, добар друг и неким чудом, никада није изгубио здрав изглед, мада је водио исти живот као и сви.
Одгурнувши оне који су му стајали на путу, Морнар шчепа Григоренка, подиже га као врећу и баци га у сред гомиле људи који су стајали око Житловског.
„Еј, ти! Зaборавио си да ниси више са Немцима – сад си овде, у нашем логору.“ Затим се окрену ка Житловском, зграби га за руку и запрети му на дијалекту каквим говоре у Одеси: „А сада, драги мој, смири ове твоје другаре. Ако их не смириш, пререзаћемо вас где сте најтањи, све вас!“
Житловски и његова дружина били су видно заплашени. Однекуда се појави повећа група затвореника спремних да бране оца Арсенија и Морнара.
Морнар се затим обрати Григоренку: „Да се ниси усудио да пипнеш Пјотра Андрејевича. Деси ли му се нешто, ја ћу те лично убити, а претходно ћу од тебе направити пире.
„Хајдемо, Пјотре Андрејевичу, да их више не бисмо изазивали. Моје поштовање свима вама – видимо се у нека боља времена.“
Кроз отприлике три недеље Жора Григоренко је пребачен у другу бараку. Након тога, Житловски се смирио и чак постао љубазнији. Расправе су се и даље водиле, но оца Арсенија више нико није приморавао да у њима учествује. Ипак, његове речи о одговорности свих нас за оно што се десило у Русији дуго су остале у памћењу становника бараке.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Власовци: Руси који су се под генералом Власовим придружили немачкој војсци да би се борили против комунизма споља. Доцније су их савезници вратили у Русију, где је већина осуђена на смрт вешањем, а остали изгнани у логоре смрти.

3 коментар(а)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *