НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Књиге и изабрани чланци » ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973): ЈЕРОМОНАХ, ПОЛИТИЧКИ ЗАТВОРЕНИК, ДУХОВНИК

 

ОТАЦ АРСЕНИЈЕ (1893-1973)
јеромонах, политички затвореник, духовник

 

 
ИСПОВЕСТ
 
Једног дана Сазиков приђе оцу Арсенију и, као да се снебива, поче говорити о неким неважним стварима. Онда изненада рече: „Оче Арсеније, ако дозволите, желео бих да се исповедим. Осећам да ми је крај близу и да нећу изаћи одавде, а носим тешко бреме грехова, веома тешко.“
У логору је тешко провести насамо са неким сат или два. Човек је увек под присмотром, што је један од разлога што се овакви логори зову „специјалнима.“ Ипак, Сазиков некако успе да дође оцу Арсенију на исповест. Били су сами, остало је два сата до прозивке. Да су их ухватили да разговарају насамо, обојицу би послали у самицу на најмање пет дана. И један и други су то знали.
Серафим паде на колена: био је изгубљен. Отац Арсеније положи своју руку на његову главу и отпоче, као и увек с пажњом, да чита молитву. Прошло је неколико минута. Серафим поче да говори, испочетка испрекидано и невезано. Био је веома напет. Отац Арсеније ништа није рекао, није га водио кроз исповест, нити му помагао, већ га је само слушао и молио се Богу, јер је знао да човек мора сам да пронађе себе, без ичије помоћи. За време издржавања логорске казне Отац Арсеније је многе исповедио, но исповест окорелог криминалца, „безнадежног“ случаја, чак је и за њега је била заиста велика реткост.
Већина злочинаца који су му долазили на исповест били су људи који су све изгубили, чије су душе остале празне и пусте. Савест, љубав, истина, вера у било шта, све је то одавно ишчезло из њихових душа. Беху то људи сломљени, окрвављени, окамењени у својој суровости и распусном животу. Из прошлости нису црпели никакву радост, већ само страх. Нису били у стању да се истргну из друштва себи сличних, те су стога проводили те последње дане свога живота у гневу и окрутности, без наде у било шта. Пред су стајале само две могућности: смрт или успешно бекство из логора.
Њихове исповести, кад би до њих долазило, биле су све сличне. Разликовало се само детињство, све остало је било слично: пљачке, убиства, пијанчење, недолично понашање, а изнад свега, страх. Но, ипак, разликовала се дубина пада сваког од њих. Некима је било јасно да чине велико зло, но нису могли томе да се одупру, већ су тонули све дубље и дубље; други су се поносили својим злоделима и настављали да живе насилничким животом, сматрајући себе исправнима, чак и херојима, уживајући у туђем страдању.Трећи су, са годинама, почињали да размишљају о свом животу, али нису знали како даље живети. Серафим је увидео дубину свога пада и покушао да га заустави, али није знао да нађе пут којим би изашао из света злочинаца.
Отац Арсеније је све ово схватао.
Сазиков је говорио, но исповест никако да потече. Док се спремао за исповест, размишљао је о томе шта ће и како говорити, али сада је све то заборавио. Био је веома збуњен. Желео је да буде сасвим искрен, али није био у стању да проговори из душе. Тако је његова исповест изгубила везу са душом и прерасла у обичну причу. И ово је отац Арсеније схватио, но желео је да Серафим сам, својим снагама, добије ту битку са својом прошлошћу, што би му отворило пут ка истинском покајању.
Видно потрешен и нервозан, Серафим је, кроз плач, наставио да говори, но исповест још увек није потекла из душе. Борба између његове прошлости и садашњости беше толико велика, да отац Арсеније осети да је Серафиму потребна помоћ, да му је потребна сламчица спаса која, мада крхка и танка, ипак може да спасе дављеника који се за њу хвата. И отац Арсеније пружи Серафиму ту „сламку“, рекавши му: „Сећаш ли се како те је она жена молила за милост, а ти јој се ниси смиловао, па си се после стидео од самог себе?“
Серафим у тренутку схвати да отац Арсеније види и зна све о њему. Увиде да не мора да бира речи којима би описао самога себе. Требало је само да без страха отвори своју душу оцу Арсенију, и овај би тада све могао да види, да разуме и да одмери, и да му каже има ли опроштаја његовим греховима или не.
Серафим оконча своју исповест, предавши у руке оца Арсенија читаву своју душу. И даље је био на коленима, а лице му беше влажно од суза. Беше то први пут у његовом животу да се сасвим отворио, да је открио читав свој живот; сада је чекао да чује пресуду за своју кривицу.
Приклонивши главу над Серафимом, отац Арсеније се молио. Није могао да нађе речи којима би могао да подари Серафиму очишћење и просветљење, речи којима би могао да га усмери у његовом новом животу.
Ова исповест је била толико искрена, а свест о сопственој огреховљености толико снажна, но Серафим ипак беше починио толико ужасних злодела, толико је људи ојадио и задао много бола и страдања; све је то било измешано, а отац Арсеније је сада морао да све то извага и измери, да одвоји једно од другога и да процени тежину грехова.
Свештеномонах Арсеније коме беше дата моћ да разреши и опрости грехе овом грешнику у име Божје, сада се налазио у отвореном сукобу са човеком Арсенијем, који као људско биће није био у стању да прихвати и опрости сва Серафимова злодела. „Господе, Боже мој! Подај ми снаге да сазнам Твоју вољу. Помози ми да Серафиму покажем пут, да му помогнем да нађе себе. Мајко Божја, помози нам обојици, грешнима! Помози, Боже…“
И док се молио, дође му на ум сазнање да не треба ништа да каже, ништа да одмерава, нити да одлучује. Исповест овог човека, Серафима, који беше погубио све везе са Господом, била је толико дубока и искрена, толико је открила његову душу и показала да тај човек, не само да се окренуо ка Богу, већ Га је и нашао, те да ће од сада па надаље ходити само ка Њему. Серафим ће за своје грехе дати одговор на Суду пред Богом и пред својом савешћу.
Отац Арсеније устаде и пригрливши Серафимову главу уз своје груди изговори разрешну молитву: „Ја, недостојни јеромонах Арсеније, силом која ми је дата, опраштам ти и разрешавам те од свих твојих грехова, чедо Серафиме. Иди и чини људима добро и Бог ће ти показати пут.“
По окончању исповести и загрливши Серафима још једанпут, отац Арсеније, као да види будућност, рече: „Нећу те оставити докле год будеш жив, Серафиме. Бог ће нам помоћи.“
Након овог догађаја, неке невидљиве врпце заувек су повезале оца Арсенија и Серафима Сазикова.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *