ПАТРИЈАРХ ДИМИТРИЈЕ – НА СТРАНПУТИЦИ СВОГА ПРЕТХОДНИКА
Патријарха Атинагору је на престолу Цариградске Цркве наследио 1972. г. патријарх Димитрије. Многи су веровали да ће Атинагорин наследник напустити дотадашњи курс, пошто се радило о човеку који се између осталих потенцијалних кандидата (као што је инфамни екумениста архиеп. Јаков амерички), није претерано истицао у екуменистичким настројењима. Међутим већ на основу његове беседе на устоличењу било је јасно да он наставља пут свога претходника. Ево његових речи:
“Са овога места, као први међу једнаким Свете Православне Цркве поздрављамо Најсветијег и Најблаженијег Папу Римског Павла VI и првог међу једнаким у целој Цркви Христовој, брата поштованог и старијег, Епископа Старог Рима и Патријарха Запада најблаженије поглаваре древних апостолских Цркава, Његову Милост Архиепископа Кентерберијског, поштованог поглавара Старокатоличке Цркве и све поглаваре Хришћанских Цркава, Вероисповести и са њима Светски Савез Цркава… и изражавамо своју решеност да у верности досадашњем делу Васељенског Патријарха следујемо светоме и великом путу великог нашег претходника блаженопочившег патријарха Атинагоре I у изградњни свеправославне слоге и међухришћанског јединства. Никако нећемо пропуштати своју обавезу да наставимо дијалог најпре са Исламом, а онда и са осталим већим монотеистичким религијама…”
Обратимо пажњу на прве речи Патријарха. Оне сасвим јасно показују јасан став да Православна Црква није једина Црква Христова и да Патријарх Цариграда као први међу једнаким у Православној Цркви није први међу једнаким у Цркви Христовој, јер то место припада Папи Римском. Дакле, опет, идентичан став. Фанар се понаша као да раскола нема, као да Римска “црква” није пре десет векова отпала од Католичанске и Апостолске Цркве Божје.
На дан уочи самог избора патријарха Димитрија, 15. јула, на литургији у патријаршијском храму Св. Георгија, свештеник Панајотис Хинарас је у присуству више митрополита цариградског престола причестио групу римокатоличких туриста из Белгије. Ускоро после су уследиле прве реакције на овај скандал. Ορθοδοηος τυπος између осталог закључује да ако Његова Светост ћутке пређе преко овог догађаја “то ће значити да нови патријарх Димитрије намерава да настави јеретички пут свог претходника, што ће бити права пропаст за Велику Цркву Христову.”[1]
У својим ставовима према разним хришћанским конфесијама као и према нехришћанским религијама Патријарх користи уобичајени екуменистички вокабулар. За њега јеретички монофизити Копти и православни “нису туђи једни другима већ су “једноставно одвојени”. Паписти су браћа у Христу” којима је дозвољено да за време литургије улазе у олтар (као што је био случај са папистичким свештеником Едмондом Вутсином који је у тренутку хиротоније помоћног епископа митрополита Халкидонског, по сведочењу римокатоличког грчког часописа Καθολικη, стајао уз саму часну трпезу патријаршијског храма Св. Георгија.)
У својој посланици муслиманима поводом њиховог празника Бајрама, патријарх Димитрије им поручује: “Један Велики Бог, чија смо сви ми деца, сви који верујемо и клањамо се Њему, жели да се сви спасемо и да будемо браћа.” Заиста тешко је разумети како могу бити деца Божја они који не прихватају његовог Сина јединородног и какво је братство и заједница могућа са лажи и неистином.[2] Бог заиста жели да се сви спасемо, али само је једно име у којем се спасавамо – име Исуса Христа (ср. ДА 4,12). Свакако, екуменисти сматрају да је наша дужност и обавеза да просветлимо заблуделе истином Православља и да је неопходно да је проповедамо муслиманима, будистима и другим. Али, да ли их просветљујемо честитајући им Бајрам и помирљивим речима говорећи им да смо сви ми браћа и да треба да чинимо добро, прећутујући истину да је вера њихова од “оца лажи”. Да ли су свети новомученици честитали Турцима њихове безбожне празнике? Да ли је то чинио Св. Козма Етолски или било који светитељ Цркве Христове? Да ли су Свети Оци слали јеретицима честитке за њихове празнике и долазили на њихова рукоположења и клицали им “Аксиос” – достојан? На крају крајева, да ли су сви Свети Оци били у заблуди и без љубави Божје када су истину Божју сведочили исповедајући је као једино спасавајућу под капом небеском. Идеја да учешћем у екуменском покрету помажемо неправославним да спознају истину Православља само је празан изговор или у крајњем случају знак потпуне наивности и заблуде. Колико смо за ових неколико деценија сведочења Православља успели да “просветлимо” англиканце, лутеране и друге протестанте који сада на очиглед православних епископа дрско рукополажу жене за свештенике, отворено оправдавају хомосексуалност, развијају крајњи верски синкретизам или колико смо просветлили паписте који нескривено подржавају разбојничке активности унијата у Украјини, Румунији и другде и ни у једној јоти не одступају од богохулних учења о “божанској институцији папског примата” , неправилног тријадолошког учења, и других јереси. Како смо учествујући у “дијалогу љубави” дошли до таквих импозантних резултата? Само тако што смо проповедали лажну љубав, љубав незасновану на истини. Определили смо се за лицемерни сентиментализам. Свети Максим исповедник отворено каже:” Саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати пружајући подршку њиховом безумном веровању, јер ја не називам љубављу, него ЧОВЕКОМРЖЊОМ и отпадањем од божанске љубави када неко помаже јеретичку заблуду на још већу пропаст оних који се држе те заблуде.” Неко ће можда да каже да екуменисти не подржавају јерес, већ сведоче једину истину Православља. Без сумње много је православних екумениста који учествују у овом покрету са искреним намерама, међутим постављамо питање: Колико је један паписта или протестант убеђен и уверен да је Православна Црква једина и целовита Црква Христова и да су друге “црквене заједнице” јереси, када православни епископи са поштовањем присуствују службама јеретика, заједно са њиховим бискупима благосиљају народ, учествују у појединим деловима “богослужења”, а да не спомињемо крајње примере забране крштења јеретика, отвореног признања њихових “св. тајни” и причешћивање са њима. Све ове активности управо подстичу јеретике у убеђењу да смо сви ми једно исто и да један римокатолик нема потребе да прелази у Православље већ да остане у своме “локалном црквеном предању” и тако се спасе. У том контексту можемо да разумемо зашто је за унионисте питање увођења западног календара тако важно. Тешко је, наиме, убедити прост народ који се држи своје вере и својих празника да су исто што и Латини, међутим када славимо празнике у исто време са јеретицима, аргументи су много снажнији. Запад се за Православље у суштини интересује археолошки и естетски, налазећи у њему велико духовно богатство израза, али не и суштину богочовечанске истине. Вероватно ће неки у одбрану својих ставова навести да не би било обраћеника паписта у Православље да наша Црква није учествовала у екуменистичким активностима. Међутим, чињеница је да оне који су се обратили из папизма или протестантизма у Православље нису обратили нити их за Православље одушевили наши екуменисти на Западу, већ пре свега они који своју Православну веру светоотачки живе и мисле (а међу таквим великим духовницима нема ниједног јединог поборника екуменизма). Највише је тих обраћеника управо одлучило да пређе у Православље на Светој Гори која је највећи бастион православног традиционализма и антиекуменизма. Али, напоменимо да су многи од њих имали великих мука да нађу епископе који ће их примити у Православну Цркву јер им је било стало да не ремете своје добре односе са Римом. И дан данас Светогорци тајно крштавају јеретике, јер је то званично забрањено из Цариграда, пошто је њихово крштење за Цариград сасвим пуноважно. То је право лице екуменизма.
Погледајмо, даље, на пример, како патријарх Димитрије честита годишњицу устоличења папи Павлу VI:
“У дубокој заједници љубави славимо са Светом Римском Црквом десетогодишњицу Вашег по милости Божјој избора и устоличења на престо наследника апостола Петра. Прослављамо ову годишњицу уз молитву за Вас, Најсветији и старији брате, за Свету Римску Цркву, за хришћанско јединство..”[3]
Многи екуменисти се бране да су овакве и сличне изјаве уобичајена реторика у црквеној кореспонденцији. Довољно је, међутим, погледати сличне документе из ранијих периода Цркве и уверити се да то није никакво оправдање. Овакви изрази сасвим су уобичајени у међусобним односима поглавара Сестринских Православних Цркава, али нипошто у односу према представницима јереси које су анатемисане. Пре ће бити заиста да је у питању дубоко уверење цариградских првојерарха да: папистичка “црква” није јеретичка заједница већ сестринска “Црква Божја”, да паписти поседују исправне свете тајне, да раскол није последица увођења јереси од стране Рима у учење Цркве већ резултат несрећних историјских околности које се могу исправити добром вољом, заборавом и дијалогом љубави, те да су теолошке разлике у учењу резултат различитог изражавања једне исте богословске традиције. Додуше, још ни на једном званичном православном сабору ове тачке нису усвојене, мада их својим делима исповеда велики број екумениста.
Погледајмо, сада, какав је конкретно став патријарха Димитрија поводом примата папе и вредности папистичких “светих тајни”:
“…Ова Ваша посета, браћо, између осталог даје посебан нагласак највећем догађају ове године, навршавању целих десет година од како је Господ овамо довео нашег старијег брата, ПРВОГ ЕПИСКОПА ХРИШЋАНСТВА (prwtou Episkopou Cristianosunxz) а посебно што имамо заједничке Свете Тајне, тј. заједничко Крштење, заједничку Евхаристију и заједничко непрекинуто апостолско прејемство свештенства. Овога часа у мислима грлимо љубљеног у Христу Архипастира старог Рима, брата Папу Павла VI и његову Цркву.”[4]
Овакав став сасвим је у складу злогласног “Тијатирског Вероисповедања” митрополита тијатирског Атинагоре, познатог екуменисте, где се између осталог каже: “Хришћани верују да истинско рукоположење и свештенство имају и преносе: православни епископи, копто-јерменски и етиопски епископи, англикански епископи… Зато су и свете тајне англиканаца заиста тајне Једне Свете Католичанске и Апостолске Цркве као што су и свете тајне Римокатолика.” (Omologeia Qeiateirwn Лондон 1975[5]). Овај став је Московска Патријаршија практично остварила својом одлуком од 29. децембра 1969. г. када је одлучено да се успостави intercommunio са римокатолицима. Отац Јустин Поповић назвао је ову одлуку Јудином и “супротном свим светим догматима и канонима Православне Цркве.” Он даље наставља: “Са овом одлуком, јединственој у историји Православне Цркве и њеном догматском и канонском предању, о светотајинском општењу са отвореним јеретицима цело богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и сви Синоди су обезвређени, црквени догмати и канони су погажени, Црква Христова, непорочна невеста је бачена на отровно ђубриште јеретика.”
У данашње време када се активно ради на сједињењу са монофизитима веома је занимљиво приметити да Цариград још и даље има свој јединствен став о томе. Обраћајући се коптском патријарху шенуди, патријарх Димитрије изјављује: “Најблаженији брате најсветије Коптске Цркве,
Нажалост, тако је много векова прошло у (међусобној) отуђености… Након познатих оптужби свештених људи са обе стране, раскол је за Копте био више средство националног ослобођења, док су догматске ствари биле само ПРОСТА РАЗЛИКА У ИЗРАЗУ.[6]
Исти принцип се може приметити и у односу према англиканцима. У обраћању архиепископу Когану патријарх смело говори:
“…Јер верујемо на Истоку да је Васкрсли Христос присутан до свршетка века у Цркви и тамо где је она помесно присутна преко непрекинутог апостолског прејемства канонског епископа и свете тајне Евхаристије коју он свршава. У тој вери наш Православни Исток прима Вашу Милост у овом свештеном средишту Православља…”[7]
Познато је да је један од основних задатака светског екуменизма био усаглашавање календара. Та намера је делимично и остварена увођењем грегоријанског календара у неким помесним православним Црквама, нажалост уз страшне и непреболне ране и расколе које је такав непромишљени корак изазвао. Међутим, питање усаглашавања заједничког прослављања Васкрсења Христовог било је много теже усагласити пошто је промена пасхалије прихваћене на Првом васељенском сабору у Никеји канонски забрањена.[8] Други Ватикански концил 4. децембра 1963. г. налаже “да се установи непокретна недеља за празник Пасхе…”. Ову иницијативу Другог Ватиканског сабора патријарх Атинагора је одушевљено прихватио у својој Васкрсној Посланици 1966. г. у којој се залаже да Васкрс буде непокретни празник који би се славио у исти дан у целом Хришћанству. Наследник патријарха Атинагоре такође се у својој Васкрсној Посланици 1974. г. залаже за исту идеју. Данас пасхалија још није промењена, мада је Финска Црква на своју руку одлучила да Васкрс слави у исто време када и већински лутеранци (дакле по римокатоличкој пасхалији). Као и у сличним случајевима није било никаквих протеста, иако се ради о грубом канонском прекршају. Црквена савест нашег времена изгледа да спава дубоким сном.
Признање осталих хришћанских заједница као истинских Цркава Божјих за екуменисте није само ствар куртоазне реторике, већ једног дубоког уверења да је у њима могуће спасење. У своме поздравном писму патријарху Димитрију кардинал Вилембрандс отворено каже:
“Наше Цркве, као органи спасења настављају своју просветитељску мисију, проповедајући реч Божју која нам је дата у учењу Апостола, отелотворујући нове ученике у Христу, свештеновршећи тајну спасења – божанску Евхаристију.”
Патријарх одговара следећим речима: “Заједно исповедамо оно што је Ваша, врло нам драга, Еминенција рекла у своме обраћању… Данас Вас примамо као заједничаре у сведочењу верности према Исусу и желимо да имамо са Вама ово заједничко сведочење пред целим хришћанским и нехришћанским светом.”[9]
Неколико година касније Патријарх ће истом кардиналу упутити следеће речи: “Примамо Вас и сусрећемо се са Вама у литургијској молитви у овом свештеном храму где се још осећа духовно присуство онога који Вас је послао” (Папе)[10]
Приликом доласка папе Јована Павла II 1979. г. у Цариград уприличено је пригодно екуменистичко саслуживање слично већ поменутим спектаклима из времена патријарха Атинагоре. Патријарх, обучен у свечану мандију, дочекао је Папу у порти патријаршијског храма одакле су заједно уз певање хора ушли у цркву. Почеле су молитве, заједно је прочитан Оче наш, отпевана су многољетствија, а на крају су уследили поздравни говори пропраћени френетичним аплаузима. Великодостојници су на крају у свечаној литији изашли из цркве уз звоњаву звона и ушли у зграду Патријаршије. Увече истог дана Папа је служио мису у латинској цркви Св. Духа у Цариграду. Пред почетак обреда ушао је Патријарх, обучен у мандију у пратњи митрополита и уз громогласни аплауз изменио целив мира са Папом на солеји. Хор је на латинском певао посебну химну у част Патријарха. После службе је уследио пријем у нунцијату. Након неколико дана, на сам празник Св. Апостола Андреја, патријарх Димитрије је са већим бројем митрополита служио свечану литургију у патријаршијском храму. Папа Јован Павле II је дошао пред почетак службе и дочекао га је сам Патријарх у пуном архијерејском одјејанију. Уз аплаузе одушевљења Патријарх је Папу увео у свечани трон одакле је пратио целу службу. У време целива мира Патријарх је изашао кроз царске двери и пришао Папи како би изменили целив. Оче наш је читао сам Папа на латинском језику. По завршетку литургије уследиле су размена дарова, поздравне беседе и неизбежна многољетствија после чега су првојерарси изменили поново целив мира и заједно благословили народ. По изласку из цркве Патријарх и Папа су опет благословили народ са терасе патријаршијског двора. У својој беседи Папи, Патријарх је између осталог са заносом изјавио: “Верујемо да се овде у овом тренутку међу нама налази сам Господ, а над нама Дух Утешитељ, да се са нама веселе браћа Петар и Андреј и да радују духови заједничких Отаца и мученика који нас подсећају да се пред нама, и нашој одговорности, налази нестрпљиво очекивање раздељених Хришћана, бол човека без Бога и без Христа…”[11]
Сличну сценографију имали смо прилику да видимо у време Патријархове посете Риму 1986 год. када су се поновиле скандалозне сцене претходне посете патријарха Атинагоре Риму. Режија је била слична оној у Цариграду. Патријарх, у свечаној мандији, уведен је на олтарску платформу препуне цркве Св. Петра, где су била постављена два трона. Патријархов архиђакон је у току папске мисе узео учешће у некој врсти малог входа, да би после читао Еванђеље на грчком и по завршетку читања принео Еванђеље Папи на целивање и благослов. Папа и Патријарх читали су Символ вере на грчком језику без додатка Filioque.[12] И овде се поновио неизбежни “целив мира” који је постао главна атракција сваке екуменистичке представе. У дубоком ганућу два првојерарха су изменила целив док је народ изражавао своје незадрживо задовољство громогласним аплаузом. Остало време службе Патријарх је са својом пратњом провео у свечаној ложи. У тренутку “освећења дарова” када је Папа уздигао хостију, сви чланови цариградске делегације у дубоком поштовању су оборили главе. Нису изостали ни заједнички благослови, ганутљиве беседе и свечана литија. Цели овај догађај је преносила телевизија. На тај начин су пред милионима гледалаца вековна предања и канони Православне Цркве дрско погажени и исмејани као превазиђени. Патријарх са својом пратњом у којој је видно место заузимао и садашњи васељенски патријарх Вартоломеј, наставио је свој “пут мира” посетом Енглеској где се поновило слично саслужење са архиепископом кентерберијским. Потом је извршена посета женеви, Светском Савезу Цркава где су после заједничке молитве измењени дарови љубави. Том приликом је зграду централе ССЦ патријарх назвао “нашим домом”. Можемо само са пророком Давидом да узвикнемо: “Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко, и на путу гријешничком не стоји, и у друштву неваљалијех људи не сједи!”[13]
Следећи свог претходника, патријарх Димитрије готово отворено негира да је Православна Црква једна и једина и нераздељива Црква Божја и заступа јеретичку идеју раздељене Цркве коју је потребно опет ујединити. У својој Божићној посланици 1978. године, он изјављује: “Са овога свесвештеног васељенског трона упућујемо следећи апел и позив васељени: Од разлика између Цркава и наших црквених питања кренућемо према једној и уједињеној Цркви Христовој. А од мноштва, разлика,… ућићемо у сједињену и збратимљену свечовечанску заједницу. Уједињена Црква у уједињеном човечанству.”[14]
Уместо да позива свет да прими свеспасоносну православну истину Христову и сједини се у духу истине и љубави, Цариград упорно проповеда “ново хуманистичко Еванђеље”- сједињења “цркава” у компромису љубави, што је само пут ка свеопштем уједињењу целог човечанства. Иако нисмо компетентни да закључујемо да ли је Патријарх имао везе са масонским покретом, ипак не можемо а да не приметимо да његове идеје, као и многе идеје његове двојице претходника неодољиво одишу духом масонских теорија о уједињењу света, нажалост, много више него духом Христовог Еванђеља.
У целом овом низу екуменистичких изјава нису изостале ни практичне потврде “теологије сестринских цркава” од стране цариградских јерарха. Догађај у православном храму у шамбезију само је један пример литургијског гостољубља које је постало уобичајено широм Европе. По наводу листа Ορθοδοηος τυπος од 2.5.1974.г, приликом сусрета православних и протестаната у Патријаршијском Центру у женеви митрополит трануполски Дамаскин уступио је немачком надбискупу Кунсу православни храм Центра како би у њему могли да одслуже протестантску мису. И заиста, протестанти су служили на православној часној трпези користећи и православне свете сасуде! Заиста, гостољубље без преседана![15]
Све ове активности пропраћене нескривеним изразима уверења да је сазрело време да се успостави јединство Цркве, као да је Црква тобож лишена јединства, фелерична и непотпуна, само су припреме за Велики Васељенски Сабор који Цариград упорно већ деценијама припрема. Није тешко закључити да се ради о једном унионистичком сабору на коме ће стотине хришћанских јереси бити саборски и компромисно уједињене са православном истином спасења. Можемо само замислити на основу ових неколико најрадикалнијих примера кореографију тог сабора као и сентименталну реторику којом ће обиловати беседе његових протагониста. Опасност овог унионистичког сабора на време је увидео и св. отац Јустин “елијски који је одмах написао представку Синоду у коме упозорава на опасност одржавања овог сабора у оваквим историјским околностима.
Поред првојерарха цариградског трона чије екуменистичке изјаве пошто долазе са највишег нивоа имају и највећу тежину, много је и других посленика на овом пољу који својим скандалозним изјавама не само да не заостају за горе споменутим већ их и у много чему отворено надмашују у својој смелости.
НАПОМЕНЕ:
[1] Ορθοδοηος τυπος год. II 167-168, 1. и 15. август
[2] У вези братства са муслиманима понављамо речи Св. Владике Николаја: “Бог је Творац свију људи. А Бог је Отац само оних људи који верују у Сина Божјега и у синовство. “Који се год одриче Сина, тај ни Оца нема, а ко признаје Сина, тај има и Оца”. (1Јн. 2,23) – Сви су људи створења Божја и потенцијално синови Божји. Али истински су синови Божији “они који Га примише и којима се даде власт да се назову синови Божји, који верују у име Његово, који се не родише од крви… него од Бога” (Јн. 1,12-13). Ова разлика између хришћана и нехришћана, тј. између рођених и створених мора се нарочито истицати у наше време вулгарне пропаганде да су све вере једнаке, снижујући планину у долине, а не дижући долине у висину планине.”
[3] Εκκλησια 80&26 1973.
[4] Обраћање патријарха Димитрија кардиналу Јохану Вилембрандсу 30. новембра 1977.
[5] Када смо већ код архиепископа Атинагоре Кокинакија навешћемо једну његову нечувену изјаву коју је објавио часопис Св. Григорије Палама бр. 658 март-април 1977. г.:
“Опште је познато да су многи наши епископи у Европи и Америци, још много пре позитивне синодалне одлуке Московске Патријаршије, којом се допушта да се римокатолички хришћани у Русији причешћују у православним црквама, давали и сада дају божанско причешће Римокатолицима и другим хришћанима. То, додуше, није одлука целе Православне Цркве, већ осећај потребе неких појединих Епископа, који по својој савести не могу да одбију побожне и верне хришћане од свете чаше којој прилазе са дужном скрушеношћу, са вером и љубављу. На последњој седници епископа Васељенске Патријаршије у Патријаршијском Центру у женеви (фебруара 1976г.) ово питање је размотрено јер се са тиме сусрећу сви епископи и делују по осећају своје савести и процени потребе као и људи који им долазе. Међутим, независно о тога литурзи треба искрено да процене да ли су приправни за пришешће православни хришћани који прилазе Чаши Евхаристије. Да ли су они припремљени вером? Да ли су они спремни више од других. Времена нам намећу потребу да размотримо лицемерне и горде ставове о безгрешности и спремности православних и грешности и неспремности римокатолика, англиканаца и других хришћана.”
[6] Επισκεψις бр. 169 од 15.5.1977.г. Επισκεψις бр. 464 од 1.10.1982.
[7] Исто
[8] “Сви они, који се усуде да повреде наредбу Светог и Великог Сабора, који се сакупио у Никеји у присуству благочестивог и Богу омиљенога Цара Константина, у погледу празника спаситељне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве, ако по својој расположности к препирању остану упорни противу добре установе…” 1. канон Антиохијског Помесног Сабора
[9] Επισκεψις бр. 90 11.12.1973.г.
[10] Επισκεψις 30. новембар 1980.
[11] На основу писања листа аустријске митрополије бр. 52-67.
[12] Ово је посебно одушевило многе екуменисте, иако сви добро знамо да папа редовно исповеда и чита на мисама Символ вере са тим додатком. Римокатолици првобитни текст Никејског Символа гледају као један од стадијума у еволуцији хришћанске догме (посебно што се тиче тријадологије). Он је за њих занимљив историјски куриозитет као и неки други стари символи које повремено користе. Рим у суштини верује да је православна теологија застала на једном степену свога развоја, тако да православни иако поседују истинску веру, не поседују сву њену пуноћу коју је Свети Дух “открио” римокатолицима у наредним вековима после Великих Сабора. Учење о тзв. “еволуцији догматског учења” даје алиби папистима да уводе и формулишу нова догматска учења, која нико од Светих Отаца није исповедао.
[13] Пс 1,1.
[14] Божићна порука патријарха Димитрија 1978.
[15] Према правилима Православне Цркве, храм на чијој су часној трпези јеретици свршавали своје богомрске тајне треба поново осветити. Ово правило се потпуно пренебрегава. Данас су у дијаспори чести случајеви “позајмљивања Цркава”, мада Свети Оци говоре да је боље литургију одслужити под дрветом на отвореном ваздуху него ли у јеретичком храму. (Поводом овога питања, можемо да напоменемо да је на вест о посети англиканског архиепископа Београду, када је дотични уведен у олтар и успут “уделио” благослов служашчем јеромонаху (?!), отац Јустин Ћелијски изјавио да Цркву треба поново осветити.)
