ПОЧЕЦИ ЕКУМЕНИЗМА
Magna Charta екуменизма утемељена је још крајем прошлог века, тачније 1897 г. на конференцији 194 англиканска бискупа у Ламбету. На том скупу формулисани су основни принципи екуменске уније хришћанских “цркава”. Ламбетска конференција афирмише догматски минимализам, који полази од чињенице да јединство треба тражити у минимуму заједничке сличности богословских учења. Минималну заједничку основу требало је да чине: Свето Писмо (али ван контекста Светог Предања), Никејско-цариградски символ вере и само две свете тајне – Крштење и Евхаристија. Поред тога истакнут је и тзв. принцип толерантности према учењу других “цркава” и спремност на компромис љубави. Трећи принцип Ламбетске конференције је чувена Теорија грана (Branch Theory) која полази од чињенице да је Христова Црква као разгранато дрво, чије стабло представља једну недељиву Цркву. Гране су разне “цркве” које су међусобно равноправне и представљају манифестацију једне Цркве. Ниједна грана појединачно није Црква нити поседује пуноћу истине, те зато поједина богословска предања локалних “цркава” треба кроз дијалог усагласити како би се “реконструисала” једна истина и видљиво остварила једна Црква.[1]
Већ почетком двадесетог века, 1910. год. у Единбургу је, у организацији протестантских “цркава” одржана Светска мисионарска конференција (International Missionary Society) на којој је одлучено да се организује Светски покрет хришћана за питања вере и црквеног устројства (World Movement for Faith and Order). Истовремено са овим покретом деловао је и покрет “живот и Рад” (Life and Work) чији је задатак био да оствари јединство хришћана кроз њихову сарадњу у свакодневним животним питањима. Ова два покрета ће се 1948. г. ујединити у тзв. “Светски Савез Цркава” (The World Council of Churches) са седиштем у женеви. Паралелно са овом тежњом да се унифицира религија, радило се и на стварању друштвених међународних тела која ће омогућити стварање услова за политичко обједињење света. Тако је 1914. г. формирана у швајцарској тзв. “Лига Народа” која представља зачетак “Организације уједињених нација”. У деловању оба ова покрета приметна је јединствена намера да се оствари светско јединство у свим видовима живота али не у личности Богочовека Христа и његовој истини. У суштини ради се о једној “хилијастичкој” идеји земаљског царства, која вековима инспирише Запад и која се пројављује у разним видовима кроз папизам[2], хуманизам, марксизам, масонерију и друге покрете сличне оријентације.
Међутим, највећу препреку овој идеји на религиозном плану представљало је Православље са својим светоотачким и традиционално непомирљивим ставом према свакој модернистичкој реинтерпретацији Хришћанства и ставом да је истинско мерило и начин превазилажења подвојености само свеспасавајућа истина Богочовека Господа Христа. Господ нас учи да се јединство свих људи може остварити једино у Православној Цркви, у његовој богочовечанској личности, у св. Причешћу и јединственом исповедању апостолске вере. Требало је дакле увући и Православну Цркву у екуменски покрет и заменити њено учење о Цркви екуменистичком еклисиолошком јереси. На првом удару су се нашле две патријаршије које имају највећи углед и утицај у целом православном Свету. Убрзо су поред протестаната главни актери екуменизма, нажалост, постали и православни.
НАПОМЕНЕ:
[1] Екуменисти често користе поређење са разбијеним огледалом на сунцу. Сваки од разбијених комада рефлектује сунчеве зраке иако је огледало у парчићима. Тако и свака “црква” поседује пуноћу истине, иако не постоји њихово видљиво јединство.
[2] Ово је најисправнији назив за римокатоличко реформисано хришћанство које је пало у потпуни секуларизам и постало царство овога света, једна црквено-политичка организација. “Хришћанство на Западу престало је да постоји као Црква: постало је идеологија, скуп етичких закона. Дакле практичним животом човек остварује спасење. Ово је имало за последицу да је Хришћанство преточено у норме које имају божански карактер и као такве се налазе у основи остварења Царства небеског на земљи.” еп. Игњатије Мидић, “Савремени свет и Православна Црква”, Хришћанска мисао, 6-8&1993.
