СИНКРЕТИСТИЧКА ПАПАЗЈАНИЈА – КАНБЕРА 1991.
Од 7-20. фебруара 1991 године у Канбери, у Аустралији, одржан је 7. Генерална конференција ССЦ. На њој су поред представника бројних протестантских секти, учествовали и представници свих Помесних Православних Црквава (осим јерусалимске Патријаршије која је иступила из ССЦ) као и представници Ватикана на челу са кардиналом Едвардом Касидијем. За разлику од последњег великог скупа ССЦ у Ванкуверу 1983. год. на овом скупу учествовали су и многобројни представници нехришћанских вера. Све у свему био је то скуп свих белосветских јереси међу којима су нажалост, били и Православни. Одржавани су многобројне конференције, ритуали представника појединих “цркава” па чак и незнабожачки и магијски ритуали Абориxана или докторке Чанг, Кореанке, спиритистиње, која је на очиглед целог скупа призивала духове предака, деце коју је Ирод побио, да би се на послетку усудила да призива и дух “Исуса из Назарета”, а потом пред свима запалила папириће са њиховим именима. (На тој истој бини су касније православни служили литургију). Заиста је било потресно гледати заједно у истом збору представнике Православне Цркве у друштву са протестантским свештеницама, спиритистима, пасторима, феминисткињама и јавним хомосексуалцима. Овај скуп је нажалост потврдио да Православна Црква својим дугогодишњим учествовањем у раду ССЦ, не само да није успела да помогне неправославнима да нађу истински пут до аутентичног предања и апостолске вере, већ се дубоко заплела у мреже најперфиднијих екуменистичких теорија и присуством својих представника још једном дала снажан алиби стотинама јереси и новотарија. Како другачије схватити или објаснити да један православни митрополит, садашњи патријарх Цариградски, пристане да на овом безаконом скупу буде изабран за подпредседника??! Како разумети да православни представници мирне душе без иједне јавне речи протеста присуствују “мисама” које служе жене и причешћују народ? Како прихватити чињеницу да православни и даље остају у организацији која афирмише права хомосексуалаца свештеника и чак им дозвољава служење њихових посебних миса, као припадника тзв. сексуалних мањина (sexual minorities) и залаже се за право склапања црквених бракова међу припадицима истог пола, па чак и за могућност да усвајају децу? Овакви сусрети су још пре неколико година изгледали сасвим безазлено у поређењу са данашњим медијским спектаклима. О чему се ту заправо ради? Представници Православних Цркава доведени су практично пред нужан избор: да ли да наставе са досадашњим безумљем које и поред, вероватно искрене жеље појединих представника да проповедају Православље, није довело до баш никаквих резултата, или да се потпуно повуку из тог “сабора нечастивих” и отворено без лицемерја исповеде истину да је једина истинска Црква Христова једино Православна Црква и да је само у њој као јединој благодатној ризници спасења могуће наћи Христа и да тај став делатно потврде демонстративним иступањем из ССЦ.[1]
Наставак екуменских активности после Канбере јасан је показатељ да екуменизам улази у завршну фазу. Већ се озбиљно ради на реинтерпретацији појма Цркве и богословском тумачењу могућности intercommuni-а или барем “евхаристијског гостољубља” (eucharistic hospitality). Заједничко причешћивање не може бити прихваћено са православне тачке гледишта као средство за постизање спољашњег јединства јер је општење у светим тајнама израз и печат већ постојећег унутрашњег јединства у оквиру Једне Католичанске и Апостолске Цркве. Свети Иринеј Лионски је још у другом веку писао: “Наша вера је сагласна са Евхаристијом и Евхаристија потврђује нашу веру.” Заједничка евхаристија је основни показатељ да они који у њој учествују чине једно тело Христово, једну Цркву. Нажалост, међу екуменистичким круговима све више јача идеја да је дељење заједничке Чаше, или како се то популарно назива eucharistic sharing, управо средство за постизање јединства, које је могуће и поред бројних разлика у учењу. Те разлике се минимализирају и своде на разлике у изразима локалних богословских предања “цркава”. Отуда све више покушаја да се православни увуку у неку врсту богослужења са јеретицима. Генерални секретар ССЦ Емилио Кастро изражава свој cri-du-cour због тога што сви учесници скупа у Канбери нису учествовали у заједничком причешћу (православни и римокатолици ипак су служили одвојено) и упућује јасан апел свим учесницима да “нећемо више скупштину ССЦ са одвојеним причешћем!” износећи своје мишљење, да смо ми хришћани “лицемерни пред Богом када се овако окупљамо и молимо заједно, а не делимо причешће.” Занимљиво је да је став римокатоличке делегације по овом питању био много традиционалнији од млаког и стидљивог става православних. Кардинал Касиди је изјавио да је “евхаристијско општење крајњи знак и печат (ultimate sign and seal) црквеног јединства… Учинили бисмо више зла него добра када би се причешћивали заједно пре него што се сва остала спорна питања рашчисте.” Протестанти су у свему, изгледа, најнестрпљивији, првенствено због мисијских разлога јер у својим мисионарским активностима наилазе на велике проблеме, пошто хришћанска вера не наступа јединствено пред нехришћанима. Отуда жеља за било каквом врстом спољашњег јединства које ће се испољавати у заједничке три свете тајне: Крштењу, Свештенству и Евхаристији.
На овом скупу у Канбери усвојен је један веома занимљив документ. Реч је о једном новом ставу о јединству “цркава” под именом “Јединство Цркве као Општење (кинонија): Дар и Позив” (The Unity of the Church as Koinonia: Gift and Calling). ССЦ упућује овај документ као апел једне надцрквене организације свим “црквама” како би прихватиле седам основних теза “у циљу пуног видљивог јединства.” Те тезе су укратко наведене следеће:
1. међусобно признање крштења
2. прихватање Никејско-цариградског Символа вере као заједничког израза апостолске вере
3. евхаристијско општење
4. међусобно признавање свештенства
5. заједничко сведочење Еванђеља
6. заједничко деловање у циљу очувања мира и поретка у свету
7. омогућавање парохијама и заједницама да изразе на одговарајући начин локално степен постојећег општења.
У суштини основни циљ овог документа јесте да апелује на све хришћанске “цркве” да оне признају једна другу као Свету Католичанску и Апостолску Цркву у својој пуноћи. Занимљиво је како је садашњи патријарх Вартоломеј могао да прихвати један овакав текст као председник надлежне комисије за ова питања?!
Шта за Православну Цркву значи признање иједне од ових тачака? Ништа до потпуна издаја вере Светих Апостола и Светих Отаца. Признати јеретичко крштење као потпуно исправно (чак и без потребе да се по црквеној иконимији оснажи св. миропомазањем), значи де фацто признати јеретицима св. тајну свештенства и аутоматски и св. тајну евхаристије. Заједничко сведочење еванђелске истине значило би да православну веру тумачимо у оквиру једног заједничког прихваћеног богословља заснованог на минималном компромису, богословља скројеног по мери рационализма и аршинима палог човека.
НАПОМЕНЕ:
[1] Постављамо питање ДО КАДА ће и наша Српска Православна Црква учествовати у раду једне такве белосветске организације као што је ССЦ. Учествовање једне Православне Црикве у таквој организацији представља одрицање еклисиолошке и сотириолошке ексклузивности Православља и de facto признање црквености разним јересима. Отац Јустин, учешће СПЦ у овом сабору нечестивих назива “нечувеном издајом” и “страшним понижењем”. Још се питамо да ли је ова страшна голгота коју пролази српски православни народ између осталих, многобројних наших грехова, последица и јеретичког екуменистичког курса који следи СПЦ већ тридесет година. Излазак СПЦ из ССЦ и прекид свих екуменистичких контаката опрао би образ целом православном српском народу, иако би непријатељи наше вере и рода то искористили да оптуже Цркву за “агресивни милитаризам”.
