ЕКУМЕНИСТИЧКА (ТРАГИ)КОМЕДИЈА НА УПСАЛИ
Развијање екуменистичких односа са римокатолицима заиста је безазлено у поређењу са одржавањем таквих веза са разним протестантским “црквама” које су у својим иновацијама и јересима отишле исувише далеко да је мало тога што их везује за православну традицију. Међутим, то није спречило патријарха Вартоломеја који је од 20-31 августа 1993. г. посетио са својом делегацијом шведску лутеранску “цркву” поводом њеног јубилеја, четиристотине година од оснивања прве лутеранске цркве у Упсали. Наиме швеђани су 1593. г. примили вероисповедање Мартина Лутера, чиме је протестантизам у тој нордијској земљи заменио римокатоличку веру. Иначе та протестантска “црква” надалеко је чувена по крајње авангардним и либералним ставовима. Они су први у Европи почели са рукополагањем свештеница насупрот свим сведочанствима Светог Писма, предања и црквених канона. Дана 22. августа у готичкој катедрали у Упсали одслужена је свечана миса која је више личила на позоришну представу или дискотеку, него ли на службу Божју. На томе “евхаристијском фестивалу” нажалост су саслуживали и православни јерарси и то на челу са једним Васељенским Патријархом. Они су били смештени у свечаној “ложи” близу олтара заједно са разним другим јеретицима, протестантима и противхалкидонцима. Цела црква је одјекивала у дисонантним тоновима авангардне озбиљне музике симфонијског оркестра који је пратио неке делове службе. Оркестром је динамично дириговао један протестантски клирик. На служби је поред кардинала Касидија и шведског надбискупа Гунара Вемана говорио и патријарх Вартоломеј. Он је у свом обраћању на енглеском језику говорио о потреби јединства Цркве која је икона тријадичног Бога, нагласивши како “недостатак јединства не само да представља саблазан већ је у супротности са основним значењем Цркве.”[1] Кардинал Кесиди изразио јасне ставове Рима да је могуће јединство у различитости, само ако та различитост постоји у оквиру апостолског предања. По њему нема јединства у помирењу онога што је страно предању са истином апостолске вере. У току наставка службе патирјарх је узео учешћа у некој врсти входа са Еванђељем. Сви заједно су прочитали Никејски символ вере и изменили “целив мира”. Патријарх је потом поклонио надбискупу Веману сребрни путир који је назвао “путиром помирења”, као дар Васељенског Престола. Шведски примат га је одмах употребио за евхаристијски део службе, ганутљиво обаћавши Патријарху да ће га се увек сећати пред “хлебом и вином Господњим”[2] У тренутку причешћа са свих страна су нагрнули лутерански свештеници и свештенице како би разделили “причешће” народу у цркви. За то време један вокални ансабл младих црнаца (?!) је играјући у ритму xез музике певао причастан. У цркви је настала права атмосфера “журке”. Чекајући свој ред на причешће верници су се њихали у ритму заглушујуће музике. Заиста било је то “јединство у различитости”. Наравно, православни представници са својим Патријархом мирно су са очигледним поштовањем према “локалним црквеним традицијама” посматрали ову комедију. На крају је цели тај безакони скуп патријарх Вартоломеј благословио литургијским благословом “Благослов Господњи нека дође на вас, његовом благодаћу и човекољубљем, сада, увек и у векове векова.” Заједно са њим су стајали и такође благосиљали кардинал Кесиди, надбискуп Веман и фински надбискуп Викстром, показујући вероватно тиме јединство једне и јединствене Цркве Христове.[3]
НАПОМЕНЕ:
[1] Дакле, очигледно, патријарх члановима Цркве Христове сматра и неправославне хришћане, што је у складу са тзв. крштењском теологијом коју заступа и Јован пергамски (теорија по којој су чланови Цркве у ширем смислу сви крштени у име Св. Тројице) . Касније у беседи Патријарх додаје “Сви ми, као људска бића и као чланови Цркве позвани смо да учествујемо…” У целој беседи нема ниједне речи која би указала на погубност учења лутеранског вероисповедања. Детаљан опис и текстови беседа могу се наћи у листу Επισκεψις бр. 496 од 30.9.1993.г. Цела ова “комедија на Упсали” такође постоји и на видео снимку.
[2] Шта може бити већи пример профанације једног светог сасуда него га даровати онима који не признају истинско претварање евхаристијских дарова, пошто г. Веман верује да у Евхаристији не постоје право тело и крв Христова, већ само хлеб и вино Господње.
[3] За ову прилику је англикански бискуп Џон Хинт саставио и пригодну екуменску молитву која је препоручена свим учесницима да је читају и моле се за јединство. Она гласи: “Свесвети Боже, Оче, Сине и Свети Душе, веру нашу увећај, наду нашу учврсти и сачувај нас у љубави, како би се испунила воља Твоја и васпоставило јединство наше, како би се твар исцелила и живела у достојанству и слободи, сваки мушкарац и жена. Молимо Ти се, молитвама Господа нашега Исуса Христа. Амин!” Већина екуменистичких молитава које и православни представници читају на екуменским скуповима су сличне овој. У њима се не спомиње ни Пресвета Богородица, ни светитељи, од Господа се не тражи спасење и вечни живот већ најчешће политички мир и благостање света. Докле иде компромис православних екумениста показује пример из 1972. г. када је у Њујорку грчки архиепископ Јаков организовао званични теолошки дијалог са Јеврејима. На том састанку грчки теолози су пристали да “очисте” древне богослужбене текстове од израза који су увредљиви за Јевреје и јудаизам. Очигледно потребно је реформисати Православље, оспорити му његову јединственост и свести га на ниво других религија.
