ПРЕДГОВОР
„Ми стојимо у борби за наше заједничко Предање,
за богатство здраве вере коју смо примили од Отаца.“
(Св. Василије Велики, посланица 243)
„Јер ће доћи вријеме када здраве науке неће подносити,
него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима,
и одвратиће уши од истине, а окренути се бајкама.“
(2Тим 4, 3-4)
„Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци и показаће знаке велике
и чудеса да би преварили, ако буде могуће и изабране.“
(Мт. 24, 24)
„Не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем свога ума…“
(Рим. 12, 2)
Мали је број људи, данас на свету, који зна и верује да је једино Православна Црква сачувала аутентичан лик Богочовека Христа и богатство Његовог учења које нам је предато у Светом Предању, преко Светог Писма, светих Апостола и њихових наследника. Отуда наша Црква која се још назива Једном, Светом и Католичанском (саборном), једина има право да себе назива Православном (Ορθοδοξη – Εκκλησια) јер је „Црква Бога живога, стуб и твђава истине.“ (1 Тим 3,15) и „врата паклена неће је надвладати“ (Мт. 16,18). Једино је за њу Господ рекао „…и ево ја сам са вама у све дане до свршетка вијека.“ (Мт. 28,20). Другим речима, не постоји никаква сумња око тога да је Истинита и Једина Црква коју је Господ основао, управо она која беспрекорно чува истину Христову. У бурној историји Христове Цркве било је бројних покушаја да се реч Еванђеља прилагоди палом огреховљеном човеку, да се Еванђеље реинтерпретира, али је Црква успела да сачува своје девичанство неупрљана духом овога света, и одувек је била и увек ће бити страна овоме свету и веку. Зато традиционализам, који у данашње време има прилично негативну конотацију, представља један од најважнијих атрибута Православне Цркве. Господ нам је предао своју истину једном заувек и наша настојања треба да се огледају у томе да том истином заживимо и да је делатно познамо, а не да је научнобогословски откривамо, јер не постоји апстрактна истина, већ једино Господ који је једини „пут, истина и живот.“ Уједно Господ нас позива да у пуноћу Православне Цркве приведемо све људе, а не да веру прилагођавамо људима. Управо један од најважнијих задатака наше Цркве није да Царство Небеско спусти на земљу већ да људе уздигне у Царство Небеско, да их обожи и са целом преображеном твари сједини у Христу.
С друге стране много је врста неправославних (хетеродоксних) „хришћана“ – јеретика који се налазе изван Цркве Христове и чине заједнице нечастивих, (συστηματα πονηρευομενων)[1]. јер „како могу бити у Католичанској Цркви, пита се Св. Атанасије Велики, они који су одбацили апостолску веру, и постали изумитељи нових злих дела, они који су оставили божанске речи Писма, а људске обмане прогласили новом мудрошћу.“[2] Штавише, они који су оставили веру богомдану не могу се називати ни хришћанима.[3]
Нажалост, у наша смутна времена појавили су се и у оквиру Православне Цркве појединци, који на своју Цркву гледају другачије него што су то чинили Свети Оци, мученици и исповедници. Ови модерни одступници од Православља и протагонисти нове јереси екуменизма[4] активно раде на стварању једног „Новог Хришћанства“ преко којег непријатељ људскога рода жели да оснује своју лажну Цркву (Анти-Цркву) и уз њену помоћ припреми долазак лажног Христа. Њихов циљ је да Цркву доведу у корак са данашњим временом и стиде се пред „слободоумним“ и „напредним“ западним светом да јавно признају истину о својој Цркви и вери православној. Они заједно под руку са разним јеретицима у „лажном смирењу“ хуле на Цркву признајући да су врата адска већ надвладала Христову Цркву4, да је она подељена и да „сви треба да се покајемо и измиримо“. Тек тада ћемо, по речима ових нових апостата, поново „пронаћи“ једну, недељиву и истинску Цркву Христову. Још до јучер су се ти исти правдали да учествују у дијалогу са јеретицима како би пред њима сведочили истину Православља, а сада то исто Православље продају у бесцење, бацајући бисере свињама.
Ипак, ми засигурно знамо да се ови мрачни циљеви никада неће остварити, јер је Црква Христова неуништива. Она ће и на свршетку овога века дочекати свога женика Христа чиста и непорочна, неоскврњена грехом апостасије. Питање је само колико ће људи у њој препознавати истинску Цркву Божју и у њој наћи спасење?
НАПОМЕНЕ:
[1] Св Кирил Јерусалимски, PG t.33, col 1048A
[2] Св.Атанасије Велики, PG t. 27 col 152C
[3] Исти Свети Отац, апостолски и светоотачки благовести сву истину о православној вери говорећи: „Ми држимо веру Католичанске (Саборне) Цркве, коју Господ даде, Апостоли проповедише, Оци очуваше. Јер је на њој Црква основана, и ко отпадне од ње, тај није хришћанин нити се може називати хришћанином.“ (Ad Serapionem 1,28: PG t.26. col. 593C-596A)
[4] Епископ Аверкије Џорданвилски каже: „Врата пакла неће надвладати Цркву“. али су надвладала и сигурно могу надвладати многе који сматрају себе стубовима Цркве, као што се показало у црквеној историји.“
