ЦАРИГРАДСКА ЕНЦИКЛИКА ИЗ 1920. ГОДИНЕ
Први уступак екуменизму који је учинила Цариградска Патријаршија био је у јануару 1920. г. када је издана Енциклика, упућена “свим Црквама Христовим”, којом је између осталог предложено увођење григоријанског календара. Увођење новог календара, који је као претходни јулијански астрономски нетачан, само по себи не представља толики проблем колико је овај гест само видљива пројава намере Цариграда да се приближи Западу, на штету вековног богослужбеног јединства Православних Цркава.[1] Сам садржај ове Енциклике коју је потписао тадашњи locum tenens Цариградске Патријаршије, митрополит Доротеј Пруски са још једанаест митрополита, показује сасвим нови тон у поређењу са претходним званичним документима Патријаршије. Обратимо пажњу на неке формулације из ове Енциклике: У њој се не само помесне Православне Цркве називају “Црквама”, већ је тај назив сасвим равноправно први пут до тада придодат разним јеретичким конфесијама. На самом почетку се каже:”… међусобно приближавање разних хришћанских Цркава и њихово општење не може бити одбачено због догматских разлика које постоје међу њима…” Енциклика апелује да треба радити на “припреми и омогућавању потпуног јединства”, али не спомиње да је оно једино могуће у пуноћи православне истине Цркве Христове. Разне јеретичке групе назива “Црквама које нам нису стране и туђе, већ сродне и блиске у Христу” и које су нам “санаследници и сателесници обећања Божјих у Христу” (Еф.3,5). Као први корак у изградњи међусобног поверења и љубави сматра се потребним увођење новог календара “ради истовременог прослављања великих хришћанских празника од стране свих Цркава”. Поред тога предлаже се “свој браћи и на Истоку и на Западу, свим поштованим хришћанским Црквама” да се успостави пракса ближе сарадње, међусобног размењивања празничних грамата, размене студената богословских школа као и успостављање једног свехришћанског савета на коме би се одлучивало о питањима од обостраног интереса. Енциклика је изазвала бурно одушевљење екуменског света. Похвале и панигирици стизали су са свих страна, од англиканаца, епископалаца, лутерана. За то време православни свет обузела је велика смутња и недоумица пред овим поступком Цариграда који је заиста био без преседана.[2] Модернисти су били одушевљени, а традиционалисти, посебно монаштво, ниже свештенство и народ били су крајње разочарани. Убрзо патријарх Мелетије Метаксакис, који је био званично први цариградски патријарх који је започео екуменистичке активности, 1923. год. сазива сабор у Цариграду[3] који је донео одговарајуће одлуке у складу са предлозима Енциклике из 1920. и објавио увођење новог календара без постојећег концензуса свих помесних Православних Цркава по том питању.
У то време цела Грчка Црква била је захваћена великим таласом модернизације и европеизације коју су здушно помагали двор краља Отона и новостворена западномислећа интелигенција. “Они су, пише Макријанис у својим мемоарима, упропастили нашу домовину и веру, којом сада управљају безбожници. У време турског ропства није померен ни један камен са старих цркава. Али ови залуђеници повезали су се у својим интересима са зараженим фанариотима и сличним који су се заразили у Европи и они су упропаштавали наше манастире и цркве, неке оскрнављујући, а друге претварајући у штале. Ово су нам чинили многи такви свештеници и лаици, војници и политичари. Иако смо пролили своју крв у опасности смо да изгубимо своју домовину и веру…” “Полуобразовани интелектуалци су чинили све што су могли да измене истину своје вере и да прицеме секуларизам и рационализам на свето дрво Православља које је вековима остало недирнуто од варварских освајача”. Највише су страдали манастири, неки су затворени, некима је конфискована имовина, а у друге су послани “прогресивни” игумани…”[4] Црква и просвета су у то време биле под јаком контролом државе која је све чинила да се саобрази Западу, форсирајући идеју јелинско-хришћанске цивилизације. Традиционална византијска музика је у градским црквама замењивана театралним вишегласним хорским европским певањем. У то време долази и до деградације традиционалне иконографске уметности. У цркве се убрзано уводи електрика, (чак и електрична кандила) и постављају се клупе. Теолози и будући црквени пастири већином су образовани на папистичком и протестантском Западу, где су дошли у контакт са најновијим екуменистичким тенденцијама. Разлике између Православне Цркве и западних “цркава” они су видели искључиво на пољу догматских формула које су се некако могле ускладити и нису разумевали да је на Западу лик Господа Христа замењен хуманистичким европским човеком, да тамо и нема правог Хришћанства, те да се разлике не могу исправити компромисним споразумима и дијалогом већ једино истинским и дубоким покајањем – преумљењем јеретика. Истина православне вере није само скуп извесних мртвих догматских правила, већ сама богочовечанска икона Господа Христа, чији је лик омеђен еванђелским и светоотачким учењима и правилима као непогрешивим оријентирима благочешћа. Одузети макар и најмању заповест значи оскрнавити цели лик Божји.[5] Зато у тим питањима нема и не сме бити компромиса. Сваки компромис у суштинским питањима вере раван је издаји Христа и идолопоклонству, без обзира какви се циљеви тим компромисом намеравају остварити.
НАПОМЕНЕ:
[1] Локални Сабор у Цариграду из 1583, сазван као реакција на позив Григорија XIII, римског папе, да православни прихвате нови римски календар, на коме су учествовали патријарх Јеремија цариградски, Силвестер патријарх александријски, Софроније патријарх јерусалимски и бројни други саборски оци између осталог јасно каже:
“Ко год не следи обичајима Цркве који су утврђени на Васељенским Саборима, и светој Пасхи и календару који нам они одређују да следимо, него хоће да се равна по новоизмишљено пасхалији и њеном календару папиних безбожних астронома и противећи им се (обичајима Цркве) жели да одбаци и оскврни догмате и обичаје Цркве које смо наследили од нашин Отаца, нека буде на таквога АНАТЕМА и нека буде одлучен од Цркве и заједнице верних.”
Увођење новог календара, поред тога што разбија богослужбено јединство, Православне Цркве, уноси читав низ аномалија у богослужбени циклус године. Тако, нпр. Петровски пост по новом календару се смањује, тако да има година када траје само 2 дана. Поред тога дешава се да Благовест падну ван великопосног периода и др.
[2] Какав је био ранији став Цариграда по тим питањима можемо да видимо и из саопштења Сабора у Константинопољу из 1724. г. којим је председавао цариградски патријарх Јеремија III. Сабор је сазван због све интензивнијих прозелитистичких активности паписта на подручју Антиохијске Патријаршије. У саопштењу Сабора се каже: “Они који су се удаљили од благочешћа и оставили отачке и правоверне догмате наше вере и заједничког Предања Цркве, павши и скренувши у новотарије и туђе идеје као и (друге) неправославне обичаје, и који кривотворише и оскврнише истину благочешћа, такви више нису нити се могу називати истинским хришћанима, већ се као неправославни и иноватори одсецају и одељују од хришћанске и црквене заједнице и избацују из свештеног тора, као заражене овце и сатрулели удови, те подлежу крајњим и највећим црквеним казнама, и будући потпуно отуђени од божанске благодати са ђаволом на вечни пакао бивају осуђени.” Mansi t.37, col. 209
[3] На овом Синоду се расправљало поред питања промене календара, такође питање одређивања фиксираног дана прославе Васкрса (промена пасхалије је иначе забрањена 1. Вас. Сабором и Антиохијским Сабором под претњом рашчињења клирика који то покуша), затим ступање у брак ђакона и презвитера после рукоположења, други брак свештаника, питања ублажавања поста, померање већих светитељских празника у недељне дане.
[4] Against False Union, Александар Каломирос, 1967
[5] Свети Јован Златоусти пише: “Ако и најмање оштетиш печат на царској новчаници, цела новчаница постаје фалсификат. Тако исто ако здраву веру и у нечему најмање измениш цела бива оскврњена и постаје гора уместо боља. Где су сада они који нас оптужују за агресивност због нашег става према јеретицима? Где су сада они који кажу да међу нама нема ништа различито, већ да разлике бивају због властољубља. Нека послушају Павла који говори да Еванђеље изменише они који и у најмањем уводе новотарије.” (PG t.61 col 622)
