АПОСТОЛИ ЕКУМЕНИЗМА
Један од најактивнијих чланова екуменског покрета при Цариградској Патријаршији је свакако садашњи архиепископ Јаков амерички, који је још од времена патријарха Атинагоре редовно учествовао у свим већим екуменистичким сусретима. У црквеним круговима он је надалеко познат по најпровокативнијем модернизму, а класичан пример тога је његова изјава из 1967 у којој изражава потребу за једним “новим Хришћанством”, заснованим на сасвим новим схватањима и дефиницијама[1]. Он је активни учесник у свим међународним верским покретима и редовно учествује у екуменским “богослужењима” не само заједно са представницима конфесија хришћанске оријентације већ и са будистима, муслиманима и Јеврејима. Многи се сећају посете патријарха Димитрија Америци када је у Линколновом меморијалу уприличен велики екуменски спектакл (једна синкретистичка представа) тзв. “Ecumenical Doxology of Peace” (Екуменска доксологија мира) – у којој су поред патријарха Димитрија, митрополита халкидонског Вартоломеја (садашњег Патријарха) учествовали: архиепископ Јаков као домаћин, кардинал Џејмс Хики, надбискуп Вилијам Килер, један бискуп епископалне “цркве”, лутерански бискуп, представници ССЦ, врховни рабин САД, директор исламског центра имам Фејзал Хан, представници јерменске “цркве” и многе друге званице. Римокатолички кардинал читао је Еванђеље док му је грчки православни хор певао Алилуја. Потом су читали молитве и протестанти, а хор је певао тропар Педесетнице.[2] Након тога јеврејски рабин прочитао је један псалам док је муслимански имам “надахнуто” прочитао одсечак из Курана. Ово “славље” је закључено химном “Нека је име Господње благословено од сада и до века”. Заједничке молитве, читања из Еванђеља, Псалама и Курана била су зачињена певањем великог мешовитог међуверског хора, уз пратњу инструменталног оркестра са неизбежним звуцима оргуља, које су иначе постале све чешћи елемент црквеног декора грчких цркава Цариградске Патријаршије у Америци. Архиепископ Јаков је познат по сличним спектаклима који се редовно организују на подручју САД. Познат је његов став који је више пута изражавао да Црква не сме да остане везана за историјске претпоставке прошлих епоха и да инсистира на неком посебном начину живота. То је за архиепископа Јакова “одрицање живога предања које се развија са духом времена”. Он сматра да су такви ставови супротни Православљу јер Православну Цркву своде на ниво јеретичке секте. У свом авангардном хипермодернизму грчки првојерарх америчког континента, покренуо је идеју за изградњу храмова које је назвао недогматски храмови у којима би припадници разних религија могли да се клањају Богу невидљивом “који није догматски већ једино љубављу одређен и дефинисан” (who is dogmatically unspecified and defined only by love)[3]. Очигледно ради се о лажном богу омиљене антихришћанске јереси тзв. “агапизма”.[4]
Друга личност из Цариградске Патријаршије, која управља Аустралијском архиепископијом је архиепископ Стилијан Харкианакис. Овај јерарх је попут архиепископа Јакова познат по низу својих претенциозних теолошких изјава које већ годинама саблажњавају верни народ Аустралије, што је у новије време било и повод великих сукоба између Цариграда и Јерусалима. Међу најсаблажњивије изјаве овог архиепископа свакако спада његова Божићна посланица верницима 1988. г. у којој је отворено исповедио да је Господ Христос поседовао грешне пориве у својој човечанској природи.[5] Овакав јеретички став осуђен је на Петом и шестом Васељенском Сабору. Архиепископ Стилијан је овај свој став већ претходно изразио у својој скандалозној изјави на другом каналу аустралијске телевизије 9. октобра те исте године када је у емисији у којој су учествовали представници разних религија на тему Скорцезеовог бласфемног филма “Последње Христово искушење”, отворено казао да у том делу нема ништа богохулно, док су други учесници разговора осуђивали овај опсцени филм.[6] Сигурно, сви имају право на лично мишљење, али када такво своје мишљење изражава духовни пастир милиона православних верника било преко посланице или пред екранима државне телевизије то већ има много озбиљније импликације. Нажалост до дана данашњег сваки протест против оваквих и сличних новотарија гуши се са прећутном подршком Цариграда.[7] Резултат овога стања status quo јесте да све више младих Аустралијанаца грчког порекла тражи излаз у другим јурисдикцијама због отвореног екуменизма и административне тираније представника грчке архидијецезе. У Аустралији живи бројна грчка дијаспора, прилично велике економске моћи, тако да је Цариграду стало да поседује комплетну контролу над духовним животом Грка овог континента. Покушаји Јерусалимске Патријаршије да омогући Грцима да имају могућност преласка у другу канонску грчку јурисдикцију довео је до великог лома између Цариграда и Јерусалима, који је како ћемо касније видети резултирао рашчињењима и озбиљним претњама.
НАПОМЕНЕ:
[1] Занимљив је цели одломак “надахнуте” беседе овог јерарха: “Потребно је да се ослободимо јелинистичких идеја које су вековима владале хришћанском религијом и да их заменимо другим јер елинистичке идеје не значе више ништа савременом човеку. Потребно нам је једно ново Хришћанство, засновано на сасвим новим схватањима и дефиницијама (we are in need of a New Christianity, based on entirely new perceptions and definitions), јер када кажемо Врховно Биће у значењу Бога, омладина то не разуме. Учење о Логосу, као што је оваплоћење Бога Логоса у личности Исуса Христа, посебно догмат о Светој Тројици и њеним својствима као и о њеној свемоћи данас не могу проћи, када су елинистичке идеје превазиђене новим достигнућима. Не можемо да (људе) учимо оном хришћанству које смо ми упознали… ” (New York Times 25.9.67)
[2] Екуменисти често говоре да је нова епоха у ствари ново време “Светог Духа”. Док је традиционални појам Цркве заснован на другој личности Свете Тројице, оваплоћеном Сину Божјем, чије је Црква истинско тело, “Црква Новог Доба” је пнеуматолошког карактера. Дух Свети обједињује разбијено огледало разједињене Цркве. Таква еклисиолошка теорија врло је привлачна и за нехришћанске религије, у којима по мишљењу неких православних екумениста (као што је епископ Георгије Кодр, Антиохијска Патријаршија) присутно надахнуће Светога Духа. Заиста, беспримерна бласфемија!
[3] Естиа, 17.8.1972.г.
[4] Према писању листа “The Hellenic Chronicle” од 8. јула 1993.г. бивши председници САД, господа Картер и Реган из љубави и уважавања према архиепископу Јакову, покренули су кампању за прикупљање десетак милиона долара који ће бити материјална база за оснивање “Фонда архиепископа Јакова”. Тај новац биће предат Националном савету хришћанских цркава Америке и ССЦ ради настављања екуменистичке делатности. Фонд ће давати средства за састанке теолога и поглавара разних цркава, са циљем уједињења. Нарочито ће се старати о финансирању богословија и младих црквених посленика који ће се припремати за важне улоге у екуменском покрету. Архиепископ Јаков је тако добио “част” да му екуменски настројени протестанти још за живота начине фонд који ће носити његово име.
[5] “Онај који мисли да је човечанска Христова природа пала са неба савршена и безгрешна, као неки метеор у магијском изненађењу, дакле механички и безболно, отприлике као што је Deus ex machina у античко време, он никада неће разумети степен истошчанија (кеносиса) који је на себе узео Божји Логос.” Архиепископ Стилианос својом посланицом отворено учи да је Христос у почетку био грешан и да је бестрасност достигао постепено кроз борбу између своје две природе и две воље. (Види Voice of Orthodoxy (листа аустралијске архиепископије) дец. 1988г.
[6] Још у септембру месецу исте године он је изјавио од речи до речи радиостаници 2АЕ: “Књигу која се зове “Последње искушење” прочитао сам пре више година… Сећам се снажног утиска који је она на мене учинила, као једно живо, изузетно живо штиво… Мене тај текст није саблазнио. Није ме саблазнио иако сам тада био студент теологије, јер сам видео да је Казанцакис покушао да прикаже потпуно људску природу Христову.” (24.9.1988)
[7] Поред поменутих изјава архиепископа, познато је да он отворено признаје да човек вуче порекло од мајмуна (Voice of Orthodoxy јан-феб 1987.г. Због свих ових изјава митрополит флорински Августин је отворено протествовао у Цариграду. Међутим опет ништа није учињено.
