Екуменизам и време апостасије

КОКЕТИРАЊЕ СА ИСЛАМОМ И ДРУГИМ РЕЛИГИЈАМА

 

Занимљиво је да екуменски покрет који је заправо потекао међу “хришћанским црквама” проширује активно своје деловање и на пољу све отвореније сарадње са нехришћанским и паганским религијама. Антиохијски патријарх Игнатије остао је запамћен по својој изјави на панисламској конференцији у Таифу, Саудијској Арабији. Између осталог он је рекао: “Као и ви , ми хришћани Истока налазимо се у тражењу лица Божјег… као и ви и ми се обраћамо Творцу неба и земље и тражимо у свако доба Божји опроштај. У Јерусалиму сваки поклоник једнога Бога уздиже своју молитву.” Своје излагање је завршио жељом “да Бог пошаље вама своју богату милост. Нека је Бог са вама!”

Иначе, покушаји међурелигијског контакта са Исламом врло су деликатни с обзиром да се ради о религији која је вековима показивала крајњу нетрпељивост и агресивност посебно према Православљу. Колико православни могу да иду у кокетерији са исламом потврђује и чланак александријског патријарха Партенија који је познат по изузетно активном дијалогу са исламом. У часопису Илисиос (мај-­јуни 1982. г.) објављен је његов чланак у коме Патријарх ни мање ни више, ислам назива “религијом Великог Бога и његовог апостола Мухамеда” (Θρησκεια του Μεγαλου Θεου και του Αποστολου του Μωαμεθ).[1] У истом чланку александријски патријарх апелује на јачање дијалога са исламом.

Уз ове изјаве можемо да наведемо и речи покојног руског патријарха Пимена који је честитао врховном муфтији за европски део тадашњег СССР 1100 годишњицу “потурчења” руског народа и то овим речима:

“Срдачно Вас поздрављам, драги брате, и сву вашу духовну децу поводом ју­билеја 1100 година појаве Ислама у Поволжју и Приураљу…Са дубоким задо­вољством потврђујемо постојеће традиционално братско и миротворачко сатрудништво међу нама као и наше патриотско служење. Изражавам наду да ће те међурелигиозне везе и даље служити напретку наше велике Домовине, узрастању мира и праведности међу свима народима. Нека је благословено Ваше служење народу Божјем. С братском љубављу патријарх Пимен.”[2]

Сигурно би нам требало још оволико простора да наведемо бројне екуменске изјаве тог руског патријарха и осталих руских екумениста, који својим сусретима са папистима, лутеранима, будистима, муслиманима и другим газе по свим светињама свете Руске Цркве и исмевају светитеље као што су св. Александар Невски, Јов Почајевски, Сергије Радоњешки и многи други који су се борили против јереси и мухамеданског безбожја.

Поводом 20-годишњице оснивања УН у Сан Франциску је одржан “Сабор свих религија за мир у свету.” Пред 10 000 гледалаца говорили су на тему верски условљеног мира: један Индус, један будиста, муслиман, Јеврејин, протестант, ри­мокатолик и један православни представник, док је певао “међуверски” хор песме свих тих вера. У Америци је нпр. основан “Храм разумевања” као и “Удружење сједињених религија” са циљем да сагради свечовечански симболички Храм у разним деловима света. На првом састанку тог удружења у Калкути римокатолички монах Томас Мертон[3] је изјавио: “Ми смо већ ново јединство. Треба још да досегнемо до нашег изворног јединства.”. На другом састанку у женеви 80 представника десет највећих религија света разматрали су “Пројект о стварању Светске заједнице религија” Тадашњи генерални секретар ССЦ др Јуxин Блејк упутио је тада позив поглаварима светских религија да се уједине. У протестантској катедрали Св. Петра у женеви одржано је до тада невиђено натконфесионално богослужење, под мотом “верници свих религија позвани су да заједнички живе у култу истога Бога.” Сваки предствник се молио на свом језику, а по обичају религије коју представља. (слично као у Асизију неколико година касније). Овим чином су верници свих религија били позвани да се заједно моле у славу “истога Бога”. Тај обред је завршен молитвом “Оче наш”. “Храм разумевања” је изнео у јавност да је на врховном састанку у САД 1971. г. узео учешће и митрополит Емилијан Тимијадис из Цариградске Патријаршије. На “врховној конференцији” Удружења је предложено и православним делегатима да допринесу организовању “Светске заједнице религија” како би се остварио сан човечанства о миру и разумевању и сагласности са философијом Вивекананде, Рамакришне, Гандија, Алберта швајцера и осталих оснивача разних религија. На крају су сви делегати позвани да учествују у натконфесионалном обреду, где се истовремено сваки молио на свој начин.

Један православни теолог и епископ који је посебно активан на пољу “дијалога” са нехришћанским религијама је Георгије Кодр, митрополит либански из Антиохијске Патријаршије. Још 1970. године у Адис Абеби, на заседању централног одбора ССЦ (када је практично започео дијалог ССЦ са нехришћанима) он је саблазнио чак и многе протестанте у своме реферату “Хришћанство у плуралистичком свету – икономија Светог Духа”, када је изјавио да ми не треба само да водимо “дијалог” са нехришћанским религијама, него и да “изучавамо” изворни духовни живот “некрштених” и на тај начин да обогатимо своје искуство “бисерима” универзалне религијске заједнице, јер, по неприхватљивом учењу овог митрополита, када неки браман, будиста или муслиман чита своје свете књиге, он тада у благодатном надахнућу, прима у виду светлости самога Христа[4]… Поред тога либански митрополит отворено говори: “Дух делује својим енергијама у складу са својом властитом икономијом, и можемо на основу овог становишта, да сматрамо да су и нехришћанске религије простор где је присутно његово надахнуће. Сви они који примају посету Духа, су Божји народ.”[5] Ове мисли су кључне за разумевање “еклисиологије” Цркве “Новог Доба”, “Времена Светог Духа”. Да ли је овај авангардни митрополит можда променио своје јеретичке ставове? Вероватно, само на горе, јер читајући његов реферат са “Пете Светске конференције за веру и поредак” у склопу ССЦ одржаној у Сантјагу де Компостела, шпанија, од 13­14.8.1993. г., на којој је поред Кодра учествовала проширена православна делегација од 46 чланова, можемо да закључимо да се ради о једној заблуди несагледивих размера.[6] Питамо се: Quo Vadite Oecumenisti Orthodoxi?[7]

У Асизију је 27. октобра 1986. године одржана прва заједничка молитва представ­ника свих светских вера. То је био јединствен случај у светској историји. Поред Папе, који је био главни spiritus movens целог скупа, нашло се 150 представника светских релитија, између осталих и Далај Лама, афрички магови, индијски гуруи, тибетански шамани, протестанти, православни митрополити, индијански врачеви, који су пушили луле мира. Ова надконфесионална папазјанија заиста је била без преседана. Цариградску патријаршију предводио архиепископ Методије тијатирски. Поред Грка присутвовало је и неколико руских епископа. Ритуал је почео двосатном заједничком молитвом у римокатоличком храму Св. Марије од Анђела, а потом је настављен на великом градском тргу Фрање Асишког.[8]

Једна од основних карактеристика екуменизма јесте његова наклоност према синкретизму и обједињавању “духовних традиција” разних религија. Институт за светску духовност – The Institute for World Spirituality у Сједињеним Државама сваке године организује летњи семинар у једној од четири духовне институције у околини Чикага. Поред ведантског вивекенандиног Манастира из Мичигена, бенедиктинске опатије св. Прокопија и тибетанског будистичког манастира из Орегона, један од активних учестника у летњем интерконфесионалном семинару је и српски православни манастир Св. Саве у. Либертвилу Поред низа предавања семинар пружа могућност својим учесницима да посвете извесно време и медитацији у самом манастиру и у његовој околини. У извештају са овог семинара који је одржан са благословом обласног православног (српског) архијереја[9], посебно упечатљиво место заузима фотографија која приказује учеснике семинара како медитирају у лотос позицији пред иконом Пресвете Богородице у самом манастиру. Погледајмо сада нешто више о сличним активностима парламента светског религија.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Како би наши читаоци могли да упореде овакве изјаве екумениста са аутентичним светоотачким ставом о исламу навешћемо само неколико цитата из Великог требника са примерима како богослужбени текстови карактеришу ислам. У чину одрицања од “сараценског тојест турског (исламског) зловерног безбожја” од онога који жели да пређе из ислама у Православље се тражи да се “у свему одрекне богопротивне турске вере и целокупног њиховог нечистог умовања” и да их прокуне, “да се одрекне Мухамеда…као ђаволског, а не Божјег слуге, и лажног пророка.”, да се одрекне свих Мухамедових присталица као лажних учитеља и да их прокуне као “богопротивне ђаволске слуге”. Посебно се тражи одрицање “од целог богохулног писања проклетог Мухамеда, које се зове Ал Куран, и свих учења и законских одредби, предања и хула његових” и да их “као богопротивне и душегубне” прокуне. У наставку чина се тражи одрицање од “лажљивих и хулних учења турских и свих богохулних и брбљивих басана Мухамедових, …које су о неком богу свекованом и о рају и о животињском и нечистом у њему животу њиховом по васкрсењу, о браку и брачним разрешењима и све о женама и наложницама нечистим и о свему сличном овоме.” На крају се изражава одрицање “од свих нечистих Мухамедових уредаба о молитви, о хаxилуку у Меку, о молитвеним домовима који су тамо и тога самог места које се назива Мека и све околине његове, и свих скупова и молитвених обичаја турских.” (Велики требник, стр. 399-401) На основу овога можемо много јасније да видимо колико савремени екуменизам наступа у једном сасвим новом духу. Патријарх Атинагора је бос улазио у Омареву xамију да би се помолио, српски епископи у Босни су пре почетка рата организовали безаконе молитвене скупове са хоxама, говори се о дијалогу… Какав је дијалог могућ са исламом? Уколико се не ради о потпуном безумљу, реч је сигурно о лицемерју које никоме није на част.

У истом Великом требнику налази се и “чин примања одраслих Јевреја у Православну Цркву” у коме се припадник јеврејске вере назива човеком “који је залутао од пута спасења и који је веома помрачен јеврејским неверјем”. Колико је овакав став супротан ставовима неких данашњих владика који се заједно са рабинима, сви обучени у богослужбена одјејања заједно моле за пострадале жртве фашизма? Нажалост, чини се да живимо у времену у коме човекоугодништво замењује богољубље.

[2] Журнал Московске Патријаршије 1990, бр. 3

[3] Познати римокатолички философ и мислилац који је био један од најјачих адвоката Новог Хришћанства који је отворено почео да проповеда папа Јован XXIII. “Оптимизам папе Јована, пише Мертон, заиста је нешто ново у хришћанској мисли, јер он озражава недвосмислену наду да свет обичних људи, свет у коме многи нису хришћани и чак не верују у Бога, може још да буде свет мира, ако се људи буду односили једни према другим на основу њима Богом даног разума и са пуним поштовањем према неотуђивим правима других људи…Рат мора бити уништен. Мора се успоставити светска влада… једна истинска међународна власт је једини одговор критичним потребама и очајним проблемима човека”. Мертон је иначе заступник хуманистичке идеје да је данас задатак хришћанства “да изгради свет који ће живети у јединству и миру” Ове мисли показују суштину идеја које су довеле до развоја екуменизма, до Другог Ватиканског Концила и врло су сличне изјавама патријарха Атинагоре. То је у суштини једно лажно еванђеље социјалног идеализма и политичког утопизма. То је у ствари екуменистичко еванђеље женеве, Асизија, Рима и Цариграда – гледати и волети овај пролазни свет као нешто вечно. Папа Павле ВИ је једном приликом изјавио: “Ми треба да волимо наше време, нашу цивилизацију, нашу техничку науку, нашу уметност, спорт, наш свет…” То више није хришћанство, већ отворени хуманистички идеализам, а у својој огољености јерес хилијазма.

[4] Christian Century 10. februar 1971.g.

[5] George Khodr, Metropolitan of Mount Liban: “Christianity in a Pluralistic World – The World of the Holy Spirit”

[6] Митрополит либански каже: “…Али, Дух дише где жели и светост схваћену као просветљење и прослављење могу имати сви људи посвуда…Дијалог на путу истине треба наставити. Хришћани који су позвани Христу као истини, неће правити препреке истинама које се налазе расејане у религиозним традицијама које их окружују. Све ове истине извиру из истог божанског извора. Хришћани треба да приме сваку духовну животодавну храну, не као људску реч, већ као хлеб са неба. Свака проповед се супротставља некој другој проповеди и сви списи се супротстављају другим различитим списима. Зато је циљ дијалога пре свега да напредује изван религиозних предања, да нађе божанске истине скривене иза разних знакова и символа. То не релативизира хришћанску поруку, то није синкретизам, то је сам Христос коме се ми клањамо, који путује кроз бескрајне просторе других религија. Зато се од нас тражи да развијамо један кенотичан начин мишљења. Кенозис (истошчаније) је сведочење без речи и може да буде плодоносно. У дијалогу Црква се отвара, иде дубље и упознаје себе саму…” Уп.: Thomas Best – Gunther Gassmann, “On the Way to Fuller Koinonia.” Official Report of the Fifth World Conference on Faith and Order, Santiago de Compostela 1993.g Faith and Order Paper No 166, WCC Publications, Geneva 1994.

[7] “Куда идете православни екуменисти?”

[8] Ова традиција скупова у Асизију нажалост се наставља и у наше време. Ове године (1994) и Српска Православна Црква послала је свог представника на овај безакони скуп. Зашто газити своје предање и каноне отачке само да бисмо уверавали Запад да смо миротворци. Истинско миротворство није у човекоугодничком лицемерју већ у истинском служењу јединоме Цару Мира – Господу Исусу Христу.

[9] Митрополита средњезападно америчког г. Христифора

 

Comments are closed.