ЕКУМЕНИЗАМ ПАТРИЈАРХА АТИНАГОРЕ – “ВРЕМЕ ДОГМАТА ЈЕ ПРОШЛО”[1]
Патријарх Атинагора познат је по својим проекуменистичким ставовима још из периода када је изабран за митрополита Крфа (1922) и архиепископа Америке (1947) год. Одмах по преузимању дужности у Цариграду (1949) он шаље архиепископа америчког Јакова како би папи Јовану Павлу XXIII пренео усмени панигирични поздрав називајући га “другим Претечом”[2]!?! Његовим доласком на цариградски престо, екуменизам је на широка врата ушао у Православну Цркву. У својој екуменистичкој теологији “јединства цркава” патријарх Атинагора полази од чињенице да међу хришћанским вероисповестима не постоји суштинска разлика.[3] Све оне чине једну јединствену Католичанску и Апостолску Цркву, мада је међу њима дошло до извесног отуђења услед разлика у учењу. Основни задатак који се поставља пред хришћане нашег века јесте да се развије свест о томе да су сви браћа у Христу, једне и истините Цркве Христове[4]. Досадашњи покушаји остварења јединства кроз богословске расправе нису довеле до резултата јер су се догматске разлике испречавале на путу остварења заједништва, зато патријарх Атинагора сматрајући да је сада дошло ново време, време “Светог Духа” верује да је једини пут ка јединству “дијалог љубави”[5] кроз који ће сам Дух Свети пројавити јединство једне и неподељене Цркве Христове. Да би се дијалог љубави водио, потребно је, пре свега једноставно “оставити прошлост, теолошке проблеме који нас деле” и потрудити се да “увек будемо сједињени у Христовој љубави.”[6] Како и сам у својој “надахнутој” беседи каже: “Дошло је време да љубав сахрани мртва слова, да закопа вековну мржњу, да ослободи заробљену истину и утамничену реалност.”[7] “Хришћанство, по речима овог патријарха модернисте, има данас потребу за једном новом теологијом помирења.”[8] Очигледно, потребно је извршити пуну ревизију православног учења, посебно његове еклисиологије. Вековно учење и дубоко уверење хиљада светих мученика и исповедника вере православне да је Православна Црква једина истинита Црква Христова и да је само у њој могуће спасење јавља се као анахронизам прошлости, за екуменисте толико бремените агресивношћу и нетолеранцијом. Држећи се духа бранш-теорије потребно је да све цркве заједно “поново оснују” једну Свету Католичанску и Апостолску Цркву[9], да поново нађу Христа[10]. Али на који начин? “Ми као средство сједињења предлажемо Свету Чашу…” каже у једној беседи патријарх Атинагора. Управо communio inter sacris[11] је основни циљ “дијалога љубави”.[12] Дакле, треба остварити унију на бази догматског минимализма, а све разлике једноставно оставити као локална богословска предања која нису обавезна за друге.
Да би се створила повољна клима за напредовање у овом смеру било је неопходно укинути анатеме из 1054. г. Што је и свечано учињено 7.12.1965. Једноставним потезом пера је избрисана анатема против папизма и Римска “црква” проглашена је за “Сестринску Цркву”.[13] Након овога у обраћању Цариградског Патријарха и његових митрополита Папи не примећује се никакво устезање. Користе се изрази и титуле уобичајени за односе између две сестринске Православне Цркве.[14] штавише, име Папе се уноси у диптихе Цариградске Цркве што је један од основних показатеља признања православности онима који исповедају јереси осуђене Светим Оцима и Светим Саборима.[15]
Идеја о уједињењу свих хришћанских, па и нехришћанских конфесија, у својој суштини очигледно је само први корак ка свеопштем обједињењу целог човечанства, што је један од важнијих задатака који пред собом виде патријарх Атинагора и папа Павле VI[16]. Уједињење хришћанског света само је прва фаза у општем плану. Поглед патријарха Атинагоре на нехришћанске вере потпуно је неприхватљив за једног православног епископа. Он у потпуности изражава јеретичко схватање Бога и вере,[17] и у исту раван ставља православну веру са разним незнабожачким и јеретичким учењима. Слику патријарха Атинагоре употпуњава његова нескривена ревност за модернизацијом и реформацијом Православне Цркве, њених црквених обичаја и правила живота. Заправо пратећи његове изјаве по тим питањима примећујемо потпуно одсуство разумевања отачког предања и његовог значаја за очување духовног идентитета Православне Цркве. У сваком случају као и у свим претходно наведеним примерима ради се о неканонском и јеретичком понашању. Многе од тих изјава изазвале су бурне реакције.[18]
Ово су само неке од најрадикалнијих изјава које је изрекао Патријарх Атинагора и које одражавају нови дух размишљања Васељенске Патријаршије. Много се може говорити о његовим екуменским сусретима са папистима у Цариграду и Риму, заједничком сусрету и молитви са Папом у Јерусалиму, фамозном “скидању анатема” 7.12.1965. године, молитвеним скуповима са јерменским монофизитима и англиканцима, посети Риму у октобру 1967. г. када је саслуживао са папом Павлом VI, заједно са њим благосиљао окупљени народ уз френетичне аплаузе и блицеве фотоапарата[19]. Ову “позоришну представу” видећемо опет 1979. г. приликом посете цариградског патријарха Димитрија Риму. Све ове нечувене активности и сентиментално-пророчке изјаве зачињене бујном грчком реториком изазвале су незадрживо незадовољство и буру међу многим православним хришћанима. Митрополит флорински Августин је 1969. год. поднео представку синоду због “неканонских и неправославних активности Патријарха”. Света Гора је још раније протествовала 1964. г. када су атонски монаси осудили “ове проунијатске активности и ставове Васељенског Патријарха и његових истомишљеника” Они су апеловали на Патријарха да престане са екуменистичким активностима, а уколико устраје у њима запретили су да ће прекинути општење са њим. Протести долазе са свих страна. Поглавар Руске заграничне Цркве, митрополит Филарет у своме писму патријарху Атинагори поводом “скидања анатема” истиче да нико нема право да у име целе Цркве чини оно што је противно учењу и црквеним канонима. Он се позива на 15. канон Прводругог сабора у Цариграду из 861 г. који назива “часним међу православним хришћанима” оне епископе и клирике који прекину општење са својим патријархом уколико он отворено проповеда јерес. Са свих страна се чује став “да нема компромиса у стварима православне вере”. Какав је одговор Цариграда на све ово?
Потпуно игнорисање. Васељенска Патријаршија до дан данас није објавила никакав демант, или барем објашњење својих јеретичких ставова и активности, него је са њима наставила још даље. Остале помесне Православне Цркве не само да су ћутке прелазиле поред свега што се дешава чувајући лажни мир у Цркви и тиме прећутно аминујући увођење нове јереси у оквире Цркве, већ су поједини представници њихове јерархије и сами почели да активно учествују у екуменизму превазилазећи често и “кардинале са Фанара”.
Екуменски кругови видели су у патријарху Атинагори “пророка новог времена”, “духовног оца православне ренесансе” (архиепископ Јаков амерички)[20]. Часопис Εκκλησια предњачио је у похвалама приказујући га као светитеља. (Εκκλησια 1.15.1972). Архиепископ атински Јероним, који је остао упамћен као велики пријатељ римокатолика и екумениста без икакве резерве, поводом смрти патријарха Атинагоре 1972. г. изјавио је да “велики не умиру, а Атинагора је заиста био велики…
То да је био велики најбоље потврђује не само његов живот већ и његова смрт. Јер никада до сада у историји Православне Цркве смрт једног поглавара није изазвала такву свехришћанску жалост и саосећање целога света.” Чак је и Свештана општина Свете Горе упутила телеграм у коме изражава молитвену жељу “да се душа покојног патријарха нађе у заједници са Златоустим, Василијем, Григоријем и Фотијем Великим”. Тешко је разумети до које мере полтронска куртоазија може да доведе хришћанску савест. Частан је помена пример једног атинског ђакона који је одбио да служи парастос патријарху Атинагори пошто је он јеретик. Свакако, много је православних хришћана у Грчкој који су били ужаснути нечувеном издајом Православља на Фанару, али нажалост на такве тонове ретко наилазимо у изјавама црквених званичника. Ипак гласови протеста долазили су од стране великих духовника као што су били о. Епифаније Теодоропулос[21] и отац Филотеј Зервакос, игуман манастира Лонговарда на Паросу који је као верно духовно чедо св. Нектарија Егинског на време осетио опасности екуменистичке јереси.[22] Протествовао је и митрополит Филарет из Њујорка својим чувеним “писмима бола”, затим бројни теолози и савесни хришћани из целог света.
Званична Српска Црква је пред свим овим ћутала. Једино се чуо глас архимандрита Јустина Ћелијског, који је у послератном периоду опште апостасије и колаборационизма са безбожним властима, био и остао “духовни Патријарх” православног српског народа. Он је дубоко осећајући и литургијски проживљавајући дух апостолске и светоотачке истине написао поводом патријарха Атинагоре: “А патријарх цариградски? Он својим неопапистичким понашањем својим речима и делима саблажњава већ деценијама православне савести одричући јединствену и свеспасоносну истину Православне Цркве и вере, признавајући Римског врховног првосвештеника са свом његовом демонском гордошћу”
Ове речи јасно изражавају један зрео, искрен и светоотачки став према патријарху јеретику као и прецизну дијагнозу основних намера Цариграда које наследници патријарха Атинагоре све до данас спроводе на очиглед и прећутно одобравање званичника Цркве.
Сви ови догађаји и активности првојерарха Цариградске Цркве и његових истомишљеника широм православног света пластично одражавају основни дух философије 20 века која иако разједињена у стотинама разних философских праваца и идеологија ипак има заједнички именитељ. Њу је можда најјасније изразио Иван Карамазов који каже: “Бог је мртав, зато човек постаје Бог и све је могуће.” Ова мисао је срж савременог нихилизма, анархизма и екуменизма. Екуменисти упорно спомињу синтагму “Нова Епоха”. У корену те идеје лежи древна јерес хилијазма, јер шта би друго могло оправдати такве радикалне промене и монструозна изопачења Православља осим чињенице да улазимо у нове историјске околности, нову врсту времена у којој идеје прошлости више нису важне. Основни руководилац свих ових кретања заправо је дух времена. Римокатоличка “црква” вековима води борбу да преобрази Хришћанство у хуманизам. На Другом Ватиканском Концилу истакнута је потреба посавремењења цркве у сваком погледу – aggiornamento (посавремењење). Папа Павле VI пророчки изјављује: “VOX TEMPI – VOX DEI” (Глас времена је глас Божји). Колико је то само супротно светоотачком начину размишљања великог исповедника Православља – Св. Атанасија Великог који је говорио “Знајте да морамо да служимо не (овом) времену већ Богу.” Било је, дакле, потребно да се реформа спроведе и на Истоку. Патријарх Атинагора је упорно радио на увођењу новог духа у Цркву не обазирући се на то да тиме крши десетине канона и целокупну свештену традицију Цркве. Уосталом, његови истомишљеници никада нису ни покушавали да га оправдају као теолога или традиционалисту. За њих је он “пророк новог времена” чије се идеје не могу осудити зато што он већ живи у “новом времену” испред свога времена и своје генерације. Сам Патријарх често је говорио о “Трећем добу Светога Духа”. Ради се о старој хилијастичкој идеји коју је проповедао и Берђајев, а може се пратити у прошлост директно до Јоакима од Фиоре, а индиректно до монтаниста. Идеја Новог доба прожима готово целу европску мисао у периоду последња два века. Ове идеје посебно су актуелне у многим савременим покретима обедињеним под именом New Age (Ново Доба), или The Age of Aquarius (Доба водењака) што означава почетак новог астролошког циклуса и крај једног цивилизацијског периода у коме је доминирало Хришћанство. У намери да коначно отшкрину двери хиљадугодишњег царства мира и благостања на земљи, главни инспиратори ових идеја константно су форсирали појам “прогреса” који је кључна реч свих европских револуција. Стално се говори о новој моралности, новом поимању религије, братству свих народа и вера, толеранцији и компромису, пролећу Хришћанства и потреби реинтерпретације појма Цркве. А све ове поменуте идеје поред њима сличних у области политике и економије саставни су део Новог светског поретка, који има за циљ да изврши преправку Божјег Поретка, и да створи људско царство на земљи без Бога. Нажалост, и поред вероватно искрених добрих намера неких наивних екумениста, овај покрет служи управо сасвим супротном циљу, уништењу Цркве и Православне вере и остварењу земаљскога царства Антихриста.
НАПОМЕНЕ:
[1] Из изјаве патријарха Атинагоре 29.6.63
[2] “Ваша Светости, мој Патријарх ме је овластио да вам кажем да је шести стих прве главе Еванђеља од Јована написан за Вас и да он верује да сте Ви онај човек који је послан од Бога и чије је име Јован, те да се седми стих исте главе односи на вашу мисију. Као што је он “дође за сведочанство, да сведочи за светлост, да сви верују кроз њега”, на исти начин и за исти задатак сте Ви изабрани. Ви сами нисте светлост, али сте уздигнути на Римски Трон да бисте “сведочили за светлост” (Јн. 1,6-8)” Из поздравне беседе.
[3] “Ми не видимо никакву препреку на путу сједињења Римске и Источне Цркве. Не видимо никакву препреку из најпростијег разлога, што такве препреке не постоје”(Ορθοδοηος τυπος)
[4] “Ми православни и католици смо браћа. Петар и Андреј су били браћа, само један у Риму, а други у Грчкој. То треба да будемо и ми: Католици и Православни, сарадници и браћа. Врата нас чекају отворена, треба само да уђемо.” (Καθολικη, 24.1.62)
[5] “Савремени “дијалог љубави” који се обавља у форми голог сентиментализма у ствари је маловерни отказ од спасоносне “светиње Духа и вере Истине”. Суштина љубави је Истина, и љубав живи истинујући….У Христу се живи “истинујући у љубави. Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостатка богочовечанске вере и изгубљене духовне богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца .” Ава Јустин (горе цит.)
[6] Из поздрава мелхитском унијатском патријарху Максиму IV, (Καθολικη, 22.11964): “живимо у једном новом времену. Оставимо прошлост, теолошке проблеме који нас деле, оставимо их онима који су за то надлежни, а ми се потрудимо да од овога тренутка увек будемо сједињени у Христовој љубави.”
[7] “Започнимо трећи период Цркве, период љубави, у помирењу и међусобном јединству… Дошло је, дакле, време да љубав сахрани мртва слова, да закопа вековну мржњу, да ослободи заробљену истину и утамничену реалност.” (Καθολικη 3.5.1967).
[8] “Позивам (све) да оставимо полемичке тонове и супротстављања у теологији и да је заснујемо на духу проучавања и тражења истине у љубави и трпљењу. Хришћанство данас има потребу за једном теологијом помирења.” (Из беседе на београдском богословском факултету, Εθνος 13.10.67)
[9] “На путу ка јединству не треба да се једна Црква креће према другој, него да сви заједно поново оснујемо једну Свету Католичанску и Апостолску Цркву, која ће постојати на Истоку и Западу, као што смо живели до 1054 и поред тада постојећих теолошких разлика.” (Из божићне посланице 1967)
[10] При сусрету са Папом у Јерусалиму патријарх је изјавио: “(ово) није само сусрет између два човека од одговорности. Он има велики циљ, да поново нађемо Христа (na paneurwmen ton Criston) који је само међу сједињеним, а не раздвојеним.” (Из књиге Eirhnopoi, стр 135)
[11] “Intercommunio општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско и притом издајство васцеле Цркве Христове…” Ава Јустин (горе цит.)
[12] “Овај дијалог водимо са основном намером да стигнемо на исти циљ, који је заједничка чаша коју смо имали хиљаду година до 1054. И тада смо имали разлике, јер смо и тада имали теологе… а имали смо светотајинско општење.” (из беседе у Лондону 13.11.67)
[13] Ниједна Помесна Православна Црква није званично протествовала пред овим неканонским и антиправославним актом. Протесте су, додуше само упутили појединци и представници Руске Заграничне Цркве и старокалендарци. Пошто се ради о једном неканонском и противпредањском акту с правом се може закључити да он суштински не обавезује ниједног православца да га прихвати.
[14] Један од мноштва примера је поздрав патријарха Атинагоре папи Павлу VI приликом доласка у Рим 1967 г. “Осећамо посебну радост што долазимо у Рим врлом Архијереју, носиоцу апостолске благодати и наследнику плејаде светих и мудрих мужева, који у части и поретку заузима први престо у заједници хришћанских Цркава целе васељене…” (Καθολικη, 7.12.67.)
[15] “Налазећи се поред Ваше поштоване Светости увек у духу и срцу, посебно се сећамо Вас и Ваше најсветије Римокатоличке Цркве у молитви, на светој литургији у свечасном патријаршијском храму.” (Καθολικη 4.11.69)
[16] “Надајмо се да ће се ускоро остварити сан хришћана свих времена о уједињењу Цркава… Овај дијалог ће довести до јединства хришћанских Цркава што ће бити први корак ка уједињењу у светским размерама.” (Καθολικη, 18.8.63) “Налазимо се у времену у коме Папа римски иде испред свих нас. Љубљени мој брат Павле II – зовем га Другим, а не шестим зато што је требало да се роди одмах иза апостола Павла по своме делу – показао је толико далековидности и смелости, да га уврштавам међу највеће папе у историји” (Καθολικη, 24.5.67)
[17] “Варамо се и грешимо ако мислимо да је православна вера сишла са неба, да друге конфесије немају вредности. Тристотине милиона људи су изабрали ислам да би дошли до свога Бога, а друге стотине милиона су протестанти, католици, будисти. Циљ сваке религије је да обогати човека.” (Ορθοδοηος τυπος дец. 1968)
[18] Као пример наводимо неке делове интервјуа патријарха Атинагоре листу Εθνος од 20.3.1970. Ове скандалозне изјаве имале су за поселдицу да су четири митрополита Грчке Цркве на челу са Августином флоринским, прекинули помињање патријарха.
“Данас мантија не значи више ништа,… Мантија не чини свештеника, свештеник мора да покаже себе без мантије. У томе је ствар. Сигурно, треба да будемо реалисти и пре свега да не не плашимо истине. Често пута кажемо да је ово или оно традиција и да треба да остане. Грешка, велика грешка. Колико само обичаја у Цркви није аутентично, није древно, и стога се боримо да се тога ослободимо… Сасвим се слажем са браком клирика и после рукоположења. Рукоположење није препрека браку….Оптужују нас да не држимо добар курс. Много бих се радовао да нам предложе своје решење за покушај сједињења Цркава…Ми као средство сједињења предлажемо Свету Чашу. Имали смо заједничку Чашу и када смо били одвојени од Запада до 1050. Дошло је до Раскола и престали смо. Дошло је до анатеме између две Цркве, Западне и Константинопољске. шта је препрека?… Имамо многе разлике, кажу. Које? Филиокве? Па, он постоји још од седмог века, а Цркве се нису раздвојиле. Примат и непогрешивост? шта се то нас тиче? Нека свака свака Црква држи своје обичаје. Ако то жели Католичка Црква нека то држи. Али вас питам, где је та непогрешивост данас, када папа има стални петнаесточлани савет који одлучује. Уосталом, сви сами себе сматрамо непогрешивим. У свом послу, мислима у свему. Да ли те пита твоја жена колико ће соли да стави у јело? Наравно да не. Она има своју непогрешивост. Нека има и папа ако то жели. Ми то не тражимо. Теолошки дијалог неће донети резултате. Нисмо спремни и требаће нам векови. Само је један дијалог могућ – дијалог љубави.”
[19] Како бисмо боље упознали лице екуменизма наводимо донекле скраћене изводе из проекуменистичке књиге “Миротворци” која подробно описује екуменистичку одисеју патријарха Атинагоре. Слична режија приметна је и у свим сличним спектаклима његових наслединка и истомишљеника.
СУСРЕТ У ЈЕРУСАЛИМУ
Сусрет папе Павла шестог и патријарха Атинагоре у Јерусалиму био је први сусрет поглавара Рима и Цариграда у последњих 526 година, тачније од сусрета у Ферари између патријарха Јосифа Другог и папе Евгенија Четвртог. Пошто су заједнички прочитали молитву “Оче наш”, изменили целив мира и заједнички благословили народ, на крају је Патријарх даривао папу скупоценом архијерејском панагијом, са представом Господа као Учитеља, символом епископске части православних јерарха. Присутни Грци су узвикнули: “Свјатјејши, ставите му је око врата!” Ово је било преведено папи и он је са сузама у очима скинуо столу, неку врсту епитрахиља, док му је патријарх својим рукама, које су се тресле од узбуђења ставио панагију. Тада су сви узвикнули: “Аксиос (достојан!) Аксиос!” пред изненађеним погледима чланова папине пратње који су први пут чули громки литургијски поклич православне хиротоније. Овај поклич био је најречитије признање јединства свештенства светске Цркве. Папа Павле шести је признат од стране првопрестолних клирика и верног народаа као члан њиховог епископског тела. Ову панагију је папа носио на грудима када се вратио у Рим и приликом свих следећих сусрета са патријархом. После тога је патријарх папи поклонио златни крст са прославе хиљадугодишњице Свете Горе, префињене уметничке обраде, а осталим члановима пратње друге дарове са исте прославе. Поново изменивши речи узајамне благодарности изашли су на мали балкон патријаршијског двора да би благословили народ који је био унаоколо сакушљен и који им је клицао. Благословили су га и опет су заједно један другом пред народом дали братски целив у Христу, а потом се повукли.
СКИДАЊЕ АНАТЕМА
Од осам чланова синода патријарха Атинагоре, документ о “скидању” анатема потписало је шест. Нису се сложили и одбили су да потпишу Јаков деркијски и Максим сардски. Церемонија је обављена 7. децембра 1965. године истовремено на Фанару и у Риму. Православну делегацију чинили су митрополит Мелитон илиупољски, архиепископ Јаков амерички и митрополити Атинагора тијатирски и Хризостом аустријски у пратњи архимандрита Максима Агиоргусија и ђакона Вартоломеја Архондонија (данашњег Васељенског Патријарха). Погледајмо шта о томе каже екуменистичка књига “Миротворци”:
“У 11.10. у патријаршијски храм долази папина делегација на челу са кардиналом Лауренцијем Сеханом. Обучени су у свечане столе и одводе их до солеје. Патријарх силази са свога трона грли и целива Кардинала, надбискупа и друге чланове пратње. Кардинал се пење на споредни трон, а надбискуп седа у оближњу стасидију. Када је божанска литургија дошла до трентка читања Еванђеља, секретар Светога Синода архимандрит Гаврил је са амвона прочитао заједничку изјаву папе и патријарха.” Врхунац је наступио када је архимандрит прочитао речи којима:” …такође одбацују и укидају из сећања Цркве анатеме које су биле уследиле, јер сећање на њих све до данас предствља препреку узајамном приближавању у љубави и стога исте предају забораву…. и коначно изражавају жаљење због тужних догађаја који су претходили и уследили (анатемама) и који су услед деловања разних фактора, међу којима је и међусобни недостатак разумевања и поверења, коначно довели до потпуног прекида црквеног општења..” Након тога је патријарх свечано са трона прочитао свечани акт укидања анатема. Истог дана у 19.00 у римокатоличком храму Светог Духа у Цариграду служена је понтификална миса и отпевана је свечана доксологија TE DEUM.
Шта се тога дана догађало у Ватикану? “Председник патријаршијске делегације Митрополит Мелитон стиже у Рим у 16.00 часова 7. децембра. На аеродрому га дочекују ватикански великодостојници. У 20.30 патријаршијску делегацију уводе у базилику Светог Петра препуну великодостојника и народа. На улазу митрополит Мелитон облачи мандију. У пратњи кардинала Јохана Виленбранса који је био обучен у пуно бискупско одјејање као и других чланова делегације, улази у храм и смештају се на седишта десно од централног олтара “Исповедања” одмах до представника краљевских кућа. У дирљивој и величанственој атмосфери почиње служба. Улази литија коју чини 2399 чланова Другог Ватиканског Концила, патријарси, кардинали, надбискупи, бискупи у литургијском одјејању закључно са Папом Павлом шестим, који улази пешке (папе су до тада носили у носиљци прим.прев.), обучен такође у белу архијерејску одежду са златовезеном митром носећи у руци архипастирски штап. Благосиља народ и успиње се у свој престо.” Након произношења различитих литанија и саопштења четири последње одредбе Концила, папин секретар надбискуп Перикло Фелићи најављује кардинала Виленбранса, секретара повереништва за јединство хришћана, који је након бурног аплауза на француском језику прочитао заједничку изјаву патријарха и папе. Ускоро је почела понтификална миса у којој је саслуживало 24 јерарха. У једном тренутку митрополит Мелитон је у пратњи кардинала приведен пред папин трон где је кардинал Беа прочитао папски акт о укидању анатема на латинском (AMBULATE IN DILECTIONE – ходите у љубави) у коме се изражава жаљење због немилих догађаја из прошлости и изражава нада да ће скидање анатема омогућити успостављање пуног јединства. Папа потом свечано предаје Мелитону акт изменивши са њим целив мира који је пропраћен силовитим аплаузом. Све је то директно преносила папска радио станица у све крајеве света. Након мисе папа прима у својој палати цариградску делегацију. Митрополит Мелитон је том приликом изјавио: “Данас се између два прва Трона Запада и Истока официјелно и црквено остварује основна претпоставка постепеног превазилажења разлика у братској љубави… Ти, као први епископ Хришћанства и други по реду брат твој, Епископ константинопољски, након овог данашњег свештеног догађаја, можете ове године да се по први пут након дугих векова, једним устима и једним срцем обратите људима, који у Цркви и ван ње, у болу очекују благовољење и мир”
ПАПА ПАВЛЕ VI У КОНСТАНТИНОПОЉУ
“Папа носећи панагију коју му је патријарх поклонио у Јерусалиму стиже пред капију Патријаршије. Звона звонко одјекују, а окупљено мноштво поздравља аплаузом и поклицима. Дочекују га митрополити халкидонски Мелитон и деркијски Јаков. Папи прилази свечана литија коју чине ђакони и архимандрити обучени у златоткане одежде и прате га до уласка у патријаршијски храма Св. Георгија. Тамо га чека Патријарх који носи своју свечану мандију. Са сузама у очима измењују целив у Христу и заједно улазе унутрашњост храма, док тридесетопеточлани византијски хор пева. “шта је добро и шта лијепо него када браћа живе заједно” (Пс. 132,1)
Двојица првојерарха пењу се на једну онижу платформу на којој су два идентична трона испред царских двери иконостаса. Ту се моле, “узимају време” као да ће заједно да служе. Десно од папе је поредан Свети Синод и гостујући јерарси. Лево од патријарха су кардинали и надбискупи из папине пратње. После тропара Светом Духу, апостолима Петру и Павлу и Богородици, следе стихови из великог славословља и јектеније које читају ђакони. По први пут у последњих петстотина и више година чује се из једних православних уста громка прозба – ЈОШ СЕ МОЛИМО ЗА НАЈСВЕТИЈЕГ ПАПУ РИМСКОГ И АРХИЕПИСКОПА И ПАТРИЈАРХА НАШЕГ… Била је то заиста дирљива историјска заједничка молитва, прва пред жртвеником и народом.” Служба је завршена патријарховом молитвом и заједничким читањем “Оче наш”. Потом су уследили поздрави двојице јерарха у форми дијалога:
ПАПА: Брате, многољубљени у Христу! Пре више од три године Бог нам је у својој бескрајној доброти даровао да се сусретнемо са Вама у Светој Земљи где је Христос основао своју Цркву и пролио своју крв за њу… Данас та иста љубав Христова и Његове Цркве доводи нас да изменимо целив братске љубави овде где оци наши у вери преминуше и исповедише једним срцем Свету Тројицу, нераздељиву и јединосушну.
ПАТРИЈАРХ: Најсветији и многољубљени у Христу брате! Слава Богу који чини чудеса који нас је данас удостојио у својој бескрајној љубави и највећој части да примимо Вашу нам толико љубљену и поштовану Светост која нам долази из старог Рима носећи њен целив својој млађој сестри. (Цркви Новог Рима – Константинопоља, прим. прев.)
ПАПА: У светлости љубави наше према Христу и међусобне братске љубави откривамо опет дубоку једнакост наше вере, а ствари у којима још нисмо сагласни не треба да нас спречавају да осећамо то дубоко јединство.
ПАТРИЈАРХ: Господ нас је постепено водио и довео нас пред болне тачке наше заједничке историје. И наредио нам је да дигнемо завесу која нас раздваја…. Указујући послушање Његовој вољи, тежимо јединству свих и пуном општењу љубави и вере у саслужењу заједничке Чаше Христове… ПАПА: Љубав нам дозвољава да видимо наше јединство како расте у саслуживању и подстиче нас да све снаге покренемо како бисмо убрзали долазак тог дана Господњег… признавајући и поштујући једни друге… бринући се о целовитости и узрастању народа Божјег и избегавајући све што би могло да га раздели. Љубав је витална тачка, незамењива за раст вере, а општење у истини је услов пуне манифестације љубави која се изражава у саслуживању.
ПАТРИЈАРХ: Саградићемо тело Христово, сакупићемо оно што је разасуто заједничким црквеним настојањима…. усмеравајући теолошки дијалог ка принципима пуне једнакости у темељним основама истине и слободе…
ПАПА: Са нелицемерном љубављу целивамо Вас светим целивом.
ПАТРИЈАРХ: Благословен си брате који долазиш у име Господње.”
После овог разговора уследила је размена дарова. Патријарх поклања папи златоткани епитрахиљ из шеснаестог века. На њему је исписана посвета која каже: као знак да још од Апостола имамо заједничко благо свештенства. Када је патријарх ставио папи епитрахиљ око врата народ је спонтано почео да кличе – Аксиос! Аксиос! Папа је заузврат поклонио икону, рад сликара Трента Логаретија, којој се патријарх поклонио и целивао је. Служба се завршила заједничким благословом. Папа је изговорио латински последњи стих 2. посланице Коринћанима, а патријарх је завршио отпустом свете литургије. Хор је потом запевао многољетствије Папи и Патријарху. “НАЈСВЕТИЈЕМ И НАЈБЛАЖЕНИЈЕМ ПАПИ РИМСКОМ ПАВЛУ ШЕСТОМ, МНОГАЈА ЉЕТА!” Уследили су бурни аплаузи. Потом су изашли из цркве и заједнички благословили народ. У разговору који је уследио у Патријаршијском двору папа је замолио патријарха да приликом своје предстојеће посете православним патријарсима пренесе братске изразе љубави и да са своје стране учини све што од њега зависи да дође дан уједињења.
У 21.10. папа је дошао у латинску цркву Св. Духа. Дочекан је громком звоњавом. Једва успева са пратњом да се пробије кроз масу народа који се сакупио. Мешовити хор уз пратњу оргуља пева химну “Цхристус винцит”. Након стиха са молитвом за папу, хор пева: “ATHENAGORAS ARCHIEPISCOPO CONSTANTINOPOLITANO ET OECUMENICO PATRIARCHA VITA, PAX ET FELICITAS PERPETUA.” Двојица првопрестолника седају на свечане тронове постављене испред олтара. Папа носи панагију из Јерусалима и златоткани епитрахиљ, а патријарх златни крст папе Јована XXIII. Служба је почела химном Светом Духу “Veni creator spiritus“. Потом је папа прочитао молитву, а након тога је уследило читање Апостола (Еф 3, 8-21) и Еванђеља (Јн. 14, 23-30). Хор је опет запевао химну “Ubi caritas” а онда су почеле литаније за оба првојерарха. Саслужење је завршено молитвом отпуста и прочитаним “Оче наш” на оба језика. Након што су папа и патријарх изменили целив мира и заједнички благословили клир и народ напустили су храм док је хор певао “Magnificat anima mea dominum” (Велича душа моја Господа)
ПАТРИЈАРХ АТИНАГОРА У ВАТИКАНУ
У петак 26. октобра 1967.г. Папа Павле шести и Патријарх Атинагора сусрели су се по трећи пут. Са сузама су изменили изразе мистичне љубави, свети братски целив што је пред очима милиона гледалаца који су све то посматрали преко Евровизије заиста чинило дирљиву сцену. То је био најјачи доказ јединства у Христу. Двојица првојерарха благословивши народ улазе у препуни храм у коме су већ место заузели кардинали, преко двестотине чланова Бискупског Синода, клир и представници редовничких заједница Рима, чланови дипломатског кора и друге званице. На почетку су се поклонили пред капелом Светих Тајни и Богородице, а потом се упутили до гроба апостола Петра док је хор сикстинске капеле певао разне химне. Тамо су се обојица тихо помолила и патријарх је даровао једно византијско кандило које је сам и запалио. После тога успињу се на централни олтар изнад гроба апостола Петра који покрива величанствени Бернинијев цибориј. Први пут у историји папства поред папиног трона постављен је још један за првопрестолнике Старог и Новог Рима. Одатле су папа и патријарх учествовали у богослужењу који је у ствари био скраћена божанска литургија без проскомидије, освећења дарова и причешћа нешто као литургија пређеосвећених дарова, само без евхаристијског дела који ће се укључити онда када све буде спремно за саслуживање, односно када Свети дух то омогући својим надахнућем. Богослужење је почело 118. псалмом, уводном молитвом, читањем апостола (Фил.2,1-11) на латинском језику. Потом је уследила химна “ Ubi caritas“. Прочитано је и Еванђеље (Јн. 13, 1-15) кога је прочитао у византијском напеву на грчком језику Велики Архиђакон. После тога почеле су јектеније верних на шест језика на које је народ громко одговарао Κυριε ελεησον. Прочитан је пролог “узношења” са једном дугом папином молитвом за јединство Цркве. Након тога хор је отпевао песму: Свет, Свет, Свет Господ Саваот. Сви су прочитали “Оче наш”, после чега су уследили поздрави. Након ове службе сишли су у крипту пред гроб папе Јована XXIII где је патријарх Атинагора видно узбуђен припалио свећу, окадио гроб и отпевао неколико песама из службе за упокојене. Након тога је на гроб положио три класа уз речи Еванђеља: “Ако зрно жита паднувши на земљу не умре, само остаје, а ако умре многи род доноси.” (Јн 12,24) Папа је потом рекао: “Ви представљате предање Цркава Понта, Галатије, Кападокије, Азије и Витиније. Патријарх му је одговорио: “А ви сте носилац апостолске благодати и наследник плејаде светих људи који су позвани на Трон први у части и поретку у Васељенској Цркви.” Богослужење је завршено молитвом Патријарха за мир Цркве и света и апостолским благословом двојице првопрестолника. Потом су обишли главни олтар док је хор певао химну: “Певајте Господу песму нову.” (Пс. 97)
[20] Архиепископ Јаков је дао да се подигне велика статуа патријарха Атинагоре у парку богословске школе у Бостону. Статуа представља патријарха са путиром у руци како позива све хришћане на општење у једној чаши. Не би било чудо да екуменисти једнога дана покрену и процес канонизације патријарха Атинагоре. То би био једини “светитељ” Цркве који је подржавао екуменистичке ставове.
[21] Архимандрит Теофаније Теодоропулос је написао светоотачки оштро отворено писмо патријарху Атинагори у којем раскринкава његову издају Православне вере. Писмо је изашло у часопису “Три Јерарха” бр. 1228, 1965г.
[22] Отац Филотеј Зервакос је написао једно отворено писмо патријарху Атинагори у коме му светоотачки оштро даје поуку о смирењу и поручује: “Ако заиста волиш папу, иди и кажи му целу истину: – Драги папа, пошто те волим рећи ћу ти непобитну истину. Слушај ако имаш уши да чујеш. Ти си први у гордости, а ја сам одмах за тобом. Ти, због тога што кажеш да си непогрешив, а ја зато што ме зову Најсветијим. Обојица смо лажови, зато што ни ти ниси непогрешивв ни ја нисам најсветији. А, ако нас људи, у намери да нам ласкају, зову непогрешивим и најсветијим, кажимо им истину. Ми нисмо оно што мислите. Ми смо грешници. Кажите им оно што је Богочовек, Господ наш Исус Христос рекао богатом младићу: “што ме зовеш добрим. Нико није добар осим једнога Бога.” (Мк. 10,18)…” Патријарх је љутито вратио писмо о. Филотеју не задржавши га код себе како не би остало у патријаршијским архивама. Ορθοδοηος τυπος, Атина 1979. године.
