Екуменизам и време апостасије

ПАТРИЈАРХ ДИОДОР НА БРАНИКУ ПРАВОСЛАВЉА

 

Јерусалимски патријарх Диодор сада је тренутно једини поглавар једне званичне Помесне Православне Цркве који не учествује у екуменском „дијалогу љубави“. Зато је данас Јерусалимска Патријаршија најјачи бедем и одступница екуменистичкој апостасији, у оквиру Званичне Цркве. Јерусалимска Патријаршија је на седници Светог Синода од 9. маја 1989. г. одлучила да прекине учешће у богословском дијалогу са англиканцима и неправославним уопште. Наводећи као основни разлог злоупотребу[1] дијалога, Синод храбро исповеда оно што се званично устручавају да исповеде све остале Помесне Православне Цркве. У писму патријарха Диодора свим поглаварима Православних Цркава се између осталог каже:“ На тај корак подстакло нас је пре свега неоспорно уверење наше читаве Православне Цркве у то да она садржи пуноћу истине, да је Једина, Света, Католичанска и Апостолска Црква и надежно хранилиште божанствених догмата наше непорочне вере и нашег Најсветијег Предања, имајући за своју Главу Господа Исуса Христа. Зато наша Православна Црква, будући уверена у исправност свога пута и своје спасоносне апостолске мисије на земљи, уопште нема потребу за богословским дијалозима са неправославнима, који и сами могу да изуче нашу Православну веру и ако то желе да живе по њој. За нашу Православну Јерусалимску Цркву постаје опасан сваки даљи богословски дијалог са неправославима, јер они, уз остало користе дијалог да би спроводили горе описани прозелитизам и најнеприхватљивије акције у односу на нашу Православну Цркву…“[2]

Свакако због обаквог става патријарх Диодор је постао предмет низа напада, како од стране православних екумениста тако и с друге стране од агресивних јеврејских власти на које индиректно преко великих центара моћи делује Ватикан и други центри моћи.

У своме одговору[3] на горе поменуто писмо патријарха Вартоломеја који га позива да учествује у преговорима за сједињење са монофизитима, јерусалимски патријарх одговара да се одувек Јерусалимска Црква залагала за помирење свих људи и „сједињење свих“, а посебно за „повратак неправославних, које, предочавајући им духовно богатство Свете наше Православне цркве, позивамо да пригрле њено истинито и непромењено учење и тако сви заједно достигнемо јединство вере и испунимо Господњу жељу да сви једно будемо.“ Даље наглашава да је „Најсветија Мати Цркава увек радо примала покајане неправославне (хетеродоксне хришћане) у крило наше Свете Православне Цркве…“ Очигледно Јерусалимски Патријарх заступа идеју и начин сједињења који су исповедали сви Свети Оци – нема компромиса између јереси и божанске истине – једини пут сједињења неправославних са Православном Католичанском Црквом јесте ПУТ ПОКАЈАЊА. У свом писму Патријарх даље истиче како је боље време, које се расипа у некорисним (екуменистичким) дијалозима, искористити на утврђење међусобних односа међу сестринским Православним Црквама и превазилажење међуправославних проблема и неслоге, јер дијалог са неправославнима није донео никакве резултате. „Који је позитиван резултат донео дијалог са англиканцима, када они у овом тренутку, рукополагањем жена још више продубљују постојећи јаз између Православне Цркве и Англиканаца, а такође и са римокатолицима који нашироко примењују прозилитизам и настављају са неизрецивим напорима на штету Православне Цркве.“ Он смело закључује да „дијалог са неправославнима не само не може да учврсти наше везе већ насупрот још их више удаљује од учења Православне Цркве.“ Јерусалимска Црква, је, додуше, са овим ставом изашла још у мају месецу те године (1992.) на скупу православних патријараха при чему је добила уверења да она ничим није обавезна да настави дијалог са неправославнима. У наставку свог писма Патријарх истиче да због тога не жели да учествује у дијалогу са против­халкидонцима који иде у смеру скидања анатема које су бацили на монофизите Пети, шести и Седми Васељенски Сабор. Тада су отворено анатематизирани Диоскор, Антим Трапезунтски, Евтихије, Севир, Петар Апамејски и други које данас противхалкидонци сматрају „великим оцима“ и „светитељима“, а њихове против­нике, православне оце и светитеље, јеретицима. „Питамо се, наставља Патријарх, на који је начин дошло до споразума између наше Најсветије Православне Цркве и противхалкидонаца? Какву заједницу има светлост са тамом“ (2Кор 6,14) Како можемо називати „поштованим Црквама“ јеретичке заједнице које су осуђене од стране Светих Васељенских Сабора и богоносних Отаца због јереси монофизитске?“ Примити у окриље Православне Цркве противхалкидонце значило би ревидирати одлуке Сабора и довести у питање богонадахнутост саборских одлука којима су монофизити осуђени као „отуђени од православне истине“ и који су одвукли у заблуду милионе хришћана. Скинути анатеме значило би потпасти под канонску осуду одлуке Седмог Сабора који баца анатему на онога ко се усуди да такво нешто покуша. Да би јеретици могли бити примљени у Цркву, сматра патријарх Диодор, потребно је да поднесу тзв. „либелум покајања“ и да приме у целини, а не делимично одлуке свих Васељенских и Помесних Сабора. До тог тренутка наставља Патријарх, „Мајка Цркава остаје ван овога дијалога и не признаје ниједну одлуку која није у складу са одлукама Светих Васељенских Сабора и свештеног православног предања…“ (потписано 22.септембра 1992. у Јерусалиму)

[1] Један пример како паписти злоупотребљавају једну „најобичнију“ посету православних архијереја Ватикану, је пример енглеског католичког часописа The Tablet (април, 10.1993., стр 488) у коме се наводи да су митрополит Амфилохије и епископ Иринеј посетили папу у Риму и „асистирали“ папи на миси (on Palm Sunday, they assisted at the mass). Колико нам је познато они су само били присутни у цркви. Ово је пример како римокатолички новинари настоје да преувеличају ствари како би се створио утисак да постоји официјелни и канонски intercommunio Рима са Православнима. Из овога је јасно да и једна куртоазна посета јеретицима и поред наводно добрих намера може да има крајње негативне последице и да саблазни многе у Цркви.

[2] Ево подужег одломка из његове беседе одржане 2.октобра 1989. г. у старокалендарском грчком манастиру Св. Кипријана и Јустине:

„Ево већ две хиљаде година Јерусалимска Црква се бори да држи чисто православно учење и предање, да поштује каноне Цркве и да сачува учење које смо примили од Христа и апостола…. Екуменски покрет са својим дијалозима, чији је једини циљ да нанесу штету Цркви, данас жели да подреди Православље Папизму и екуменизму. Он већ годинама ради на уништењу Православља у Светој Земљи. Али Свети Гроб и Бог, који штити Јерусалимску Цркву већ толико векова пред многим недаћама, увек је спашавао Православље од сваке опасности. Никада, у току своје двехиљадугодишње хришћанске историје, Јерусалимом није успео да потпуно овлада неки стални владар или освајач. Пролазили су сатрапи, краљеви, гувернери. Али сви су они отишли, а остало је стотињак грчких православних монаха који су будни стражари нашег светог наслеђа. жалосно је да, ево већ деценијама, како не би нарушавао јединство Православне Цркве, Јерусалим номинално прати остале Цркве учествујући у екуменским дијалозима, иако (екуменизам) наравно никада није направио утицај или овладао нама на било који начин. Ипак, присуство Јерусалима у овим дијалозима дало је прилику некима да наглашавају да Јерусалимски Патријархат такође учествује у екуменизму. Оно што смо приметили са тугом је страшна злоупотреба ових дијалога од стране јеретика. Они смућују наше вернике, покушавајући на сваки начин да их обрате. Показују им фотографије Папе са нашим патријарсима и епископима, говорећи им да је унија већ постигнута: „Не слушајте ваше епископе. Унија је већ остварена и Православна Црква се прикључила Римокатоличкој Цркви.“ – унија, вероватно у смислу како је екуменисти разумеју, као подчињење. Зато смо ми размишљали о својој одговорности према Богу, према Цркви, према Православљу, према самој историји као и према нашем предањском праву на Свету Земљу, у Божјем просветљењу одлучили да прекинемо сваки дијалог Патријаршије са неправославним црквама, јер после толико година контакта није дошло ни до каквог позитивног резултата. Своју одлуку смо објавили сестринским Црквама, и имамо обавезу и дужност да се држимо у овој одлуци и устрајемо колико је год то могуће, док остале Православне Цркве признају, пред Богом, своју одговорност према Православљу и историји и прекину сваки контакт са неправославнима. Ви знате да Јерусалимска Патријаршија прати предањски стари календар. Она никада није мењала нити ће икада ни најмање променити, учења, каноне и догмате наше Цркве. Устрајаће у њима под сваку цену. Поднећемо сваки труд, а ако треба и жртву да их очувамо. Претње које нам сваки дан долазе и поступци наших супарника нас не плаше. Остаћемо непоколебљиви чувари, верни учењу своје Цркве…“ (посебно издање листа Αγιος Κυπριανος).

[3] Текст одговора је објавила Ορθοδοξη μαρτυρια, бр. 79, 1992.г.

 

Коментарисање није више омогућено.