Екуменизам и време апостасије

ПАРЛАМЕНТ СВЕТСКИХ РЕЛИГИЈА

 

Од 28. августа до 5. септембра 1993 г одржан је у Чикагу саморекламирани “највећи скуп верских вођа у историји” под именом” Други парламент светских религија”.Овај Парламент у потпуности је разоткрио целу идеју екуменистичког покрета. Први парламент светских религија одржан је 1893. г. Пошто је, по речима она Бароуса, “религија, као бело небеско светло разложена на многе разнобројне фрагменте кроз различите призме људских веровања, један од циљева Парламента Религија био је да поново сабере разложену светлост у белу светлост небеске истине.” Посебна звезда тога скупа био је Свами Вивекананда, хиндуиста, који је том приликом остао упамћен по својој поруци да “не треба да се бринемо о догмама, или сектама, црквама или храмовима. Све је то ништа према духовности која је суштина људске егзистенције.” Дакле ради се о покушају стварања једне надконфесионалне организације. Други Парламент је уприличен на стогодишњицу одржавања првога скупа. Циљ организатора био је да омогући свим учесницима учествовање у верским обредима, литургијама, медитацијама других вера. На скупу се 1993. г. окупило шест и по хиљада учесника који су представљали око 120 светских религија. Ту су се нашли будисти, православци, хиндуисти, муслимани, јудаисти, амерички индијанци, протестанти, римокатолици, сики и зороастријанци и др. Поред ових традиционалних религија, на скупу су се нашле и “егзотичне” групе, метафизичари, хуманисти, неопаганистички следбеници богиње Изиде, Венере итд. Сваки дан су организоване молитве, медитације, пленарне седнице. Централни скуп је закључен церемонијом у којој су представници свих религија призивали благослов на 21 век. Састанци су били зачињени живом дискусијом, плесовима Индијанаца и сличним ритуалима. Представници грчке северноамеричке архиепископије ипак су се повукли са Парламента увређени због присуства неопагана. (Питамо се да ли би остали да неопагана није било на скупу?) Међутим остали православни представници, међу којима и архиепископ Анастасије из албанске православне цркве није отказао учешће. Френетичне аплаузе свих присутних изазвале су речи једног лутеранског пастора који је казао да: само хришћанство није више довољно да одговори захтевима будућности. Један од великих проблема на овом скупу био је употреба речи Бог, тако да је ова реч избегавана због различитог схватања Бога у разним религијама. У завршном документу Парламента религија истакнута је потреба за стварањем једне нове “глобалне етике” (Global Ethic), нових моралних критеријума савременог света који неће бити апсолутизирани од стране ниједне светске религије. Та “глобална етика” би се испољавала кроз ненасиље, социјалну правду, екуменизам, плурализам, феминизам, енвироментализам, политичка и људска права, укидање свих социјалних, економских и полних дискриминација, као и кроз “трансформацију савести”. Један од главних креатора ове идеје био је, сада покојни, либерални римокатолички теолог Ханс Кунг[1]. Сам досадашњи појам религије окарактерисан је као неадекватан новом времену синтеза јер је доприносио конфронтацији међу људима, агресивном фанатизму и мржњи. На пољу хришћанских вероисповести истакнута је потреба синтезе и стварања “глобалног хришћанства”. Све поделе у “хришћанској породици” по тумачењу идеолога Светског парламента последица су преовладавања једне од 4 основне компоненте хришћанства. (Писмо, предање, разум и искуство). У класификацији разних хришћанских конфесија, Православље је сврстано у исти ранг са адвентистичком сектом, мунијевцима, јеховинцима и другим групама. Све ово јасно показује чему води светски екуменизам и који су његови крајњи циљеви и колико је вишегодишње сведочење православних екумениста показало свету истину о Православној Цркви.

Основни програм екуменизма, који је зацртан на Светском Парламенту 1993. г. јесте синкретизам, прожимање свих религија, али не у смислу класичне уније, тј. старања једне религије, једног ритуала са једним вођом, већ пре свега развијањем атмосфере толеранције и општег веровања да све религије воде Богу и да су све религије божанског порекла.[2] Када сви представници религија буду прихватили у потпуности овај став унија ће бити већ створена. Ову идеју већ одавно заступају теозофи који су једни од покретача Првог парламента религија. Они су на последњем скупу нескривено ликовали јер је њихова теорија проглашена за официјелну екуменистичку догму. Теозофија сматра да су све религије изрази настојања човека да пронађе однос према себи и свету око себе као и крајњем смислу постојања. По њима се поједине религије разликују утолико што су оне изрази тог настојања прилагођени одређеном времену, месту, култури и потреби. Зато се теозофија може сматрати једним од важнијих извора духовности “Новога Доба” (New Age).

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Потпунији увид у његове ставове може се стећи из његове књиге: “Општа одговорност – у тражењу нове светске етике” (Global Responsability: In Search of a New World Ethic).

[2] У овој стратегији крије се велико лукавство креатора нове светске религије. Стварање једног новог унифицираног ритуала са једним вођом могло би да провоцира православне хришћане на отпор. Суштина нове религије је заправо у стварању нове религиозне свести која ће омогућити припадницима свих религија да без икаквих ограничења упражњавају своје обичаје и ритуале, само под условом да се одрекну свих нетолерантних и ексклузивистичких ставова према другима и да прихвате идеју да су све религије тек само различити одрази (у зависности од културе, поднебља и других фактора) једне духовне стварности и да су у суштини једно-те-исто.

 

Comments are closed.