ЦИЉЕВИ ЕКУМЕНИЗМА
Основни циљ и задатак екуменског покрета јесте РЕИНТЕРПРЕТАЦИЈА ХРИШЋАНСТВА или другим речима, потпуно уништење Православља. Дијалози између разних хришћанских конфесија, али и Хришћанства са исламом и јудаизмом, као и другим религијама једноставно су карике у ланцу општег плана за уједињење целог човечанства. Само је потребан један нови Васељенски Сабор, који би “заиста” био Васељенски (οικουμενικος), јер већ постојећи за екуменисте то нису, (пошто би иначе поштовали њихове одлуке и правила), који би прогласио “нове истине” васцелом свету. До сада смо могли да видимо како се једноставним унилатералним актом укидају анатеме против папизма, како се монофизити проглашавају за “оријенталне православце”, како се отворено признају јеретичке “свете тајне”. Много је тих појединачних потеза који ће на том Великом Сабору бити званично усвојене и саборским одлукама оснажене. На том Сабору, за чије се одржавање Цариградска Патријаршија деценијама свестрано залаже и припрема, (требало би можда да буде одржан до краја овога века, како тврди патријарх Вартоломеј) било би проглашено светско јединство хришћана.
Екуменисти[1] у суштини живе у једној визији свеопштег јединства “цркава” што ће бити квасац који ће заквасити целу васељену и претворити свет у Царство Божје на земљи. Пошто је крајњи циљ екуменизма да уједини све религије, сасвим је логично зашто се данас све више истиче, да не само поједине Цркве не поседују пуноћу истине, већ и да само Хришћанство не поседује пуноћу Божје истине. Другим речима, истина о Богу Творцу је по њима, изнад свих појединих постојећих религиозних форми које се изражавају кроз разне светске религије и традиције. У том смислу се радо користи пример једне високе планине до чијег се врха може доћи са разних страна, тј. до Бога је могуће доћи и кроз Хришћанство, ислам, будизам, хиндуизам, јудаизам, те није потребно обраћење из једне религије у другу пошто је у свакој религији тобоже присутно “надахнуће Светога Духа”. У суштини ове мисли многи хиндуистички гуруи већ деценијама шире по Европи и Америци. Међутим, чињеница да екуменистички покрет, који је почео да ради на јединству хришћана све интензивније проширује дијалог и контакте са нехришћанима (пример Канбере, Асизија, Милана итд), показује да се циљеви екуменизма не исцрпљују на сједињењу хришћанских конфесија. Али управо на том плану задатак је најтежи, јер је истинско Хришћанство, које једино поседује Православна Црква Христова, главна опасност за целу идеју. Отуда толико настојања да се Православље разводни сједињењем са другим јересима. Тада остварење остатка плана неће бити нимало тешко пошто већина других религија не апсолутизује своје учење као једино исправно. Дакле, потребно је “јединство у разноликости”. Другим речима задатак није створити једну нову религију са унифицираним култом и учењем, већ, радије прогласити све религије манифестацијама једне исте духовне стварности. Ове идеје отворено развија и слободно зидарство, које је по мишљењу многих духовних ауторитета управо главни покретач целог покрета који делује на два плана: економско-поличком уједињењу света и религиозном. Зато су већина актера светског екуменизма, ако не директно укључени, онда барем под великим утицајем светске масонерије. Питамо се да ли је могуће бити масон, а уједно и хришћанин? Код окорелих екумениста ту нема дилеме. Они Хришћанство схватају на један други начин, тачније као један од најснажнијих и најаутентичнијих израза божанске истине, мада, свакако, не и једини. По том схватању божанске истине су изражене у свим религијама, али на различитим нивоима. На најнижем ступњу су тотемистичке и анимистичке религије, које Бога изражавају на једном доста примитивном нивоу. У самом врху јесу велике религије света, међу којима и Хришћанство. Ипак они који су иницирани у највеће истине тог гносиса и те највеће религије виде као различите “фолклорне и културне изразе и обрасце” једног истог садржаја. Отуда тако грозничава тежња екумениста да “прост народ” уздигну на ниво једног “Новог Хришћанства” прочишћеног од свих историјских и културних анахронизама (као што су, верујемо, црквени канони, који по екуменистима данас немају вредност осим као реликти историјске прошлости). То је можда оно “Хришћанство” које тражи архиепископ Јаков амерички, које би било ослобођено свих “незгодних” светоотачких термина и данас тешко прихватљивих “истина”. Управо ти “анахронизми” главна су сметња екуменистима, јер они заправо отежавају њихова настојања да прилагоде Хришћанство новим трендовима. Ово нам даје одговор на нашу недоумицу, како екуменисти тако отворено крше црквене каноне и предања? Па они за њих имају само музејску и археолошку вредност.
Када имамо у виду начин размишљања екумениста, није нам тешко разумети ни како један патријарх може да честита Бајрам муслиманима, или да се помоли у xамији заједно са имамима. Вође екуменског покрета верују да све религије служе једном заједничком Богу и да је у свакој од њих присутно, мање или више надахнуће Божје, наравно, одевено у локалном културном и цивилизацијском идиому. Они који су дошли до таквог нивоа свести јединства, у свакој религији препознају Бога коме се они моле на свој начин. Суштинске разлике не постоје. Ипак да би се постигло да шире народне масе осете ту истину, потребно је ослободити Хришћанство и све религије свих оних елемената који подгревају прозелитизам, агресивност, уверење “да је само моја религија исправна, а све друге су погрешне”, другим речима, развити дух толеранције и разумевања. Са једном таквом свешћу људи ће бити у стању да препознају у сваком човеку свога брата, у свакој вери своју веру и свог Бога. Проблем, је чини се, само ерминевтички. Потребно је разумети шта се крије иза знакова и сигнала, разних религиозних предања “надахнутих књига”.
Основну еванђелску идеју оцрковљења свих људи у једној Цркви Божјој, једној истини, једној вери, што ће се у својој пуноћи остварити у Царству Небеском, по Другом доласку Господњем и општем васкрсењу, екуменисти реинтерпретирају на свој начин. Они у суштини свесно или несвесно проповедају хилијастичку идеју историјског “Царства Божјег”, овде, на земљи. Свима нам је добро познато из Светог Писма и отачке литературе, да таква идеја није остварива. Сви су људи, додуше, позвани на спасење, али се сви не одазивају том позиву. Христос је јавио име Божје људима, које му је Отац Небески дао од света (уп. Јн 17,6) “Ја се за њих молим, (Господ каже), не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.” (Јн 17,9). Господ није дошао да спасе свет “који у злу лежи”, већ да људе спасе од света и “кнеза овога света”, јер је “свет” његово оруђе за борбу против Господа и Његове Цркве. Црква и свет се зато налазе у сукобу, Црква и хришћани “нису од овога света”, (уп.Јн17,16) ,они у њему живе привремено као путници, јер је њихова отаxбина на небесима. Господ нас учи “Када бисте били од свијета онда би свијет своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја од свијета избрах, зато вас мрзи свијет.” (Јн 15,19) “Не љубите свијета ни што је на свијету. Ако ко љуби свијет љубави Очеве нема у њему” (1Јн 2,15). У целом Светом Писму јасно можемо видети да се прави јасна разлика између чланова Цркве и осталих људи који нису у Цркви. Не постоји ниједан доказ који показује да ће цели свет прихватити Христово Еванђеље пре свршетка овога века, нема ни речи о томе да ће се цели свет у овоме времену преобразити у Цркву, што верују ревнитељи екуменизма. Насупрот томе, Свето Писмо нас учи да ће се број истинских хришћана смањивати, јер се Господ пита, да ли ће када опет дође на земљу наћи веру у људима. Господ нас учи да ће хришћани бити предавани на муке, многи ће бити побијени и сви ће их народи омрзнути због имена Његовог, појавиће се многи лажни пророци и превариће многе… (уп. Мт 24, 9-12). Он отворено каже јеретицима и свим одступницима од истине: “Многи ће рећи у онај дан: Господе! Господе! нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом ђаволе изгонили и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им ја казати: никад вас нисам знао, идите од мене који чините безакоње.”
Ова јасна сведочанства Светог Писма показују да је екуменизам у својој суштини ХИЛИЈАСТИЧКА ЈЕРЕС која се огледа у настојању да се оствари јединство у компромису између истине и лажи, између добра и зла, између Христа и Велијара, како би се створила једна “нова Црква”, али и један “нови свет”. Они као да заборављају да ће “у онај дан небеса са хуком проћи, а стихије ће се од ватре распасти, а земља и дјела што су на њој изгорјеће.” (2Пет, 3.10) Заборављају да ће се тек после свршетка овога века појавити нова небеса и земља, а са њима ће доћи и јединство свих верних у Господу, јединство које није плод људских напора већ творачке силе Божје. Историја Цркве нас учи да се Хришћанство није никада ширило дијалогом и компромисима са незнабошцима, већ живим сведочењем истине и борбом против сваке лажи и заблуде. Да ли су апостоли ишли у незнабожачке храмове да би се заједно са жречевима молили Богу за мир и приносили му са њима кад? Екуменисти, међутим, свечано објављују да су прошла времена “нетрпељивости и сукоба”. Они проглашавају лажни мир, не онај који од Христа долази (“Мир свој дајем вам!”), већ мир који је резултат лажног компромиса.
Из свега овога јасно је да екуменизам представља важну карику у читавом низу настојања европског човека да Бога замени човеком, да Царство Божје замени Царством Човечјим, да истину замени лажју и небеса трулежном земљом. У њему препознајемо исте елементе које можемо да приметимо у папизму, хуманизму, комунизму и многим другим “измима” европског палог човека. А као подлога свега тога лежи намера “кнеза овога света”- ђавола да на земљи оснује своје Царство, своју Псеудо-цркву и на његово чело доведе свога изабраника, лажног Христа – Антихриста. То су основни циљеви и правци екуменистичке јереси.
Да би се све ове екуменске идеје “прогурале” у јавност и заживеле међу простим народом потребно је било створити одговарајуће услове. Томе је под руку увелико ишло и постепено губљење свести међу православним верним народом да Црква нису само епископи и свештеници већ и цели верни народ, и да о питањима вере додуше расправљају пастири Цркве, али њихове одлуке немају истинску вредност уколико их не прихвати шире народно тело Цркве и уколико оне не заживе у свакодневном литургијском животу Цркве. Сетићемо се из црквене историје много примера како су епископи склапали разне уније, уводили јереси и сл., али верни народ то није прихватао већ је отворено устајао против таквих безаконих одлука, а неретко и свргавао лажне пастире који су били вукови у јагњећој кожи. Такав је био и пример са Флорентинском унијом, која је званично склопљена, али никада није заживела међу православним народом. Нажалост, данас смо сведоци потпуне индиферентности већине верника за суштинска питања своје вере. Влада једно опште уверење да о тим питањима треба да расправљају само теолози и владике, а на народу је да безпоговорно прихвати оно што му се каже. Ово представља велику опасност. Ипак, један од “сигурносних вентила” Православне Цркве је њено монаштво, које никада у својој историји није било равнодушно према питањима вере. Монаси живе у подвигу покајања удаљени од света и беже од сваког осуђивања ближних због њихових моралних падова, сматрајући себе грешнијим и горим од свих људи. Али у питањима вере монаси одбацују “лажно смирење и лажну послушност” који од њих траже да и у питањима вере остану индиферентни и “смирени”, већ устају увек када је истина Православља угрожена. На то их подстиче жива свест о одговорности за своју веру, за коју су наши преци, мученици и исповедници жртвовали све па и свој живот[2]. Јер спасити се можемо покајањем после сваког учињеног греха, али ако изгубимо праву веру губимо заједницу са Христом, падамо у непокајну гордост која је “хула на Духа Светога” за што нема опроштаја. Свакако, не због тога што нам Господ ни то не би опростио, већ зато што падом у јерес хришћанин губи живу заједницу са Богом, отуђује се од Божје Благодати и постаје идолопоклоник, обожавалац лажног Бога, фалсификованог Христа, иза чије образине заправо стоји сам Сатана као творац свакога зла и обмане. У јереси нема и не може бити аутентичног духовног опита, нема благодати Божје и светости, нема спасења, већ штавише падом у јерес човек пада у сферу прелести, духовне обмане и лажи и постаје заједничар ђавола и његових енергија зла. Велика је погрешка веровати да и јеретици служе истоме Богу као и правоверни, а то је, нажалост, једна од основних поставки савременог екуменизма, који иде још и даље те сматра да је и ван хришћанских вероисповести постоји аутентичан духовни живот, светост и спасење.
НАПОМЕНЕ:
[1] Овде пре свега мислимо на оне протагонисте екуменистичког покрета који креирају официјелну екуменску политику. Међу учесницима екуменских дијалога много је и оних “наивних” православних хришћана који екуменизам схаватају као могућност да са православним истинама упознају друге, међутим иако је њихова намера, на први поглед сасвим коректна, резултати њихових “мисионарских активности” показују да су својим учешћем у екуменском покрету сами они много више попримили од римокатолика и протестаната, него ли они од њих. Они сматрају великим успесима уколико јеретици у неком своме званичном документу признају понеко учење Православне Цркве, превиђајући притом да испод свих тих “признања” живи хладни дух интелектуалне гордости која Православље схвата као богату ризницу из које свако узима понешто за украс што му се свиђа. Сваки иоле искрен православни теолог не може а да не призна да екуменски дијалог за сада није донео ништа више до велике штете угледу Православне Цркве. Да не говоримо о негативном утицају на православне вернике који своје пастире виђају на “заједничким молитвама”, руку под руку на свечаним банкетима приликом устоличења и хиротонија, освећења цркава итд. Један број православних екумениста “купљен” је, нажалост, за ову идеју богатим даровима и донацијама јеретика за изградњу православних храмова, факултета и других образовних установа. У сваком случају ради се о разноликом друштву које у мањој или већом мери, свесно или несвесно ради против православне вере, али сигурно и свог личног спасења.
[2] Поменућемо речи Јосифа Вријенија које понајбоље илуструју ревност за веру и истину: “Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе.”
