УНИЈА СА МОНОФИЗИТИМА
Васељенска Патријаршија се већ дуже времена залаже за превазилажење разлика са тзв. противхалкидонским (монофизитским) “црквама”. Раније у тексту имали смо прилику да наведемо један карактеристичан став патријарха Димитрија који сматра да је спор са противхалкидонцима заправо спор око “различитог изражавања једне исте богословске истине и искуства”. Тиме се олако прелази преко једног проблема који је озбиљно потресао Католичанску Православну Цркву у петом веку, и који је решен Халкидонским Сабором. Екуменисти упорно истичу да су разлике исфорсиране како би се добио повод за национално ослобођење појединих народа од византијске супрематије. Још 1989. године на скупу одржаном у египатском манастиру Анба Бишој, у организацији ССЦ, монофизити и православни су се договорили да се “не ограничавају једном христологијом” и да “обухвате сву пуноћу неподељене Цркве првих векова.” Том приликом монофизити су одбили да приме Седам васељенских сабора (а да не говоримо о паламитским саборима IV века) сматрајући их “личним мишљењем” православних. “Јединство” би, дакле, требало да се заснива само на прва три Васељенска Сабора. Другим речима, одлучено је да се не расправља о суштини монофизитске јереси, већ да се она “безболно” и компромисно интегрише у заједницу Православних Цркава. Ове одлуке су наредне године потврђене у Шамбезију. Наиме, од 21-30 новембра 1990 г., без ширег информисања, у Шамбезију у Швајцарској, у Центру Цариградске Патријаршије за “екуменски дијалог” састали су се представници православних и тзв. “противхалкидонских цркава”, како би се “изнашла процедура за сједињење двају породица Цркава”. На састанку су учествовали делегати скоро свих православних помесних Цркава, као и противхалкидонци из Јерменије, Сирије, Етиопије и Индије. У званичним документима овог састанка противхалкидонски монофизити називају се “оријенталним православцима”[1], иако и даље не желе да признају васељенски значај Четвртог, Петог, шестог и Седмог Васељенског Сабора (мада немају ништа против да ове саборе православни тумаче као такве). Њима је признато апостолско прејемство и изречена похвала да су сачували апостолско предање. Тачније у тексту сабора се каже: “обе породице су увек са потпуном лојалношћу сачувале истинско православно христолошко учење и непрекидност апостолског предања.” На овом скупу дохалкидонци су се сагласили са осудом екстремног монофизитизма Евтихија, али нису пристали да осуде и умерени монофизитизам Севира и Диоскора, кога, поред осталог, сматрају за светитеља. Пошто је њихово учење под анатемом Васељенског Сабора било је и предлога да се размотри скидање анатема. У суштини преовладава став да се у дијалогу са противхалкидонцима настоје “прогурати” основна два правца која карактеришу и “дијалог” са римокатолицима, а то су: 1. “Признање друге јеретичке цркве, било као “сестринске” цркве, било као равночастне породице и одступање од наше претензије да Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква јесте само наша Православна Црква. 2. Пожуривање сједињења заобилажењем разлика, које, или се прећуткују или се минимизирају.”[2] Комисија, која је радила на детаљима “неопходних црквених процедура ради успостављања потпуног јединства” препоручила је да се “свакој Помесној Цркви остави да сама уреди исто у складу са општеприхваћеним канонским принципима.” Други предлог комисије био је да се проуче богослужбене последице које проистичу из успостављеног јединства, укључујући саслуживање и неопходно поседовање диптиха духовних поглавара ради литургијског помињања, као и припрему нарочитог комитета који би се позабавио издавањем “одговарајуће литературе која објашњава наше узајамно поимање вере, што би нас довело до прекида подела из прошлости.” Поред тога, предложено је “обема породицама” “да се помире и скину узајамне анатеме, које су раније бацили оци обе Цркве”.
Овај скуп у шамбезију изазвао је бурне реакције православних хришћана који су у томе видели покушај да се ревидирају ставови једног Васељенског сабора и да се омогући сједињење са противхалкидонцима без њиховог покајања као јединог могућег пута повратка у крило Православне Цркве. Митрополит превески, г. Мелетије је у више чланака у “Ортодоксос Типосу” настојао да објасни да тамо нису донесене никакве одлуке, већ да се расправљало о принципима. Међутим такве изјаве долазе у колизију са недавним ставовима патријарха Вартоломеја да би требало да се приступи реализацији донешених одлука, (дакле, ипак не само принципа).
У правцу остварења уније са монофизитима, изгледа, је највише отишла Антиохијска Патријаршија. Патријарх антиохијски Игнатије IV је убрзо објавио Енциклику у којој је практично објављена унија са сиријским противхалкидонцима.[3] Потпуно је невероватно да једна помесна Православна Црква уђе у светотајинско општење са једном јеретичком заједницом и да нико не уложи протест због тога. Штавише цариградски Патријарх апеловао је на јерусалимског патријарха Диодора у свом писму од 12. августа 1992. г. да учествује у унапређењу односа са противхалкидонцима, што је овај, како ћемо видети одбио.
НАПОМЕНЕ:
[1] Пре двадесетак година они који су заговарали унију са монофизитима почели су монофизите да називају “дохалкидонски православни хришћани”, а у последње време “оријентални (источни) православци”. Са тим називима као и са другим терминима уобичајеним у екуменистичким документима ишчезла је реч “јерес” која тренутно има крајње пежоративно значење. Такође више се не говори о догматским разликама већ о “терминолошким споровима”, “теолошким мишљењима”. Ово су најбољи примери како се постепено “екуменизира” наша црквена свест. Наши преци су знали да онај који одступи од православне истине пада у јерес и зове се јеретиком. Данас се убрзано развија нова “екуменска теологија” по којој се богословско учење Цркве релативизира и заступа се став да они који имају “различита теолошка мишљења”, могу без проблема бити сматрани члановима Цркве Христове. Пример скупштине ССЦ у Канбери потврђује да ова идеја иде у правцу све отворенијег религиозног синкретизмаа и релативизма.
[2] Према тексту саопштења комисије Свештеној Општини Свете Горе у часопису Свети кнез Лазар год. II бр 3 (7), “Црквене новости” бр. 6 & 93 и “The Ecumenical Press Service”.
[3] Наводимо готово цели текст Енциклике од 12. новембра 1991.г., у којој се патријарх обраћа својој пастви речима:
“Вероватно сте чули за дуготрајна настојања, која већ трају десетлећима, између нашег Апостолског Трона и братске Православне Сиријске Цркве у циљу развијања бољег познавања и разумевања двеју Цркава на догматском и пастирском нивоу. Ова настојања нису ништа друго до један природан израз тежње да Православне Цркве, а посебно оне које се налазе у оквиру Свете Антиохијске Архиепископије, настављају да изражавају жељу Господа да сви будемо једно као што је Син сједињен са Небеским Оцем.
Наша је дужност, као и браће наше из Сиријске Цркве, да сведочимо Христа на Истоку, тамо где је Христос рођен, где је учио, страдао, погребен, васкрсао из мртвих, вазнео се и послао Свога и животодавног Духа Својим светим апостолима. Сви наши сусрети, скупови, декларације и коминикеи, показали су да припадамо једној Вери, мада је у историји више дошао до изражаја дух подвојености него нашег јединства. Све је то условило потребу да Свети Антиохијски Синод покаже једну наглашенију намеру Цркве у Антиохијској Архиепископији, за јединством које ће омогућити свакој Цркви да задржи своје древно источњачко предање, што ће Антиохијску Цркву обогатити од стране братске Цркве и њеног богатог књижевног и богослужбеног предања. Свако настојање и покушај у усмеравању међусобног приближавања две Цркве заснива се на уверењу да овом тенденцијом руководи Свети Дух и да ће оно обогатити Источну Православну Цркву већим сјајом и благодаћу којих смо вековима били лишени. Зато је Свети Синод Антиохије сматрао сврсисходним да објасни међусобно приближавање две Цркве, Православне Антиохијске Цркве и Православне Сиријске Цркве ради информисања својих верника, ма где се они налазили:
Свети Синод Антиохије је одлучио следеће:
- Пуно међусобно поштовање две Цркве, према богослужењима, духовности, наслеђу и Светим Оцима као и пуна заштита литургијских пракси Антиохије и Сирије
- Примена учења отаца двеју Цркава и њихових предања на пољу хришћанских образовних програма, теологији и размени студената и ученика теологије
- Да се избегава прелажење чланова једне Цркве у другу, без обзира који су разлози у питању
- Да се организују скупови оба синода када се год за то јави потреба
- Да свака Црква задржи своје ставове у питањима која се тичу брака, развода, усвојења итд.
- Ако се сусретну два епископа различитих Цркава на богослужењу, началствоваће онај који има већу паству. Ако је у питању тајна брака, началствује онај епископ чијој Цркви припада женик
- Оно што је претходно речено не односи се на саслуживање епископа на божанској литургији
- Оно што је речено под тачком бр. 6, вреди за све клирике обе цркве.
- Ако се један свештеник из једне од две цркве задеси у неком крају, свршиће божанске тајне за чланове обе Цркве, укључујући и свету литургију и тајну брака. Свештеник треба да води записник независно за обе Цркве и дужан је да достави листу чланова Сестринске Цркве који су под његовом духовном влашћу
- Ако се деси да се свештеници обе Цркве живе у крају где постоји само једна црква, наизменично ће служити, а у случају саслужења ће началствовати онај са већом паством
- Ако се нађу на саслужењу епископ из једне Цркве и свештеник из сестринске Цркве, началствоваће, наравно, епископ чак иако се налази у заједници свештеника, док постоје лаици из обе Цркве
- Кандидате за свештеничку хиротонију бирају црквене власти сваке Цркве, а пожељно је да ту буду присутна и браћа из Сестринске Цркве
- Кумови и сведоци на венчању могу да буду чланови обе Цркве без разлике
- На свим заједничким празницима началствује старији по чину јереј
- Сви органи двеју Цркава ће сарађивати на свим питањима, просветним, образовним и друштвеним ради унапређења братског духа.
Обећавамо вам, овом приликом, да ћемо наставити да унапређујемо наше односе са сестринском Црквом и свим осталим Црквама са циљем да будемо једно стадо под једним пастиром…” текст узет из Courier Oecumenique du Mozen Orient 16 (I-1992)
Овај документ пример је како може да изгледа савремена унија Православне Цркве са једном јеретичком заједницом. У суштини јеретичка црквена организација у потпуности остаје као што је била без потребе икаквог одтупања од својих обичаја и учења, само јој се даје право богослужбеног општења са Православном Црквом. Јединство које настаје на тај начин сасвим је непотпуно и лицемерно.
