ПАПИСТИЧКА ЕКЛИСИОЛОГИЈА ЦАРИГРАДА
Ова тенденција све је више приметна и у специфичном наглашавању титуле “Васељенског патријарха” у контексту тражења све већих административних захтева. Ова титула вуче порекло још из 5. века, и придодата је називу епископа царскога града слично као што патријарх александријски у својој титули има, нимало скромне, додуше, али часне и заслужне називе “судије васељене” и “тринаестог апостола”. Цариградски патријарси су у почетку веома ретко користили овај назив, и тек после латинског освајања Константинопоља 1204. г. он је почео чешће да се употребљава. Ове титуле имају сасвим почасни карактер и немају суштинско еклисиолошко значење, пошто су сви епископи Цркве Христове једнаке власти и ниједан од њих нема већи благодатни дар свештенства од другог. Разликују се само по части која припада појединим Црквама због историјских прилика. Насупрот овом православном еклисиолошком ставу, римокатолици су, као што је познато папски примат части, који је једна институција историјског, а не божанског порекла, самовољно проширили на божански примат власти, врховног свештеника који је виши од осталих епископа, јер је наследник апостола Петра “на коме је Господ подигао Цркву”. Зато је култ Папе основни темељ латинске еклисиологије и човекопоклонства. Познато је колико су се православни супротстављали овој јереси која је на Западу генерисала читав низ богословских аномалија и тиме западне Цркве одвојила од Истока. Нажалост, данас смо сведоци како се овакве тенденције јављају и у православном свету. Патријарх Вартоломеј до сада није ниједном изразио неслагање са неправилним епитетима који му се често ласкаво додељују. Неки од тих назива су: “корифеј Православља”, “Првопрестолник Православља”, “Духовни вођа 300 милиона православних хришћана” Свакако од Патријарха не зависи да ли ће га неко тако назвати, али је на њему да такве неправилне називе оповргне и изјави да он не представља цели православни свет већ само своју Патријаршију. Међутим пратећи изјаве патријарха Вартоломеја сведоци смо да он управо наступа самозвано у име целе Православне Цркве, за што, очигледно, нема овлаштење.
Један од показатеља да ове сумње нису без основе јесте писање листа Επισκεψις (бр. 497. од 31. октобра 1993. г.) који је објавио чланак др Власија Фидаса под насловом “Ставропигијално и апелационо право Васељенске Патријаршије”. Др Фидас заступа учење по којој на основу извесног “старог обичаја” Васељенска Патријаршија има право да у другим аутокефалним Православним Црквама оснива ставропигијалне манастире и да у последњој инстанци решава жалбе архијереја из било које Православне Цркве. Тиме се дакле Цариградском Патријарху даје право апелације чиме се он поставља над свим другим патријарсима и епископима Цркве. Сличну тежњу испољавале су и римске папе у процесу изграђивања папског примата власти.
