УНИЈА У БАЛАМАНДУ – ПОБЕДА ВАТИКАНСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ
Од 17-24 јуна 1993. г. одржана је 7. пленарна седница “Мешовите међународне комисије за богословски дијалог” између Православних и римокатолика на теолошкој школи у Баламанду, близу Триполија у северном Либану. На њој су учествовали 24 представника римокатоличке “цркве” и 13 Православних делегата који су представљали 9 од 15 Православних Цркава.[1] Копредседници су били Архиепископ Стилијан и Кардинал Едвард Касиди. Заједничка комисија се бавила теолошким и практичним питањима која су настала због активности унијатских заједница које су недавно оживеле у Централној и Источној Европи. На крају комисија је разрадила текст који је припремљен од стране координационог комитета у јуну 1991. г. у Аричију код Рима, под насловом “Унија , стари метод сједињења и садашње тражење потпуног општења”. У овом документу остварена су следећи основни циљеви Рима: потпуна реинтерпретација православне патристичке еклисиологије и прихватање папистичког тумачења настанка и улоге тзв. унијатских “цркава”, мада је унија одбачена као модел и начин сједињења који припада прошлости (тзв. “теологија моста”) потпуно признавање римокатоличке “цркве” као “сестринске цркве” од стране Православних као и признање свих њихових “светих тајни” признање православне стране да унијатске заједнице имају право да и даље егзистирају православна страна је практично подржала основне принципе декларације Другог ватиканског концила о тзв. источним црквама, уз још веће уступке.
1. Један од важнијих принципа, у Баламандском тексту, који су православни писмено подржали јесте принцип узајамног признавања римокатолика и православних као двају Сестринских Цркава. У тексту се конкретно каже:
“Католици и Православни опет откривају једни друге као Сестринске Цркве (чл.12) и “признавају једни друге као Сестринске Цркве”. (чл.14)[2]
Назив “Сестринске Цркве” није тек само ствар дипломатске пристојности, већ је фундаментална екуменистичка еклисиолошка категорија.[3] У вези са теологијом “Сестринских Цркава” стоји и теологија о тзв. “два плућна крила” и “двоструком предању” (источном и римском, тј. латинском), на основу које паписти чврсто бране даље постојање унијатских “цркава”.[4]
Заиста је невероватно како се ставови појединих екумениста брзо мењају. Копреседник мешовите комисије у Баламанду, митрополит Стилијан аустралијски је још пре неколико година (1985. и 1987. г.) отворено тврдио да се Рим “усудио да промени веру у најважнијим тачкама”, “да је Црква подељена на Источну и Западну и да штовише у подељеном Хришћанству, Папа није први међу једнаким, чак ни једнаки међу једнаким, … до те мере да је садашњи Папа у шизми и јереси,” “да је папизам у разним периодима увео нечувене јереси у Римски Католички свет”, те да је немогуће “да сматрамо римокатоличку цркву једнаку по статусу било којој аутокефалној или помесној Цркви или институцијом од које можемо да примимо дарове Светога Духа и спасење.”[5] Само неколико година касније председава сабору који све ове тачке тумачи потпуно супротно. O tempora, o mores!
2. “Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио својој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим светим тајнама, и изнад свега, једно свештенство које свештенодејствује једну жртву Христову, апостолско прејемство епископа – не може се сматрати ексклузивним поседом једне од наших Цркава.” (чл.13)
Православни екуменисти више не верују у сотириолошку и еклисиолошку ексклузивност Православља, као једне и једине Цркве Христове, посебно када узмемо у обзир чињеницу, да су се у Бечу 1990. г. једнодушно сагласили са римокатолицима у изјави која је у најблажу руку нечувена.[6]
3. “…Јасно је да јсе у том смислу искључује свака врста прекрштавања.” (наставак чл.13)
“Теологија повратка” се баламандским споразумом потпуно одбацује. (тј. прелазак неправославних хришћана у Православну Цркву преко једног и јединственог светог крштења). “Нова еклисиолошка основа општења, коју су обе Цркве прихватиле у свом дијалогу, диктира да оне обе одбаце “теологију повратка”[7]. Овим православни екуменисти одбацују оно што је Православна Црква у својој отачкој и синодалној традицији увек прихватала концензусом већ 10 векова – да су Латини “јеретици” и “некрштени”, “да им је потребно крштење”, да “они који се враћају из латинства требају да се крсте, беспоговорно и обавезно.”
Прихватање ова три поменута принципа чини срж баламандског споразума јер по тврђењу екумениста. “међусобно признавање апостолске традиције, еклисиолошке и светотајинске структуре две Цркве, заиста их чини “Сестринским Црквама” успркос догматским разликама које још постоје и које не дозвољавају њихово пуно канонско општење.”[8] Оваквим ставом се ствара својеврсна еклисиолошка шизофренија и очигледан догматски синкретизам. Наиме, према православним екуменистима могуће је да постоји разлика у догматском учењу између две хришћанске заједнице, тј. да оне имају различито учење о Светој Тројици, о Цркви и спасењу (као што је случај са Православном Црквом и папистима и јересима које их раздвајају: Filioque, папски примат, папска непогрешивост, створена благодат и сл.), те стога још немају пуно општење – communio inter sacris – а да оне ипак представљају “Сестринске Цркве” које обе омогућавају спасење својим верницима, које обе имају пуноважне свете тајне и “све што је Господ поверио својој Цркви”.[9] Ипак изгледа да је сасвим јасно да прихватање теологије “Сестринских Цркава” од стране православних представника у Аричију и Баламанду као и њихово одрицање од еклисиолошке и сотириолошке ексклузивности Православне Цркве, јасно показује да они прихватају протестантску “теорију грана”.[10]
4. “Што се тиче Источних Католичких Цркава (Мешовита комисија пажљиво избегава очигледно проблематичан термин “унијатске цркве”) јасно је да оне као део католичке заједнице и имају право да постоје и да делују како би одговориле духовним потребама својих верника” (чл.3)
Овом декларацијом Православна Црква “признаје Католичку Цркву у њеној пуноћи као Сестринску Цркву и индиректно признаје и Источне Католичке Цркве”[11] (на основу тога и тзв. унијатске “цркве” су Сестринске Цркве). Практично се може рећи да су Унијати после Баламанда изашли са већим правима на постојање и деловање него што су им предвиђена декретом Другог ватиканског концила (Orientalium ecclesiarum), јер Православни не само да не оспоравају њихово постојање, него их де фацто признају за Сестринске Цркве. Потписивање једног оваквог става, у најмању руку је контрадикторно, јер ако се осуђује унија као метод сједињења и са њом сваки прозелитизам, какав је даљи смисао постојања ових заједница које су плод таквог деловања и као такве стални су повод за наставак прозелитизма на штету Православне Цркве. У том правцу посебну опасност представљају унијатске заједнице које користе исте литургијске, иконографске обрасце, певање, типик, одежде као и Православна Црква те тако могу да изазову смутњу међу необразованијим народним масама. Очигледно Фанару је стало да нађе неки модус вивенди за унијатске “цркве” мада су оне као такве одбачене са свеправославног становишта. На концилу католичких бискупа Европе (у Риму, 28. нов – 14 дец. 1991г.) представник Константинопоља, митрополит Спиридон италијански потврдио је право постојања унијатских заједница. То је исто изразио у свом интервјуу француском католичком новинару и сам патријарх Вартоломеј.[12] Практична потврда ових вербалних исказа уследила је када је у мају месецу 1992. г. Цариград послао свога представника на Сабор унијатских епископа Украјине.[13]
5. Такозване Источне Цркве (тј. унијате) “треба потпуно укључити… у дијалог љубави.. и и да уђу у богословски дијалог са свим практичним обавезама које из њега буду проистицале.” (чл. 16, види и чл. 34)
Овај као и други ставови са којима су се сагласили православни представници у Баламанду у погледу питања унијата, у потпуности негира став тзв. Треће свеправославне конференције (Родос 1-15. новембар 1964. г.) која је заузела доста оштар став према декрету о “Источним Црквама” донешеном на Другом ватиканском концилу и потврдила своје становиште по коме укидање унијатских заједница представља неопходан услов за почетак дијалога. Тада је тражено потпуно повлачење из свих православних земаља унијатских агената и ватиканских пропагандиста и потпуну инкорпорацију тзв. унијатских “цркава” у Римску Цркву, јер су унија и дијалог истовремено немогући. Али, овде у Баламадну видимо потпуну капитулацију по том питању и победу ватиканске дипломатије.
6. “Епископи и свештеници имају обавезу пред Богом да поштују власт, коју је Свети Дух дао епископима и свештеницима других Цркава и зато да не избегавају да се укључују у духовни живот верника те Цркве…поштујући светотајински поредак друге Цркве. Такође је потребно да се католички и православни епископи међусобно саветују како би избегли паралелне мисионарске активности…” (чл. 29) “Вера у светотајинску реалност подразумева поштовање према богослужењима других Цркава.” (чл. 28)
Ово је потпуни догматски минимализам, синкретизам и гажење свештеног канонског права Православне Цркве, имплементација екуменистичке патријархалне енциклике из 1920. г. у најсавршенијем виду. Инсистирање на сарадњи на свим нивоима црквеног живота нова је стратегија Рима према православнима. Код свих поменутих принципа из Баламанда јасна је генеза настанка: Рим одлучује – женева потврђује – Фанар потписује. Три центра догматског синкретизма иду под руку. И овде се експлицитно признаје постојање пуноважне свете тајне свештенства код паписта. Самим тим и њихове све остале свете тајне су исправне и спасоносне. Питамо се, колико је још остало времена док се не оствари оно што је потписано?
7. “Посебна пажња биће посвећена образовању будућих свештеника…Ово образовање у своме садржају треба да буде афирмативно према другим Црквама. Сви требају од почетка да се упознају са апостолским наслеђем друге Цркве и аутентичношћу њеног светотајинског живота. Свима је потребно омогућити један частан и целовит увид у историју, заснован на усаглашеној и заједничкој историографији двају Цркава. На тај начин помоћи ћемо да се разбију предрасуде и избегнућемо да се историја користи у сврху конфронтација.” (чл. 30)
Још један корак доле на лествици компромиса савести. Ватикан упорно ради на развијању култа лажног покајања “колективне кривице”, и Папа тражи опроштај на уопштен начин, у “колективистичком контексту”, што је сасвим без икакве вредности јер се конкретни догађаји уопште не спомињу. Сада и православни екуменисти учествују у прању савести и криминалних активности Рима и унијатских “цркава” прихватањем папског мита о тзв. “очишћењу памћења” на обе стране, о “неспоразуму мотива” и “једнакој тежини одговорности”, “заједничкој одговорности” за “историјске грешке” као и “међусобном праштању”.
На основу разраде ових основних принципа и елемената баламандског споразума можемо да стекнемо неку слику о тренутном стању и смеровима дијалога између Фанара и Рима. Практично створени су сви услови за унију која је потпуно могућа и без тренутно потпуне сагласности у важним догматским питањима који се минимализују и своде на локалну богословску традицију необавезну за другу сестринску Цркву. Сасвим је јасно да дијалог не само да није омогућио неправославнима да упознају истину Православља и да се постепено врате богословској традицији отаца, већ је за Латине послужио као тројански коњ којим су успели да утичу на православне да промене своје основне еклисиолошке и канонске принципе и поставке. Заступањем теорије да евхаристијско општење није толико видљиви знак догматског јединства колико пре свега средство за постизање јединства убрзано се стварају услови за васпостављање заједничког причешћивања, заснованог на теологији “Сестринских Цркава” и тзв. “крштењској теологији.”[14]
На крају овог прегледа Баламандског споразума не можемо а да се не запитамо, да ли је Баламанд отворена победа ватиканске дипломатије или не? Да ли је он реализација принципа Ватиканског концила или је отишао још даље? Да ли смо у криву када говоримо о постигнутој унији у Баламонду?
Убрзо после споразума у Баламонду, Света Гора је издала једну подужу Декларацију у којој су истакнуте озбиљне стрепње пред закључцима поменутог споразума. У својој декларацији светогорски монаси осуђују “баламандску унију” и позивају одговорне да што пре дају објашњење за своје поступке. Какви су међутим, одговори уследили? То можемо јасно видети из екуменистичких активности Цариграда и других Помесних Цркава у наредном периоду. Наиме, свеправославна делегација је у јулу 1993. г. узела учешће у “Светском екуменском скупу омладине и студената” у оквиру ССЦ, у Бразилу, где је преовладавала синкретистичка атмосфера, кориштена је нехришћанска символика (знаци јин и јанг), а један од главних предавача била је, др. Чанг из Кореје, која нам је добро позната из Канбере, по својим спиритистичким ритуалима.[15] Поред тога скупа, православни представници учествују на “Петој конференцији по питањима Вере и Поретка” у организацији ССЦ, у шпанском граду Сантјаго де Компостела те исте године у августу месецу. Након тога уследила је већ поменута посета патријарха Вартоломеја Упсали, а у септембру представници православних цркава учествовали су на “Пан-религиозном скупу у Милану”. Православни представници учествују и у “Другом светском парламенту религија” у Чикагу, а у новембру исте године склапају предунионистички споразум са монофизитима. Да Баламондски споразум није тек један безначајни састанак, већ веома важан екуменистички скуп потврђује и сам патријарх Вартоломеј који је до сада у неколико прилика подржао његове одлуке. Ипак, можда најдаље од свих иде румунски митрополит Николај банатски, који на сва уста хвали текст из Либана и отворено проповеда теологију сестринских Цркава и тзв. теологију “два плућна крила”[16] У сваком случају, можемо да видимо да ће одговори на питања светогорских отаца и свих осталих добронамерних православних хришћана у време које следи долазити у све већем броју, уз бројне потврде да је Баламанд тек почетак.
НАПОМЕНЕ:
[1] Присутни су били представници Константинопоља, Александрије, Антиохије, Русије, Румуније, Кипра, Пољске, Албаније и Финске, а одсутни представници Јерусалима, Србије, Бугарске, Грузије, Грчке, Чешке и Словачке.
[2] Грчки текст споразума објавио је Καθολικη, у бр. 2705 (од 20. јула 1993.г.) “Екуменска активност сестринских Цркава Истока и Запада, по ре;има папе Јована Павла II, заснована на дијалогу и молитви, подразумева пуно црквено општење, које не имплицира апсорпцију (од стране друге Цркве) нити поистовећење, већ сусрет у истини и љубави.” (SLAVORUM APOSTOLI чл. 27)
[3] Много је изјава претходно наведених који упућују на ову идеју. Овде ћемо навести још неке које су посебно карактеристичне.
Димитрије Салахас, члан папске комисије за католичко-православни дијалог (5. јуни 1990): “А две Цркве су, док учествују у дијалогу, свестне свога идентитета, своје црквене природе и светотајинске структуре: Католичка Црква, исто као и Православна, несумњиво верују и дубоко су свесне да оне настављају неподељену Цркву, тј, да у њима постоји Једна, Света, Католичанска и Апостолска Црква.” (Καθολικη, бр. 2566)
Папа Јован Павле II у Бјалистоку, Пољска: ” Они (Православље и римокатоличанство) су Сестринске Цркве, не у смислу пристојног израза већ као фундаментална екуменистичка еклисиолошка категорија, на којој морају бити засновани сви међусобни односи међу свим Црквама.” (Επισκεψις бр. 464 од 1. јула 1991.г)
Вартоломеј, тадашњи митрополит халкидонски, папи у Риму 1990.г.: “Данас је општеприхваћено да се решења за будућност налазе на другој страни – у моделу “Сестринских Цркава”, а у контексту евхаристијске еклисиологије и општења.” (Επισκεψις бр. 443 од 15. јула 1990г.)
Опет митрополит халкидонски пред папом, такође приликом прославе Св. ап. Петра и Павла (1991): “Са историјским променама, посебно у две последње године “стекле су се околности за кооперацију, за заједничко сведочење и дубље јединство наше две Сестринске Цркве… Ваша Светости, поводом празника заштитника Ваше Цркве у овом историјском граду којим славно председавате, делегација Васељенске Патријаршије честита Вашој Светости и са Вама “свима у Риму, вољеним од Господа, позваним да буду светитељи” заједно са Павлом – “Благодат вама и мир од Бога Оца и Господа Исуса Христа” (Рим. 1,7)
Митрополит Дамаскин швајцарски “Главни Секретар за припрему (тзв.) Светог и Великог Сабора Православне Цркве: (1992г.): “Оно што недостаје у односима између Католика и Православних је одговарајући поглед, то јесте, оно што ће нам омогућити да надвладамо наше проблема. То значи да, тек онда када они који учествују у дијалогу љубави и званичном богословском дијалогу поново отрију истину да смо ми Сестринске Цркве, док год смо спремни да признамо једни друге као “Цркве” у пуном смислу речи “Црква” и док год међусобно не признају анатеме – онда ћемо на таквим основама доћи до теолошких и еклисиолошких резултата овога открића који ће се одразити на локалном и глобалном нивоу.” (Επισκεψις бр. 488, од 31.јан.1993.г.) Није сувишно да напоменемо да је на предавању које је митрополит Дамаскин швајцарски одржао 5.децембра 1992.г. уручио награду опату Емануелу Хојфелдеру за успехе на пољу екуменске сарадње. Опат је иначе бенедиктински монах из опатије Нидералтих.
Димитрије Салахас, папски представник у Баламанду 1993.г.: “У стварности појам “Сестринске Цркве” значи признање црквене природе и светотајинске структуре сваке цркве, у смислу да свака у и од себе поседује средства благодати и спасења.” (Καθολικη, бр. 2705, од 20. јула 1993.г.)
[4] Папа, на екуменској церемонији у Св. Петру (1991.г.): “Католичанство и Православље у стварности представљају два плућна крила хришћанског предања у уједињеној Европи.” (Καθολικη од 7.јан.1992.г.) Ове речи је папа изговорио приликом Ванредног концила европских бискупа у Риму.
Кардинал Силвестрини, на истом концилу у Риму (1991г) у својој беседи заступа мишљење да је наслеђе Источних Цркава есенцијални елемент пуноће хришћанског предања. У вези унијатских цркава он каже: “Православни реагују масовно против њих, али се надамо да ће се ова несношљивост с временом смањити и с порастом узајамног поштовања између католика и православних.” (Καθολικη бр. 2643, од 3. марта 1992.г.)
Патријарх Вартоломеј, фебруар 1993.г. “Православље и Римокатоличанство “представљају два плућна крила Тела Христовог.” (The Orthodox Church, (ОЦА), фебруар 1993.г. Патријарх Вартоломеј се слично изразио о “фундаменталној еклисиолошкој истини” о “два плућна крила” у свом обраћању кардиналу Едварду Касидију на прослави Св. Андреја на Фанару, новембра 1992.г. (види Εκκλησια бр. 1 (јануар 1-15, 1993.г)
[5] “На маргинама дијалога” (1980-1990), издање Атина, Αστηρ 1991.г.
[6] “У никојем случају не смемо испољавати било коју врсту сотириолошке ексклузивности, нити изразу extra ecclesiam nulla salus (“Ван Цркве нема спасења”, Св. Кипријан Картагински) придавати уско конфесионалну интерпретацију. Таква се сотириолошка ексклузивност судара са еклисиологијом Сестринских Цркава.” (са конференције у Аричију)
[7] Καθολικη, бр. 2705 (20. јули 1993.г.)
[8] Καθολικη, бр. 2705 (20. јули 1993.г.)
[9] Колико су и сами паписти недоследни или пре неискрени заступајући нове ставове показује и папска енциклика “ Mystici corporis Christi” из 1943.г. у којој се каже:” Ако неко није веран Папи, не може се сматрати да је он веран Христу.”
[10] “С временом… мисионарска активност имала је тенденцију да обухвати међу својим приоритетима и покушај обраћења других хришћана, појединачно или групно, да би их “вратила у своју Цркву”. Да би се легализовала ова тенденција која је била извор прозелитизма, Католичка Црква је развила богословску теорију по којој саму себе представља као једину ризницу спасења. Као одговор на то, Православна Црква је са своје стране постепено усвојила своју теорију по којој се само у њој налази спасење. Да би се обезбедило спасење за “одељену” браћу почело се са прекрштавањем хришћана и превиђањем принципа верске слободе и изражавања њихове вере, за што је оно време имало веома мало разумевања.” (чл. 10)
[11] Καθολικη бр.2705 (20. јули 1993.г.)
[12] Καθολικη бр. 2651 (5.мај 1992.г.) преноси интервју патријарха листу La Croix
[13] Сабор је одржан у Лавову у мају 1992.г. Својим слањем представника на унијатски сабор Цариград је разбио свеправославно јединство у ставу према Унији који је два месеца раније (у марту 1992г.) чврсто потврђен. У Лавов је послан епископ Всеволод (Панкратије) скопелски, епископ украјинског порекла који је надлежан за украјинске православне парохије цариградске патријаршије у Америци и Канади. Унијатски епископи су га одушевљено примили и изменили целив мира са њим на свечаности отварања Сабора, којим је иначе, председавао кардинал Лобачевски, вођа украјинских унијата. На овом сабору је унијатски епископ Василије лостенски и стамфордски из Конектиката, САД, дао основне предлоге за учествовање унијата у православно-католичком дијалогу. Епископ Всеволод је 26. маја беседио у катедрали Св. ћорђа коју су унијати недавно отели на силу од Православних.У тој беседи епископ је потпуно прећутао историјску истину о украјинској унији и лукавству Брестовског сабора (1596.г.), и потврдио папистичку верзију настанка и постојања уније. Чак је нагласио да православне и унијате ништа не раздваја и отворено је признао црквену природу Унијата. Своју беседу завршава следећим речима:”Вољена браћо! Овде по први пут у четири стотине година, један јерарх из Константинопоља обраћа се у беседи вама, грко-католичким јерархима Кијевске Цркве. Ви чувате црквено богатство које припада свима нама. Ваш синод је наследник кијевских митрополита. Ваша структура представља потенцијал за васпостављање наше подељене Кијевске Цркве. Зато имате велику одговорност. Велика Црква Константинопоља увек је настојала, колико је то могуће да помогне Украјинцима. Она је спремна да помогне Украјини данас. Осећам посебну срећу што сам се молио са вама у току овог синода…” Irenikon 65:2 (1992.г.)
[14] У склопу овога подразумевамо став да је основни услов да је неки хришћанин члан Цркве Христове исправно крштење у име Оца, Сина и Светога Духа, без обзира у којој је црквеној заједници ово крштење примио. Папа Павле шести каже у були “Anno Ineunte” од 25. јула 1967.г. “Кроз крштење сви смо једно у Христу Исусу”. Ову ваптизмалну (крштењску) теологију у последње време тумачи и активно заступа митрополит пергамски Јован Зизјулас, који је иначе опуномоћеник Фанара за дијалог са другим хришћанским конфесијама. Још као лаик професор Зизјулас је изјавио у своме предавању одржаном у Лондону 13.2.1985.г. на тему: “Православна еклисиологија и екуменски покрет”, (објавио лист “Sorouzh” бр.21, август 1985 г.): “Без обзира шта ће рећи неки православни традиционалисти, мислим да се Православна Црква не може повући из Екуменског Покрета, а да тиме не изда основне своје еклисиолошке принципе.” У наставку свога излагања професор Зизјулас се дотиче питања граница Цркве и у том погледу он види дилему између строге еклисиологије Кипрајана картагинског (да је Свети Дух присутан само унутар граница канонске заједнице Православне Католичанске Цркве) и новије, либералније еклисиологије блаженог Августина који прихвата могућност да благодатни дарови Светог Духа и Свете Тајне постоје и изван Цркве. Сличан став имао је и Георгије Флоровски који је тврдио да “постоје светитељи изван Православне Цркве” и да “су канонске границе цркве важне, али истовремено нису апсолутне”. (више о том питању у чланку “Границе Цркве” из књиге “Тело живога Христа – једно православно тумачење Цркве”, на француском “Les limites d l’Eglise” у листу “Messager de l’exarchat du patriarche Ruse en Europe occidentale” 1961, бр. 37) У поменутом предавању Зизјулас на својеврстан начин предлаже теологију “крштењског јединства” (баптизмал унитy). Он даље пише: “крштење одређује границе Цркве.” (крштење, дакле, било да је православно или не, те стога Црква може да обухвата и православне и неправославне) Изван крштењских граница Цркве не постоји истинска Црква. А, “унутар крштења, чак ако и постоји нека разлика, нека подела, раскол, можемо да говоримо о Цркви.” (исти извор). У званичном извештају из Камбере јасно се каже “заједничким крштењем већ смо уједињени”, док англикански архиепископ Џорџ Кери поставља питање:”Ако верујемо да нас крштење у име Свете Тројице сједињује са именом Божјим и чини нас члановима његове породице, шта би то требало да значи за цркве које су евхаристијски одвојене?”
Овај кратки екскурс завршавамо надахнутим речима Светог Атанасија Великог који каже: “Зато Господ није само просто наредио да крштавамо, већ је прво рекао – научите, па тек онда – крстите у име Оца и Сина и Светога Духа, да би се из поуке пробудила права вера, а потом се вера употпунила крштењем. Многи из других јереси говоре само речи, а не умују исправно, као што је речено, нити имају здраву веру, зато је бескорисна вода коју они дају и недостаје јој благочешћа, те онога који се њоме омива више прља у бешчашћу него ли што га искупљује.” Св Атанасије Велики, PG t.26 Against Arians, Second Oration.
[15] Др Чанг Хјун-Кинг позната је кореанска презбитеријанка, професор универзитета у Сеулу, и активни феминиста. Она је један од најотворенијих заговарача синкретизма хришћанства и других религија. Није се устручавала да отворено каже: “Будизам и шаманизам су моја мајка, а хришћанство ми је отац.”. И овај пут је у Бразилу позивала хришћанску омладину да “чине и веће ствари од Исуса силом Духа Светога”.
[16] Ово поређење патријарха Вартоломеја смо претходно поменули. Погледајмо шта каже румунски митрополит у часопису Irenikon: Не каже се без разлога да Православна и Католичка Црква личе на два плућна крила којима човек дише. Пустимо (Цркве) да дишу од сада са оба плућна крила и покушајмо да избегнемо случајеве у којима, због оправданих или неоправданих разлога, држимо да смо у добром здравственом стању, мада смо блокирали једно плућно крило или хоћемо да га игноришемо.” Irenikon, 66:3 (1993), стр. 370-371
