ПАПИЗАМ КАО “СЕСТРИНСКА ЦРКВА”
Римокатоличка “црква” данас, представља само наизглед једну јединствену верску институцију, пошто у њеним оквирима видљивог канонског устројства постоје веома разнолики ставови и дубоки унутрашње подвојености по основним питањима хришћанске вере. Пошто се ради о једној псеудо-црквеној организацији која не поседује унутрашњу кохезију Цркве коју руководи и чува благодат Светога Духа, римокатоличка “црква” заснована је на чврстом ауторитету власти Римског Папе. У њој је дух православне саборности који је поседовала древна православна Римска Црква замењен духом папизма. Без снажног култа папизма, који је основни камен темељац те организације, римокатолицизам би се потпуно дезинтегрисао и распао на хиљаде секти. Отуда су римокатолици спремни да се одрекну свега осим папизма који је уједно и главни генератор свих догматских и канонских аномалија Рима. Данас се римокатоличка “црква” налази у веома незавидном положају. Под сталним притиском европског рационалистичког и хуманистичког духа, који је и настао у њеном окриљу и отргао се од њене контроле, она је принуђена да свој опстанак тражи у константном прилагођавању и саображавању овоме свету и веку и да своје Еванђеље све више хуманизује и осавремењава покушавајући на тај начин да одржи неки привид континуитета традиције, али још више да одржи корак са временом. Веома је наивно мишљење многих православних хришћана који сањају о унији са Римом да ће се јединство остварити када римска “црква” одлучи да исправи неке своје погрешке. Заборавља се притом на чињеницу да је хришћански Запад већ десет векова одвојен од стабла Цркве Христове, да осушеним жилама њихових одсечених грана већ одавно не струји живоносни сок божанске благодати. На њима је тек понегде остао који зелени листић, али благодатних плодова истинске и непатворене светости нема. Зато се конкретно може говорити само о повратку појединаца или група римокатолика у наручје Мајке Цркве, али нипошто о сједињењу једног целог оболелог организма са Православном Црквом. Заиста, римокатоличка заједница само споља поседује обличје Цркве, а у суштини је заснована на сасвим другачијим темељима, одише сасвим другачијим духом и мишљу него Православна Црква. То су извесне константе које су практично непромењиве јер су већ кроз векове добиле вредност традиције и на њима је изграђена целокупна грађевина папизма. Да би римокатолик истински постао православан потребно је да се у њему роди цели један нови свет, да прође кроз целовити процес преумљења. Нипошто није довољна само декларативна изјава да признаје и прихвата оно што учи Православна Црква, да прочита Символ вере без Филиољуе или да прихвате друга православна учења. То посебно вреди у случају папистичких клирика и теолога који су дубоко инфицирани јеретичким умовањем. Данас у православном свету није ретка појава да недовољно оправослављени обраћеници из папизма, посебно они који су добили свештени чин, и даље размишљају на стари начин. За целу Православну Цркву би било крајње погибељно успостављање уније са Римом. Та унија би једино могла бити заснована на неком компромису без покајања, на признању заједничке кривице и одговорности. Тада би се врата Цркве Христове широм отворила за несметани прилив најразорнијих духовних аномалија, новотарија и рационалистичких теорија које раздиру унутрашњи живот римокатоличког света. То би изазвало снажну реакцију свих оних православаца који би у настојању да сачувају континуитет традиције и духа били присиљени да се одвоје од званичне Цркве уколико се она сједини са Римом. У сваком случају оваква унија не само да би донела мир Цркви већ би довела до нових раскола. живи и здрави организам Православне Цркве не може да прихвати једно непокајано и оболело ткиво, јер ако се оно прицепи на његовој периферији поново отпада заједно са оним делом ткива које је оно заразило. Када се ствари сагледају на овој основи, снови о неком повратку на стање пре 1054. г. сасвим су илузорни. Проблем више није ни у питању Филиољуе-а, проблему паполатрије и власти у Цркви као и другим догматским разликама, већ у једном духу папизма који је у сталном и динамичком прилагођавању духу овога света и века и који опет генерише све друге разлике. Тај дух сам по себи нема ништа заједничко са благодатним духом Православне Цркве. У том смислу активност Православне Цркве требала би искључиво да се огледа у сведочењу истинског, светоотачког Православља уз непоколебиво исповедање да је једина истина под сунцем, Христос Господ и његова Света Саборна и Апостолска Православна Црква. Тада би Црква Православна постала уточиште свим оним хришћанима који су жедни живе воде еванђелске. Нажалост, екуменским покретом ова улога Цркве је потпуно изневерена. У страху да се њен “тврд и непопустљив” став не схвати у данашња времена толеранције и хуманизма као фанатичан и примитиван, православни јерарси и теолози хитају да у духу новог времена развијају лицемерни “дијалог љубави” са Римом и све ужурбаније траже (не)частан компромис на основу кога би се прогласила унија са “сестринском црквом” у Риму.
Данас се званични курс Ватикана налази разапет између сасвим противречних струјања са десне и леве стране. Традиционалсти који држе десно крило на све могуће начине настоје да зауставе незадрживу модернизацију која је отпочела са Другим ватиканским концилом. (На тој позицији стоји и контроверзни кардинал Лефевр и његови следбеници који већ деценијама пркосе новом курсу Рима). С друге стране либерални кругови покушавају притисаком на Ватикан да озаконе укидање целибата свештенству, рукополагање жена, афирмацију права хомосексуалаца, либералнији став према масонерији, већу аутономију и слободу од Рима, модернизацију култа и др. У тим круговима, првенствено на америчком и азијском континенту, али и у Европи, већ се одавно иде у правцу све већег синкретизма. У Латинској Америци све су чешће појаве увођења извесних паганских култова у католичку богослужбену праксу. У Индији се све више пропагира нека врста хиндукатолицизма, у многим контемплативним манастирима уводе се методе јоге и источних медитација. На пољу друштвено-политичког живота иде се и на прожимању марксизма и других левих идеја са хришћанством. Међу поборницима таквих кретања познат је Пјер Теилард Шарден, језуита и марксиста који има и велики утицај на покрет “Новог Доба”. Поред њега на овом пољу посебну активност су показали и неки други римокатолички монаси – интелектуалци: Томас Мертон, (творац амалгама зен будизма и хришћанства), Аелред Грејем и Бид Грифитс, који у једном своме тексту пише: “Нико не може да каже да су хиндуисти, будисти или муслимани у правом смислу “неверници”. Радије бих рекао да у њима требамо да препознамо своју браћу у Христу.” Између осталих ова тројица авангардних “монаха” учинила су велики допринос на стварању “интерконфесионалног еванђеља”, уводећи појмове као што су “космичка духовност”, “тачка Омега”, “Хинду или Зен – католицизам”. Питање рукоположења жена такође је веома актуелно, пошто су све учесталије оптужбе да је Рим исувише традиционалан и крут по том питању због чега је све више на мети напада феминистичких кругова. Познати дански теолог Едвард шилебек истиче потребу да се мора радити на припреми верника да прихвате сутрадан и жене свештенице. Он говори: “Изузеће жена из свештенства чисто је културолошко питање, које више нема никаквог смисла.” По њему за рукоположење жена нема теолошких препрека, једино постоји опасност могућих раскола од стране традиционалиста[1]. Иначе, међу католичким монахињама (којих има тренутно око милион) све је више иницијатива да се женама званично дозволи више права у црквеној управи и службама. Као први корак Ватикана очекује се постављање монахиња на важнија места у Курији, пошто сада тренутно, од неколико стотина колико их ради при Ватикану, ниједна није на неком значајнијем положају.[2] Питање сексуалних (читај настраних) мањина такође постаје актуелно. У рочерстерској надбискупији у Енглеској, у априлу 1994. г. одржан је тронедељни семинар о положају хомосексуалаца у римокатоличкој “цркви”. Са црквене предикаонице верници су могли да слушају врло авангардне “беседе” бискупа Метјуа Кларка великог поборника овог начина живота и професора теологије Дарела Ланса који је између осталог изнео невероватну тврдњу да су “најстарији обреди у римокатоличкој “цркви” били уствари хомосексуални брачни ритуали.” Предавања семинара била су зачињена исповестима појединих верника који су износили своја запажања по овом питању.[3] Садашњи папа, Јован Павле II, труди се да балансира између два супротна табора. Док непоколебиво држи питање целибата и традиционални став према абортусу ипак, да би удовољио и другој страни далеко иде у прихватању разних синкретистичких идеја. Још 1983. г. када је издано ново Канонско Право изузета је казна екскомуникацијом за чланове масонског покрета. Папа на својим путовањима активно учествује у разним паганским обредима. Тако је у августу 1985. г. присуствоввао анимистичким ритуалима у “светој шуми” поред Ломе и паганским обредима у Тоговилу. Пред муслиманима отворено говори да хришћани и муслимани имају истога Бога, а приликом посете Индији 1986. г. ТВ камере су забележиле и детаљ када Папа примио на чело знак “тилак” од једне хиндуистичке свештенице. Јован Павле II је први римски папа који је посетио велику римску синагогу и пристуствовао служби. Сви ови папини “испади” често су били на мети традиционалистичких кругова и штампе.[4]
На теолошком пољу све је више настојања либералних теолога да оспоре ауторитет Еванђеља. Они настоје да у “мистификованом” тексту Св. Писма пронађу “историјског човека Исуса” и да реконструишу његове речи из еванђелског текста. Господ Христос се у авангардној римокатоличкој теолошкој мисли све више представља као млади јеврејски рабин-револуционар, социјални и верски реформатор. На теолошким школама се његова чудеса све чешће тумаче као нормални медицински феномени. Из свега овога очигледно је да интелектуализам, секуларизам и дух овога света озбиљно нагризају целокупни организам римокатоличке “цркве”. Да би се целокупна институција одржала услед ових дезинте-грационих сила Ватикан још интензивира улогу папског култа као суштинског кохезивног елемента. Приликом својих редовних јавних аудиенција Папа све чешће истиче своју улогу “Христовог Намесника” као непогрешивог духовног вође и носиоца црквене власти. Наглашавање ових идеја је пре свега од унутрашњег значаја за римокатоличку заједницу јер је једино снажан ауторитет Папе у стању да дисциплинује бунтовне бискупе и теологе који не мисле на исти начин као Рим. У својим обраћањима верницима Папа је више пута истицао да је Римски епископ носилац посебне харизме коју је Господ дао апостолу Петру која га онемогућава да греши по питањима вере и морала и то не само када говори ex catedra (како је утврђено тзв. догмом о непогрешивости). Другим речима Свети Дух ексклузивно чува папу од погрешака и Црква је непогрешива самим тим што је води непогрешив пастир. Отуда је Црква за римокатолике незамислива без оне улоге папе која је дефинисана Првим Ватиканским Концилом.[5]
На основу свега овога тешко је разумети каквог смисла има даљи православноримокатолички дијалог када се ради о овако фундаменталним разликама, које нису само последица културно-историјских разлика које би се некако и могле превладати дијалогом, већ су сасвим супротних теолошких основа и схватања суштине Цркве и домостроја спасења. Оно што Православна Црква највише може да учини за жртве папистичке јереси јесте да непоколебљиво и отворено сведочи светоотачку истину спасења и да очува своје учење неоскврњено духом овога света. Тада ће велики број римокатолика, протестаната и других јеретика у Православној Цркви познати оно што су тражили у својим псеудо-црквама.
НАПОМЕНЕ:
[1] По писању Ecumenical Press Service, 25 април, 1994.г.
[2] Из извештаја агенције RNS, Ватикан, 30 мај. 1994.г.
[3] По писању листа Wanderer, од 12. маја 1994.г.
[4] Погледајмо шта пише италијански лист “Si Si No No ” у своме издању од 27. октобра 1986.г.: “Никада наш Господ није био тако разгневљен, никада његове светиње тако профанисане и његов Викар тако понижен. Његов народ саблажњава се његовим понашањем у Асизију. У цркви Св. Петра будистички калуђери клањали су се Далај Лами (који је за њих реинкарнација Буде). У истој цркви на главном олтару је постављена статуа Буде. У цркви св. Григорија амерички индијанци су на олтарској платформи припремали своје луле мира, тамо су призивани читави низови хиндуистичких богова.” жалосно је и помислити да су ови догађаји у православној штампи прошли скоро без икаквих критика, а познато је да су на том безаконом скупу учествовали и наши представници.
[5] Часопис Pro Ecclesia, од 6. септембра 1993.г. наводи неке од папиних изјава које је он дао објашњавајући улогу Христовог Намесника.
“Римски Епископ као Христов Намесник има највишу и универзалну власт над целом Црквом.” (Lumen Gentium) “Рекавши ово можемо да поновимо дефиницију флорентинског сабора из 1439.г. који је утврдио: ” Дефинишемо да… је Римски првосвештеник наследник блаженог Петра, корифеја апостола и Христов Намесник (Викар), глава целе Цркве, отац и учитељ свих Хришћана и да је на њему преко блаженог Петра, наш Господ Исус Христос оставио пуну власт пастирствовања, владања и управљања универзалном Црквом”… ” што се тиче Првог Ватиканума (1870), он је цитирао ову флорентинску дефиницију, и наводећи цитате из Светог Писма (Јн. 1,42 Мт 16,16 Јн. 21.51) показао је значење ове власти још прецизније. Римски Првосвештеник не поседује само улогу надгледања и руковођења, већ ужива “пуну и врховну власт јурисдикције, не само у питањима вере и морала већ исто тако и у стварима које се тичу дисциплине и управљања Црквом расејаном по целом свету.”…”У овом смислу и Ватиканум II говори о Римском Епископу као о “пастиру васцеле Цркве који има пуну, врховну и универзалну власт” (Lumen Gentium). Та власт је “ауторитет примата над свима, било да се ради о пастирима или о верницима” (ibid.)… “Текст Светог писма показује да универзална пасторална мисија Римског Првосвештеника, Петровог Наследника, подразумева доктриналну мисију. Као универзални пастир, Папа има мисију да проглашава откривено учење и да промовише истиниту веру у Христа у целој Цркви. То је интегрално значење петровске мисије.”… “То је утврђено и Лионским Сабором из 1274.г. у вези питања примата Римског Епископа и пуноће власти када сабор дефинише да “он има задатак да брани истину вере и да је његова одговорност да разрешава све спорове у области вере”.
