СВЕТСКИ САВЕЗ ЦРКАВА
У међувремену долази до горепоменутог организовања екуменског покрета који је коначно обједињен 1948. г. формирањем Светског Савеза Цркава.Четири године касније цариградски патријарх Атинагора издао је Енциклику 1952. г. у којој позива све поглаваре Помесних Православних Цркава да се придруже Светском Савезу Цркава[1]. Као основни разлог за то наводе се сасвим банални разлози – потреба “приближавања народа и нација” у циљу “суочавања са великим проблемима садашњице”. Патријарх хвали ССЦ, јер “он омогућава заједничке активности Цркава и развија кооперацију”. Све у свему ради се о документу потпуно секуларистичке оријентације у коме се користи језик уобичајен у међународној политици и дипломатији.
Већ од 1952. г. поједине Православне Помесне Цркве почеле су да се укључују у ССЦ, а 1955. г. Васељенска Патријаршија шаље своје сталне представнике у централу ССЦ, у женеви. Године 1959. Централни комитет ССЦ се састаје на Родосу са представницима свих Православних Цркава. На овоме скупу екуменизам је практично ушао међу зидове Православља.[2] Од 1961. православни екуменисти сазивали су низ конференција у циљу реализовања екуменистичких циљева. 1964. г. одржана је трећа конференција на Родосу. Папа, кентерберијски англикански архиепископ и генерални секретеар ССЦ послали су своје поздраве. Православни екуменисти су са захвалношћу узвратили. На овом скупу одлучено је да се воде “дијалози” са јеретицима “на равноправној основи”. Поред тога афирмисано је право да свака помесна Православна Црква самостално негује “братске односе” са јеретичким заједницама. Те исте године (1964), патријарх Атинагора се сусрео са римским папом у Јерусалиму, а наредне године Цариград скида анатеме против папске јереси из 1054. г. иако Рим остаје непокајан у свим својим новотаријама.
Пошто сада улазимо у период веома активних екуменистичких контаката, сматрамо потребним да изнесемо неке аутентичне изјаве првојерарха Цариградске Патријаршије чији пут његови наследници већ деценијама упорно настављају.
НАПОМЕНЕ:
[1] Ава Јустин Поповић назива ССЦ “јеретичким, хуманистичким и човекопоклоничким сабором који се састоји од 263 јереси, а свака од њих је духовна смрт. За њега је ова организација “ништа друго до оживљење безбожног човекопоклоништва – идолатрије” (цит. горе)
[2] Само неколико година на Четвртој Свеправославној Конференцији у шамбезију, женева, донесена је одлука у којој се каже: “Међуправославна комисија која се састала у женеви изражава заједничку свест Православне Цркве, да представља органски део Светског Савеза Цркава, као и њену чврсту одлуку да употреби сва средства која су јој на располагању, богословска и друга, за успех и напредак целокупног рада Светског Савеза Цркава.” (Одлука бр. 1.) Очигледно ради се о једној крајње противправославној одлуци која проглашава јерес да Једна Света и Католичанска Православна Црква представља део једне јеретичке “надцрквене” организације.
