НОВИ ВАСЕЉЕНСКИ ПАТРИЈАРХ ВАРТОЛОМЕЈ
Један сличан сусрет уприличен је убрзо поводом једног другог догађаја – устоличења новог цариградског патријарха Вартоломеја Архондониса, дотадашњег митрополита халкидонског и најближег сарадника патријарха Димитрија. Нови патријарх духовно је стасао у атмосфери екуменистичких идеја, у окриљу митрополита Мелитона (најближег саветника патријарха Атинагоре) који га је замонашио и рукоположио за ђакона 1961. г. Од 1963-1968. године као стипендиста Цариградске Патријаршије послан је на “Институт за Источне Студије” у Рим (у оквиру ватиканског универзитета Gregorianum), а затим и на “Екуменски институт” у Бозеу у швајцарској. На Грегоријануму је докторирао у области црквеног права на тему: “О кодификацији свештених канона и канонских одредби у Православној Цркви”. Добар је познавалац грчког, турског, италијанског, латинског, енглеског и немачког језика. После повратка из иностранства 1968 г. радио је као професор на Халки, а затим је наредне године рукоположен за презвитера и одликован чином архимандрита. Доласком патријарха Димитрија на цариградски трон архимандрит Вартоломеј заузима место шефа Патријарховог кабинета. За епископа филаделфијског хиротонисан је 1973. г., а од 1974.г заузима редовно место у патријаршијском Синоду. Учествовао је у оснивању “Друштва за Источне Цркве” чији је био потпредседник, а од 1975. г. био је и члан, а целих осам година и потпреседник комисије “Вера и Поредак” при ССЦ. Као представник Васељенске Патријаршије учествовао је на свим већим скуповима ССЦ, и то на Упсали 1968., Ванкуверу 1983., и Канбери 1991. г. На овом последњем скупу изабран је за члана извршног одбора као и централног одбора ССЦ. Још као ђакон у Риму био је у православној делегацији која је учествовала у скидању анатема 1965. г. Заједно са патријархом Димитријем учествовао је у свим горе наведеним екуменистичким сусретима и заједничким молитвама, у Ватикану, Лондону, Вашингтону итд. Почасни је члан римокатоличке организације “PRO ORIENTE” са седиштем у Бечу.[1] На основу ове кратке биографије није тешко закључити да се ради не само о поборнику екуменистичких идеја, већ једном од главних протагониста екуменистичких активности Цариграда последњих деценија. Још 30. новембра 1969. г. на патријаршијској литургији на Фанару у присуству чланова делегације римског папе, предвођене кардиналом Јоханом Виленбрандсом, садашњи Патријарх Вартоломеј је као архимандрит одржао “надахнуту” беседу у којој отворено изражава своје унионистичке тежње, као да је раскол са Римом ствар неспоразума, а не грубог извртања вере отачке и светих Сабора[2]. Занимљиво је да се уопште код екумениста сусрећемо са болећивом сентименталношћу према јеретицима која потпуно засењује трезвено богословско размишљање, док насупрот у односу према свим противницима екуменизма ти исти људи “мира и љубави” отворено показују крајњу оштрину и непопустљиву суровост[3].
Многи ће се сетити његове посете Риму 29.6.1989. г. у својству предводника делегације Васељенске Патријаршије. Том приликом је у својој поздравној беседи пред папом Јованом Павлом Дргим, митрополит Вартоломеј похвалио екуменистичка залагања двају патријараха Цариграда и отворено назвао догматске разлике које раздвајају Православну Цркву од папизма “зидовима срама”[4] Екуменистичке активности новог Патријарха у току 1991. г. смо претходно у тексту споменули.
На Фанару је 2. новембра 1991. г. одржано устоличење патријарха Вартоломеја.[5] Овом свечаном чину присуствовали су представици Помесних Православних Цркава, бројни митрополити Цариградске Патријаршије, цела Свештена Општина Свете Горе на челу са Протом (мада му је по светогорским правилима забрањен излаз са Свете Горе у време трајања његовог једногодишњег мандата). Поред њих били су присутни и тадашњи председник грчке владе г. Мицотакис са неколико министара, многе уважене личности из целе Грчке. Али, овом најсвечанијем чину присуствовали су и представници свих највећих јереси. У цркви светог ћорђа, били су и представници Ватикана на челу са кардиналом Едвардом Касидијем (иначе личним пријатељем новог патријарха), архиепископ кентерберијски, представници ССЦ, “против-халкидонски православци” (читај: монофизити) и многи други. У целој беседи устоличења Патријарх није отворено исповедио православну веру као једину истиниту, говорио је више као патријарх “Новог доба” него у стилу светих патријараха и исповедника цариградског престола. Патријарх Вартоломеј говори о потреби дијалога[6] не само са хришћанским конфесијама већ и са нехришћанским верама[7]. Штавише, Патријарх обећава да ће наставити пут својих претходника Атинагоре и Димитрија. Паписте је назвао “Црквом наше браће на Западу” и позвао је да се употребе сва средства како би се омогућило сједињење[8] две Цркве. Посебно је нагласио значај контаката са ССЦ јер је његов циљ “да обнови и сачува његов првобитни задатак који је постизање хришћанског јединства”.[9] На устоличењу је прочитано и поздравно писмо римског Папе састављено у духу теологије “Сестринских Цркава”. Након тога новоустоличени патријарх и кардинал Кесиди заједно су благословили све присутне. Заиста је тешко наћи икакво канонско, теолошко и еклисиолошко тумачење једног оваквог поступка. Поред обавезних “целива мира” заједничко благосиљање папистичких и православних клирика постаје изгледа обавезна тачка сваке екуменистичке (траги)комедије.
По првом канону 1. Васељенског сабора сваки епископ је дужан да анатемише јереси. Садашњи Цариградски Патријарх, као и његова два претходника до дана данашњег није изјавио отворено да је свака вероисповест изван Православне Цркве јерес, већ представнике тих вероисповести упорно назива “браћом у Христу”. И не само то већ и својим ставовима даје прећутну сагласност неправилном исповедању хришћанске вере. Убрзо после устоличења, 30. новембра исте 1991. г. Васељенска Патријаршија је прославила своју славу Светог апостола Андреја првозваног слично као и претходних година са гостима, представницима “Свете Столице”. Готово да је постало правило да свако устоличење Патријарха и свака храмовна слава Патријаршије обавезно прође уз молитвено саслуживање неправославних јеретика који заједно са православнима кличу многољетствија. Ту су и други случајеви којима се потврђује дубока приврженост Цариграда “теологији Сестринских Цркава”[10].
НАПОМЕНЕ:
[1] Ова папска фондација основана је Бечу 1964. године са циљем афирмације односа са православним Црквама. Њени циљеви и средства су изразито прозелитског карактера. Она организује разноврсна предавања, симпозијуме и друге врсте контаката са православнима. Њен дугогодишњи председник био је (сада пензионисани) бечки кардинал Кених. (Тај исти кардинал је походећи путеве Св. апостола Павла 1984.г. посетио и Грчку и тајно је ушао на Свету Гору праћен једним цариградским митрополитом, да би у манастиру Симонопетри присуствовао св. Литургији, стојећи у свечаном трону, и на крају службе примио антидор. После је са монасима манастира поделио заједничку трпезу. Када се та вест проширила међу Светогорцима дошло је до веома бурних реакција.)
[2] “Сједињење (цркава) неће бити дело нас самих, и отуда не треба да устукнемо пред тешкоћама. Сједињење ће бити дар Христов што је његова воља и молитва (да сви буду једно)… Али, првозвани ученик, Најсветија Црква Константинопољска верује и данас да Учитељ може да учини чудо и да насити милионе своје гладне деце. И са носталгијом очекује то чудо. Заједно са првозваним верује у могућност чуда и то очекује у молитви и нади и његов брат Корифеј, Најсветија Црква Старог Рима. Зато и две Цркве заједно делују и дају једна другој, и уче једна другу и моле се једна са другом и једна за другу, да би убрзали то чудо које ће остварити заједнички Учитељ и Господ наш, чудо “јединства свих”. Зато се данас у овом свечасном патријаршијском храму заједно молимо Римокатолици и Православни заједно. Ви који сте данас овде дошли и напунили мреже Андрејине, зар не очекујете ово чудо? Не само ви, већ и хиљаде поклоника који сваки дан из свих крајева света долазе у величанствени храм Светог Петра у Риму, у сањају ово чудо и за то се чудо моле. Чекају Господа да брзо дође и да их насити једним и нераздељивим својим Телом “које се увек ломи, а никада не раздељује, увек једе, а никада не нестаје, већ освећује оне који се њиме причешћују”… из књиге фрањевца Грегорија Гароа “На путу ка јединству”.
[3] То нам најбоље показују неки од скорашњих догађаја, као што су протеривање монаха Илинског Скита са Свете Горе, сабор против патријарха Диодора и свргавање јерусалимских епископа, понашање патријаршијске егзархије на Светој Гори почетком ове године (1994) и др. (види доле)
[4] Επισκεψις, 15.7.1989.г.
[5] Καθολικη, од 21.1.1992.г доноси опсежан извештај о овом догађају. Аутор изражава одушевљење што је на тој свечаности пројављена “екуменичност хришћанства, и ван граница догмата: православни, протестанти, римокатолици.” Један римокатолички клирик који је био присутан на устоличењу овако у заносу описује тај тренутак: “Аксиос, аксиос, аксиос, сви смо викали у један глас: људи и жене, велики и мали, свештеници и монаси, православни и неправославни, сви изражавамо своју љубав и поштовање. Аксиос, аксиос, аксиос!”
[6] “Настављамо да мислимо да је дијалог најбоље средство, посебно у наше време, ради превазилажења разлика, посебно међу браћом која верују у једног Господа и Спаситеља.”( Ељној 4.11.1991)
[7] “Нећемо пропустити да развијамо добре односе са највећим нехришћанским религијама” ибид.
[8] Колико је ово супротно светоотачком ставу аве Јустина који каже: “…папистичко-протестантски екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. …Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено говорити о неком уједињењу “цркава”, о дијалогу љубави и intercommunio…” (горе.цит)
[9] Ево неких делова беседе: “Пољубац мира и љубави упућујемо светим поглаварима Јерменске, Коптске, Етиопске и Сиријске Цркве у Дамаску и Малабару са којим нас блискост у вери подстиче данас на активно тражење што пре заједничког исповедања и израза (вере) у заједничкој чаши…Из овога свештеног перивоја поздрављамо такође и Његову Светост Папу старога Рима Јована Павла II са којим се налазимо у заједници љубави. И уверавамо га да ће наша најозбиљнија брига бити остварење свештене визије наших блаженопочивших претходника Атинагоре и Димитрија, како би се на земљи остварила воља Господња о Његовој Светој Цркви у поновном сједињењу свих који у Њега верују путем дијалога истине. Можемо учинити све што је до нас у том правцу, у страху Божјем и искрености…надамо се да ће и наш брат на Западу употребити све своје снаге да би заједно са нама остварио овај свештени и свети циљ…. Поштованог Првојерарха англиканске цркве и целе англиканске заједнице, архиепископа кентерберијског, господина орxа у дубоком поштовању целивамо у Господу изражавајући наше расположење да наставимо у поверењу дугу традицију наших братских веза са Англиканском Црквом и подстакнемо наш богословски дијалог док не достигнемо јединство вере. “После ових изјава следе поздрави старокатолицима, лутеранима, методистима, реформаторској “цркви”, “и свима хришћанима који верују и проповедају по Светом Писму, Христа распетога…” Патријарх потом упућује поздрав Светском Савезу Цркава који има велику улогу “у тражењу и изградњи хришћанског јединства, али и хришћанског односа и сведочења пред данашњим проблемима човечанства.” Његова Светост завршава своју беседу цитатом из 1. посланице Коринћанима: ” тешко мени ако Еванђеља не проповједам.” (1Кор 9,16). Постављамо питање на шта би личила наша Црква да су свети апостоли проповедали Еванђеље богословским дијалогом са политеизмом, са јересима, уместо исповедништвом, мучеништвом,. Цела историја Васељенских Сабора не познаје термин “дијалога” (бар у ономе смислу како га данас схватају екуменисти, дакле ван истине вере). За Свете Оце је постојало једино покајање и исповедање вере – μετανοια και ομολογεια Да ли је свети Атанасије водио “дијалог љубави” са Аријем или му је можда честитао Васкршње празнике, да ли је то чинио Св. Кирило Александријски са Несторијем, или Св. Флавијан са Диоскором. Данашњи екуменисти би сигурно светог Николаја сматрали за милитантног фанатика када би на сабору неком кардиналу опалио шамар.
[10] Тзв. “теологија сестринских Цркава” се постепено све више развија. Она се уобличава у заједничком раду “Међународне мешовите теолошке комисије за дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве” чији су последњи значајнији скупови одржани у Фрајзингу (6-15.6.1990.), Аричију (10-15.6.1991.г.) и Баламонду (јуна 1993.). У Аричију су православни потписали следећу скандалозну изјаву: “Обострано изјављујемо да све што је Христос поверио својој Цркви… не може се сматрати као апсолутни посед једне од наших Цркава… У тој перспективи Католичка и Православна Црква признају једна другу као сестринске Цркве. Стање у коме свака Црква сматра себе за једину ризницу спасења можемо превазићи ако стекнемо чврсто уверење да су две Цркве сестринске Цркве.” (види Επισκεψις 464&1.7.1991.г.)
