Екуменизам и време апостасије

САБОР ПРОТИВ ПАТРИЈАРХА ДИОДОРА У ЦАРИГРАДУ – 1993. г.

 

Овај оштар, али по свему светоотачки и предањски став патријарха Диодора, довео је до озбиљних несугласица између две древне Патријаршије. Цариград још од раније није гледао са симпатијама на чињеницу да Јерусалимска Патријаршија постаје духовни стожер око које се окупљају све антиекуменистичке снаге. Посебан проблем био је све чешће одржавање контаката Јерусалима са извесним старокалендарцима[1] као и отворена подршка коју Јерусалим даје неким парохијама у Аустралији које су у сукобу са својим архиепископом Стилијаном. Овај сукоб између две Патријаршије кулминирао је сабором одржаним у Цариграду од 30-31 јула 1993. г. коме је председавао Патријарх Вартоломеј, а учестовали су још и Александријски Патријарх Партеније, грчки архиепископ Серафим са још већим бројем епископа Цариградске Патријаршије (међу њима и Јаков амерички и Стилијан аустралијски) и ширег грчког говорног подручја. Сабор је био уствари окупљен како би се осудио Патријарх Диодор и његове активности које Цариград сматра неканонским. Сам Јерусалимски Патријарх, иако позван, није се одазвао на позив са објашњењем да према светим канонима Патријарху једне помесне Цркве може једино да суди Васељенски Сабор.[2] Патријарх Диодор је оптужен по разним питањима: мешања у послове друге јурисдикције, “фракционашке делатности”, за заверу против Цариградске Патријаршије и причешћивање са “расколницима и јеретицима”. (што је забрањено на горепоменутом скупу патријарха 1992. г.)[3] Сабор доноси одлуку по којој је због тих активности патријарх Диодор са двојицом својих архиепископа рашчињен[4], мада ипак, руководећи се “крајњом икономијом и човекољубљем” сабор одлаже одлуку односно патријарха Диодора уколико се покаје до Божића те године и исправи своје поступке. До тог времена стављен је под суспензију и сви поглавари Православних Цркава су позвани да до тог времена не опште са њим. Одмах после сабора име патријарха Диодора је избрисано из Свештеног Диптиха Цариградске Цркве, (да би поново било уписано неколико месеци касније када ће доћи до неке врсте компромиса). Двојица јерусалимских владика враћени су у ред монаха. Одлуке овога сабора достављене су свим поглаварима Православних Цркава. Ова одлука изазвала је веома бурене реакције. Ипак остале патријаршије нису званично реаговале сматрајући то интерним “грчким проблемом”[5] који они треба да реше. Било је доста протеста са Свете Горе, мада су већи манастири ћутали. Једни су у овој одлуци видели очигледно пројављивање папистичких тенденција Цариградског Патријарха. Други, опет, покушај екумениста да се обрачунају са антиекуменистом патријархом Диодором који је почео да “кочи” унију са противхалкидонцима и римокатолицима и да се полако приближава коалицији традиционалиста против екуменистичког курса Цариграда. Заиста, овај сабор који, бранитељи патријарха Диодора сматрају “разбојничким” и противканонским окупио је све највеће звезде православног екуменизма које још одавно потпадају под осуду низа канона који забрањују заједничке молитве са јеретицима, признања њихових светих тајни, учествовање у њиховим празницима и службама и др. Поред тога у саборском документу се запажа осуда мешања патријарха Диодора у јурисдикцију Васељенске Патријаршије у Аустралији, чиме се јавно истиче жеља Цариграда да у својим рукама држи целу Дијаспору, најпре грчку, а затим и других православних народа. Оптужбе да патријарх Диодор одржава везе са “шизматичким и јеретичким групама” (старокалендарцима митрополита Кипријана) показују какве произвољне аршине има Цариград. С једне стране док се римокатолици, англиканци и монофизити на­зивају “Сестринским Црквама”, “браћом у Христу” дотле се једноверна браћа која су се услед веома компликованих околности нашла одвојена од матице Цркве веома грубо називају јеретицима и шизматицима. Ове две речи до сада патријарх Вар­толомеј није употребио ни за једну јеретичку групу која је осуђена Васељенским Саборима. Сетићемо се константног настојања Цариграда да и Руску Заграничну Цркву прогласи за безблагодатну и неканонску, иако је она проширила Еванђеље по свим крајевима света и просијала бројним исповедницима вере православне, великим јерарсима и светитељима чудотворцима[6]. Питамо се, да ли је показатељ да је неко пао у јерес или раскол само чињеница да се не слаже са неопапизмом господина Вартоломеја или је то пак као вековима до сада неправилно исповедање православног учења и извртање апостолске вере и свештених канона. Старокалендарски[7] раскол који је болна рана на телу Еладске Цркве и целог грчког народа последица је непромишљене и противканонске имплементације Енциклике из 1920 г. и увођења папистичког календара, који сам по себи није јерес, и не баца кривицу на оне који га по послушности својим епископима следе, али отворено баца проклетство на оне који су га самовољно увели и тиме узроковали страшне поделе. Да су Цариград и цела Грчка Црква показали барем онолико ревности у превази­лажењу проблема старокалендараца колико је показала у развијању дијалога са римокатолицима и монофизитима, сигурно би овај проблем који дубоко погађа сваку православну душу одавно био решен. Нажалост овај раскол се толико радикализовао да поједине групе екстремних зилота често испровоциране отвореним екуменизмом већ прелазе границе богохулства и јереси. Да ли су само они криви због тога? Питамо се? Но вратимо се нашем цариградском сабору који је de facto исповедио јерес папистичке еклисиологије која се полако намеће свим Помесним Православним Црквама.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ради се о старокалендарцима око митрополита Кипријана и његовог епископског синода, са центром у манастиру Св. Кипријана и Јустине, у Филију, које је патријарх Диодор посетио 2. октобра 1989.г. и одржао раније наведену беседу. Синод митрополита Кипријана не сматра себе засебном Црквом нити ико од његових епископа носи титуле већ упражњених канонских новокалендарских епископија. Они признају благодатност и новокалендарских Цркава, мада се у знак протеста због екуменизма и новаторства уздржавају од општења са њима. (Еклисиолошки став сличан ономе који држи Руска Загранична Црква) Важно је да напоменемо да поред ове групе старокалендараца, која је иначе у канонском општењу и са Руском Заграничном Црквом, постоје још две групе које се не налазе у општењу ни са једном канонском православном Црквом нити међусобно имају икаквих контаката. Реч је о тзв. “Матејевцима”, радикалним зилотима око архиеп. Андреја и нешто умеренијој, али и бројнијој групи архиеп. Хризостома II који потпуно негирају постојање благодати Светог Духа у било којој другој Православној Цркви осим њиховој. Занимљиво је да се екуменистички настројени новокалендарци у Грчкој посебно боре против синода митрополита Кипријана (који је рашчињен од званичне Грчке Цркве) и његове умерене “еклисиологије отпора”, док на остале старокалендарске заједнице и њихове екстремне ставове гледају више са подсмехом. За разлику од ових екстремних група које су идолатризирале питање календара, митрополит Кипријан и његова заједница тврде да питање календара није основни проблем, већ дух новаторства и екуменски компромис који представља истинску позадину промене календара и који је довео до њега и Цркву Христову води ка потпуној апостасији.

[2] Сваки патријарх може по канонима да сазове и велики сабор као овај, али он има компетенцију да решава само проблеме у оквиру те патријаршије, а не питања друге аутокефалне Цркве.

[3] “Саставши се … изразили смо потребу да све Помесне Православне Цркве у потпуној солидарности осуде расколничке групе и да избегавају потпуно општење са њима где год се нашли “док се не покају”, како тело Православне Цркве не би било у овом питању подељено, јер ни крв мученика не може да опере грех раскола, јер поделити Цркву није мање зло од пада у јерес по речима св. Јована Златоуста.”

[4] У саборском документу се дословно каже: “Стога овај Велики Сабор са намером да заштити угрожено јединство и мир Цркве и у намери да васпостави ауторитет Св. Канона који су богохулно погажени једнодушно је одлучио да се глава и иницијатор ових неканонских активности, Патријарх Диодор Јерусалимски као и његови непосредни сарадници, Архиепископи Тимотеј Лидски и Исихије Капитолијски, који будући без покајања, настављају да саблажњавају и деле грчки народ унутар и ван Грчке, буду суспендовани.” (Текст је преузет из листа Тијатирске архиепископије, која је под јурисдикцијом Васељенске Патријаршије ORTHODOX OUTLOOK бр: 49, 1993.г.

[5] Нажалост, у данашње време сведоци смо све чешћег уско-националног гледања на веома крупне проблеме које потресају Цркву. У Цркви не би смело да има грчких, српских или руских црквених проблема и интереса. Сваки проблем, а поготово сукоб између две патријаршије, проблем је целе Цркве. Пасивна незаинтересованост и политика немешања веома су озбиљан показатељ кризе црквене свести.

[6] 11. јула је извршено свечано прослављење новопројављених нетљених моштију св. Јована Максимовича, великог јерарха Руске Заграничне Цркве.

[7] Старокалендарски покрет у почетку (1924-1935 г.) настаје спонтано. Након увођења новог календара број верника који је остао веран јулијанском календару био је веома мали. Додуше међу њима је било и неколико познатих црквених историчара који су уживали подршку тадашњег александријског патријарха Фотија. Првих шест месеци у покрету није било ниједно свештено лице, док прва двојица нису пришла покрету. Чувена појава часног крста на небу 14-15 септембра 1925.г. на сами празник Воздвиженија Часног Крста (по јулијанском календару) изнад мале цркве у предграђу Атине био је повод да још велики број верника приђе старокалендарцима. Крст се појавио на небу око поноћи и читав сат времена су га посматрали верници и полицајци који су били послани да прекину молитвени скуп. Међутим, ипак, највећа заслуга за ширење покрета припада светогорским монасима, зилотима, који су обилазили грчку земљу, утварђивали верне, оснивали катакомбне цркве и манастире. Званична Црква се томе оштро супротставила, протеравши неке свештенике у Свету Гору. Цркве су затваране, литије растуране, верници прогањани, монаси и монахиње сурово истеривани из својих манастира које је преузимала званична Црква. Ипак до 1934.г. било је формирано око 800 заједница, почели су да излазе први листови. Ипак покрет је био без јерархије. Преломни тренутак наступа 1935.г. када су једанаест епископа најавили прелазак у старокалендарце. Ипак после низа притисака од стране званичне Цркве, само су тројица устрајала. Међу њима је био митрополит Хризостом флорински који је постао и вођа покрета. Они су почели да рукополажу друге епископе. Циљ покрета није био за то да у почетку створи паралелну Цркву, већ да својим ставом утиче на званичну Цркву и верни народ да опозову увођење новог календара и са њим низа других новотарија. Старокалендарци у почетку нису негирали валидност светих тајни новокалендарске Цркве, њихови епископи нису носили титуле већ упражњених митрополија. Међутим, већ врло рано почиње да се у покрету јавља једна екстремна струја око епископа Матеја који се 1937.г. одваја од синода митрополита Хризостома, сам почиње да неканонски хиротонише своје епископе и да негира постојање благодати у званичној Цркви. Митрополит Хризостом је последњих неколико година живота проживео у великим прогонима и страдањима заједно са многим члановима покрета (свештеници су затварани и бријани, цркве су скрнављене и демолиране, одузимани су свети сасуди, било је случајева и силовања монахиња, док је један свештеник у Патри умро од задобијених повреда). Прогоне је иницирао тадашњи архиепископ атински Спиридон 1949.г. Сам митрополит Хризостом је био у притвору у манастиру Св. Јована на Лезвосу одакле се убрзо вратио у Атину, на интервенцију премијера државе. После смрти митрополита Хризостома 1955.г. старокалендарска Црква остала је без епископа. Тада је у помоћ притекла Руска Загранична Црква са неколико својих епископа који су, додуше без дозволе синода, хиротонисали нове епископе. Ова рукоположења ће Синод РЗЦ признати тек 1969.г. и објавити пуно литургијско општење са старокалендарцима. Након две године синод РЗЦ ће исправити неканонски статус епископа које је хиротонисао епископ Матеј. У периоду између седамдесетих и деведестих година, грчка старокалендарска заједница пролази кроз велика искушења међусобне неслоге, образовања нових синода, раскола и рашчињења. У том периоду је нажалост преовладао радикални став у коме су предњачили “Матејевци”, који потпуно негирају благодатност званичне Цркве и штавише и РЗЦ од које су примили канонско апостолско прејемство. Нешто умеренији, али и даље са негативним ставом према благодатности новокалендарске Цркве био је синод око архиепископа Авксентија, кога је наследио и сада води ту струју архиепископ Хризостом II. Трећу групу су оформили 1985.г. митрополит Кипријан оропоса и филија и ћовани сардинијски који су остали доследни првобнитном ставу да званична Грчка Црква није остала без благодати, већ да је њено духовно тело дубоко рањено јереси екуменизма и модернизма. Управо због тога они одбијају општење са Црквом матицом, али не претендују на то да су они једина истинита Грчка Црква те стога епископи њиховог синода не носе већ постојеће титуле, за разлику од друге две радикалне групе које себе сматрају јединим истинитим Православним Црквама на свету, те њихови поглавари (Хризостом II и Андреј) носе обојица титуле архиепископа атинског и целе Грчке. Због оваквог “умереног” става кипријановаца ватренији старокалендарци су их прогласили екуменистима и издајницима.

У сваком случају еклисиолошки став тзв. “Синода супротстављених” око митрополита Кипријана, веома је близак ставу РЗЦ која званично никада није негирала каноничност Московске Патријаршије и поред свих њених пропуста. Митрополит Кипријан је у међувремену рукоположио још неколико епископа у Африци, Грчкој, Западној Европи и САД. 1992.г. Румунска Старокалендарска Црква (која броји око 2 милиона верника) предвођена митрополитом Власијем, која је у општењу са Кипријаном, ступа у општење са РЗЦ и подстиче синод Заграничне Цркве да прими у општење старокалендарце око митрополита Кипријана. Прво свечано саслуживање одржано је приликом глорификације Св. Јована Максимовича 11. јула 1994.г.

Тренутно ситуација је следећа. Против све развијенијих екуменистичких активности Цариграда и неких других помесних Православних Цркава, као и у јеку све већих папистичких апетита патријарха Вартоломеја, с друге стране формиран је један међународни традиционалистички фронт кога чине тренутно: Руска Загранична Црква, Старокалендарска Црква митрополита Кипријана, Румунска старокалендарска Црква и Бугарска старокалендарска Црква око епископа Фотија, које се све међусобно налазе у литургијском општењу и имају јединствен еклисиолошки став. Поред тога, иако не у званичној канонској вези, са њима одржава контакт велики број антиекумениста из свих помесних Православних Цркава, поготово патријарх јерусалимски Диодор. Многи римокатолици и протестанти, поготово њихови клирици, проналазе данас управо преко ове заједнице Цркава једини пут за улазак у Православну Цркву канонским путем, крштењем и евентуалним монашењем и рукоположењем, док с друге стране Цариград отворено забарањује крштавање паписта, поготово ако се ради о њиховим “свештеницима” или “бискупима”. Ипак ове Цркве (за разлику од РЗЦ која неформално општи са Српском Црквом), немају литургијског општења са иједном другом канонском Помесном Православном Црквом, што компликује њихов канонски статус.

На основу свега овога јасно је зашто ове Цркве представљају кост у грлу православним екуменистима, који их називају јеретицима и шизматицима (изразима које не употребљавају за квалификацију своје “браће у Христу” из папистичких, протестантских и монофизитских заједница.) Будући да се ове заједнице не сматрају канонски зависне од званичне Цркве и њеног преовлађујућег екуменистичког расположења, оне имају много шири маневарски простор и већу слободу за борбу против екуменизма и модернизма с једне стране и неразумног, радикалног зилотизма, с друге стране. Отуда и тако интензивно настојање Цариграда да преузме пуну контролу над православном дијаспором, где ове Цркве најјаче делују, како би онемогућио њихово ширење утицаја. Нажалост због постојања крајње радикалних и богохулних ставова грчких старокалендараца друге две групе, цели покрет је дубоко компромитован као болестан и уображен и као такав не представља велику опасност за екуменисте већ им својом “ревношћу, али не по разуму” даје савршен пример на коме могу да се изругају свим противницима екуменизма. (на основу “The Old Calendar Orthodox Church of Greece“, епископи Хризостом, Авксентије и Амвросије, Etna, California 1994.г.)

 

Comments are closed.